In the city of Alexandria in 415 CE, the bishop and the governor were in a fight. It started with a disagreement over the behavior of a militia of monks, and ended with an accusation of witchcraft leveled against one of the most powerful figures in the city.
У Александрији, 415. године, бискуп и гувернер су били у свађи. Почела је расправом о понашању монашке милиције и завршила се подизањем оптужбе за врачање против једне од најмоћнијих личности у граду.
Hypatia of Alexandria was a prominent mathematician, philosopher, and advisor to the city’s leaders. In the centuries since she lived, the details of her life have been the subject of much dispute and have taken on an almost mythical status. But while none of Hypatia’s own writings survive, her contemporaries’ and students’ accounts of her work and life paint a picture of the qualities that made her renowned as a scholar, beloved as a teacher, and ultimately led to her downfall.
Хипатија од Александрије била је истакнута математичарка, филозофкиња и саветница градских вођа. У вековима након њеног живота, детаљи њеног живота били су предмет многих расправа и достигли су готово митски статус. Иако ниједно Хипатијино дело није опстало, записи њених савременика и ученика о њеном раду и животу дочаравају нам квалитете који су је чинили чувеном научницом, вољеном учитељицом и довели до њеног краја.
Hypatia was born around 355 in Alexandria, then part of the Egyptian province of the Eastern Roman Empire, and an intellectual center. Her father Theon was an accomplished Greek mathematician and astronomer; her mother is unknown. Hypatia was likely an only child, and Theon educated her himself. By adulthood, she had surpassed her father in both mathematics and philosophy, becoming the city’s foremost scholar and taking over his position at the head of the Platonic school, similar to a modern university. She refined scientific instruments, wrote math textbooks, and developed a more efficient method of long division.
Хипатија је рођена око 355. у Александрији која је тада била део египатске покрајине Источног римског царства и интелектуални центар. Њен отац Теон био је успешни грчки математичар и астроном; за њену мајку се не зна. Хипатија је највероватније била јединица, а Теон ју је лично подучавао. Када је стасала, превазишла је свог оца у погледу математике и филозофије, постала најистакнутија научница у граду и преузела његову функцију управника платонске школе, сличне савременим универзитетима. Унапредила је научне инструменте, писала математичке уџвбенике и усавршила ефикасније методе дељења.
But perhaps her most significant contributions to intellectual life in Alexandria came through her teaching.
Али њени вероватно највећи доприноси интелектуалној клими у Александрији произашли су из њеног подучавања.
The philosophy Hypatia taught drew from the legacy of Plato and Aristotle, as well as the mystical philosopher Plotinus and the mathematician Pythagoras. The convergence of these influences merged to form a school called Neoplatonism. For the Neoplatonists, mathematics had a spiritual aspect, divided among the four branches of arithmetic, geometry, astronomy and music. These subjects were not studied merely for the sake of curiosity or practical utility, but because they authenticated the belief that numbers were the sacred language of the universe. In the repeated patterns of algebraic formulas and geometric shapes, the orbits of the planets, and the harmonious intervals of musical tones, the Neoplatonists saw a rational cosmic force at work. Students delved into this ordered mathematical world to achieve higher unity with this force, known as “the One.”
Филозофија коју је предавала Хипатија потиче из завештања Платона и Аристотела, као и од мистичног филозофа Плотина и математичара Питагоре. Конвергенција ових утицаја стопила се и формирала школу Неоплатноизма. За Неоплатонце, математика је имала духовно обележје, подељена преко четири гране аритметике геометрије, астрономије и музике. Ови предмети се нису проучавали из радозналости или практичне примене већ зато што су поткрепљивали веровање да су бројеви свети језик универзума. У понављаним шаблонима алгебријских формула и геометријских фигура, планетарних орбита и хармоничних интервала музичких тонова, Неоплатонци су видели рационалну космичку силу на делу. Ученици су истраживали уређени математички свет да би достигли веће јединство са том силом, познатом као "Један."
While Hypatia was considered pagan— a term for traditional Roman belief before Christianity— she worshipped no particular deity or deities, and her ideas could be applied alongside multiple religious viewpoints. Jewish and Christian as well as pagan students travelled from the farthest reaches of the empire to study with her. The nonpartisan environment Hypatia fostered, where all students could feel comfortable, was especially remarkable given the religious and political turmoil that was fracturing the city of Alexandria at the time.
Иако се сматрало да је Хипатија паган - израз за традиционално римско веровање пре Хришћанства - није веровала ни у једно божанство, а њене идеје могле су се применити са разних верских тачака гледишта. Јеврејски и хришћански, као и пагански ученици, путовали су од крајњих делова царства како би их она подучавала. Нестраначко окружење које је Хипатија неговала, где су се сви ученици осећали удобно, било је нарочито изванредно с обзиром на верски и политички хаос који је преламао Александрију у то време.
Christianity had recently become the Empire’s state religion. The local archbishop Cyril had steadily gained political power, commanding zealous militias of Christian monks to destroy pagan temples and harass the Jewish population. In doing so, he encroached on the secular authority of the Roman governor Orestes, himself a moderate Christian, leading to a bitter public feud between the two men.
Хришћанство је скоро било постало званична вера у царству. Локални надбискуп Кирил полако је дошао до политичке моћи, командујући предану милицију хришћанских монаха да уништи паганске храмове и узнемири јеврејску популацију. У процесу, наудио је секуларном ауторитету римског гувернера Ореста који је био Хришћанин и то је довело до горког јавног сукоба између њих.
Because she was seen as a wise and impartial figure, governor Orestes consulted Hypatia, who advised him to act with fairness and restraint. But when a group of Cyril’s monks incited a riot, badly injuring Orestes in the process, he had their leader tortured to death. Cyril and his followers blamed Hypatia, accusing her of witchcraft to turn Orestes against Christianity. In March 415, as Hypatia was traveling through the city, the bishop’s militia of monks dragged her from her carriage and brutally murdered and dismembered her.
Због тога што је сматрана за мудру и непристрасну личност, гувернер Орест консултовао је Хипатију која га је посаветовала да поступи поштено и уздржано. Али када је група Кирилових монаха започела побуну и при томе гадно повредила Ореста, он је наредио да се њихов вођа мучи до смрти. Кирил и његови следбеници окривили су Хипатију, оптужујући је да је врачарењем окренула Ореста против Хришћанства. Марта 415. док је Хипатија путовала кроз град, епископова монашка милиција извукла ју је из њених кола и брутално убила и искасапила.
Hypatia’s death was a turning point in the politics of Alexandria. In the wake of her murder, other philosophers in the Greek and Roman tradition fled, and the city’s role as a center of learning declined. In a very real way, the spirit of inquisition, openness, and fairness she fostered died with her.
Хипатијина смрт била је прекретница у политици Александрије. У светлу њеног убиства, други филозофи грчке и римске традиције су побегли, а функција града као центра за учење је нестала. На веома стваран начин, дух инквизиције, отворености и поштења који је неговала умро је са њом.