I'm here today to start a revolution. Now before you get up in arms, or you break into song, or you pick a favorite color, I want to define what I mean by revolution. By revolution, I mean a drastic and far-reaching change in the way we think and behave -- the way we think and the way we behave. Now why, Steve, why do we need a revolution? We need a revolution because things aren't working; they're just not working. And that makes me really sad because I'm sick and tired of things not working. You know, I'm sick and tired of us not living up to our potential. I'm sick and tired of us being last.
Данас сам овде да бих започео револуцију. Пре него што се наоружате или почнете да певате или одаберете омиљену боју, желим да дефинишем шта сматрам под револуцијом. Под револуцијом сматрам драстичну и далекосежну промену у начину нашег размишљања и понашања - начину размишљања и понашања. Стив, зашто нам је потребна револуција? Револуција нам је потребна зато што ствари једноставно не функционишу. То ме веома растужује, јер ми је мука од ствари које не функционишу. Знате, мука ми је што не остварујемо свој потенцијал. Мука ми је од тога да смо последњи.
And we are last place in so many things -- for example, social factors. We're last place in Europe in innovation. There we are right at the end, right at the bottom, last place as a culture that doesn't value innovation. We're last place in health care, and that's important for a sense of well-being. And there we are, not just last in the E.U., we're last in Europe, at the very bottom. And worst of all, it just came out three weeks ago, many of you have seen it, The Economist. We're the saddest place on Earth, relative to GDP per capita -- the saddest place on Earth. That's social. Let's look at education. Where do we rank three weeks ago in another report by the OECD? Last in reading, math and science. Last. Business: The lowest perception in the E.U. that entrepreneurs provide benefits to society. Why as a result, what happens? The lowest percentage of entrepreneurs starting businesses. And this is despite the fact that everybody knows that small business is the engine of economies. We hire the most people; we create the most taxes. So if our engine's broken, guess what? Last in Europe GDP per capita. Last. So it's no surprise, guys, that 62 percent of Bulgarians are not optimistic about the future. We're unhappy, we have bad education, and we have the worst businesses.
А последњи смо у много чему - на пример, друштвени фактори. Последњи смо у Европи по иновацијама. Ено нас на самом крају, на самом дну, на последњем месту као култура која не вреднује иновације. Последњи смо по здравственој заштити, а то је важно за осећај добробити. Ето нас, нисмо само последњи у Унији, последњи смо у Европи, на самом дну. Најгоре од свега, изашло је у Економисту пре 3 недеље, многи од вас су видели. Ми смо најтужније место на свету, у односу на БДП по становнику - најтужније место на свету. То је друштво, погледајмо образовање. Како смо рангирани, пре три недеље, у једном другом извештају ОЕЦД-а? Последњи у читању, математици и науци, последњи. Пословање: у Европи смо последњи по схватању да предузетници доносе корист друштву. Шта се дешава, као резултат тога? Најнижи проценат предузетника који почињу посао. И то све упркос чињеници да сви знају да су мала предузећа покретач економије. Запошљавамо највише људи, имамо највише пореза. Ако вам је покретач покварен, шта онда? Последњи смо у Европи по БДП по становнику. Последњи. Дакле, не изненађује да 62% Бугара није оптимистично у вези са будућношћу. Несрећни смо, имамо лоше образовање и имамо најгора предузећа.
And these are facts, guys. This isn't story tale; it's not make-believe. It's not. It's not a conspiracy I have got against Bulgaria. These are facts. So I think it should be really, really clear that our system is broken. The way we think, the way we behave, our operating system of behaving is broken. We need a drastic change in the way we think and behave to transform Bulgaria for the better, for ourselves, for our friends, for our family and for our future. How did this happen? Let's be positive now. We're going to get positive. How did this happen? I think we're last because -- and this is going to be drastic to some of you -- because we are handicapping ourselves. We're holding ourselves back because we don't value play. I said "play," all right.
Људи, ово су чињенице. Нису бајке; нису приче за малу децу. Нису. Није завера коју имам према Бугарској. Ово су чињенице. Мислим да треба заиста да разјаснимо да нам је систем покварен. Начин на који размишљамо, понашамо се, наш оперативни систем понашања не ваља. Потребна нам је драстична промена у начину размишљања и понашања да бисмо побољшали Бугарску, себе, наше пријатеље, наше породице и нашу будућност. Како се ово догодило? Будимо позитивни. Постаћемо позитивни. Како се ово догодило? Мислим да смо последњи јер - ово ће некима од вас бити драстично - јер онеспособљавамо сами себе. Заостајемо мер не вреднујемо довољно игру. Рекао сам игру, тако је.
In case some of you forgot what play is, this is what play looks like. Babies play, kids play, adults play. We don't value play. In fact, we devalue play. And we devalue it in three areas. Let's go back to the same three areas. Social: 45 years of what? Of communism -- of valuing the society and the state over the individual and squashing, inadvertently, creativity, individual self-expression and innovation. And instead, what do we value? Because it's shown the way we apply, generate and use knowledge is affected by our social and institutional context, which told us what in communism? To be serious. To be really, really serious. It did. (Applause) Be serious. I can't tell you how many times I've been scolded in the park for letting my kids play on the ground. Heaven forbid they play in the dirt, the kal, or even worse, lokvi, water -- that will kill them. I have been told by babas and dyados that we shouldn't let our kids play so much because life is serious and we need to train them for the seriousness of life.
Ако је неко од вас случајно заборавио шта је то, игра овако изгледа. Бебе се играју, деца се играју, одрасли се играју. Не ценимо игру. Уствари, умањујемо њен значај. Умањујемо њен значај у три области. Вратимо се на оне три области. Друштво: 45 година чега? Комунизма - вредновања друштва и државе уместо индивидуалног и ненамерно уништавање креативности, индивидуалног изражавања и иновације. Шта вреднујемо, уместо тога? Јер доказано је да на начин на који примењујемо, стварамо и користимо знање утиче наш друштвени и институционални контекст, који нас је у комунизму научио чему? Да будемо озбиљни. Да будемо стварно, стварно озбиљни. Јесте. (Aплауз) Будите озбиљни. Не могу да набројим колико пута су ме у парку критиковали што пуштам своју децу да се играју на земљи. Не дај боже да се играју у прашини или у бари, у води, то ће их убити. Говорили су ми, бабе и деде, да не би требало да пуштамо децу да се толико играју јер је живот озбиљан и морамо да их припремимо за ту озбиљност.
We have a serious meme running through. It's a social gene running through us. It's a serious gene. It's 45 years of it that's created what I call the "baba factor." (Laughter) (Applause) And here's how it works. Step one: woman says, "I want to have a baby. Iskam baby." Step two: we get the baby. Woohoo! But then what happens in step three? I want to go back to work because I need to further my career or I just want to go have coffees. I'm going to give bebko to baba. But we need to remember that baba's been infected by the serious meme for 45 years. So what happens? She passes that virus on to baby, and it takes a really, really, really long time -- as the redwood trees -- for that serious meme to get out of our operating system.
Овде се пробија идеја озбиљности. То је друштвени ген који сви имамо. Ген озбиљности. Четрдесетпет година тога створило је оно што називам "фактором баба". (Смех) (Аплауз) Ево како то функционише. Први корак: жена каже: "Желим да имам бебу." Други корак: добијемо бебу. Јухуу! Али шта се дешава у трећем кораку? Желим да се вратим послу јер морам да градим каријеру или желим само да идем на кафе. Оставићу дете код бабе. Али морамо запамтити да је баба заражена вирусом озбиљности 45 година. И шта се дешава? Она тај вирус преноси на бебу и потребно је много, много времена - као дрвету секвоје - да та идеја озбиљности изађе из нашег оперативног система.
What happens then? It goes into education where we have an antiquated education system that has little changed for 100 years, that values rote learning, memorization and standardization, and devalues self-expression, self-exploration, questioning, creativity and play. It's a crap system. True story: I went looking for a school for my kid. We went to this prestigious little school and they say they're going to study math 10 times a week and science eight times a week and reading five times a day and all this stuff. And we said, "Well what about play and recess?" And they said, "Ha. There won't be a single moment in the schedule." (Laughter) And we said, "He's five." What a crime. What a crime. And it's a crime that our education system is so serious because education is serious that we're creating mindless, robotic workers to put bolts in pre-drilled holes. But I'm sorry, the problems of today are not the problems of the Industrial Revolution. We need adaptability, the ability to learn how to be creative and innovative. We don't need mechanized workers. But no, now our meme goes into work where we don't value play. We create robotic workers that we treat like assets, to lever and just throw away.
Шта се потом дешава? Улази у образовни систем који је застарео и није се мењао протеклих 100 година, који вреднује папагајско учење, бубање и стандардизацију а обезвређује лично изражавање, истраживање, испитивање, креативност и игру. То је глуп систем. Истинита прича: тражио сам школу за своје дете. Отишли смо до једне престижне мале школе и рекли су да ће се математика учити десет пута недељно, а наука осам пута недељно, а читање пет пута дневно и свашта још. А ми смо питали: "А шта је са игром и одмором?" Рекли су, "Ха. У распореду не постоји тренутак за то." (Смех) Рекли смо, "Он има пет година." Какав злочин. Какав злочин. И злочин је што је наш образовни систем тако озбиљан јер је образовање озбиљно, па стварамо роботске раднике који не размишљају, који стављају шрафове у претходно избушене рупе. Жао ми је, али данашњи проблеми нису проблеми Индустријске револуције. Потребна нам је прилагодљивост, способност да учимо како да будемо креативни и иновативни. Нису нам потребни механички радници. Али не, та идеја је у послу у ком не вреднујемо игру. Стварамо роботске раднике које третирамо као ствари, које искористимо и бацимо.
What are qualities of a Bulgarian work? Autocratic -- do what I say because I'm the chef. I'm the boss and I know better than you. Untrusting -- you're obviously a criminal, so I'm going to install cameras. (Laughter) Controlling -- you're obviously an idiot, so I'm going to make a zillion little processes for you to follow so you don't step out of the box. So they're restrictive -- don't use your mobile phone, don't use your laptop, don't search the Internet, don't be on I.M. That's somehow unprofessional and bad. And at the end of the day, it's unfulfilling because you're controlled, you're restricted, you're not valued and you're not having any fun. In social, in education and in our business, don't value play. And that's why we're last, because we don't value play.
Који су квалитети бугарског рада? Аутократија - ради како ја кажем јер сам ја шеф. Ја сам газда и знам боље од тебе. Неповерење - очигледно си криминалац, па ћу уградити камере. (Смех) Контрола - очигледно је да си идиот, па ћу направити безброј ситних процеса које мораш пратити да не би изашао из шаблона. Рестриктивни су - не користи моблини телефон, не користи лаптоп, не претражуј интернет, не користи инстант поруке. Некако, то је непрофесионално и лоше. На крају дана, то вас не испуњава јер сте контролисани, ограничени, не цене вас и уопште се не забављате. У друштву, образовању и пословању не вреднујемо игру. И због тога смо последњи, зато што не ценимо игру.
And you can say, "That's ridiculous, Steve. What a dumb idea. It can't be because of play. Just play, that's a stupid thing." We have the serious meme in us. Well I'm going to say no. And I will prove it to you in the next part of the speech -- that play is the catalyst, it is the revolution, that we can use to transform Bulgaria for the better. Play: our brains are hardwired for play. Evolution has selected, over millions and billions of years, for play in animals and in humans. And you know what? Evolution does a really, really good job of deselecting traits that aren't advantageous to us and selecting traits for competitive advantage. Nature isn't stupid, and it selected for play. Throughout the animal kingdom, for example: ants. Ants play. Maybe you didn't know that. But when they're playing, they're learning the social order and dynamics of things. Rats play, but what you might not have known is that rats that play more have bigger brains and they learn tasks better, skills. Kittens play. We all know kittens play. But what you may not know is that kittens deprived of play are unable to interact socially. They can still hunt, but they can't be social. Bears play. But what you may not know is that bears that play more survive longer. It's not the bears that learn how to fish better. It's the ones that play more.
Можете рећи, "То је смешно, Стив. Каква глупа идеја. Није то због игре. Само игра, то је глупа ствар." У нама је идеја озбиљности. Па ја ћу рећи не на то. И у наредном делу говора ћу вам доказати - да је игра катализатор, револуција, да је можемо користити да променимо Бугарску на боље. Игра: наши мозгови су предодређени за игру. Еволуција је одабрала, милионима и милијардама година, игру за животиње и људе. И знате шта? Еволуција на јако добар начин одбацује особине које нам нису од користи, а бира оне које су потребне. Природа није глупа и одабрала је игру. На пример, у животињском свету, мрави се играју. Можда то нисте знали. Али кад се играју, они уче социјални ред и динамику ствари. Пацови се играју, али можда нисте знали да пацови који се више играју имају већи мозак и боље уче задатке и вештине. Мачићи се играју. Сви то знамо. Али можда не знате да су мачићи којима је ускраћена игра неспособни за друштвене интеракције. Могу и даље да лове, али нису друштвени. Медведи се играју. Али можда не знате да медведи који се више играју дуже преживе. Не они који боље лове рибу. Него они који се више играју.
And a final really interesting study -- it's been shown, a correlation between play and brain size. The more you play, the bigger the brains there are. Dolphins, pretty big brains, play a lot. But who do you think with the biggest brains are the biggest players? Yours truly: humans. Kids play, we play -- of every nationality, of every race, of every color, of every religion. It's a universal thing -- we play. And it's not just kids, it's adults too.
И последња занимљива студија показује корелацију између игре и величине мозга. Што се више играте, мозак постаје већи. Делфини, имају велики мозак, много се играју. Али шта мислите, ко има највећи мозак и највише се игра? Искрено ваши, људи. Деца се играју, ми се играмо - сваке националности, сваке расе, сваке боје, сваке религије, то је универзално - играмо се. И то не само деца него и одрасли.
Really cool term: neoteny -- the retention of play and juvenile traits in adults. And who are the biggest neotenists? Humans. We play sports. We do it for fun, or as Olympians, or as professionals. We play musical instruments. We dance, we kiss, we sing, we just goof around. We're designed by nature to play from birth to old age. We're designed to do that continuously -- to play and play a lot and not stop playing. It is a huge benefit. Just like there's benefits to animals, there's benefits to humans. For example, it's been shown to stimulate neural growth in the amygdala, in the area where it controls emotions. It's been shown to promote pre-frontal cortex development where a lot of cognition is happening. As a result, what happens? We develop more emotional maturity if we play more. We develop better decision-making ability if we play more.
Стварно кул израз - "neoteny" - задржавање игре и детињастих особина код одраслих. А код кога је то најизражајније? Код људи. Имамо спортове. Ради забаве, ради такмичења, ради професије. Свирамо музичке инструменте. Плешемо, љубимо се, певамо, глупирамо се. Природа нас је направила да се играмо, од рођења до старости. Направљени смо да се стално играмо - да се много играмо и да не престанемо. То има огромне користи. Као што и животиње имају користи, имају је и људи. На пример, доказано је да игра стимулише раст неурона у амигдали, у делу који контролише емоције. Доказано је да стимулише развој чеоног режња где се одвија много когниције. Шта се дешава као резултат тога? Ако се више играмо, емотивно смо зрелији. Развијамо бољу способност доношења одлука ако се више играмо.
These guys are facts. It's not fiction, it's not story tales, it's not make-believe; it's cold, hard science. These are the benefits to play. It is a genetic birthright that we have, like walking or speaking or seeing. And if we handicap ourselves with play, we handicap ourselves as if we would with any other birthright that we have. We hold ourselves back. Little exercise just for a second: close your eyes and try to imagine a world without play. Imagine a world without theater, without the arts, without song, without dancing, without soccer, without football, without laughter. What does this world look like? It's pretty bleak. It's pretty glum.
Ово су чињенице. Није фикција, нису приче, нису бајке; то је хладна, сурова наука. Ово су користи игре. То је генетско право које имамо рођењем, као ходање или говор или вид. И ако ускратимо себи игру, хендикепирамо се као кад бисмо изгубили било коју другу способност. Спутавамо се. Кратка вежба: затворите очи и покушајте да замислите свет без игре. Замислите свет без позоришта, уметности, без песме, без плеса, без фудбала, без америчког фудбала, без смеха. Како тај свет изгледа? Прилично је блед. Прилично тмуран.
Now imagine your workplace. Is it fun? Is it playful? Or maybe the workplace of your friends -- here we're forward thinking. Is it fun? Is it playful? Or is it crap? Is it autocratic, controlling, restrictive and untrusting and unfulfilling? We have this concept that the opposite of play is work. We even feel guilty if we're seen playing at work. "Oh, my colleagues see me laughing. I must not have enough work," or, "Oh, I've got to hide because my boss might see me. He's going to think I'm not working hard." But I have news for you: our thinking is backwards.
Сад замислите своје радно место. Да ли је забавно? Да ли је разиграно? Или радно место ваших пријатеља - размишљамо унапред. Да ли је забавно, разиграно? Или је срање? Аутократско, контролишуће, ограничавајуће и неповерљиво и незадовољавајуће? Ми мислимо да је супротно од игре рад. Чак се осећамо кривим ако нас на послу ухвате у игри. "О, колеге виде да се смејем. Мора да немам довољно посла", или "О, морам да се кријем јер ће ме можда видети шеф. Помислиће да се не трудим довољно." Имам новости за вас: размишљамо наопачке.
The opposite of play is not work. The opposite of play is depression. It's depression. In fact, play improves our work. Just like there's benefits for humans and animals, there's benefits for play at work. For example, it stimulates creativity. It increases our openness to change. It improves our ability to learn. It provides a sense of purpose and mastery -- two key motivational things that increase productivity, through play. So before you start thinking of play as just not serious, play doesn't mean frivolous. You know, the professional athlete that loves skiing, he's serious about it, but he loves it. He's having fun, he's in the groove, he's in the flow. A doctor might be serious, but laughter's still a great medicine. Our thinking is backwards. We shouldn't be feeling guilty. We should be celebrating play.
Супротно од игре није рад. Супротно од игре је депресија, депресија. У ствари, игра побољшава наш рад. Као што људи и животиње имају користи, тако и наш посао има користи. На пример, игра стимулише креативност. Повећава отвореност за промене. Побољшава нашу способност учења. Обезбеђује осећај сврхе и способности - две кључне мотивационе ствари које повећавају продуктивност, кроз игру. Пре него што почнете да о игри мислите као неозбиљној, она то није. Професионални спортиста који воли скијање, он је озбиљан у томе, али и воли то. Забавља се, у свом је елементу, у стању занесености. Лекар може бити озбиљан, али смех је и даље добар лек. Наше размишљање је наопако. Не би требало да осећамо кривицу. Требало би да славимо игру.
Quick example from the corporate world. FedEx, easy motto: people, service, profit. If you treat your people like people, if you treat them great, they're happier, they're fulfilled, they have a sense of mastery and purpose. What happens? They give better service -- not worse, but better. And when customers call for service and they're dealing with happy people that can make decisions and are fulfilled, how do the customers feel? They feel great. And what do great customers do, great-feeling customers? They buy more of your service and they tell more of their friends, which leads to more profit. People, service, profit. Play increases productivity, not decreases.
Пример из корпоративног света. "FedEx" има лак мото: људи, услуга, профит. Ако се према људима опходите као према људима, они су срећнији, испуњенији, имају осећај способности и сврхе. Шта се догађа? Пружају бољу услугу - не лошију, него бољу. А када клијенти траже услугу и контактирају са срећним људима који доносе одлуке и испуњени су, како се клијенти осећају? Сјајно. А шта раде одлични клијенти, који се добро осећају? Користе више ваших услуга и више говоре својим пријатељима што доноси више зараде. Људи, услуга, профит. Игра повећава продуктивност, не смањује је.
And you're going to say, "Gee, that can work for FedEx out there in the United States, but it can't work in Bulgaria. No way. We're different." It does work in Bulgaria, you guys. Two reasons. One, play is universal. There's nothing weird about Bulgarians that we can't play, besides the serious meme that we have to kick out. Two, I've tried it. I've tried at Sciant. When I got there, we had zero happy customers. Not one customer would refer us. I asked them all. We had marginal profit -- I did. We had marginal profits, and we had unhappy stakeholders. Through some basic change, change like improving transparency, change like promoting self-direction and collaboration, encouraging collaboration, not autocracy, the things like having a results-focus. I don't care when you get in in the morning. I don't care when you leave. I care that your customer and your team is happy and you're organized with that. Why do I care if you get in at nine o'clock? Basically promoting fun. Through promoting fun and a great environment, we were able to transform Sciant and, in just three short years -- sounds like a long time, but change is slow -- every customer, from zero to every customer referring us, above average profits for the industry and happy stakeholders. And you can say, "Well how do you know they're happy?" Well we did win, every year that we entered, one of the rankings for best employer for small business. Independent analysis from anonymous employees on their surveys. It does, and it can, work in Bulgaria. There's nothing holding us back, except our own mentality about play.
Рећи ћете: "Бого, то можда може у "FedEx-у" тамо у Америци, али не може у Бугарској. Нема шансе. Ми смо другачији." Може и у Бугарској, људи. Два разлога. Први, игра је универзална. Ништа није другачије код Бугара па да не можемо да се играмо, осим те идеје о озбиљности коју морамо да одбацимо. Други, ја сам пробао. Пробао сам кад сам радио за "Sciant". Кад сам дошао тамо, број задовољних муштерија био је нула. Ниједан купац нас није бирао. Све сам их питао. Имали смо малу зараду - питао сам их. Имали смо малу зараду и незадовољне деоничаре. Кроз неке основне промене, као што је повећање транспарентности, подстицање само-управљања и сарадње, подстицање сарадње, не аутократије, фокусираности на резултат. Не занима ме кад долазиш на посао нити кад одлазиш. Стало ми је да је твој клијент и тим срећан и да си организован око тога. Зашто ми је важно да дођеш у девет? Углавном подстицање забаве. Подстицањем забаве и доброг окружења успели смо да променимо "Sciant" и за само три кратке године - звучи као дуго, али промене су споре - сваки клијент нас је препоручивао, имали смо надпросечну зараду и срећне деоничаре. Можете рећи, "А како знате да су срећни?" Сваке године кад смо се кандидовали за најбољег послодавца у малом бизнису, освојили смо неко место. Независне анализе од стране анонимних запослених у њиховим истраживањима. Може и успева у Бугарској. Ништа нас не спречава, осим сопственог менталитета о игри.
So some steps that we can take -- to finish up -- how to make this revolution through play. First of all, you have to believe me. If you don't believe me, well just go home and think about it some more or something. Second of all, if you don't have the feeling of play in you, you need to rediscover play. Whatever it was that as a kid you used to enjoy, that you enjoyed only six months ago, but now that you've got that promotion you can't enjoy, because you feel like you have to be serious, rediscover it. I don't care if it's mountain biking or reading a book or playing a game. Rediscover that because you're the leaders, the innovation leaders, the thought leaders. You're the ones that have to go back to the office or talk to your friends and ignite the fire of change in the play revolution. You guys have to, and if you're not feeling it, your colleagues, your employees, aren't going to feel it. You've got to go back and say, "Hey, I'm going to trust you." Weird concept: I hired you; I should trust you. I'm going to let you make decisions. I'm going to empower you, and I'm going to delegate to the lowest level, rather than the top. I'm going to encourage constructive criticism. I'm going to let you challenge authority. Because it's by challenging the way things are always done is that we are able to break out of the rut that we're in and create innovative solutions to problems of today.
Дакле, да завршим, који су кораци ка овој револуцији кроз игру? Прво, морате да ми верујете. Ако ми не верујете, идите кући и још мало размислите. Друго, ако у себи немате осећај игре, морате поново да га откријете. У чему год да сте уживали као дете или пре само шест месеци, али сад сте унапређени па не можете јер осећате да морате бити озбиљни, откријте то поново. Било да је вожња бицикла, читање књиге, играње игре, поново га откријте. Јер ви сте вође иновација, вође у размишљању. Ви морате да се вратите у канцеларију или да причате са својим пријатељима и запалите ватру промене у револуцији кроз игру. Морате али ако то не осећате, неће осетити ни ваше колеге и запослени. Ви морате да се вратите и кажете: "Хеј, вероваћу ти." Чудна идеја. Запослио сам те. Требало би да ти верујем. Пустићу те да одлучујеш. Даћу ти моћ. Делегираћу на најнижи ниво, не највиши. Подстицаћу конструктивну критику. Дозволићу да преиспитате ауторитет. Јер преиспитивањем начина на који стално нешто радимо можемо да се отргнемо од колотечине и створимо иновативна решења данашњих проблема.
We're not always right as leaders. We're going to eradicate fear. Fear is the enemy of play. And we're going to do things like eliminate restrictions. You know what, let them use their mobile phone for personal calls -- heaven forbid. Let them be on the Internet. Let them be on instant messengers. Let them take long lunches. Lunch is like the recess for work. It's when you go out in the world and you recharge your brain, you meet your friends, you have a beer, you have some food, you talk, you get some synergy of ideas that maybe you wouldn't have had before. Let them do it. Give them some freedom, and in general, let them play. Let them have fun at the workplace. We spend so much of our lives at the workplace, and it's supposed to be, what, a miserable grind, so that 20 years from now, we wake up and say, "Is this it? Is that all there was?" Unacceptable. Nepriemliv. (Laughter)
Као вође нисмо увек у праву. Искоренићемо страх. Страх је непријатељ игре. И ми ћемо уклонити ограничења. Знате шта, нека користе мобилне телефоне за личне позиве - забога. Нека иду на интернет. Нека користе инстант поруке. Нека иду на дуге ручкове. Ручак је као велики одмор на послу. Време да изађете у свет и освежите свој мозак, сретнете пријатеље, попијете пиво, поједете нешто, разговарате, доживите синергију идеја које можда иначе не бисте имали. Нека раде то. Дајте им слободе. Уопште, пустите их да се играју. Да се забављају на послу. Толико свог живота проводимо на послу, и шта треба то да буде, јадно млевење како бисте се за 20 година пробудили и рекли: "То је то? Ово је све у животу?" Неприхватљиво. Неприхватљиво. (Смех)
So in summary, we need a drastic change in the way we think and behave, but we don't need a workers' revolution. We don't need a workers' revolution. What we need is a players' uprising. What we need is a players' uprising. What we need is a players' uprising. Seriously, we need to band together. Today is the start of the uprising. But what you need to do is fan the flames of the revolution. You need to go and share your ideas and your success stories of what worked about reinvigorating our lives, our schools, and our work with play; about how play promotes a sense of promise and self-fulfillment; of how play promotes innovation and productivity, and, ultimately, how play creates meaning. Because we can't do it alone. We have to do it together, and together, if we do this and share these ideas on play, we can transform Bulgaria for the better.
Укратко, потребна нам је велика промена начина размишљања и понашања, али нам није потребна радничка револуција. Не треба нам радничка револуција. Потребан нам је устанак игре. Потребан нам је устанак игре. Потребан нам је устанак игре. Озбиљно, морамо се повезати. Данас је почетак устанка. Ви морате распалити ватру револуције. Идите и поделите своје идеје, своје приче о томе шта је успело у окрепљивању нашег живота, наших школа, и нашег рада игром; о томе како игра подстиче осећај обећања и самоиспуњења, како игра подстиче иновације и продуктивност; и на крају, како игра ствара смисао. Јер не можемо то урадити сами. Морамо заједно. Ако заједно поделимо ове идеје о игри, можемо променити Бугарску на боље.
Thank you.
Хвала вам.
(Applause)
(Аплауз)