I want to introduce you to an amazing woman. Her name is Davinia. Davinia was born in Jamaica, emigrated to the US at the age of 18, and now lives just outside of Washington, DC. She's not a high-powered political staffer, nor a lobbyist. She'd probably tell you she's quite unremarkable, but she's having the most remarkable impact. What's incredible about Davinia is that she's willing to spend time every single week focused on people who are not her: people not her in her neighborhood, her state, nor even in her country -- people she'd likely never meet.
Сакам да ви претставам една исклучителна жена. Нејзиното име е Давиниа. Давинија е родена во Јамајка, емигрирала во САД на 18 год. возраст и сега живее во близина на Вашингтон ДЦ. Таа не е моќен политички претставник, ниту лобист. Веројатно самата ќе ви каже дека е прилично незабележителна, но таа има исклучително влијание. Она што е посебно кај Давинија е нејзината подготвеност секоја недела да посветува време на луѓе кои не се тоа што е таа: луѓе кои не се од нејзиното соседство, не се ни и во нејзината држава- луѓе кои веројатно никогаш не би ги сретнала.
Davinia's impact started a few years ago when she reached out to all of her friends on Facebook, and asked them to donate their pennies so she could fund girls' education. She wasn't expecting a huge response, but 700,000 pennies later, she's now sent over 120 girls to school. When we spoke last week, she told me she's become a little infamous at the local bank every time she rocks up with a shopping cart full of pennies.
Влијанието на Давинија започна пред неколку години. кога ги контактираше сите нејзини пријатели на Фејсбук и ги замоли да донираат ситни пари за да може да финансира образование за девојки. Не очекуваше голем одзив, но со 700.000 метални парички подоцна таа им овозможи школување на 120 девојки. Минатата недела, ми рече дека станала непопуларна во локалната банка зашто секој пат се појавува со полна кеса парички.
Now -- Davinia is not alone. Far from it. She's part of a growing movement. And there's a name for people like Davinia: global citizens. A global citizen is someone who self-identifies first and foremost not as a member of a state, a tribe or a nation, but as a member of the human race, and someone who is prepared to act on that belief, to tackle our world's greatest challenges. Our work is focused on finding, supporting and activating global citizens. They exist in every country and among every demographic.
Давинија не е единствена. Далеку од тоа. Таа е дел од едно движење во подем. И постои име за луѓето како Давинија: глобални граѓани. Глобален граѓанин е оној кој првенствено се идентификува себе си не како припадник на една држава, група или народ, туку како припадник на човечката раса, и е подготвен да делува во склад со тоа верување, да се соочи со најголемите предизвици во светот. Нашата работа е насочена кон пронаоѓање, поддршка и активирање на глобални граѓани. Тие постојат во секоја земја и во секоја популација.
I want to make the case to you today that the world's future depends on global citizens. I'm convinced that if we had more global citizens active in our world, then every single one of the major challenges we face -- from poverty, climate change, gender inequality -- these issues become solvable. They are ultimately global issues, and they can ultimately only be solved by global citizens demanding global solutions from their leaders.
Денес сакам да ви образложам дека иднината на светот зависи од глобалните граѓани. Убеден сум дека ако имаме повеќе глобални граѓани во светот, секој од поголемите предизвици со кои се соочуваме - од сиромаштијата до климатските промени и родовата нееднаквост - сите тие проблеми ќе станат решливи. Тие се сепак глобални проблеми, и можат да се решат со глобални граѓани кои бараат глобални решенија од водачите.
Now, some people's immediate reaction to this idea is that it's either a bit utopian or even threatening. So I'd like to share with you a little of my story today, how I ended up here, how it connects with Davinia and, hopefully, with you.
Одредени реакции на оваа идеја се дека тоа е утопија или дури и закана. Затоа сакам да ја споделам својата приказна со вас денес, како дојдов тука, каква врска има тоа со Давинија, и се надевам со вас.
Growing up in Melbourne, Australia, I was one of those seriously irritating little kids that never, ever stopped asking, "Why?" You might have been one yourself. I used to ask my mum the most annoying questions. I'd ask her questions like, "Mum, why I can't I dress up and play with puppets all day?" "Why do you want fries with that?" "What is a shrimp, and why do we have to keep throwing them on the barbie?"
Пораснав во Мелбурн, Австралија и бев дете кое ги нервираше другите и без престан прашуваше „Зошто?“ Можеби и вие сте биле такво дете. Постојано ѝ досадував на мајка ми со прашања како на пример: „Мамо, зошто не можам да се дотерам и да играм со кукли цел ден?“ „Зошто сакаш помфрит со тоа?“ „Што се ракчиња, и зошто мораме да ги фрламе на барбиката?“
(Laughter)
(Смеа)
"And mum -- this haircut. Why?"
„И мамо-оваа фризура. Зошто?
(Laughter)
(Смеа)
The worst haircut, I think. Still terrible.
Најлошата фризура, мислам. Сеуште ужасна.
As a "why" kid, I thought I could change the world, and it was impossible to convince me otherwise. And when I was 12 and in my first year of high school, I started raising money for communities in the developing world. We were a really enthusiastic group of kids, and we raised more money than any other school in Australia. And so I was awarded the chance to go to the Philippines to learn more. It was 1998. We were taken into a slum in the outskirts of Manila. It was there I became friends with Sonny Boy, who lived on what was literally a pile of steaming garbage. "Smoky Mountain" was what they called it. But don't let the romance of that name fool you, because it was nothing more than a rancid landfill that kids like Sonny Boy spent hours rummaging through every single day to find something, anything of value.
како „Зошто“ дете мислев ќе го променам светот, и беше невозможно да ме убедат во спротивното. Кога имав 12 год. и бев прва година во средно почнав да собирам пари за заедници во неразвиениот свет. Бевме група на деца - ентузијасти и собиравме повеќе пари од било кое училиште во Австралија. Така добив можност да одам на Филипините и да научам повеќе. Тоа беше во 1998 година. Нѐ однесоа во сиромашниот дел во предградието на Манила. Таму се спријателив со Сони Бој кој живееше буквално на куп зовриено ѓубриште. Го викаа „Замаглена Планина“. Да не ве заведе романтичното име зашто тоа не беше ништо освен смрдлива депонија каде децата како Сони Бој ги минуваа деновите во претурање за да пронајдат нешто вредно.
That night with Sonny Boy and his family changed my life forever, because when it came time to go to sleep, we simply laid down on this concrete slab the size of half my bedroom with myself, Sonny Boy, and the rest of his family, seven of us in this long line, with the smell of rubbish all around us and cockroaches crawling all around. And I didn't sleep a wink, but I lay awake thinking to myself, "Why should anyone have to live like this when I have so much? Why should Sonny Boy's ability to live out his dreams be determined by where he's born, or what Warren Buffett called 'the ovarian lottery?'" I just didn't get it, and I needed to understand why.
Ноќта со Сони и неговото семејство ми го сменија животот засекогаш бидејќи кога дојде време за спиење, ние легнавме на бетонска плоча голема колку половина моја соба, јас, Сони Бој и останатите од семејството седуммнина по ред со смрдеата на сметот околу нас и лебарки кои лазеа наоколу. Не склопив очи, лежев буден сам со себе: „Зошто мора некој да живее вака кога јас имам толку многу? Зошто способноста за исполнување на соништата на Сони да е одредена според местото каде е роден, или она што Ворен Бафет го нарекува 'Лотарија на јајниците'? “ Не го разбирав тоа и морав да разберам зошто.
Now, I only later came to understand that the poverty I'd seen in the Philippines was the result of decisions made or not made, man-made, by a succession of colonial powers and corrupt governments who had anything but the interests of Sonny Boy at heart. Sure, they didn't create Smoky Mountain, but they may as well have. And if we're to try to help kids like Sonny Boy, it wouldn't work just to try to send him a few dollars or to try to clean up the garbage dump on which he lived, because the core of the problem lay elsewhere. And as I worked on community development projects over the coming years trying to help build schools, train teachers, and tackle HIV and AIDS, I came to see that community development should be driven by communities themselves, and that although charity is necessary, it's not sufficient. We need to confront these challenges on a global scale and in a systemic way. And the best thing I could do is try to mobilize a large group of citizens back home to insist that our leaders engage in that systemic change.
Подоцна разбрав дека бедата што ја видов на Филипините е резултат на одлуките кои или ги носат или не, луѓето во колонијалниот систем и корумпираните влади, кои поседуваат сѐ освен интерес за Сони Бој. Секако, тие не ја создадоа Замаглената планина но исто како да го сториле тоа. Ако се обидеме да им помогнеме на децата како Сони Бој, не ќе можеме само со неколку долари што ќе ги дадеме или со обидот да ја исчистиме депонијата каде што живеат зашто сржта на проблемот лежи на друга страна. Додека работев на развој на заедниците наредните години и помагав да се изградат училишта, да се обучуваат наставници, се занимавав со проблемот на СИДА, сфатив дека со развојот на заедниците треба да управуваат самите заедници, дека давањето на доброволни прилози е потребно, не е доволно. Треба да се соочиме со овие предизвици на глобално ниво и на систематски начин. Најмногу што можев да сторам беше да мобилизирам големи групи на граѓани дома кои ќе инсистираат нашите водачи да се вклучат во тие промени.
That's why, a few years later, I joined with a group of college friends in bringing the Make Poverty History campaign to Australia. We had this dream of staging this small concert around the time of the G20 with local Aussie artists, and it suddenly exploded one day when we got a phone call from Bono, the Edge and Pearl Jam, who all agreed to headline our concert. I got a little bit excited that day, as you can see.
Затоа, после неколку години, се придружив на група пријатели од факултет да ја основаме во Австралија кампањата 'Направи ја Бедата Историја'. Сакавме да приредиме мал концерт со локалните уметници во времето на самитот на Г20, и еден ден, одненадеж добивме повик од Боно, Еџ и Перл Џем, кои се согласија да бидат главни ѕвезди на концертот. Бев малку возбуден тој ден како што гледате.
(Laughter)
(Смеа)
But to our amazement, the Australian government heard our collective voices, and they agreed to double investment into global health and development -- an additional 6.2 billion dollars. It felt like --
Но, за чудо австралиската влада го слушна нашиот глас и се согласи да инвестира двојно повеќе во глобално здравје и развој - дополнителни 6,2 милијарди долари. Чувствував -
(Applause)
(Аплауз)
It felt like this incredible validation. By rallying citizens together, we helped persuade our government to do the unthinkable, and act to fix a problem miles outside of our borders.
го чувствував тоа како неверојатна потврда. Со собирање на граѓаните успеавме да ја убедиме владата да направи нешто незамисливо, и да делува на решавање на проблемот надвор од нашите граници.
But here's the thing: it didn't last. See, there was a change in government, and six years later, all that new money disappeared. What did we learn? We learned that one-off spikes are not enough. We needed a sustainable movement, not one that is susceptible to the fluctuating moods of a politician or the hint of an economic downturn. And it needed to happen everywhere; otherwise, every individual government would have this built-in excuse mechanism that they couldn't possibly carry the burden of global action alone.
Но, еве во што е проблемот: тоа не траеше. Имаше промени во владата и 6 години подоцна сите пари исчезнаа. Што научивме? Научивме дека еден обид за поместување на нештата не е доволен. Ни беше потребно одржливо движење, не некое кое е подложно на промени во политичката структура или на наговестување на економска криза. Тоа требаше да се случи насекаде, инаку секоја влада ќе има вграден механизам на изговори дека не можат сами да го сносат товарот на една глобална акција.
And so this is what we embarked upon. And as we embarked upon this challenge, we asked ourselves, how do we gain enough pressure and build a broad enough army to win these fights for the long term? We could only think of one way. We needed to somehow turn that short-term excitement of people involved with the Make Poverty History campaign into long-term passion. It had to be part of their identity. So in 2012, we cofounded an organization that had exactly that as its goal. And there was only one name for it: Global Citizen.
И токму со ова започнавме. Соочувајќи се со предизвикот, се запрашавме како да обезбедиме доволно притисок и да изградиме доволен број на армија за да победиме во овие битки долгорочно? Имавме само еден начин. Требаше некако да ја преобразиме краткотрајната возбуда на луѓето кои беа дел од кампањата 'Направи ја Бедата Историја' во долотрајна страст. Таа требаше да биде дел од нивната личност. Во 2012 год. основавме организација чија цел беше токму тоа. Имаше само едно име за нив: Глобален Граѓанин.
But this is not about any one organization. This is about citizens taking action. And research data tells us that of the total population who even care about global issues, only 18 percent have done anything about it. It's not that people don't want to act. It's often that they don't know how to take action, or that they believe that their actions will have no effect. So we had to somehow recruit and activate millions of citizens in dozens of countries to put pressure on their leaders to behave altruistically.
Но, ова не е за било каква организација. Ова е за граѓаните вклучени во акција. Истражувањата покажуваат дека од вкупниот број на жители загрижени за глобални проблеми само 18% направиле нешто во врска со тоа. Не затоа што луѓето не сакале да се вклучени. Најчесто не знаат како да се вклучат или не веруваат дека активноста ќе има резултат. Моравме да регрутираме и активираме милиони граѓани во повеќе земји, да вршиме притисок на нивните водачи да бидат алтруисти.
And as we did so, we discovered something really thrilling, that when you make global citizenship your mission, you suddenly find yourself with some extraordinary allies. See, extreme poverty isn't the only issue that's fundamentally global. So, too, is climate change, human rights, gender equality, even conflict. We found ourselves shoulder to shoulder with people who are passionate about targeting all these interrelated issues.
Правејќи го тоа, откривме нешто навистина интересно, дека кога глобалното државјанство станува ваша мисија наеднаш имате некои исклучителни сојузници. Гледајте, крајната сиромаштија не е единствениот глобален проблем. Исто толку е и глобалното затоплување, човековите права, родовата еднаквост, дури и конфликтите. Се најдовме рамо до рамо со луѓе кои имаат страст да се фокусираат на меѓусебно поврзани проблеми.
But how did we actually go about recruiting and engaging those global citizens? Well, we used the universal language: music. We launched the Global Citizen Festival in the heart of New York City in Central Park, and we persuaded some of the world's biggest artists to participate. We made sure that these festivals coincided with the UN General Assembly meeting, so that leaders who need to hear our voices couldn't possible ignore them.
Како всушност ги собравме и ги ангажиравме овие глобални граѓани? Го употребивме универзалниот јазик: музиката. Основавме 'Фестивал на глобални граѓани' во срцето на Њујорк, во Централ Парк и убедивме некои од најголемите светски уметници да земат учество. Се потрудивме фестивалите да се совпаднат со Самитот на Генералното собрание на ОН, така што лидерите ќе го чујат нашиот глас и не ќе можат да го игнорираат.
But there was a twist: you couldn't buy a ticket. You had to earn it. You had to take action on behalf of a global cause, and only once you'd done that could you earn enough points to qualify. Activism is the currency. I had no interest in citizenship purely as some sort of feel-good thing. For me, citizenship means you have to act, and that's what we required. And amazingly, it worked. Last year, more than 155,000 citizens in the New York area alone earned enough points to qualify. Globally, we've now signed up citizens in over 150 countries around the world. And last year, we signed up more than 100,000 new members each and every week of the whole year.
Но имаше една финта: картите не можеа да се купат. Требаше да се заработат. Требаше да се превземе акција во корист на глобална цел и потоа се добиваа доволно поени за квалификација. Активизмот е валутата. Не ме интересира државјанството како форма на убаво чувство. За мене, државјанството значи да се делува и тоа го баравме. За чудо, тоа функционираше. Минатата година, над 155.000 граѓани само на подрачјето на Њујорк имаа доволно поени за квалификации. Глобално, имаме регистрирано граѓани во повеќе од 150 земји во светот. Минатата година пријавивме повеќе од 100.000 нови членови секоја недела преку цела година.
See, we don't need to create global citizens from nothing. We're already everywhere. We just need to be organized and motivated to start acting. And this is where I believe we can learn a lot from Davinia, who started taking action as a global citizen back in 2012. Here's what she did. It wasn't rocket science. She started writing letters, emailing politicians' offices. She volunteered her time in her local community. That's when she got active on social media and started to collect pennies -- a lot of pennies.
Видете, не мораме да создаваме глобални граѓани од ништо. Ние сме веќе насекаде. Треба само да сме организирани и мотивирани да делуваме. Во овој дел сметам дека можеме многу да научиме од Давинија, која почна да делува како глобален граѓанин во 2012 год. Еве што направи таа. Тоа не беше сложена наука. Таа почна да пишува писма, мејлови до политички тела. Волонтираше во локалната општина. Така стана активна на социјалните медиуми и започна да собира парички - многу парички.
Now, maybe that doesn't sound like a lot to you. How will that achieve anything? Well, it achieved a lot because she wasn't alone. Her actions, alongside 142,000 other global citizens', led the US government to double their investment into Global Partnership for Education. And here's Dr. Raj Shah, the head of USAID, making that announcement. See, when thousands of global citizens find inspiration from each other, it's amazing to see their collective power. Global citizens like Davinia helped persuade the World Bank to boost their investment into water and sanitation. Here's the Bank's president Jim Kim announcing 15 billion dollars onstage at Global Citizen, and Prime Minister Modi of India affirmed his commitment to put a toilet in every household and school across India by 2019. Global citizens encouraged by the late-night host Stephen Colbert launched a Twitter invasion on Norway. Erna Solberg, the country's Prime Minister, got the message, committing to double investment into girls' education. Global citizens together with Rotarians called on the Canadian, UK, and Australian governments to boost their investment into polio eradication. They got together and committed 665 million dollars.
Можеби за многумина тоа не е многу. Колку може така да се постигне? Но, се постигна многу зашто таа не беше сама. Нејзиното делување со другите 142.000 глобални граѓани ја натера Владата на САД двојно повеќе да инвестира во Глобално партнерство за образование. Тука е и д-р Рај Шах, директорот на УСАИД како дава изјава. Кога илјадници глобални граѓани црпат инспирација еден од друг зачудувачи е да се види нивната колективна моќ. Глобалните граѓани како Давинија успеаја да ја убедат Светската банка да ги зголемат инвестициите за вода и санитарии. Еве го претседателот на Банката, Џим Ким на сцена кој најавува 15 милијарди долари на 'Глобален граѓанин', и премиерот на Индија, Моди ја потврдува својата согласност да се постават тоалети во секое домаќинство и школо во Индија до 2019 год. Глобалните граѓани поттикнати од водителот на вечерните емисии Стевен Колберт, започнаа Твитер инвазија на Норвешка . Ема Солберг, премиерот на државата ја прими пораката и се заложи за двојно инвестирање во образование на жените. Глобалните граѓани заедно со Ротари членовите ги повикаа владите на Канада Британија и Австарлија да инвестираат повеќе за искоренување на детската парализа. Се собраа заедно и се заложија за 665 милиони долари.
But despite all of this momentum, we face some huge challenges. See, you might be thinking to yourself, how can we possibly persuade world leaders to sustain a focus on global issues? Indeed, the powerful American politician Tip O'Neill once said, "All politics is local." That's what always got politicians elected: to seek, gain and hold onto power through the pursuit of local or at very best national interests.
Но, и покрај сиот овој замав, се соочуваме со огромни предизвици. Можеби се прашувате како е можно да убедиме светски лидери да се фокусираат на глобални проблеми? Навистина, моќниот американски политичар Тип О`Нил има изјавено: „Секоја политика има локален карактер.“ Тоа ги доведува политичарите на власт - потрагата за моќ, стекнувањето и можноста да се биде моќен преку локални или уште подобро национални интереси.
I experienced this for the first time when I was 21 years old. I took a meeting with a then-Australian Foreign Minister who shall remain nameless --
Ова го искусив за првпат кога имав 21 година. Имав средба со тогашниот австралиски Министер за надворешни работи кој ќе остане неименуван
[Alexander Downer]
(Александар Даунер)
(Laughter)
(Смеа)
And behind closed doors, I shared with him my passion to end extreme poverty. I said, "Minister -- Australia has this once-in-a-lifetime opportunity to help achieve the Millennium Development Goals. We can do this." And he paused, looked down on me with cold, dismissive eyes, and he said, "Hugh, no one gives a funk about foreign aid." Except he didn't use the word "funk." He went on. He said we need to look after our own backyard first.
и зад затворени врати, ја споделив мојата желба за прекинување на бедата. Реков: „Министре, Австралија ја има еднаш во животот оваа можност да помогне да се достигат Милениумските развојни цели. Можеме да го сториме тоа.“ Тој подзастана, ме погледна со студен, одбивен поглед и рече: „Хју, го заболе некого за странска помош“ и додаде нешто на „го заболе“. Продолжи да зборува. Рече треба прво да се погрижиме за нашиот двор.
This is, I believe, outdated, even dangerous thinking. Or as my late grandfather would say, complete BS. Parochialism offers this false dichotomy because it pits the poor in one country against the poor in another. It pretends we can isolate ourselves and our nations from one another. The whole world is our backyard, and we ignore it at our peril. See, look what happened when we ignored Rwanda, when we ignore Syria, when we ignore climate change. Political leaders ought to give a "funk" because the impact of climate change and extreme poverty comes right to our shore.
Ова е, според мене, застарено, дури и опасно размислување. Или како што велеше мојот покоен дедо: тотална глупост. Малограѓанштината ја дава оваа лажна дихотомија зашто ги става бедните од една земја наспроти бедните од друга. Се преправа дека можеме да се изолираме како нации едни од други. Нашиот двор е целиот свет, а ние го игнорираме на своја штета. Што се случи кога ја игнориравме Руанда, кога ја игнорираме Сирија, ги игнорираме климатските промени. Политичките лидери треба да ги заболи зашто последиците од климатските промени и крајната беда доаѓаат и до нашиот брег.
Now, global citizens -- they understand this. We live in a time that favors the global citizen, in an age where every single voice can be heard. See, do you remember when the Millennium Development Goals were signed back in the year 2000? The most we could do in those days was fire off a letter and wait for the next election. There was no social media. Today, billions of citizens have more tools, more access to information, more capacity to influence than ever before. Both the problems and the tools to solve them are right before us. The world has changed, and those of us who look beyond our borders are on the right side of history.
Глобалните граѓани го разбираат ова. Живееме во време кое благонаклоно гледа на глобалниот граѓанин, во време кога секој глас може да биде чуен. Дали се сеќавате кога Милениумските развојни цели беа потпишани во 2000 год.? Најмногу што можевме тогаш беше да упатиме писмо и да чекаме до наредните избори. Немаше социјални медиуми. Денес, милијарди граѓани имаат повеќе алатки, поголем пристап до информации, поголем капацитет на влијание од било кога. Проблемите заедно со средствата за нивно решавање се пред нас. Светот се промени и оние кои гледаат зад границите се на вистинската страна на историјата.
So where are we? So we run this amazing festival, we've scored some big policy wins, and citizens are signing up all over the world. But have we achieved our mission? No. We have such a long way to go.
Каде сме ние? Го организираме овој прекрасен фестивал, добивме неколку големи политички победи и граѓаните ни се придружуваат ширум светот. Но, дали ја достигнамве нашата цел? Не. Имаме долг пат за одење.
But this is the opportunity that I see. The concept of global citizenship, self-evident in its logic but until now impractical in many ways, has coincided with this particular moment in which we are privileged to live. We, as global citizens, now have a unique opportunity to accelerate large-scale positive change around the world. So in the months and years ahead, global citizens will hold world leaders accountable to ensure that the new Global Goals for Sustainable Development are tracked and implemented. Global citizens will partner with the world's leading NGOs to end diseases like polio and malaria. Global citizens will sign up in every corner of this globe, increasing the frequency, quality and impact of their actions. These dreams are within reach. Imagine an army of millions growing into tens of millions, connected, informed, engaged and unwilling to take no for an answer.
Но ова е можноста која ја гледам. Концептот на глобалниот граѓанин, очигледен во својата логика, но досега непрактичен од многу аспекти, се совпадна со овој посебен момент во кој имаме привилегија да живееме. Ние, глобалните граѓани сега имаме единствена можност да забрзаме позитивни промени од големи размери ширум светот. Во наредните месеци и години, светските лидери ќе одговараат пред глобалните граѓани со цел новите Глобални цели за одржлив развој да се следат и имплементираат. Глобалните граѓани ќе станат партнери со лидерите на НВО за да се искоренат болестите како парализа и маларија. Глобални граѓани ќе се пријавуваат на секој агол на Земјата зголемувајќи ја фреквентноста, квалитетот и резултатите од нивното делување. Овие соништа се на дофат. Замислете армија на милиони кои стануваат десетици милиони, поврзани, информирани, ангажирани кои не прифаќаат„НЕ“ како одговор.
Over all these years, I've tried to reconnect with Sonny Boy. Sadly, I've been unable to. We met long before social media, and his address has now been relocated by the authorities, as often happens with slums. I'd love to sit down with him, wherever he is, and share with him how much the time I spent on Smoky Mountain inspired me. Thanks to him and so many others, I came to understand the importance of being part of a movement of people -- the kids willing to look up from their screens and out to the world, the global citizens. Global citizens who stand together, who ask the question "Why?," who reject the naysayers, and embrace the amazing possibilities of the world we share.
Со години се обидував да се поврзам со Сони Бој. За жал, не успеав. Се сретнавме долго пред социјалните медиуми а неговата адреса е сменета од страна на властите што е вообичаено со бедните квартови. Би сакал да седнам со него, каде и да е и да му кажам колку многу ме инспирираше времето поминато на Замаглената планина. Благодарение на него и многу други, го сфатив значењето да се биде дел од движењето на луѓе - дел од децата спремни да го свртат погледот од екраните кон светот, да се биде глобален граѓанин. Глобалните граѓани кои се едни покрај други, кои прашуваат „Зошто?“ кои ги одбиваат тие што велат „НЕ“, и ги прифаќаат неверојатните можности на свeтот кој го споделуваме.
I'm a global citizen.
Јас сум глобален граѓанин.
Are you?
Дали сте вие?
Thank you.
Ви благодарам!
(Applause)
(Аплауз)