I grew up on a steady diet of science fiction. In high school, I took a bus to school an hour each way every day. And I was always absorbed in a book, science fiction book, which took my mind to other worlds, and satisfied, in a narrative form, this insatiable sense of curiosity that I had.
Одрастао сам на стабилној дози научне фантастике. У средњој школи сам сваког дана сат времена путовао аутобусом до школе. И увек сам био уроњен у неку књигу, научну фантастику, која би ме одвела у друге светове и кроз нарацију задовољавала моју неутољиву радозналост.
And you know, that curiosity also manifested itself in the fact that whenever I wasn't in school I was out in the woods, hiking and taking "samples" -- frogs and snakes and bugs and pond water -- and bringing it back, looking at it under the microscope. You know, I was a real science geek. But it was all about trying to understand the world, understand the limits of possibility.
Та радозналост се такође изражавала тако што, кад нисам био у школи, био сам у шуми, пешачио и узимао "узорке" жаба и змија и буба и барске воде и доносио их кући и посматрао под микроскопом. Знате, био сам баш залуђеник за науку. Али све то у покушају да разумем свет, да разумем границе могућности.
And my love of science fiction actually seemed mirrored in the world around me, because what was happening, this was in the late '60s, we were going to the moon, we were exploring the deep oceans. Jacques Cousteau was coming into our living rooms with his amazing specials that showed us animals and places and a wondrous world that we could never really have previously imagined. So, that seemed to resonate with the whole science fiction part of it.
А моја љубав према научној фантастици се изгледа огледала у свету око мене, јер касних шездесетих се дешавало то да смо ишли на месец, истраживали смо дубине океана. Жак Кусто је у наше дневне собе улазио са тим дивним емисијама које су нам показивале животиње и места у чудном свету које никада раније нисмо могли ни да замислимо. Дакле, то је све подсећало на тај научно фантастични део свега тога.
And I was an artist. I could draw. I could paint. And I found that because there weren't video games and this saturation of CG movies and all of this imagery in the media landscape, I had to create these images in my head. You know, we all did, as kids having to read a book, and through the author's description, put something on the movie screen in our heads. And so, my response to this was to paint, to draw alien creatures, alien worlds, robots, spaceships, all that stuff. I was endlessly getting busted in math class doodling behind the textbook. That was -- the creativity had to find its outlet somehow.
А ја сам био уметник. Знао сам да цртам. Да сликам. Тада нису постојале видео игре нити оволика засићеност филмовима са специјалним ефектима или све ове слике које видимо у медијима и морао сам да стварам слике у својој глави. Знате, сви смо као деца, читајући књигу кроз опис аутора, пројектовали нешто на филмско платно у својим главама. Ја сам сликао, цртао сам ванземаљска бића, светове, роботе, свемирске бродове, све то. На часовима математике су ме редовно хватали како жврљам иза уџбеника. Та креативност је некако морала да изађе.
And an interesting thing happened: The Jacques Cousteau shows actually got me very excited about the fact that there was an alien world right here on Earth. I might not really go to an alien world on a spaceship someday -- that seemed pretty darn unlikely. But that was a world I could really go to, right here on Earth, that was as rich and exotic as anything that I had imagined from reading these books.
Интересантно је да сам због емисија Жака Кустоа постао веома усхићен око чињенице да постоји ванземаљски свет на Земљи. Можда нећу једног дана посетити ванземаљски свет свемирским бродом. То је деловало баш мало вероватно. Али постојао је свет у који бих могао отићи, овде на Земљи, који је богат и егзотичан као све што сам замишљао читајући те књиге.
So, I decided I was going to become a scuba diver at the age of 15. And the only problem with that was that I lived in a little village in Canada, 600 miles from the nearest ocean. But I didn't let that daunt me. I pestered my father until he finally found a scuba class in Buffalo, New York, right across the border from where we live. And I actually got certified in a pool at a YMCA in the dead of winter in Buffalo, New York. And I didn't see the ocean, a real ocean, for another two years, until we moved to California.
Тако сам, када ми је било 15 година, одлучио да ћу постати ронилац. Једини проблем у вези са тим, био је да сам живео у сеоцету у Канади, око 1000км од најближег океана. Али нисам дозволио да ме то обесхрабри. Гњавио сам оца док коначно није пронашао курс роњења у Буфалу, Њујорк, тачно преко границе од нашег места. Сертификат сам добио у базену хришћанске заједнице, усред зиме у Буфалу, у Њујорку. Прави океан нисам видео још наредне две године, док се нисмо преселили у Калифорнију.
Since then, in the intervening 40 years, I've spent about 3,000 hours underwater, and 500 hours of that was in submersibles. And I've learned that that deep-ocean environment, and even the shallow oceans, are so rich with amazing life that really is beyond our imagination. Nature's imagination is so boundless compared to our own meager human imagination. I still, to this day, stand in absolute awe of what I see when I make these dives. And my love affair with the ocean is ongoing, and just as strong as it ever was.
Од тада, у међувремену од 40 година, провео сам око 3000 сати под водом, а од тога 500 сати у подморницама. Сазнао сам да је свет у дубини океана, па чак и у плитким океанима, тако богат невероватним животом, да је то ван наше маште. Машта природе је тако неограничена у поређењу са нашом, оскудном људском маштом. И дан данас имам страхопоштовања према томе што видим приликом роњења. Моја љубавна прича са океаном и даље траје и јака је, као и увек.
But when I chose a career as an adult, it was filmmaking. And that seemed to be the best way to reconcile this urge I had to tell stories with my urges to create images. And I was, as a kid, constantly drawing comic books, and so on. So, filmmaking was the way to put pictures and stories together, and that made sense. And of course the stories that I chose to tell were science fiction stories: "Terminator," "Aliens" and "The Abyss." And with "The Abyss," I was putting together my love of underwater and diving with filmmaking. So, you know, merging the two passions.
Али кад сам као одрастао изабрао каријеру, било је то снимање филмова. То је изгледало као најбољи начин да се помири та потреба за причањем прича, са потребама да стварам слике. Као дете сам непрестано цртао стрипове. Дакле, снимање филмова било је начин да се слике и приче споје. И то је имало смисла. Наравно, приче које сам бирао биле су приче научне фантастике: "Терминатор", "Осми путник", и "Амбис". У "Амбису" сам спојио моју љубав према роњењу и снимању филмова. Знате, спојио сам две страсти.
Something interesting came out of "The Abyss," which was that to solve a specific narrative problem on that film, which was to create this kind of liquid water creature, we actually embraced computer generated animation, CG. And this resulted in the first soft-surface character, CG animation that was ever in a movie. And even though the film didn't make any money -- barely broke even, I should say -- I witnessed something amazing, which is that the audience, the global audience, was mesmerized by this apparent magic.
Кроз "Амбис" се изродило нешто занимљиво, а то је било преношење одређеног проблема приче на филм, а то је да бисмо створили то створење од воде, ми смо користили компјутерску анимацију. Тако је настало прво биће меке површине, прва анимација коришћена у филму. Иако филм није ништа зарадио, једва се исплатио, мислим да сам био сведок нечему невероватном, а то је да је публика широм света била очарана овом очигледном магијом.
You know, it's Arthur Clarke's law that any sufficiently advanced technology is indistinguishable from magic. They were seeing something magical. And so that got me very excited. And I thought, "Wow, this is something that needs to be embraced into the cinematic art." So, with "Terminator 2," which was my next film, we took that much farther. Working with ILM, we created the liquid metal dude in that film. The success hung in the balance on whether that effect would work. And it did, and we created magic again, and we had the same result with an audience -- although we did make a little more money on that one.
Знате, то је закон Артура Кларка, свака довољно напредна технологија не разликује се од магије. Они су гледали нешто магично. Био сам веома узбуђен због тога. Помислио сам, "Вау, ово је нешто што треба уврстити у филмску уметност." У "Терминатору 2", који је био мој следећи филм, то смо одвели много даље. У сарадњи са "Industrial light and Magic" направили смо лика од течног метала. Успех је зависио од тога да ли ће тај ефекат успети. И успео је. И поновили смо магију. Постигли смо исти резултат код публике. На том смо ипак зарадили мало више.
So, drawing a line through those two dots of experience came to, "This is going to be a whole new world," this was a whole new world of creativity for film artists. So, I started a company with Stan Winston, my good friend Stan Winston, who is the premier make-up and creature designer at that time, and it was called Digital Domain. And the concept of the company was that we would leapfrog past the analog processes of optical printers and so on, and we would go right to digital production. And we actually did that and it gave us a competitive advantage for a while.
Дакле, линија која је спајала та два искуства, показала је да ће ово бити потпуно нови свет, потпуно нови свет креативности за уметнике који се баве филмом. Са својим пријатељем Стеном Винстоном који је у то време био врхунски дизајнер шминке и костима, основао сам компанију која се звала "Digital Domain". Њен концепт био је тај да ћемо прескочити аналогне процесе оптичких штампача и тако даље, и ући ћемо право у дигиталну продукцију. Урадили смо то и задобили смо предност на тржишту неко време.
But we found ourselves lagging in the mid '90s in the creature and character design stuff that we had actually founded the company to do. So, I wrote this piece called "Avatar," which was meant to absolutely push the envelope of visual effects, of CG effects, beyond, with realistic human emotive characters generated in CG, and the main characters would all be in CG, and the world would be in CG. And the envelope pushed back, and I was told by the folks at my company that we weren't going to be able to do this for a while.
Али усред деведесетих смо заостајали са дизајном ликова и створења, због чега смо уствари и основали компанију. Написао сам причу "Аватар", која је стварно требала да границе визуелних и специјалних ефеката помери много даље, са реалистичним хуманим, емотивним ликовима који су направљени анимацијом. Сви главни ликови би били анимирани. И цео би свет био анимиран. Али граница је узвратила. Људи у мојој компанији су ми рекли да још неко време нећемо то моћи да урадимо.
So, I shelved it, and I made this other movie about a big ship that sinks. (Laughter) You know, I went and pitched it to the studio as "'Romeo and Juliet' on a ship: "It's going to be this epic romance, passionate film." Secretly, what I wanted to do was I wanted to dive to the real wreck of "Titanic." And that's why I made the movie. (Applause) And that's the truth. Now, the studio didn't know that. But I convinced them. I said, "We're going to dive to the wreck. We're going to film it for real. We'll be using it in the opening of the film. It will be really important. It will be a great marketing hook." And I talked them into funding an expedition. (Laughter)
Ставио сам то на полицу и направио други филм о великом броду који тоне. (смех) Студију сам идеју представио као "Ромео и Јулија на броду". Биће то епска романса, страствен филм. Потајно, желео сам уствари да зароним до праве олупине "Титаника". И зато сам снимио тај филм. (аплауз) То је истина. Студио то није знао. Али убедио сам их. Рекао сам, "Заронићемо до олупине. Стварно ћемо је снимити. Користићемо је у уводу филма. Биће заиста важна. Биће то одлична маркетиншка удица." Наговорио сам их да финансирају експедицију. (смех)
Sounds crazy. But this goes back to that theme about your imagination creating a reality. Because we actually created a reality where six months later, I find myself in a Russian submersible two and a half miles down in the north Atlantic, looking at the real Titanic through a view port. Not a movie, not HD -- for real. (Applause)
Звучи лудо. Ово враћа на причу о томе како ваша машта ствара реалност. Јер ми смо створили реалност у којој сам се ја 6 месеци касније нашао у руској подморници на око 4км дубине у северном Атлантику, гледајући прави Титаник кроз прозор, не филм, не у високој резолуцији него заправо. (аплауз)
Now, that blew my mind. And it took a lot of preparation, we had to build cameras and lights and all kinds of things. But, it struck me how much this dive, these deep dives, was like a space mission. You know, where it was highly technical, and it required enormous planning. You get in this capsule, you go down to this dark hostile environment where there is no hope of rescue if you can't get back by yourself. And I thought like, "Wow. I'm like, living in a science fiction movie. This is really cool."
То ме је оборило с ногу. Било је потребно много припрема, морали смо да направимо камере и светла и свашта. Али запањио сам се колико су ови дубоки урони личили на свемирску мисију. Знате, било је високотехнолошко и захтевало је огромно планирање. Уђете у капсулу, идете доле у тамну непријатељску околину где нема наде да се спасете ако сами не можете да се вратите. Помислио сам, "Вау. Ја као да живим у филму научне фантастике. Ово је стварно кул."
And so, I really got bitten by the bug of deep-ocean exploration. Of course, the curiosity, the science component of it -- it was everything. It was adventure, it was curiosity, it was imagination. And it was an experience that Hollywood couldn't give me. Because, you know, I could imagine a creature and we could create a visual effect for it. But I couldn't imagine what I was seeing out that window. As we did some of our subsequent expeditions, I was seeing creatures at hydrothermal vents and sometimes things that I had never seen before, sometimes things that no one had seen before, that actually were not described by science at the time that we saw them and imaged them.
Тако сам се заразио истраживањем океанских дубина. Наравно, радозналост, научни део тога. То је било све. Авантура. Било је то знатижеља. Било је машта. И било је искуство какво Холивуд није могао да ми пружи. Јер знате, могао сам да замислим створење и могли смо да направимо ефекат. Али нисам могао да замислим оно што сам видео кроз тај прозор. У неким од наших наредних експедиција виђао сам створења у подводним вулканима и понекад неке ствари које никад нисам видео, понекад нешто што нико никад није видео, што није било научно објашњено у време кад смо ми то видели и снимили.
So, I was completely smitten by this, and had to do more. And so, I actually made a kind of curious decision. After the success of "Titanic," I said, "OK, I'm going to park my day job as a Hollywood movie maker, and I'm going to go be a full-time explorer for a while." And so, we started planning these expeditions. And we wound up going to the Bismark, and exploring it with robotic vehicles. We went back to the Titanic wreck. We took little bots that we had created that spooled a fiber optic. And the idea was to go in and do an interior survey of that ship, which had never been done. Nobody had ever looked inside the wreck. They didn't have the means to do it, so we created technology to do it.
Дакле то ме је потпуно очарало и морао сам да видим још. Тада сам донео чудну одлуку. После успеха "Титаника", рекао сам "Океј, паузираћу свој посао холивудског филмаџије и неко време ћу бити истраживач са пуним радним временом." И тако смо почели да планирамо те експедиције. На крају смо отишли на "Бизмарк" и истраживали га са роботским возилима. Вратили смо се на олупину "Титаника". Узели смо те роботе које смо направили који су вукли оптичка влакна. Идеја је била да уђемо и снимимо унутрашњост тог брода, што никад није рађено. Нико никад није видео унутрашњост олупине. Нису имали како па смо ми направили технологију за то.
So, you know, here I am now, on the deck of Titanic, sitting in a submersible, and looking out at planks that look much like this, where I knew that the band had played. And I'm flying a little robotic vehicle through the corridor of the ship. When I say, "I'm operating it," but my mind is in the vehicle. I felt like I was physically present inside the shipwreck of Titanic. And it was the most surreal kind of deja vu experience I've ever had, because I would know before I turned a corner what was going to be there before the lights of the vehicle actually revealed it, because I had walked the set for months when we were making the movie. And the set was based as an exact replica on the blueprints of the ship.
Дакле, налазим се ту, на палуби "Титаника", седим у подморници и гледам даске налик овима, на којима знам да је свирао оркестар. И покрећем мало роботско возило кроз ходник брода. Кад кажем "покрећем", мој ум је у самом возилу. Осећам као да сам физички присутан унутар олупине "Титаника". То је било најнестварније дежа-ву искуство које сам имао, јер пре него што бих скренуо за угао, знао сам шта ће тамо да се налази пре него што би светла са возила то открила, јер сам месецима био међу сценографијом док смо снимали филм. А сценографија је направљена по истоветном дупликату планова брода.
So, it was this absolutely remarkable experience. And it really made me realize that the telepresence experience -- that you actually can have these robotic avatars, then your consciousness is injected into the vehicle, into this other form of existence. It was really, really quite profound. And it may be a little bit of a glimpse as to what might be happening some decades out as we start to have cyborg bodies for exploration or for other means in many sort of post-human futures that I can imagine, as a science fiction fan.
Било је потпуно изванредно искуство. Схватио сам да можете имати утисак присутности путем технологије, помоћу ових робота, онда се ваш ум пребаци у то возило, у тај други облик постојања. Било је то стварно значајно. И можда помало као поглед у то шта ће се дешавати неколико деценија унапред кад будемо имали киборг тела за истраживање или у друге сврхе у многим пост-човечним будућностима које, као љубитељ научне фантастике, могу да замислим.
So, having done these expeditions, and really beginning to appreciate what was down there, such as at the deep ocean vents where we had these amazing, amazing animals -- they're basically aliens right here on Earth. They live in an environment of chemosynthesis. They don't survive on sunlight-based system the way we do. And so, you're seeing animals that are living next to a 500-degree-Centigrade water plumes. You think they can't possibly exist.
Дакле, после ових експедиција сам заиста почео да ценим шта се тамо налази, као што су вулкани у дубинама где се налазе те невероватне животиње. Заправо имамо ванземаљце на самој Земљи. Они живе у окружењу хемосинтезе. Не преживљавају на систему заснованом на сунчевој светлости, као ми. И тако виђате животиње које живе поред извора воде који имају и до 500 степени целзијуса. Мислите да није могуће да постоје.
At the same time I was getting very interested in space science as well -- again, it's the science fiction influence, as a kid. And I wound up getting involved with the space community, really involved with NASA, sitting on the NASA advisory board, planning actual space missions, going to Russia, going through the pre-cosmonaut biomedical protocols, and all these sorts of things, to actually go and fly to the international space station with our 3D camera systems. And this was fascinating. But what I wound up doing was bringing space scientists with us into the deep. And taking them down so that they had access -- astrobiologists, planetary scientists, people who were interested in these extreme environments -- taking them down to the vents, and letting them see, and take samples and test instruments, and so on.
У исто време сам почео веома да се интересујем и за космологију, опет, под утицајем научне фантастике из детињства. На крају сам се спојио са свемирском заједницом, стварно повезао са НАСОМ, седео са њиховим саветодавним одбором, планирао стварне мисије у свемир, ишао у Русију, пролазио пред-космонаутске биомедицинске протоколе и свакакве ствари да бих заиста могао да одлетим до међународне станице са 3Д системима за снимање. То је било фасцинантно. Али на крају сам ја повео космологе са нама у дубине. Водио сам их да би имали приступа, астробиологе, научнике о планетама, људе које су интересовала оваква екстремна окружења, водио их у вулкане да би видели и узели узорке са опремом за тестирање итд.
So, here we were making documentary films, but actually doing science, and actually doing space science. I'd completely closed the loop between being the science fiction fan, you know, as a kid, and doing this stuff for real. And you know, along the way in this journey of discovery, I learned a lot. I learned a lot about science. But I also learned a lot about leadership. Now you think director has got to be a leader, leader of, captain of the ship, and all that sort of thing.
Ми смо правили документарце, али заправо се бавили науком, бавили се науком о свемиру. У потпуности сам затворио круг од обожаваоца научне фантастике, знате, као клинац, до стварног рађења ових ствари. Знате, током овог пута откривања, много сам научио. Много сам научио о науци. Али сам научио много и о вођству. Мислите да режисер мора бити вођа, капетан брода и такве ствари.
I didn't really learn about leadership until I did these expeditions. Because I had to, at a certain point, say, "What am I doing out here? Why am I doing this? What do I get out of it?" We don't make money at these damn shows. We barely break even. There is no fame in it. People sort of think I went away between "Titanic" and "Avatar" and was buffing my nails someplace, sitting at the beach. Made all these films, made all these documentary films for a very limited audience.
Нисам заиста научио о лидерству док нисам ишао на ове експедиције. Јер у једном тренутку сам морао да кажем "Шта ја радим овде? Зашто ово радим? Шта добијам од овога?" Не зарађујемо на овим проклетим емисијама. Једва останемо на нули. Нема славе у томе. Људи мисле да сам између "Титаника" и "Аватара" отишао негде и седео на плажи и турпијао нокте. Направио сам све ове документарце за веома уску публику.
No fame, no glory, no money. What are you doing? You're doing it for the task itself, for the challenge -- and the ocean is the most challenging environment there is -- for the thrill of discovery, and for that strange bond that happens when a small group of people form a tightly knit team. Because we would do these things with 10, 12 people, working for years at a time, sometimes at sea for two, three months at a time.
Нема славе, успеха, новца. Шта то радиш? Радиш због самог задатка, због изазова - а океан је најизазовније окружење које постоји, због узбуђења откривања, и због чудне везе која настаје када мала група људи чини тесно повезан тим. Јер ове ствари смо радили са 10-12 људи који су заједно радили годинама. Понекад бивали на мору по 2-3 месеца одједном.
And in that bond, you realize that the most important thing is the respect that you have for them and that they have for you, that you've done a task that you can't explain to someone else. When you come back to the shore and you say, "We had to do this, and the fiber optic, and the attentuation, and the this and the that, all the technology of it, and the difficulty, the human-performance aspects of working at sea," you can't explain it to people. It's that thing that maybe cops have, or people in combat that have gone through something together and they know they can never explain it. Creates a bond, creates a bond of respect.
У тој вези схватите да је најважнија ствар поштовање које имате према њима и они према вама, да радите нешто што некоме другоме не можете да објасните. Када се вратите на обалу и кажете, "Морали смо да урадимо то, оптичко влакно, стањивање и ово и оно", сва та технологија, све тешкоће, аспекти људског рада на мору, то не можете објаснити људима. То можда имају полицајци или људи у рату који су прошли заједно кроз нешто и знају да никада не могу то да објасне. То ствара везу поштовања.
So, when I came back to make my next movie, which was "Avatar," I tried to apply that same principle of leadership, which is that you respect your team, and you earn their respect in return. And it really changed the dynamic. So, here I was again with a small team, in uncharted territory, doing "Avatar," coming up with new technology that didn't exist before. Tremendously exciting. Tremendously challenging. And we became a family, over a four-and-half year period. And it completely changed how I do movies. So, people have commented on how, "Well, you know, you brought back the ocean organisms and put them on the planet of Pandora." To me, it was more of a fundamental way of doing business, the process itself, that changed as a result of that.
Када сам се вратио на следећи филм, а то је био "Аватар", покушао сам да применим тај исти принцип вођства а то је да поштујете свој тим и за узврат добијате њихово поштовање. То је променило динамику. Опет сам имао мали тим, неистражену територију, радио "Аватар", смишљао нову технологију која раније није постојала. Изузетно узбудљиво. Изузетно изазовно. И постали смо породица, током четири и по године. Потпуно се променио начин на који снимам филмове. Људи су говорили како сам, знате, донео организме из океана и ставио их на планету Пандору. За мене је то више био фундаменталан начин пословања, сам процес који се као резултат тога променио.
So, what can we synthesize out of all this? You know, what are the lessons learned? Well, I think number one is curiosity. It's the most powerful thing you own. Imagination is a force that can actually manifest a reality. And the respect of your team is more important than all the laurels in the world. I have young filmmakers come up to me and say, "Give me some advice for doing this." And I say, "Don't put limitations on yourself. Other people will do that for you -- don't do it to yourself, don't bet against yourself, and take risks."
Дакле, шта из свега овог можемо закључити? Знате, које су поуке? Па, мислим да је на првом месту радозналост. То је најмоћнија ствар коју поседујете. Машта је снага која се може манифестовати у стварности. А поштовање вашег тима је много важније од свих ловорика на свету. Млади режисери ми прилазе и кажу "Дајте ми неки савет". Ја кажем "Немојте се ограничавати. Други ће то чинити уместо вас, немојте и ви, не радите против себе. И ризикујте."
NASA has this phrase that they like: "Failure is not an option." But failure has to be an option in art and in exploration, because it's a leap of faith. And no important endeavor that required innovation was done without risk. You have to be willing to take those risks. So, that's the thought I would leave you with, is that in whatever you're doing, failure is an option, but fear is not. Thank you. (Applause)
У НАСИ постоји фраза коју воле: "Неуспех није опција." Али неуспех мора бити опција у уметности и истраживању, јер је то веровање. И ниједан важан подухват који је захтевао иновацију није урађен без ризика. Морате желети да ризикујете. То је мисао са којом желим да вас оставим, било чиме да се бавите, неуспех је опција, али страх није. Хвала вам. (аплауз)