So, this is a story about how we know what we know.
Ово је прича о томе како знамо оно што знамо.
It's a story about this woman, Natalia Rybczynski. She's a paleobiologist, which means she specializes in digging up really old dead stuff.
То је прича о овој жени, Наталији Рибчински. Она је палеобиолог, што значи да је стручњак за ископавање заиста старих, мртвих ствари.
(Audio) Natalia Rybczynski: Yeah, I had someone call me "Dr. Dead Things."
(Снимак) Наталија Рибчински: Да, неко ме је назвао „др мртвих ствари“.
Latif Nasser: And I think she's particularly interesting because of where she digs that stuff up, way above the Arctic Circle in the remote Canadian tundra.
Латиф Насер: Мислим да је посебно занимљива јер је место на ком ископава те ствари далеко изнад арктичког круга, у удаљеним канадским тундрама.
Now, one summer day in 2006, she was at a dig site called the Fyles Leaf Bed, which is less than 10 degrees latitude away from the magnetic north pole.
Једног летњег дана 2006. године, била је на локацији за ископавање под именом Фајлсово опало лишће, које се налази на мање од 10 степени географске ширине од магнетног Северног пола.
(Audio) NR: Really, it's not going to sound very exciting, because it was a day of walking with your backpack and your GPS and notebook and just picking up anything that might be a fossil.
(Снимак) НР: Стварно неће зазвучати много узбудљиво, јер је то био дан пешачења са ранцем, ГПС-ом, свеском и сакупљањем било чега што би могло представљати фосил.
LN: And at some point, she noticed something.
ЛН: У једном тренутку је приметила нешто.
(Audio) NR: Rusty, kind of rust-colored, about the size of the palm of my hand. It was just lying on the surface.
(Снимак) НР: Зарђало, у боји рђе, величине длана моје руке. Само је лежало на површини.
LN: And at first she thought it was just a splinter of wood, because that's the sort of thing people had found at the Fyles Leaf Bed before -- prehistoric plant parts. But that night, back at camp ...
ЛН: Испрве је мислила да је то само иверица дрвета, јер су такве ствари људи раније налазили на Фајлсовом опалом лишћу - делове биљака из праисторије. Међутим, те ноћи, када се вратила у камп...
(Audio) NR: ... I get out the hand lens, I'm looking a little bit more closely and realizing it doesn't quite look like this has tree rings. Maybe it's a preservation thing, but it looks really like ... bone.
(Снимак) НР: ... Вадим лупу, посматрам изблиза и схватам да уопште не делује као да има годове. Можда је то питање очуваности, али заиста изгледа као... кост.
LN: Huh. So over the next four years, she went to that spot over and over, and eventually collected 30 fragments of that exact same bone, most of them really tiny.
ЛН: Хух. Тако се у току наредне четири године враћала на исто место изнова и на крају сакупила 30 делића исте те кости, од којих је већина била мајушна.
(Audio) NR: It's not a whole lot. It fits in a small Ziploc bag.
(Снимак) НР: Није велико. Стаје у малу пластичну кесу.
LN: And she tried to piece them together like a jigsaw puzzle. But it was challenging.
ЛН: Покушала је да их споји као слагалицу, али је било тешко.
(Audio) NR: It's broken up into so many little tiny pieces, I'm trying to use sand and putty, and it's not looking good. So finally, we used a 3D surface scanner.
(Снимак) НР: Поломљена је на много мајушних делова. Покушавам да искористим песак и гит и не изгледа добро. Коначно сам употребила 3Д површински скенер.
LN: Ooh! NR: Yeah, right?
ЛН: Ууу! НР: Да, заиста!
(Laughter)
(Смех)
LN: It turns out it was way easier to do it virtually.
ЛН: Испоставило се да је много лакше урадити то на компјутеру.
(Audio) NR: It's kind of magical when it all fits together.
(Снимак) НР: Помало је чаробно када се све сложи.
LN: How certain were you that you had it right, that you had put it together in the right way? Was there a potential that you'd put it together a different way and have, like, a parakeet or something?
ЛН: Колико си била сигурна да си све добро урадила, да си их спојила на прави начин? Да ли је постојала могућност да их спојиш другачије и добијеш, рецимо, папагаја или нешто?
(Смех)
(Laughter)
(Снимак) НР: (Смех) Хм, не. Не, добили смо ово.
(Audio) NR: (Laughs) Um, no. No, we got this.
LN: What she had, she discovered, was a tibia, a leg bone, and specifically, one that belonged to a cloven-hoofed mammal, so something like a cow or a sheep. But it couldn't have been either of those. It was just too big.
ЛН: Оно што је открила била је гољенична, ножна кост, или још прецизније, кост која је припадала сисару са папцима, нечему попут краве или овце. Међутим, није могла припадати ни једној, ни другој. Једноставно је била превише велика.
(Audio) NR: The size of this thing, it was huge. It's a really big animal.
(Снимак) НР: Овај предмет је био огроман. Била је то заиста велика животиња.
LN: So what animal could it be? Having hit a wall, she showed one of the fragments to some colleagues of hers in Colorado, and they had an idea.
ЛН: Па, која би то животиња могла бити? Како није могла да дође до решења, показала је један од делића неким својим колегама у Колораду, а они су имали идеју.
(Audio) NR: We took a saw, and we nicked just the edge of it, and there was this really interesting smell that comes from it.
(Снимак) НР: Узели смо тестеру, засекли само ивицу тога, а јавио се стварно интересантан мирис који је долазио одатле.
LN: It smelled kind of like singed flesh. It was a smell that Natalia recognized from cutting up skulls in her gross anatomy lab: collagen. Collagen is what gives structure to our bones. And usually, after so many years, it breaks down. But in this case, the Arctic had acted like a natural freezer and preserved it.
ЛН: Имало је помало мирис спрженог меса. Био је то мирис који је Наталија повезала са засецањем лобање са часова опште анатомије - колаген. Колаген је оно што нашим костима даје структуру. Обично се, после много година, разложи. Међутим, у овом случају, Арктик се понашао као природни замрзивач и сачувао га је.
Then a year or two later, Natalia was at a conference in Bristol, and she saw that a colleague of hers named Mike Buckley was demoing this new process that he called "collagen fingerprinting." It turns out that different species have slightly different structures of collagen, so if you get a collagen profile of an unknown bone, you can compare it to those of known species, and, who knows, maybe you get a match.
Затим је, након годину или две, Наталија била на конференцији у Бристолу и видела да њен колега под именом Мајк Бакли демонстрира нови процес који је назвао „узимање отисака колагена“. Испоставило се да различите врсте имају незнатно другачију структуру колагена, па ако добијете профил колагена непознате кости, можете га упоредити са костима врста које су вам познате и, ко зна, можда је можете упарити.
So she shipped him one of the fragments, FedEx.
Тако му је послала један од делића Федексом.
(Audio) NR: Yeah, you want to track it. It's kind of important.
(Снимак) НР: Да, желите да га пратите. То је важно.
(Laughter)
(Смех)
LN: And he processed it, and compared it to 37 known and modern-day mammal species. And he found a match. It turns out that the 3.5 million-year-old bone that Natalia had dug out of the High Arctic belonged to ... a camel.
ЛН: Он га је обрадио и упоредио га је са 37 познатих данашњих врста сисара и пронашао је одговарајући пар. Испоставило се да је кост стара 3,5 милиона година коју је Наталија ископала на високом Арктику припадала... камили.
(Laughter)
(Смех)
(Audio) NR: And I'm thinking, what? That's amazing -- if it's true.
(Снимак) НР: Кажем себи: „Шта?“ То је невероватно… ако је истинито.
LN: So they tested a bunch of the fragments, and they got the same result for each one. However, based on the size of the bone that they found, it meant that this camel was 30 percent larger than modern-day camels. So this camel would have been about nine feet tall, weighed around a ton.
ЛН: Тако су испитали гомилу делића и добили исте резултате за сваки. Међутим, на основу величине кости коју су нашли, то је значило да је ова камила била за 30 процената већа од данашњих камила. Дакле, ова камила била би висока око 3 метара и тешка око тоне.
(Audience reacts)
(Публика реагује)
Yeah. Natalia had found a Giant Arctic camel.
Да. Наталија је пронашла џиновску арктичку камилу.
(Laughter)
(Смех)
Now, when you hear the word "camel," what may come to mind is one of these, the Bactrian camel of East and Central Asia. But chances are the postcard image you have in your brain is one of these, the dromedary, quintessential desert creature -- hangs out in sandy, hot places like the Middle East and the Sahara, has a big old hump on its back for storing water for those long desert treks, has big, broad feet to help it tromp over sand dunes. So how on earth would one of these guys end up in the High Arctic?
Е, сад, када чујете реч „камила“, можете помислити на једну од ових, двогрбу камилу из источне и централне Азије. Међутим, велике су шансе да је слика са разгледнице коју имате на уму једна од ових, једногрба камила, типична пустињска животиња - бивствује у пешчаним, врелим местима као што је Средњи Исток или Сахара, има велику грбу на леђима за складиштење воде за дуга пустињска путовања, има пространа, широка стопала за ходање преко пешчаних дина. Како је, забога, једно од ових створења завршило на високом Арктику?
Well, scientists have known for a long time, turns out, even before Natalia's discovery, that camels are actually originally American.
Па, испоставило се да су научници дуго већ знали, чак и пре Наталијиног открића, да су камиле заправо изворно из Америке.
(Music: The Star-Spangled Banner)
(Музика: Застава са звездицама)
(Laughter)
(Смех)
They started here. For nearly 40 of the 45 million years that camels have been around, you could only find them in North America, around 20 different species, maybe more.
Настале су овде. За скоро 40 од 45 милиона година постојања камила, могли сте их наћи само у Северној Америци, на око 20 различитих врста, можда више.
(Audio) LN: If I put them all in a lineup, would they look different?
(Снимак) ЛН: Ако их ставите једну поред друге,
NR: Yeah, you're going to have different body sizes.
да ли би изгледале другачије?
You'll have some with really long necks, so they're actually functionally like giraffes.
НР: Да, имали бисте различите величине тела. Имали бисте неке са дугим вратовима, па су функционално заправо сличне жирафама.
LN: Some had snouts, like crocodiles.
ЛН: Неке су имале њушке као крокодили.
(Audio) NR: The really primitive, early ones would have been really small, almost like rabbits.
(Снимак) НР: Заиста су примитивне, а оне најстарије су биле веома мале, скоро као зечеви.
LN: What? Rabbit-sized camels?
ЛН: Шта? Камиле величине зеца?
(Audio) NR: The earliest ones. So those ones you probably would not recognize.
(Снимак) НР: Најстарије. Значи, њих вероватно не бисте препознали.
LN: Oh my God, I want a pet rabbit-camel.
ЛН: О, боже, желим камилу величине зеца за љубимца.
(Audio) NR: I know, wouldn't that be great?
(Снимак) НР: Знам, зар то не би било сјајно?
(Laughter)
(Смех)
LN: And then about three to seven million years ago, one branch of camels went down to South America, where they became llamas and alpacas, and another branch crossed over the Bering Land Bridge into Asia and Africa. And then around the end of the last ice age, North American camels went extinct.
ЛН: Затим, пре око 3 до 7 милиона година, једна група камила се спустила до Јужне Америке, где су постале ламе и алпаке, а друга група је прешла преко Беринговог копненог моста у Азију и Африку. Затим, пред крај последњег леденог доба, северноамеричке камиле су изумрле.
So, scientists knew all of that already, but it still doesn't fully explain how Natalia found one so far north. Like, this is, temperature-wise, the polar opposite of the Sahara. Now to be fair, three and a half million years ago, it was on average 22 degrees Celsius warmer than it is now. So it would have been boreal forest, so more like the Yukon or Siberia today. But still, like, they would have six-month-long winters where the ponds would freeze over. You'd have blizzards. You'd have 24 hours a day of straight darkness. Like, how ... How? How is it that one of these Saharan superstars could ever have survived those arctic conditions?
Дакле, научници су већ знали све то, али то и даље не објашњава како је Наталија нашла једну од њих на тако удаљеном северу. Ово је, што се температуре тиче, поларна супротност Сахаре. Да будемо поштени, пре три и по милиона година било је у просеку 22 степена целзијуса топлије него што је сада. То би, дакле, била северна шума, сличнија данашњем Јукону или Сибиру. Ипак, имали су шестомесечне зиме када би језера смрзла. Имали бисте мећаве. Имали бисте потпуну таму 24 часа дневно. Па, како... како? Како то да је једна од ових сахарских суперзвезда преживела ове арктичке услове?
(Laughter)
(Смех)
Natalia and her colleagues think they have an answer. And it's kind of brilliant. What if the very features that we imagine make the camel so well-suited to places like the Sahara, actually evolved to help it get through the winter? What if those broad feet were meant to tromp not over sand, but over snow, like a pair of snowshoes? What if that hump -- which, huge news to me, does not contain water, it contains fat --
Наталија и њене колеге мисле да имају одговор, а он је брилијантан. Шта ако су се управо особине због којих мислимо да камилама одговарају места као што је Сахара развиле да би им заправо помогле да преживе зиму? Шта ако ова широка стопала није требало да газе преко песка, већ преко снега, као пар зимских ципела? Шта ако ова грба, а што је велика новина за мене, не садржи воду, већ масти,
(Laughter)
(Смех)
was there to help the camel get through that six-month-long winter, when food was scarce? And then, only later, long after it crossed over the land bridge did it retrofit those winter features for a hot desert environment? Like, for instance, the hump may be helpful to camels in hotter climes because having all your fat in one place, like a, you know, fat backpack, means that you don't have to have that insulation all over the rest of your body. So it helps heat dissipate easier. It's this crazy idea, that what seems like proof of the camel's quintessential desert nature could actually be proof of its High Arctic past.
а налази се ту да би помогла камили да прође кроз ту шестомесечну зиму, када нема довољно хране? Тек касније, након много времена пошто је прешла преко копненог моста је можда прилагодила ове зимске особине пустињској животној средини? На пример, грба би могла бити корисна камилама у топлијим климатским условима јер постојање све те масти на једном месту као да је некакав ранац пун масти значи да немате такву изолацију преко остатка тела. То, дакле, помаже да се топлота расипа лакше. Баш ова луда идеја, која делује као доказ суштинске пустињске природе камила, заправо може бити доказ о њеној прошлости на високом Арктику.
Now, I'm not the first person to tell this story. Others have told it as a way to marvel at evolutionary biology or as a keyhole into the future of climate change. But I love it for a totally different reason. For me, it's a story about us, about how we see the world and about how that changes.
Е, сад, ја нисам прва особа која прича о овоме. Други су говорили о овоме као начину да се диве еволутивној биологији или као о прозору кроз који се види будућност климатских промена. Међутим, мени се ова прича свиђа из потпуно другачијих разлога. За мене је то прича о нама, о томе како видимо свет и о томе како се то мења.
So I was trained as a historian. And I've learned that, actually, a lot of scientists are historians, too. They make sense of the past. They tell the history of our universe, of our planet, of life on this planet. And as a historian, you start with an idea in your mind of how the story goes.
Дакле, ја сам научен да будем историчар. Схватио сам да су, заправо, многи научници и историчари. Они дају смисла прошлости. Причају о историји универзума, о нашој планети, животу на њој. Као историчар, крећете од идеје у свом уму о томе како се прича развија.
(Audio) NR: We make up stories and we stick with it, like the camel in the desert, right? That's a great story! It's totally adapted for that. Clearly, it always lived there.
(Снимак) НР: Измишљамо приче и држимо их се, као што је камила у пустињи, зар не? То је сјајна прича! Потпуно је прилагођена томе. Јасно је да је одувек живела тамо.
LN: But at any moment, you could uncover some tiny bit of evidence. You could learn some tiny thing that forces you to reframe everything you thought you knew. Like, in this case, this one scientist finds this one shard of what she thought was wood, and because of that, science has a totally new and totally counterintuitive theory about why this absurd Dr. Seuss-looking creature looks the way it does. And for me, it completely upended the way I think of the camel. It went from being this ridiculously niche creature suited only to this one specific environment, to being this world traveler that just happens to be in the Sahara, and could end up virtually anywhere.
ЛН: Међутим, у било ком тренутку можете открити неке делиће доказа. Можете схватити неку ситницу која ће вас натерати да преформулишете све што сте мислили да знате. На пример, у овом случају, ова научница пронађе ову крхотину нечега за шта је мислила да је дрво, а због тога наука има потпуно нову теорију у потпуном нескладу са интуицијом о томе због чега ово апсурдно биће које личи на др Суса изгледа како изгледа. За мене је то потпуно преокренуло мишљење о камилама. Променило се од смешног створења из одређене нише прилагођеног само једној специфичној средини у светског путника који се само задесио у Сахари, а који је могао завршити буквално било где.
(Applause)
(Аплауз)
This is Azuri. Azuri, hi, how are you doing? OK, here, I've got one of these for you here.
Ово је Азури. Азури, здраво, како си? Добро, ево, имам једну од ових за тебе.
(Laughter)
(Смех)
So Azuri is on a break from her regular gig at the Radio City Music Hall.
Дакле, Азури је на паузи од регуларне шљаке у Музичкој дворани Радио Сити.
(Laughter)
(Смех)
That's not even a joke. Anyway --
То чак није ни шала. Било како било...
But really, Azuri is here as a living reminder that the story of our world is a dynamic one. It requires our willingness to readjust, to reimagine.
Заиста, Азури је живи пример да је прича о нашем свету динамична. Захтева нашу спремност да се изнова прилагођавамо, преиспитујемо.
(Laughter)
(Смех)
Right, Azuri?
Зар не, Азури?
And, really, that we're all just one shard of bone away from seeing the world anew.
Заиста, сви смо само делић кости удаљени од погледа на свет другим очима.
Thank you very much.
Хвала вам.
(Applause)
(Аплауз)