Seventy-thousand years ago, our ancestors were insignificant animals. The most important thing to know about prehistoric humans is that they were unimportant. Their impact on the world was not much greater than that of jellyfish or fireflies or woodpeckers. Today, in contrast, we control this planet. And the question is: How did we come from there to here? How did we turn ourselves from insignificant apes, minding their own business in a corner of Africa, into the rulers of planet Earth?
Пре седамдесет хиљада година, наши преци су били безначајне животиње. Најважнија ствар у вези са праисторијским људима јесте да су били безначајни. Њихов утицај на свет није био већи од утицаја медузе, свитаца, или детлића. Данас, напротив, ми управљамо планетом. А питање је: како смо доспели до тога? Како смо од безначајних мајмуна, који гледају своја посла у неком углу Африке, постали владари планете Земље?
Usually, we look for the difference between us and all the other animals on the individual level. We want to believe -- I want to believe -- that there is something special about me, about my body, about my brain, that makes me so superior to a dog or a pig, or a chimpanzee. But the truth is that, on the individual level, I'm embarrassingly similar to a chimpanzee. And if you take me and a chimpanzee and put us together on some lonely island, and we had to struggle for survival to see who survives better, I would definitely place my bet on the chimpanzee, not on myself. And this is not something wrong with me personally. I guess if they took almost any one of you, and placed you alone with a chimpanzee on some island, the chimpanzee would do much better.
Обично тражимо разлику између нас и свих других животиња појединачно. Желимо да верујемо - ја желим да верујем - да постоји нешто посебно у вези са мном, са мојим телом, мозгом, што ме чини толико супериорнијим од пса или свиње, или шимпанзе. Али истина је да сам, као појединац, непријатно сличан шимпанзи. И ако бисте мене и шимпанзу саме ставили на неко усамљено острво, и да морамо да се боримо за опстанак да видимо ко је бољи у преживљавању, дефинитивно бих се кладио на шимпанзу, а не на себе. Ово не значи да нешто није у реду са мном лично. Претпостављам да када би оставили било кога од вас, саме са шимпанзом на неком острву, шимпанза би се много боље снашла.
The real difference between humans and all other animals is not on the individual level; it's on the collective level. Humans control the planet because they are the only animals that can cooperate both flexibly and in very large numbers. Now, there are other animals -- like the social insects, the bees, the ants -- that can cooperate in large numbers, but they don't do so flexibly. Their cooperation is very rigid. There is basically just one way in which a beehive can function. And if there's a new opportunity or a new danger, the bees cannot reinvent the social system overnight. They cannot, for example, execute the queen and establish a republic of bees, or a communist dictatorship of worker bees.
Права разлика између људи и свих других животиња није на нивоу појединца, већ на колективном нивоу. Људи управљају планетом зато што су они једине животиње које могу да сарађују флексибилно и у великом броју. Сад, постоје друге животиње - као друштвени инсекти, пчеле, мрави - који могу да сарађују у великим групама али не чине то флексибилно. Њихова сарадња је врло ригидна. Постоји само један начин на који кошница функционише. А ако се створи нова прилика или нова опасност, пчеле не могу да поново осмисле друштвени систем преко ноћи. На пример, не могу да погубе краљицу и установе републику пчела, или комунистичку диктатуру пчела радилица.
Other animals, like the social mammals -- the wolves, the elephants, the dolphins, the chimpanzees -- they can cooperate much more flexibly, but they do so only in small numbers, because cooperation among chimpanzees is based on intimate knowledge, one of the other. I'm a chimpanzee and you're a chimpanzee, and I want to cooperate with you. I need to know you personally. What kind of chimpanzee are you? Are you a nice chimpanzee? Are you an evil chimpanzee? Are you trustworthy? If I don't know you, how can I cooperate with you?
Друге животиње, попут друштвених сисара - вукови, слонови, делфини, шимпанзе - могу да сарађују много флексибилније, али они то чине у малим групама, јер је сарадња између шимпанзи заснована на интимном познавању једно другог. Ја сам шимпанза и ти си шимпанза, и ја желим да сарађујем са тобом. Морам да те познајем лично. Каква си ти шимпанза? Да ли си фина? Да ли си зла? Да ли могу да ти верујем? Ако те не познајем, како могу да сарађујем са тобом?
The only animal that can combine the two abilities together and cooperate both flexibly and still do so in very large numbers is us, Homo sapiens. One versus one, or even 10 versus 10, chimpanzees might be better than us. But, if you pit 1,000 humans against 1,000 chimpanzees, the humans will win easily, for the simple reason that a thousand chimpanzees cannot cooperate at all. And if you now try to cram 100,000 chimpanzees into Oxford Street, or into Wembley Stadium, or Tienanmen Square or the Vatican, you will get chaos, complete chaos. Just imagine Wembley Stadium with 100,000 chimpanzees. Complete madness.
Једина животиња која може да комбинује ове две особине и сарађује међусобно флексибилно и у великим групама јесмо ми, Хомо сапиенс. Један на један, или чак 10 на 10, шимпанзе би могле бити боље од нас. Али, ако спојите 1 000 људи против 1 000 шимпанзи, људи ће лако победити, из простог разлога што хиљаду шимпанзи не може уопште да сарађује међусобно. А, ако покушате да сместите 100 000 шимпанзи на Оксфорд улицу, или стадион Вембли, или Трг Тјенанмен, или у Ватикан, добићете хаос, потпуни хаос. Замислите само стадион Вембли са 100 000 шимпанзи. Потпуна лудница.
In contrast, humans normally gather there in tens of thousands, and what we get is not chaos, usually. What we get is extremely sophisticated and effective networks of cooperation. All the huge achievements of humankind throughout history, whether it's building the pyramids or flying to the moon, have been based not on individual abilities, but on this ability to cooperate flexibly in large numbers.
Насупрот томе, људи се нормално окупљају у десетинама хиљада, и обично не настаје хаос. Оно што настаје је изузетно префињена и ефектна мрежа сарадње. Сва велика људска достигнућа кроз историју, било да је то изградња пирамида или лет на месец, заснована су не на појединачним способностима, већ на овој способности људи да сарађују флексибилно у великим групама.
Think even about this very talk that I'm giving now: I'm standing here in front of an audience of about 300 or 400 people, most of you are complete strangers to me. Similarly, I don't really know all the people who have organized and worked on this event. I don't know the pilot and the crew members of the plane that brought me over here, yesterday, to London. I don't know the people who invented and manufactured this microphone and these cameras, which are recording what I'm saying. I don't know the people who wrote all the books and articles that I read in preparation for this talk. And I certainly don't know all the people who might be watching this talk over the Internet, somewhere in Buenos Aires or in New Delhi.
Размислите чак и о овом говору који сада држим: стојим овде пред публиком од око 300 или 400 људи, већина вас су ми потпуни странци. Исто тако, не познајем баш све људе који су организовали и радили на овом догађају. Не познајем пилота ни чланове посаде у авиону који ме је довео јуче овде у Лондон. Не познајем људе који су изумели и произвели овај микрофон и ове камере, које снимају оно што говорим. Не познајем људе који су написали све књиге и чланке које сам прочитао припремајући се за овај говор. И сигурно не познајем све људе који ће можда гледати овај говор преко интернета негде у Буенос Ајресу или Њу Делхију.
Nevertheless, even though we don't know each other, we can work together to create this global exchange of ideas. This is something chimpanzees cannot do. They communicate, of course, but you will never catch a chimpanzee traveling to some distant chimpanzee band to give them a talk about bananas or about elephants, or anything else that might interest chimpanzees. Now cooperation is, of course, not always nice; all the horrible things humans have been doing throughout history -- and we have been doing some very horrible things -- all those things are also based on large-scale cooperation. Prisons are a system of cooperation; slaughterhouses are a system of cooperation; concentration camps are a system of cooperation. Chimpanzees don't have slaughterhouses and prisons and concentration camps.
Ипак, иако не познајемо једни друге, можемо да радимо заједно како бисмо створили ову размену идеја. То је нешто што шимпанзе не могу да раде. Оне комуницирају, наравно, али никада нећете затећи шимпанзу да путује до неке удаљене групе шимпанзи да им одржи говор о бананама или слоновима, или било чему другом што би могло да занима шимпанзе. Сад, сарадња, наравно, није увек добра; све ужасне ствари које су људи радили кроз историју - а радили смо неке ужасне ствари - све те ствари су такође засноване на сарадњи великих размера. Затвори су систем сарадње; кланице су систем сарадње; концентрациони логори су систем сарадње. Шимпанзе немају кланице, затворе ни концентрационе логоре.
Now suppose I've managed to convince you perhaps that yes, we control the world because we can cooperate flexibly in large numbers. The next question that immediately arises in the mind of an inquisitive listener is: How, exactly, do we do it? What enables us alone, of all the animals, to cooperate in such a way? The answer is our imagination. We can cooperate flexibly with countless numbers of strangers, because we alone, of all the animals on the planet, can create and believe fictions, fictional stories. And as long as everybody believes in the same fiction, everybody obeys and follows the same rules, the same norms, the same values.
Сад, претпоставимо да сам успео да вас убедим да можда јесте тако, ми управљамо светом зато што можемо да сарађујемо флексибилно у великом броју. Следеће питање које се одмах намеће у уму пажљивог слушаоца јесте: како ми то тачно чинимо? Шта нам омогућава да само ми, од свих животиња, сарађујемо на тај начин? Одговор је наша машта. Можемо да сарађујемо флексибилно са безброј странаца, зато што само ми, од свих животиња на планети, можемо да створимо и верујемо у фикцију, измишљене приче. И све док сви верују у исту фикцију, док сви послушно прате иста правила, исте норме, исте вредности.
All other animals use their communication system only to describe reality. A chimpanzee may say, "Look! There's a lion, let's run away!" Or, "Look! There's a banana tree over there! Let's go and get bananas!" Humans, in contrast, use their language not merely to describe reality, but also to create new realities, fictional realities. A human can say, "Look, there is a god above the clouds! And if you don't do what I tell you to do, when you die, God will punish you and send you to hell." And if you all believe this story that I've invented, then you will follow the same norms and laws and values, and you can cooperate. This is something only humans can do. You can never convince a chimpanzee to give you a banana by promising him, "... after you die, you'll go to chimpanzee heaven ..." (Laughter) "... and you'll receive lots and lots of bananas for your good deeds. So now give me this banana." No chimpanzee will ever believe such a story. Only humans believe such stories, which is why we control the world, whereas the chimpanzees are locked up in zoos and research laboratories.
Све друге животиње користе свој систем комуникације само како би описале стварност. Шимпанза може да каже: "Гледај! Ено лава, хајде да бежимо!" Или: "Гле! Ено дрвета банане! Хајде да одемо и узмемо банане!" Насупрот томе, људи користе свој језик не ради пуког описивања стварности, већ да би створили нове стварности, замишљене стварности. Човек може да каже: "Гледај, ено га бог изнад облака! И ако не урадиш онако како ти кажем, када умреш, бог ће да те казни и пошаље у пакао." А ако верујете у ову причу коју сам измислио, повиноваћете се истим нормама законима и вредностима, и можете да сарађујете. Ово је нешто што само људи могу да раде. Никада не можете да убедите шимпанзу да вам да банану тако што ћете јој обећати "...када умреш, отићи ћеш у рај за шимпанзе..." (Смех) "...и примићеш мноштво банана за своја добра дела. И зато ми сад дај банану." Ниједна шимпанза неће никада поверовати у такву причу. Само људи верују у такве приче, и зато ми управљамо светом, док су шимпанзе закључане у зоо вртовима и истраживачким лабораторијама.
Now you may find it acceptable that yes, in the religious field, humans cooperate by believing in the same fictions. Millions of people come together to build a cathedral or a mosque or fight in a crusade or a jihad, because they all believe in the same stories about God and heaven and hell. But what I want to emphasize is that exactly the same mechanism underlies all other forms of mass-scale human cooperation, not only in the religious field.
Можда мислите да је прихватљиво да у домену религије људи сарађују верујући у исту причу. Милиони људи окупљају се како би изградили катедралу или џамију или се борили у крсташком походу или џихаду, зато што верују у исте приче о богу, рају и паклу. Али оно што желим да нагласим јесте да исти механизам лежи у основи свих облика људске сарадње великих размера, не само у домену религије.
Take, for example, the legal field. Most legal systems today in the world are based on a belief in human rights. But what are human rights? Human rights, just like God and heaven, are just a story that we've invented. They are not an objective reality; they are not some biological effect about homo sapiens. Take a human being, cut him open, look inside, you will find the heart, the kidneys, neurons, hormones, DNA, but you won't find any rights. The only place you find rights are in the stories that we have invented and spread around over the last few centuries. They may be very positive stories, very good stories, but they're still just fictional stories that we've invented.
Узмимо, на пример, правни систем. Већина правних система у свету данас заснива се на вери у људска права. Али шта су људска права? Људска права су, попут бога и раја, само прича коју смо измислили. Она нису објективна стварност; нису неки биолошки ефекат хомо сапиенса. Узмите једно људско биће, отворите га, погледајте унутра, пронаћи ћете срце, бубреге, неуроне, хормоне, ДНК, али нећете пронаћи никаква права. Једина места где проналазите права јесу приче које смо измислили и раширили током последњих неколико векова. То можда јесу веома позитивне приче, врло добре приче, али су оне и даље приче које смо ми измислили.
The same is true of the political field. The most important factors in modern politics are states and nations. But what are states and nations? They are not an objective reality. A mountain is an objective reality. You can see it, you can touch it, you can even smell it. But a nation or a state, like Israel or Iran or France or Germany, this is just a story that we've invented and became extremely attached to.
Исто важи и у домену политике. Најбитнији фактори у савременој политици јесу државе и нације. Али шта су државе и нације? Оне нису објективна реалност. Планина је објективна реалност. Можете да је видите, да је додирнете, чак и да је помиришете. Али нација или држава, попут Израела, Ирана, Француске или Немачке, то је само прича коју смо измислили и за коју смо се изузетно везали.
The same is true of the economic field. The most important actors today in the global economy are companies and corporations. Many of you today, perhaps, work for a corporation, like Google or Toyota or McDonald's. What exactly are these things? They are what lawyers call legal fictions. They are stories invented and maintained by the powerful wizards we call lawyers. (Laughter) And what do corporations do all day? Mostly, they try to make money. Yet, what is money? Again, money is not an objective reality; it has no objective value. Take this green piece of paper, the dollar bill. Look at it -- it has no value. You cannot eat it, you cannot drink it, you cannot wear it. But then came along these master storytellers -- the big bankers, the finance ministers, the prime ministers -- and they tell us a very convincing story: "Look, you see this green piece of paper? It is actually worth 10 bananas." And if I believe it, and you believe it, and everybody believes it, it actually works. I can take this worthless piece of paper, go to the supermarket, give it to a complete stranger whom I've never met before, and get, in exchange, real bananas which I can actually eat. This is something amazing. You could never do it with chimpanzees. Chimpanzees trade, of course: "Yes, you give me a coconut, I'll give you a banana." That can work. But, you give me a worthless piece of paper and you except me to give you a banana? No way! What do you think I am, a human? (Laughter)
Исто важи и на пољу економије. Најважнији фактори у данашњој глобалној економији су компаније и корпорације. Многи од вас данас, можда, раде за неку корпорацију, попут Гугла, Тојоте или Мекдоналдса. Шта су заправо ове ствари? То је оно што правници називају законите фикције. То су приче које су измислили и одржавали моћни чаробњаци које називамо правницима. (Смех) А шта корпорације раде по цео дан? Углавном покушавају да зараде новац. Али, шта је новац? Опет, новац није објективна реалност; нема објективну вредност. Узмимо ово зелено парче папира, новчаницу од једног долара. Погледајте је - нема вредност. Не можете да је поједете, ни попијете, не можете да је обучете. Али онда су дошли ти мајстори приповедања - велики банкари, министри финансија, председници влада - и причају нам врло убедљиву причу: "Погледајте, видите ово парче зеленог папира? Оно у ствари вреди 10 банана." И ако ја у то верујем, и ако и ти верујеш, и ако сви верују, то заправо функционише. Могу да узмем ово безвредно парче папира, одем у супермаркет, дам га потпуном странцу кога никада пре нисам срео, и, заузврат, добијем праве банане које могу заправо да једем. Ово је нешто невероватно. Никада то не бисте могли да урадите са шимпанзама. Шимпанзе тргују, наравно: "Да, дај ми кокос, а ја ћу да ти дам банану." То може да функционише. Али, даш ми безвредно парче папира и очекујеш да ти дам банану? Нема шансе! Шта мислиш шта сам ја, човек? (Смех)
Money, in fact, is the most successful story ever invented and told by humans, because it is the only story everybody believes. Not everybody believes in God, not everybody believes in human rights, not everybody believes in nationalism, but everybody believes in money, and in the dollar bill. Take, even, Osama Bin Laden. He hated American politics and American religion and American culture, but he had no objection to American dollars. He was quite fond of them, actually. (Laughter)
Новац је, у ствари, најуспешнија прича коју је човек икада измислио и испричао, јер је то једина прича у коју сви верују. Не верују сви у бога, не верују сви у људска права, не верују сви у национализам, али сви верују у новац, и у новчаницу од долара. Узмимо чак и Осаму Бин Ладена. Он је мрзео америчку политику и америчку религију и америчку културу, али није имао ништа против америчких долара. Заправо, прилично их је волео. (Смех)
To conclude, then: We humans control the world because we live in a dual reality. All other animals live in an objective reality. Their reality consists of objective entities, like rivers and trees and lions and elephants. We humans, we also live in an objective reality. In our world, too, there are rivers and trees and lions and elephants. But over the centuries, we have constructed on top of this objective reality a second layer of fictional reality, a reality made of fictional entities, like nations, like gods, like money, like corporations. And what is amazing is that as history unfolded, this fictional reality became more and more powerful so that today, the most powerful forces in the world are these fictional entities. Today, the very survival of rivers and trees and lions and elephants depends on the decisions and wishes of fictional entities, like the United States, like Google, like the World Bank -- entities that exist only in our own imagination.
Онда да закључимо: ми људи управљамо светом зато што живимо у дуалној стварности. Све друге животиње живе у објективној реалности. Њихова реалност се састоји од објективних ентитета, као што су реке, дрвеће, лавови и слонови. Ми људи, ми такође живимо у објективној реалности. У нашем свету, такође, постоје реке, дрвеће, лавови и слонови. Али током векова ми смо поврх ове објективне релности створили други слој фиктивне реалности, реалности сачињене од измишљених ентитета, попут нација, богова, новца, корпорација. И оно што је невероватно јесте то да, како се историја одвија, ова измишљена реалност постаје све моћнија тако да данас, најмоћније силе на свету јесу ови измишљени ентитети. Данас, сам опстанак река, дрвећа, лавова и слонова зависи од одлука и жеља измишљних ентитета, попут Сједиљених Америчких Држава, Гугла, Светске банке - ентитета који постоје само у нашој машти.
Thank you. (Applause)
Хвала вам. (Аплауз)
Bruno Giussani: Yuval, you have a new book out. After Sapiens, you wrote another one, and it's out in Hebrew, but not yet translated into ...
Бруно Ђусани: Јувал, објављујете нову књигу. Након Сапиенса, написали сте још једну, објављена је на хебрејском, али није преведена на...
Yuval Noah Harari: I'm working on the translation as we speak.
Јувал Ноје Харари: Управо радим на преводу.
BG: In the book, if I understand it correctly, you argue that the amazing breakthroughs that we are experiencing right now not only will potentially make our lives better, but they will create -- and I quote you -- "... new classes and new class struggles, just as the industrial revolution did." Can you elaborate for us?
БЂ: У књизи, ако сам добро разумео, тврдите да ће невероватна открића до којих данас долазимо не само учинити наш живот бољим, већ ће створити - цитирам - "... нове класе и нове класне борбе, баш као и индустријска револуција." Да ли бисте објаснили?
YNH: Yes. In the industrial revolution, we saw the creation of a new class of the urban proletariat. And much of the political and social history of the last 200 years involved what to do with this class, and the new problems and opportunities. Now, we see the creation of a new massive class of useless people. (Laughter) As computers become better and better in more and more fields, there is a distinct possibility that computers will out-perform us in most tasks and will make humans redundant. And then the big political and economic question of the 21st century will be, "What do we need humans for?", or at least, "What do we need so many humans for?"
ЈНХ: Да. У индустријској револуцији, видели смо стварање нове класе урбаног пролетаријата. Велики део политичке и друштвене историје протеклих 200 година бавио се овом класом, и новим проблемима и приликама. Сад посматрамо стварање нове масивне класе бескорисних људи. (Смех) Како компјутери постају све бољи, на све више поља, постоји изражена могућност да ће нас компјутери надиграти у већини задатака и да ће начинити људе технолошким вишком. А онда ће велико политичко и економско питање 21. века да буде: "Шта ће нам људи?", или бар: "Шта ће нам толико људи?"
BG: Do you have an answer in the book?
БЂ: Да ли дајете одговор у књизи?
YNH: At present, the best guess we have is to keep them happy with drugs and computer games ... (Laughter) but this doesn't sound like a very appealing future.
ЈХН: За сада, најбоља претпоставка је да их држимо срећним са дрогама и компјутерским игрицама.... (Смех) али ово не звучи као примамљива будућност.
BG: Ok, so you're basically saying in the book and now, that for all the discussion about the growing evidence of significant economic inequality, we are just kind of at the beginning of the process?
БЂ: Значи Ви, у суштини, сада и у књизи говорите, да поред свих разговора о порасту доказа о значајној економској неједнакости, ми смо некако тек на почетку тог процеса?
YNH: Again, it's not a prophecy; it's seeing all kinds of possibilities before us. One possibility is this creation of a new massive class of useless people. Another possibility is the division of humankind into different biological castes, with the rich being upgraded into virtual gods, and the poor being degraded to this level of useless people.
ЈХН: Опет, то није пророчанство; то је виђење свакаквих могућности пред нама. једна од могућности је стварање нове класе бескорисних људи. Друга могућност је подела људске врсте на различите биолошке касте, где су богати унапређени у виртуалне богове, а сиромашни су деградирани на ниво бескорисних људи.
BG: I feel there is another TED talk coming up in a year or two. Thank you, Yuval, for making the trip.
БЂ: Имам осећај да ће уследити нови TED говор за годину, две. Хвала, Јувал, што сте допутовали овде.
YNH: Thanks! (Applause)
ЈХН: Хвала! (Аплауз)