I'm going to begin by reciting a poem. "Oh beloved dentist: Your rubber fingers in my mouth ... your voice so soft and muffled ... Lower the mask, dear dentist, lower the mask."
Ќе започнам со рецитација на една куса песна. „Ох, мил забару: Твоите гумени прсти во мојата уста, твојот глас, толку мек и тивок. Спушти ја маската, драг забару, спушти ја маската.“
(Laughter)
(Смеа)
Okay, in this presentation, I'm going to be putting the right side of your brains through a fairly serious workout. You're going to see a lot of imagery, and it's not always connected to what I'm talking about, so I need you to kind of split your brains in half and let the images flow over one side and listen to me on the other. So I am one of those people with a transformative personal story. Six years ago, after 20 years in graphic design and typography, I changed the way I was working and the way most graphic designers work to pursue a more personal approach to my work, with only the humble attempt to simply make a living doing something that I loved. But something weird happened. I became bizarrely popular. My current work seems to resonate with people in a way that has so taken me by surprise that I still frequently wonder what in the hell is going on. And I'm slowly coming to understand that the appeal of what I do may be connected to why I do it.
Добро, во оваа презентација вашата десна мозочна хемисфера ќе ја поставам пред прилично сериозен предизвик. Ќе видите многу слики, кои нема секогаш да бидат поврзани со она што ќе го говорам. Затоа, би сакала, условно речено, да го поделите мозокот на два дела, да им дозволите на слајдовите да се слеваат кон едната страна, а вие да ме следите со другата. Значи, јас сум од оние луѓе со трансформативна лична приказна. Пред шест години, по 20 години поминати во графичкиот дизајн и типографијата, го сменив начинот на кој работев и на кој работат повеќето графички дизајнери, за да се впуштам во потрага по поблизок пристап кон мојата работа, водена единствено од скромната желба да заработам работејќи го она што навистина го сакам. Но, се случи нешто чудно. Станав бизарно популарна. Мојата сегашна работа изгледа допира до луѓето на начин кој за мене претставува вистинско изненадување, па сè уште често се прашувам што, по ѓаволите, се случува? Полека почнав да сфаќам дека привлечноста на она што го работам можеби има врска со причината поради која го работам тоа.
These days, I call myself a graphic artist. So where my work as a graphic designer was to follow strategy, my work now follows my heart and my interests with the guidance of my ego to create work that is mutually beneficial to myself and a client. Now, this is heresy in the design world. The ego is not supposed to be involved in graphic design. But I find that for myself, without exception, the more I deal with the work as something of my own, as something that is personal, the more successful it is as something that's compelling, interesting and sustaining. So I exist somewhat outside of the mainstream of design thinking. Where others might look at measurable results, I tend to be interested in more ethereal qualities, like "Does it bring joy?" "Is there a sense of wonder?" and "Does it invoke curiosity?"
Денес себеси се нарекувам графички уметник. Значи, кога се сметав себеси за графички дизајнер, работата ми беше да следам одредена стратегија, а денес мојата работа го следи моето срце и моите интереси, водена од моето его да создавам дела кои се корисни како за мене, така и за мојот клиент. Токму ова претставува ерес во светот на дизајнот. Егото не би смеело да биде вклучено во графичкиот дизајн. Но, открив дека кај мене, без исклучоци, колку повеќе ја работам оваа работа како нешто што е мое, како нешто што е лично, толку таа е поуспешна, затоа што станува интригантна, интересна и жива. Тоа значи дека работам надвор од матицата на дизајнерското размислување. Таму каде што другите бараат мерливи резултати, јас повеќе се интересирам за некои недофатливи квалитети, како, на пример, дали мојата уметност носи радост, дали го буди чувството на восхит, и дали предизвикува љубопитност?
This is a scientific diagram, by the way. I don't have time to explain it, but it has to do with DNA and RNA. So I have a particular imaginative approach to visual work. The things that interest me when I'm working are visual structure, surprise and anything that requires figuring things out. So for this reason, I'm particularly drawn to systems and patterns. I'm going to give you a couple of examples of how my brain works.
Патем, ова што сега го гледате е научен дијаграм. Нема да имам време да го објаснам, но поврзан е со ДНК и РНК. Значи, имам одреден имагинативен пристап кон визуелната работа. Работите кои ме интересираат додека работам се визуелната структура, изненадувањето и сè што бара да биде одгатнато. Токму поради овие причини, особено ме привлекуваат системите и образците. Ќе ви дадам неколку примери за тоа како функционира мојот мозок.
This is a piece that I did for The Guardian newspaper in the U.K. They have a magazine that they call G2. And this is for their puzzle special in 2007. And puzzling it is. I started by creating a series of tiling units. And these tiling units, I designed specifically so that they would contain parts of letterforms within their shapes so that I could then join those pieces together to create letters and then words within the abstract patterning. But then as well, I was able to just flip them, rotate them and combine them in different ways to create either regular patterns or abstract patterns. So here's the word puzzle again. And here it is with the abstract surrounding. And as you can see, it's extremely difficult to read. But all I have to do is fill certain areas of those letterforms and I can bring those words out of the background pattern. But maybe that's a little too obvious. So then I can add some color in with the background and add a bit more color in with the words themselves, and this way, working with the art director, I'm able to bring it to just the right point that it's puzzling for the audience -- they can figure out that there's something they have to read -- but it's not impossible for them to read.
Ова е проект што го работев за магазинот Гардијан во Обединетото Кралство. Тие имаат магазин што се вика Џи Ту (G2). Ова е за нивниот специјален енигматичен број во 2007 година. И навистина е енигматичен. Започнав со создавање на серија од поплочени единици. Овие единици ги дизајнирав така што во себе да содржат делови од букви во рамките на самата форма, со што потоа би можела да ги поврзам таквите делови во една целина, за да создадам букви, а потоа и цели зборови, во самиот апстрактен модел. Но, потоа можев и да ги превртувам, да ги ротирам и да ги комбинирам на различен начин, за да создадам конкретни или апстрактни шеми. Па, еве го зборот „загатка“ уште еднаш. А, еве го со апстрактната позадина. Како што може да забележите, многу тешко се чита. Но, сè што треба да сторам е да пополнам некои делови од буквените форми и така ќе ги истакнам зборовите во однос на позадината. Но, можеби ова е премногу очигледно. Па, може да додадам малку боја во позадината и уште малку боја во самите зборови. На овој начин, работејќи со уметничкиот директор, можам да ја добијам вистинската комбинација, која е доволно енигматична за публиката, може да видат дека тука има нешто што треба да се прочита, но во исто време тоа нешто не е невозможно за читање.
I'm also interested in working with unusual materials and common materials in unusual ways. So this requires figuring out how to get the most out of something's innate properties and also how to bend it to my will. So ultimately, my goal is to create something unexpected. To this end, I have worked in sugar for Stefan Sagmeister, three-time TED speaker. And this project began essentially on my kitchen table. I've been eating cereal for breakfast all of my life. And for that same amount of time, I've been spilling sugar on the table and just kind of playing with it with my fingers. And eventually I used this technique to create a piece of artwork. And then I used it again to create six pieces for Stefan's book, "Things in My Life I've Learned So Far." And these were created without sketches, just freehand, by putting the sugar down on a white surface and then manipulating it to get the words and designs out of it. Recently, I've also made some rather highbrow baroque borders out of lowbrow pasta. And this is for a chapter that I'm doing in a book, and the chapter is on honor. So it's a little bit unexpected, but, in a way, it refers to the macaroni art that children make for their parents or they make in school and give to their parents, which is in itself a form of honor. This is what you can do with some household tinfoil. Okay, well, it's what I can do with some household tinfoil.
Исто така, ме интересира и работа со невообичаени материјали, како и со оние стандардните, но на невообичаен начин. Поради што морам добро размислам како да го извлечам максимумот од природните својства на нештата и како да ги приклонам на својата волја. Значи, крајната цел ми е да создадам нешто неочекувано. За таа цел, работев со шеќер за Стефан Сагмајстер, кој три пати говорел на TED. Овој проект, во основа, започна на мојата кујнска маса. Цел живот јадам житарки за појадок. И секогаш кога ги јадам, расипувам шеќер на масата и си играм со него со прстите. На крајот, ја искористив оваа техника за да креирам еден вид уметничко дело. Потоа ја употребив за да дизајнирам шест такви дела за книгата на Стефан, „Работи што досега ги научив во животот.“ Тие беа дизајнирани со слободна рака, без употреба на скици, со тоа што зрнцата шеќер ги ставив на бела подлога, а потоа ги моделирав за да ги добијам зборовите и дизајнот. Неодамна направив и прилично детални барокни рабови со помош на обични тестенини. Ова е за поглавје што го работам во една книга. Поглавјето е за почитта. Можеби е малку неочекувано, но се однесува на уметничките дела од макарони, кои децата ги прават за своите родители, или пак ги прават на училиште за да им ги подарат на родителите, што, само по себе, е форма на почит. Еве што може да се направи со малку домашен станиол. Добро, де, ова е што јас можам да направам со малку домашен станиол.
(Laughter)
(Смеа)
I'm very interested in wonder, in design as an impetus to inquiring. To say I wonder is to say I question, I ask. And to experience wonder is to experience awe. So I'm currently working on a book, which plays with both senses of the word, as I explore some of my own ideas and inquiries in a visual display of rather peacock-like grandeur. The world is full of wonder. But the world of graphic design, for the most part, is not. So I'm using my own writings as a kind of testing ground for a book that has an interdependency between word and image as a kind of seductive force. I think that one of the things that religions got right was the use of visual wonder to deliver a message. I think this true marriage of art and information is woefully underused in adult literature, and I'm mystified as to why visual wealth is not more commonly used to enhance intellectual wealth. When we look at works like this, we tend to associate them with children's literature. There's an implication that ornamental graphics detract from the seriousness of the content. But I really hope to have the opportunity to change that perception. This book is taking rather a long time, but I'm nearly done.
Ме интересира чудењето, дизајнот како подвижна сила на истражувањето. Кога ќе речете „се чудам“ значи се прашувате, барате одговор. А, дa се доживее чудо значи да се почувствува восхитеност. Моментално работам на книга која се игра со двете значења на зборот, а јас ги поставувам своите идеи и прашања во визуелна форма на надмен раскош и сјај. Светот е полн со чуда. Но, светот на графичкиот дизајн, воглавно, не е. Затоа, ги користам сопствените текстови како терен за тестирање во книгата, која ги обединува зборот и сликата како еден вид привлечна сила. Мислам дека една од работите која религиите правилно ја примениле е користењето на визуелни ефекти при пренесување на порака. Мислам дека оваа природна врска помеѓу уметноста и информациите, за жал, не се применува во зрелата литература. И навистина не ми е јасно зошто визуелните способности не се користат почесто за подобрување на интелектуалните способности. Кога ќе видиме вакви дела автоматски ги поврзуваме со литература за деца. Се наметнува ставот дека декоративната графика ја намалува сериозноста на содржината. Се надевам дека ќе имам можност да ја променам таквата перцепција на нештата. Книгата се подготвува веќе подолго време. Но, скоро сум готова.
For some reason, I thought it would be a good idea to put an intermission in my talk. And this is it -- just to give you and me a moment to catch up.
Од некоја причина, си помислив дека би било добро да вметнам мала пауза во мојот говор. Ова е токму тоа - кус одмор, за да земеме малку воздух.
(Laughter)
(Смеа)
So I do these valentines. I've been sending out valentines on a fairly large scale since 2005. These are my valentines from 2005 and 2006. And I started by doing just a single image like this and sending them out to each person. But in 2007, I got the cockamamie idea to hand-draw each valentine for everyone on my mailing list. I reduced my mailing list to 150 people. And I drew each person their own unique valentine and put their name on it and numbered it and signed it and sent it out. Believe it or not, I devised this as a timesaving method. I was very busy in the beginning of that year, and I didn't know when I was going to find time to design and print a single valentine. And I thought that I could kind of do this piecemeal as I was traveling. It didn't exactly work out that way. There's a longer story to this, but I did get them all done in time, and they were extremely well received. I got an almost 100 percent response rate. (Laughter) And those who didn't respond will never receive anything from me ever again.
Дизајнирам и картички за Св. Валентин. Масовно испраќам вакви картички уште од 2005 година. Ова се моите картички од 2005 и 2006 година. Започнав со тоа што дизајнирав само една слика, како што е оваа, која им ја испратив на моите познаници. Но, во 2007 година ми падна на ум една апсурдна идеја рачно да ги нацртам сите картички за луѓето во мојата листа на контакти. Ја скусив листата на 150 луѓе. За секој од нив нацртав посебна картичка за Св. Валентин, на која го напишав името на примателот, ја нумерирав, ја потпишав и ја пратив. Верувале или не, идејата ја замислив како метод кој ќе ми заштеди малку време. Бев многу зафатена на почетокот од годината и не знаев како ќе најдам време да дизајнирам и отпечатам една готова картичка. Па, помислив дека картичките може да ги изработам постепено, додека патувам. Но, не излезе баш како што планирав. Приказната, во суштина, е долга, но успеав сите да ги завршам на време и беа особено добро примени. Имав скоро сто процентен одзив на нив. (Смеа) А, оние кои не одговорија никогаш повеќе нема добијат ништо од мене.
(Laughter)
(Смеа)
Last year, I took a more conceptual approach to the valentine. I had this idea that I wanted people to receive a kind of mysterious love letter, like a found fragment in their mailbox. I wanted it to be something that was not addressed to them or signed by me, something that caused them to wonder what on Earth this thing was. And I specifically wrote four pages that don't connect. There were four different versions of this. And I wrote them so that they begin in the middle of a sentence, end in the middle of a sentence. And they're on the one hand, universal, so I avoid specific names or places, but on the other hand, they're personal. So I wanted people to really get the sense that they had received something that could have been a love letter to them. And I'm just going to read one of them to you.
Минатата година применив малку поконцептуален пристап кон картичките. Идејата беше луѓето да добијат еден вид мистериозно љубовно писмо, во форма на фрагмент, што ќе го најдат во нивните поштенски сандачиња. Сакав тоа да биде нешто што нема да биде адресирано до нив или потпишано од мене, нешто што ќе ги натера да се зачудат што ли е тоа. За таа цел, напишав четири страници што не се поврзани една со друга. Во четири, различни варијанти. Ги составив така што да започнат среде реченица и да завршат среде реченица. Писмата беа напишани воопштено, избегнував конкретни имиња и места, но, од друга страна, беа лични. Сакав луѓето навистина да почувствуваат дека добиле нешто што би можело да биде љубовно писмо адресирано до нив. Сега ќе ви прочитам едно од нив.
"You've never really been sure of this, but I can assure you that this quirk you're so self-conscious of is intensely endearing. Just please accept that this piece of you escapes with your smile, and those of us who notice are happy to catch it in passing. Time spent with you is like chasing and catching small birds, but without the scratches and bird shit." (Laughter) "That is to say, your thoughts and words flit and dart, disconcertedly elusive at times, but when caught and examined -- ahh, such a wonder, such a delightful reward. There's no passing time with you, only collecting -- the collecting of moments with the hope for preservation and at the same time release. Impossible? I don't think so. I know this makes you embarrassed. I'm certain I can see you blushing. But I just have to tell you because sometimes I hear your self-doubt, and it's so crushing to think that you may not know how truly wonderful you are, how inspiring and delightful and really, truly the most completely ..."
„Знам дека не си свесен за ова, но, верувај ми, тој мал каприц, кој толку многу те вознемирува, е длабоко привлечен. Те молам, сфати дека ова делче од тебе се провлекува низ твојата насмевка, а ние што го забележиме сме пресреќни да го дофатиме на минување. Времето поминато со тебе е како бркање и ловење мали птици, само без гребнатинките и птичјите гомна. (Смеа) Сакам да кажам, твоите мисли и зборови скокаат и се фрлаат, вознемирувачки недопирливи од време на време, но кога ќе ги фатиш и разбереш - ах, какво чудо. Колку чудесна награда. Со тебе времето не минува, туку расте - се таложи во збир на моменти кои обземаат и во исто време ослободуваат. Невозможно? Јас не мислам така. Знам дека писмово те засрамува. Можам да те видам како црвенееш. Но, сепак, морам да ти го кажам ова, затоа што понекогаш те слушнам како се сомневаш во себеси, и ме боли кога ќе помислам дека можеби не си свесен за тоа колку си прекрасен, колку си инспиративен и чудесен, и колку навистина, најискрено, си најкомплетниот...“
(Laughter)
(Смеа)
(Applause)
(Аплауз)
So Valentine's Day is coming up in a couple of days, and these are currently arriving in mailboxes all around the world. This year, I got, what I really have to say is a rather brilliant idea, to laser cut my valentines out of used Christmas cards. So I solicited friends to send me their used Christmas cards, and I made 500 of these. Each one of them is completely different. I'm just really, really thrilled with them. I don't have that much else to say, but they turned out really well.
Св. Валентин е за неколку дена. И во моментот овие писма пристигнуваат во сандачињата ширум светот. Морам да кажам дека оваа година имам една прилично брилијантна идеја, а тоа е да ги исечам со ласер... картичките за Св. Валентин од употребени божикни картички. За таа цел ги замолив моите пријатели да ми ги пратат нивните стари божикни картички. Направив 500 вакви картички. Секоја од нив е целосно различна. Навистина сум задоволна. Немам многу што друго да додадам. Излегоа навистина добро.
I do spend a lot of time on my work. And one of the things that I've been thinking about recently is what is worth while. What is it that's worth spending my time on and my life on in this way? Working in the commercial world, this is something that I do have to struggle with at times. And yes, sometimes I'm swayed by money. But ultimately, I don't consider that a worthy goal. What makes something worthwhile for me is the people I work for or with, the conditions I work under and the audience that I'm able to reach. So I might ask: "Who is it for?" "What does it say?" and "What does it do?"
Поминувам многу време на работа. И нешто за што размислувам во последно време е што е она што вреди. Што е она што вреди за да му го посветам своето време и својот живот во целина? Бидејќи работам во комерцијалниот свет, ова е дилема со која често се соочувам. И да, понекогаш знам да бидам залажана од парите. Но, сепак, нив не ги сметам за важна цел. Она што за мене е важно се луѓето за или со кои работам, условите под кои работам и публиката до која ќе успеам да допрам. Па, би можела да прашам: За кого е сето ова? Што сакам да кажам со тоа? Што сакам да постигнам?
You know, I have to tell you, it's really difficult for someone like me to come up on stage at this conference with these unbelievably brilliant minds, who are thinking these really big-picture, world-changing, life-changing ideas and technologies. And it's very, very common for designers and people in the visual arts to feel that we're not contributing enough, or worse, that all we're doing is contributing to landfill. Here I am; I'm showing you some pretty visuals and talking about aesthetics. But I've come to believe that truly imaginative visual work is extremely important in society.
Знаете, морам да ви кажам дека е навистина тешко, за некој како мене, да се качи на сцената на оваа конференција, меѓу овие неверојатно брилијантни умови кои можат да ја видат големата слика за промена на светот, промена на животот, низ нови идеи и технологија. Доста е вообичаено за дизајнерите и луѓето во визуелната уметност да се чувствуваме како да не придонесуваме доволно. Или, уште полошо, како сè што правиме е да придонесуваме кон зголемување на сметот. Еве ме мене, ви покажувам некои фини визуелизации и ви говорам за естетика. Но, сепак, верувам дека вистински имагинативното визуелно творештво е од огромно значење за општеството.
Just in the way that I'm inspired by books and magazines of all kinds, conversations I have, movies, so I also think, when I put visual work out there into the mass media, work that is interesting, unusual, intriguing, work that maybe opens up that sense of inquiry in the mind, that I'm seeding the imagination of the populace. And you just never know who is going to take something from that and turn it into something else, because inspiration is cross-pollinating. So a piece of mine may inspire a playwright or a novelist or a scientist, and that in turn may be the seed that inspires a doctor or a philanthropist or a babysitter. And this isn't something that you can quantify or track or measure, and we tend to undervalue things in society that we can't measure.
Исто како што јас се инспирирам од книгите и најразличните видови списанија, од секојдневните разговори, филмовите, исто така мислам дека кога ја канализирам својата работа низ медиумите, работа која е интересна, невообичаена, интригантна, работа која го стимулира чувството за љубопитност на умот, дека со тоа ја поттикнувам фантазијата на луѓето. А, никогаш не можете да знаете кој ќе се мотивира од тоа дело и ќе го преобрази во нешто поинакво. Затоа што инспирацијата се шири како мрежа. Па така, некое мое дело може да инспирира некој драматург, новелист или научник, а тие во иднина да мотивираат некој доктор, филантроп или дадилка. Ова не е нешто што можете да го квантифицирате, да го следите или да го измерите. Како општество сме склони кон потценување на оние работи кои не можеме да ги измериме.
But I really believe that a fully operating, rich society needs these seeds coming from all directions and all disciplines in order to keep the gears of inspiration and imagination flowing and cycling and growing. So that's why I do what I do, and why I spend so much time and effort on it, and why I work in the commercial, public sphere, as opposed to the isolated, private sphere of fine art: because I want as many people as possible to see my work, notice it, be drawn into it, and be able to take something from it. And I actually really feel that it's worthwhile to spend my valuable and limited time on this Earth in this way. And I thank you for allowing me to show it to you.
Но, навистина верувам дека едно целосно функционално и богато општество има потреба од овие стимули, кои доаѓаат од сите насоки и од сите дисциплини, со цел да му помогне на напливот на инспирација и фантазија да се раѓа, преобразува и расте. Ете зошто го работам она што го работам, зошто вложувам толку време и напор во таа работа, и зошто работам во комерцијалната, јавна сфера, а не во изолиранaта, приватна сфера на ликовната уметност. Затоа што сакам што повеќе луѓе да ја видат мојата работа, да ја забележат, да бидат вовлечени во неа, и од истата да можат да добијат нешто за возврат. И, всушност, навистина чувствувам дека вреди да го поминам моето ценето и ограничено време на Земјата на овој начин. И ви благодарам што ми дозволивте да ви го покажам тоа.
(Applause)
(Аплауз)