I'd like to start with a couple of quick examples. These are spinneret glands on the abdomen of a spider. They produce six different types of silk, which is spun together into a fiber, tougher than any fiber humans have ever made. The nearest we've come is with aramid fiber. And to make that, it involves extremes of temperature, extremes of pressure and loads of pollution. And yet the spider manages to do it at ambient temperature and pressure with raw materials of dead flies and water. It does suggest we've still got a bit to learn. This beetle can detect a forest fire at 80 kilometers away. That's roughly 10,000 times the range of man-made fire detectors. And what's more, this guy doesn't need a wire connected all the way back to a power station burning fossil fuels.
Би почнал со следниве неколку кратки примери. Ова се жлезди за лачење нитки од стомакот на еден пајак. Тие испуштаат шест различни видови свила, кои потоа се вплетуваат заедно во влакно пајажина Појака од било кое вештачко влакно. Најблиску до тоа сме стигнале со арамид влакната Но, а нивно производство ни требаат екстремни температури и екстремен притисок пропратени со многу загадување. А пајакот успева да ја направи пајажината на амбиентална температура и притисок со муви и вода како суровини. Примеров ни сугерира дека имаме сеуште многу да учиме. Оваа бубачка може да насети пожар на оддалеченост од 80 км. Тоа е околу 10.000 пати повеќе од нашите детектори. А на овој овде не му треба жица поврзана со електрична централа на гориво.
So these two examples give a sense of what biomimicry can deliver. If we could learn to make things and do things the way nature does, we could achieve factor 10, factor 100, maybe even factor 1,000 savings in resource and energy use. And if we're to make progress with the sustainability revolution, I believe there are three really big changes we need to bring about. Firstly, radical increases in resource efficiency. Secondly, shifting from a linear, wasteful, polluting way of using resources to a closed-loop model. And thirdly, changing from a fossil fuel economy to a solar economy. And for all three of these, I believe, biomimicry has a lot of the solutions that we're going to need.
Овие два примери појаснуваат што се биомимикријата може да овозможи. Ако може да научиме да изработуваме и правиме работи како што тоа го прави природата би постигнале десет, сто, па можеби дури и илјада пати поголема заштеда на ресурси и енергија. А ако сакаме прогрес заедно со одржливата револуција Верувам дека има три огромни промени кои што треба да ги направиме. Прво, радикално да се зголеми ефикасноста на користење ресурси Второ, префрлање од линеарниот начин на искористување на ресурси кој е растрошен и загадува во модел на затворен, цикличен круг. И трето, преминување од економија на фосилни горива на соларна економија. А за сите три од овие, верувам биомимикријата има многу од решенијата кои ќе ни требаат.
You could look at nature as being like a catalog of products, and all of those have benefited from a 3.8-billion-year research and development period. And given that level of investment, it makes sense to use it. So I'm going to talk about some projects that have explored these ideas. And let's start with radical increases in resource efficiency. When we were working on the Eden Project, we had to create a very large greenhouse in a site that was not only irregular, but it was continually changing because it was still being quarried. It was a hell of a challenge, and it was actually examples from biology that provided a lot of the clues. So for instance, it was soap bubbles that helped us generate a building form that would work regardless of the final ground levels. Studying pollen grains and radiolaria and carbon molecules helped us devise the most efficient structural solution using hexagons and pentagons.
Можете да ја погледнете природата како каталог на продукти од кои сите имаат придобивки од 3.8 милијарди години истражување и унапредување. Кога ќе го согледаме тоа како инвестиција, логично ни доаѓа да го искористиме. Па така, ќе ви покажам неки проекти кои ги истражуваа овие идеи. Ќе започнам со радикалното подобрување на ефикасноста на ресурсите. Кога работевме на "Eden Project" моравме да создадеме многу простран стакленик на површина која не само што е нерамна туку и константно се менува затоа што сеуште се ископува Тоа беше пеколен предизвик И всушност, многу примери од биологијата не приближија до решението. На пример, меурите од сапуница ни помогнаа да ја добиеме формата на објектот која ќе застане добро без разлика на крајните нивоа на теренот. Истражувањето на поленовите зрна, Радиоларијата и јаглеродните молекули ни помогна да го создадеме најефикасното структурно решение користејки шестоаголници и петоаголници
The next move was that we wanted to try and maximize the size of those hexagons. And to do that we had to find an alternative to glass, which is really very limited in terms of its unit sizes. And in nature there are lots of examples of very efficient structures based on pressurized membranes. So we started exploring this material called ETFE. It's a high-strength polymer. And what you do is you put it together in three layers, you weld it around the edge, and then you inflate it. And the great thing about this stuff is you can make it in units of roughly seven times the size of glass, and it was only one percent of the weight of double-glazing. So that was a factor-100 saving. And what we found is that we got into a positive cycle in which one breakthrough facilitated another. So with such large, lightweight pillows, we had much less steel. With less steel we were getting more sunlight in, which meant we didn't have to put as much extra heat in winter. And with less overall weight in the superstructure, there were big savings in the foundations. And at the end of the project we worked out that the weight of that superstructure was actually less than the weight of the air inside the building.
Следниот чекор беше што сакавме да се обидеме да ја максимизираме големината на шестоаголниците. А за да го направиме тоа моравме да најдеме замена за стакло кое е многу ограничено во однос на своите димензии по парче Во природата има многу примери на многу ефикасни структури базирани на мембрани под притисок па почнавме да го испитуваме овој материјал наречен EFTE. Тоа е многу силен полимер. Поставивме заедно три слоја од него, ги заваривме по краевите и тоа го напумпавме. Најдобрата работа кај овој материјал е дека можеш да правиш парчиња од него околу седум пати поголеми од парчињата стакло а истите тежат само еден процент од тежината на двојното застаклување. Се добива сто пати поголема заштеда. И свативме дека влеговме во позитивен циклус во кој едно откритие померува друго. Па со така големи и лесни перници ни требаше многу помалку челик. Со помалку челик добивавме многу повеќе сонце во стакленикот што знашече дека не мора да греем толку многу во зима. А со севкупната помала тежина на оваа суперструктура се доби голема заштеда на вложените средства. И на крајот на проектот пресметавме дека тежината на суперструктурата беше всушност помала од тежината на воздухот во самиот објект.
So I think the Eden Project is a fairly good example of how ideas from biology can lead to radical increases in resource efficiency -- delivering the same function, but with a fraction of the resource input. And actually there are loads of examples in nature that you could turn to for similar solutions. So for instance, you could develop super-efficient roof structures based on giant Amazon water lilies, whole buildings inspired by abalone shells, super-lightweight bridges inspired by plant cells. There's a world of beauty and efficiency to explore here using nature as a design tool.
Па мислам дека проектот "Eden" е прилично добар пример за тоа како идеите од биологијата можат да доведат до радикален пораст на ефикасноста на средствата обавувајки ја истата функција но со само делче од вложените средства. Има еден куп примери во природата кои можеш да ги искористиш за слични решенија. На пример, можеш да создадеш супер-ефикасни кровни структури базирани на џиновските водни лилјани од Амазон цели згради инспирирани од Абалон школки супер лесни мостови инспирирани од клетки од растенија Има еден цел свет на убавина и ефикасност да се истражи користејки ја природата како алатка за дизајн.
So now I want to go onto talking about the linear-to-closed-loop idea. The way we tend to use resources is we extract them, we turn them into short-life products and then dispose of them. Nature works very differently. In ecosystems, the waste from one organism becomes the nutrient for something else in that system. And there are some examples of projects that have deliberately tried to mimic ecosystems. And one of my favorites is called the Cardboard to Caviar Project by Graham Wiles. And in their area they had a lot of shops and restaurants that were producing lots of food, cardboard and plastic waste. It was ending up in landfills. Now the really clever bit is what they did with the cardboard waste. And I'm just going to talk through this animation.
Сега ќе преминам на објаснување на идејата за премин од линеарен на кружен цикличен систем. Начинот на кој ги користиме ресурсите е таков каде нив ги извлекуваме, ги претвораме во краткотрајни производи и потоа ги фрламе. Природата функционира многу поинаку. Во екосистемите, отпадокот од еден организам станува храна за нешто друго во тој систем Имам неколку примери на проекти кои свесно пробале да имитираат екосистеми. Еден од моите омилени е таканаречениот "Проект - од Картон - до Кавијар" на Грам Вајлс Во неговото подрачје имало многу продавници и ресторани кои произведувале многу храна, картон и пластика како отпад кој завршувал по депониите. Е сега, со картоните направиле една многу паметна работа Сега ќе ви ја раскажам анимацијава
So they were paid to collect it from the restaurants. They then shredded the cardboard and sold it to equestrian centers as horse bedding. When that was soiled, they were paid again to collect it. They put it into worm recomposting systems, which produced a lot of worms, which they fed to Siberian sturgeon, which produced caviar, which they sold back to the restaurants. So it transformed a linear process into a closed-loop model, and it created more value in the process. Graham Wiles has continued to add more and more elements to this, turning waste streams into schemes that create value. And just as natural systems tend to increase in diversity and resilience over time, there's a real sense with this project that the number of possibilities just continue increasing. And I know it's a quirky example, but I think the implications of this are quite radical, because it suggests that we could actually transform a big problem -- waste -- into a massive opportunity.
Платени се да ги соберат картоните од рестораните потоа истите ги сецкаат и ги продаваат на коњушниците како подлога за леглата на коњите кога подлогата ќе биде извалкана со измет, платени се да ја соберат. истата потоа оди да се компостира со помош на црви процес кој произведува многу црви, кои служат како храна за Сибирската кечига од која пак се добива кавијар, кој им го продаваат повторно на рестораните. Така се добива трансформација на линеарен процес во затворен цикличен модел А при тоа во истиот се создава поголема вредност. Грам Вајлс продолжил да додава се повеќе елементи овде претворајки ги реките отпад во шеми кои создаваат вредност и баш како природните системи тежнеат да ја зголемат разновидноста и издржливоста со текот на времето некако природно доаѓа во овој проект бројот на можности само да се зголемува Знам дека е чуден пример ама мислам дека последиците на ова се баш радикални затоа што ни сугерира дека всушност би можеле да претопиме еден голем проблем - отпадот во една огромна шанса
And particularly in cities -- we could look at the whole metabolism of cities, and look at those as opportunities. And that's what we're doing on the next project I'm going to talk about, the Mobius Project, where we're trying to bring together a number of activities, all within one building, so that the waste from one can be the nutrient for another. And the kind of elements I'm talking about are, firstly, we have a restaurant inside a productive greenhouse, a bit like this one in Amsterdam called De Kas. Then we would have an anaerobic digester, which could deal with all the biodegradable waste from the local area, turn that into heat for the greenhouse and electricity to feed back into the grid. We'd have a water treatment system treating wastewater, turning that into fresh water and generating energy from the solids using just plants and micro-organisms. We'd have a fish farm fed with vegetable waste from the kitchen and worms from the compost and supplying fish back to the restaurant. And we'd also have a coffee shop, and the waste grains from that could be used as a substrate for growing mushrooms.
Поготово во градовите Би можеле да го погледнеме целиот метаболизам на градовите и да ги видиме тука сите шанси. Ете тоа го правиме на следниот проект за кој ќе ви зборувам проектот 'Мобиус' каде се обидуваме да вклучиме голем број активности во една единствена зграда така што отпадот од еден аспект ќе биде храна од друг. Сите типови елементи за кои зборувам се: прво, имаме ресторан внатре во стакленик нешто како овој во Амстердам, наречен Де Кас Потоа, би имале анаеробен компостен куп кој би се справувал со сиот органски распадлив отпад од околината, и би го претворал истиот во греење за стакленикот и струја за продажба во мрежата. Би имале систем за прочистување на вода кој отпадната вода ја претвора во свежа и создава енергија од исфилтрираната материја користејки само растенија и микро организми. Би имале рибник каде би ги хранеле рибите со отпадоците од кујната и црвите од компостот а рибите би ги користеле за потребите на ресторанот А би имале и кафе бар, чии отпадоци од кафе би се користеле како подлога за растење печурки
So you can see that we're bringing together cycles of food, energy and water and waste all within one building. And just for fun, we've proposed this for a roundabout in central London, which at the moment is a complete eyesore. Some of you may recognize this. And with just a little bit of planning, we could transform a space dominated by traffic into one that provides open space for people, reconnects people with food and transforms waste into closed loop opportunities.
можете да видите дека спојуваме заедно циклуси на храна, енергија, вода и отпад се во рамките на една зграда Само за забава, го предложивме ова за еден кружен тек во центарот на Лондон кој во моментов е многу запуштен Некои од вас ќе го познаат Само со малку планирање можеме да го трансформираме местото доминирано од сообраќај во место кое овозможува отворен простор за луѓето ги поврзува со храната и го трансформира отпадот во нови шанси на затворениот циклус
So the final project I want to talk about is the Sahara Forest Project, which we're working on at the moment. It may come as a surprise to some of you to hear that quite large areas of what are currently desert were actually forested a fairly short time ago. So for instance, when Julius Caesar arrived in North Africa, huge areas of North Africa were covered in cedar and cypress forests. And during the evolution of life on the Earth, it was the colonization of the land by plants that helped create the benign climate we currently enjoy. The converse is also true. The more vegetation we lose, the more that's likely to exacerbate climate change and lead to further desertification. And this animation, this shows photosynthetic activity over the course of a number of years, and what you can see is that the boundaries of those deserts shift quite a lot, and that raises the question of whether we can intervene at the boundary conditions to halt, or maybe even reverse, desertification.
Последниот проект за кој сакам да зборувам е Sahara Forest Project, на кој работиме во моментов Можеби некои од вас ќе се изненадат кога ќе слушнат дека прилично пространи површини од она што е денес пустина биле под шума пред релативно кратко време На пример, кога Јулиј Цезар пристигнал во Северна Африка огромни површини од Северна Африка биле покриени со шуми од Кедар и Чемпрес. А през еволуцијата на земјата, колонизација врз неа од страна на растенијата е таа која придонела да се создаде питомата клима во која во моментов уживаме Обратното исто така важи. колку повеќе вегетација губиме толку повеќе е веројатно дека ќе се влошат климатските промени што ќе придонесе кон проширување на пустините Оваа анимација ја прикажува фотосинтетската активност през одреден број години Гледате дека границите на тие пустини прилично варираат што не доведува до прашањето дали можеме да интервенираме на условите во граничните делови за да го запреме, или дури и повратиме напредокот на пустините
And if you look at some of the organisms that have evolved to live in deserts, there are some amazing examples of adaptations to water scarcity. This is the Namibian fog-basking beetle, and it's evolved a way of harvesting its own fresh water in a desert. The way it does this is it comes out at night, crawls to the top of a sand dune, and because it's got a matte black shell, is able to radiate heat out to the night sky and become slightly cooler than its surroundings. So when the moist breeze blows in off the sea, you get these droplets of water forming on the beetle's shell. Just before sunrise, he tips his shell up, the water runs down into his mouth, has a good drink, goes off and hides for the rest of the day. And the ingenuity, if you could call it that, goes even further. Because if you look closely at the beetle's shell, there are lots of little bumps on that shell. And those bumps are hydrophilic; they attract water. Between them there's a waxy finish which repels water. And the effect of this is that as the droplets start to form on the bumps, they stay in tight, spherical beads, which means they're much more mobile than they would be if it was just a film of water over the whole beetle's shell. So even when there's only a small amount of moisture in the air, it's able to harvest that very effectively and channel it down to its mouth. So amazing example of an adaptation to a very resource-constrained environment -- and in that sense, very relevant to the kind of challenges we're going to be facing over the next few years, next few decades.
Ако погледнете некои од организмите кои еволуирале да живеат во пустините има некои сјајни примери за адаптација кон недостатокот од вода Ова е Намибиски бумбар, кој ужива во маглата Тој еволуирајки пронашол начин да собере свежа вода за себе во пустината Како тоа го прави: излегува на отворено ноќе, се качува на врвот на песочна дина и бидејки има мат црн оклоп е во состојба да зрачи топлина надвор на ноќното небо при тоа станувајки малку поладен од својата околина Па кога влажно ветре ќе дувне од кај морето на неговиот оклоп се формираат ситни капки вода. Токму пред изгрејсонце, ќе си го подигне оклопот, капките вода ќе се слизнат кон неговата уста и откако добро ќе се напие, оди да се скрие до крајот на денот А генијалноста, ако може така да се нарече одии уште подалеку зошто ако го погледнете одблизу оклопот на бумбарот на него ќе видите мноштво ситни испапчувања Тие испапчувања се хидрофилни, ја привлекуваат водата помеѓу нив површината на оклопот е како восочна и ја оттурнува водата конечниот ефект од ова е таков што како што капките вода се формираат на ипапчувањата се задржуваат како цврсти, сферични зрна што ги прави многу поподвижни отколку кога водата би се собрала само како тенка облога врз целиот оклоп Така што, дури и кога има само мало количество влага во воздухот бубачкава може да ја собере ефективно и да ја насочи кон својата уста Толку воодушевувачки пример на адаптација кон многу ресусно ограничена животна средина и во тој смисол, многу соодветен за типот на предизвици со кои ние ќе се соочуваме следните неколку години, односно декади
We're working with the guy who invented the Seawater Greenhouse. This is a greenhouse designed for arid coastal regions, and the way it works is that you have this whole wall of evaporator grills, and you trickle seawater over that so that wind blows through, it picks up a lot of moisture and is cooled in the process. So inside it's cool and humid, which means the plants need less water to grow. And then at the back of the greenhouse, it condenses a lot of that humidity as freshwater in a process that is effectively identical to the beetle. And what they found with the first Seawater Greenhouse that was built was it was producing slightly more freshwater than it needed for the plants inside. So they just started spreading this on the land around, and the combination of that and the elevated humidity had quite a dramatic effect on the local area. This photograph was taken on completion day, and just one year later, it looked like that. So it was like a green inkblot spreading out from the building turning barren land back into biologically productive land -- and in that sense, going beyond sustainable design to achieve restorative design.
Работиме со човекот кој го измисли "Стакленикот на морска вода" ова е стакленик дизајниран за суви крајбрежни региони начинот на кој работи е - еден цел ѕид е поставен со решетки за испарување врз кои се распрснува морската вода па кога дува ветар, собира многу влага од распрснатата вода при кој процес ѕидот се лади па така внатре станува влажно и ладно што значи дека на растенијата ќе им треба помалку вода да растат А во задниот дел на стакленикот многу од таа влага се кондензира како свежа вода преку процес кој ефективно е идентичен со оној на бубачката А кога првиот ваков стакленик беше изграден, беше откриено дека истиот произведува малку повеќе свежа вода од потребната за растенијата внатре па истата едноставно беше распрскувана по околното земјиште. Комбинацијата од тоа заедно со повишената влажност на воздухот имаа баш драматичен ефект на околината. оваа фотографија беше сликната на денот на завршувањето со градба, а само една година подоцна, изгледаше вака Беше како зелена дамка мастило да се шири околу зградата кое ја претвора соголената почва во биолошки продуктивно земјиште и во тој смисол, надминувајки го одржливиот дизајн и станувајки обновувачки дизајн
So we were keen to scale this up and apply biomimicry ideas to maximize the benefits. And when you think about nature, often you think about it as being all about competition. But actually in mature ecosystems, you're just as likely to find examples of symbiotic relationships. So an important biomimicry principle is to find ways of bringing technologies together in symbiotic clusters. And the technology that we settled on as an ideal partner for the Seawater Greenhouse is concentrated solar power, which uses solar-tracking mirrors to focus the sun's heat to create electricity. And just to give you some sense of the potential of CSP, consider that we receive 10,000 times as much energy from the sun every year as we use in energy from all forms -- 10,000 times. So our energy problems are not intractable. It's a challenge to our ingenuity. And the kind of synergies I'm talking about are, firstly, both these technologies work very well in hot, sunny deserts. CSP needs a supply of demineralized freshwater. That's exactly what the Seawater Greenhouse produces. CSP produces a lot of waste heat. We'll be able to make use of all that to evaporate more seawater and enhance the restorative benefits. And finally, in the shade under the mirrors, it's possible to grow all sorts of crops that would not grow in direct sunlight. So this is how this scheme would look. The idea is we create this long hedge of greenhouses facing the wind. We'd have concentrated solar power plants at intervals along the way.
па, се намерачивме да го направиме ова во поголем размер и користејки биомимикрија да ги максимизираме придобивките кога размислувате за природата често мислите дека се во неа е базирано на натпревар но, всушност, во зрелите екосистеми имате исто толку шанси да најдете и примери на симбиотски врски Па така, важен принцип на биомимикријата е да се најде начин да се спојат заедно различни технологии во симбиотски кластери Технологијата за која се одлучивме како идеален партнер за "Стакленикот на морска вода" е концентрираната соларна енергија (КСЕ) која користи огледала кои го следат сонцето за да ја фокусираат сончевата топлина и да создадат струја Само да ви дадам визија колкав е потенцијалот на КСЕ земете предвид дека добиваме 10.000 пати повеќе енергија од сонцето секоја година одвкупната енергија од сите видови која ја користиме 10.000 пати. Значи, нашите енергетски проблеми не се нерешливи Само се предизвик за нашата генијалност Видот на синергии за кои зборувам се, прво, двеве технологии функционираат одлично во жешки, сончеви пустини Системот на Концентрирана Сончева Енергија бара деминерализирана свежа вода А Стакленикот на морска вода го создава баш тоа Системот на Концентрирана Сончева Енергија остава зад себе многу топлина а ние ќе ја искористиме истата за да евапорираме уште морка вода и да ги подобриме ресторативните придобивки кон околината и на крај, во сенките под огледалата можеме да растеме секакви видови земјоделски култури кои не би можеле да издржат на директно сонце ете, така би работела оваа шема идејата е да го направиме овој долг раб од стакленици свртени кон ветрот би изградиле електрани на Концентрирана Сончева Енергија на интервали по должината на потегот
Some of you might be wondering what we would do with all the salts. And with biomimicry, if you've got an underutilized resource, you don't think, "How am I going to dispose of this?" You think, "What can I add to the system to create more value?" And it turns out that different things crystallize out at different stages. When you evaporate seawater, the first thing to crystallize out is calcium carbonate. And that builds up on the evaporators -- and that's what that image on the left is -- gradually getting encrusted with the calcium carbonate. So after a while, we could take that out, use it as a lightweight building block. And if you think about the carbon in that, that would have come out of the atmosphere, into the sea and then locked away in a building product.
НЕкој од вас можеби се прашува што ќе правиме со солта како отпадок епа во биомимикријата, акоимаш неискористен ресурс не размислуваш - како да се отарасам од ова? туку - што можам да додадам во системот за да создадам додатна вредност? и, испаѓа дека различни елементи се кристализираат во различни фази кога евапроирате морска сол, најпрво се кристализира калциум карбонатот кој се таложи на испарувачките решетки тоа се тие на сликата лево а потоа полека почнуваат да се обложуваат со калциум карбонат па после некое време би го отстраниле талогот и би можеле да го искористиме како лесна тула за градење Помислете на јаглеродот во нејзе кој од атмосферата прешол во морската вода а потоа останал заробен во градежен материјал
The next thing is sodium chloride. You can also compress that into a building block, as they did here. This is a hotel in Bolivia. And then after that, there are all sorts of compounds and elements that we can extract, like phosphates, that we need to get back into the desert soils to fertilize them. And there's just about every element of the periodic table in seawater. So it should be possible to extract valuable elements like lithium for high-performance batteries. And in parts of the Arabian Gulf, the seawater, the salinity is increasing steadily due to the discharge of waste brine from desalination plants. And it's pushing the ecosystem close to collapse. Now we would be able to make use of all that waste brine. We could evaporate it to enhance the restorative benefits and capture the salts, transforming an urgent waste problem into a big opportunity. Really the Sahara Forest Project is a model for how we could create zero-carbon food, abundant renewable energy in some of the most water-stressed parts of the planet as well as reversing desertification in certain areas.
следен се таложи содиум хлоридот и него може да го компресираме во градежна тула како што е направено овде ова е хотел во Боливија а после тоа се таложат сите други состојки и елементи кои можеме да ги издвоиме, како фосфати кои би можеле да ги вратиме во пустинските почви за да станат плодни го има скоро секој од елементите во периодниот систем во морската вода па така ни било возможно да се издвојат вредни елементи како литиум за батерии со висок перформанс а во делови од арапскиот залив соленоста на морската вода полека но сигурно расте поради испуштањето на отпадната солена вода од постројките за отсолување вода што го доведува екосистемот до работ на колапс Сега би можеле да го направиме тој отпад да биде корисен за нас можеме да го испариме да ги зголемиме ресторативните придобивки и да ги заробиме солите трансформирајки еден итен проблем со отпад во голема шанса Вистина, проектот "Сахара под шума" е модел за тоа како може да создадеме храна со нула отпаден CO2, изобилство на обновлива електрична енергија во некои од најсувите региони на планетата како и преобраќање на процесот на опустинување во поедини области
So returning to those big challenges that I mentioned at the beginning: radical increases in resource efficiency, closing loops and a solar economy. They're not just possible; they're critical. And I firmly believe that studying the way nature solves problems will provide a lot of the solutions. But perhaps more than anything, what this thinking provides is a really positive way of talking about sustainable design. Far too much of the talk about the environment uses very negative language. But here it's about synergies and abundance and optimizing. And this is an important point.
Да се вратам на големите предизвици кои ги спомнав на почетокот: Радикален пораст на ресурсна ефикасност Затворање на циклуси и соларна економија Не само што се можни, туку се и критични. И цврсто сум убеден дека испитувањето на начинот на кој природата ги решава проблемите ќе не доведе до многу од бараните решенија Но, веројатно, највеќе од се, она што овој начин на размислување овозможува е еден навистина позитивен начин на зборување за одржливиот дизајн баш преголем дел од зборувањето за животната средина користи негативен пристап Но, овде зборуваме за синергија и изобилство и оптимизирање и ова е многу важен заклучок
Antoine de Saint-Exupery once said, "If you want to build a flotilla of ships, you don't sit around talking about carpentry. No, you need to set people's souls ablaze with visions of exploring distant shores." And that's what we need to do, so let's be positive, and let's make progress with what could be the most exciting period of innovation we've ever seen.
Ентони Де Сент Егзипери еднаш напишал "Ако сакаш да изградиш цела флота бродови нема да седиш и да збориш за столарија Не, мораш да ги запалиш душите на лугето со визии за далечните неистражени брегови." Ете тоа е она што мора да го направиме, па, да бидеме позитивни и да направиме прогрес со она би можело да биде највозбудливиот период на иновација кој што некогаш сме го виделе.
Thank you.
Благодарам.
(Applause)
(Аплауз)