What has the War on Drugs done to the world? Look at the murder and mayhem in Mexico, Central America, so many other parts of the planet, the global black market estimated at 300 billion dollars a year, prisons packed in the United States and elsewhere, police and military drawn into an unwinnable war that violates basic rights, and ordinary citizens just hope they don't get caught in the crossfire, and meanwhile, more people using more drugs than ever. It's my country's history with alcohol prohibition and Al Capone, times 50.
Што направи војната против дрогата со светот? Погледнете ги убиствата и хаосот во Мексико, Средна Америка и многу други места на планетата. Светскиот црн пазар се проценува на 300 милијарди долари годишно. Затворите се пренатрупани во САД и насекаде, полицијата и армијата се вовлечени во непобедива војна која ги крши основните права, а обичните граѓани само се надеваат дека нема да се најдат во престрелката. Истовремено се повеќе луѓе користат се повеќе дрога. Тоа е историјата на мојата земја за време на прохибицијата и Ал Капоне, помножено со 50.
Which is why it's particularly galling to me as an American that we've been the driving force behind this global drug war. Ask why so many countries criminalize drugs they'd never heard of, why the U.N. drug treaties emphasize criminalization over health, even why most of the money worldwide for dealing with drug abuse goes not to helping agencies but those that punish, and you'll find the good old U.S. of A.
Затоа посебно ме тревожи како Американец дека ние сме движечката сила на оваа глобална војна против дрогата. Прашајте се зошто толку држави имат криминал со дроги за кои никогаш не чуле, зошто повелбите на ОН нагласуваат илегализација наместо здравствена заштита, и зошто најголемиот дел од светските пари за справување со дрога се одлеваат кон тие кои казнуваат а не кон тие кои помагаат, и ќе видите дека САД стои зад тоа.
Why did we do this? Some people, especially in Latin America, think it's not really about drugs. It's just a subterfuge for advancing the realpolitik interests of the U.S. But by and large, that's not it. We don't want gangsters and guerrillas funded with illegal drug money terrorizing and taking over other nations. No, the fact is, America really is crazy when it comes to drugs. I mean, don't forget, we're the ones who thought that we could prohibit alcohol. So think about our global drug war not as any sort of rational policy, but as the international projection of a domestic psychosis. (Applause)
Зошто го правиме ова? Некои луѓе, посебно во Јужна Америка, мислат дека не се работи за дрога, туку е мачкање очи за ширење на интересите на реалната политика на САД. Но, воглавно не се работи за тоа. Не сакаме гангстери и герили, финансирани со илегалните пари од наркотици, да тероризираат и освојуваат нации. Не, фактот е, Америка е полудена кога се работи за дрога. Не заборавајте, ние сме тие кои мислевме дека можеме да забраниме алкохол. Помислете на нашата глобална војна не како на некој вид рационална политика, туку како интернационална проекција на домашната психоза. (Аплауз)
But here's the good news. Now it's the Russians leading the Drug War and not us. Most politicians in my country want to roll back the Drug War now, put fewer people behind bars, not more, and I'm proud to say as an American that we now lead the world in reforming marijuana policies. It's now legal for medical purposes in almost half our 50 states, millions of people can purchase their marijuana, their medicine, in government- licensed dispensaries, and over half my fellow citizens now say it's time to legally regulate and tax marijuana more or less like alcohol. That's what Colorado and Washington are doing, and Uruguay, and others are sure to follow.
Но има и добра вест. Сега Русите ја предводат војната против дрогата, не ние. Повеќето политичари во мојата земја сакаат да се вратат назад, да стават во затвор неколкумина, не многу и горд сум да кажам како Американец дека ние го предводиме светот во реформирмите на законот за марихуана. Таа е сега легална за медицински потреби во речиси половина од 50-те држави, милиони луѓе можат да си купат марихуана, својот лек, во овластени аптеки и повеќето мои сограѓани сега велат дека е време легално да се регулира и оданочува марихуаната, слично на алкохолот. Тоа го прават Вашингтон и Колорадо, а Уругвај и други сигурно ќе ги следат во тоа.
So that's what I do: work to end the Drug War. I think it all started growing up in a fairly religious, moral family, eldest son of a rabbi, going off to university where I smoked some marijuana and I liked it. (Laughter) And I liked drinking too, but it was obvious that alcohol was really the more dangerous of the two, but my friends and I could get busted for smoking a joint.
Па, еве што правам јас: работам за да ја запрам борбата против дрогата. Мислам дека сѐ почна кога растев во религиозно-морално семејство како најстар син на рабин кој кога отиде на факултет испуши некоја марихуана и ми се допадна. (Смеа) И пиењето ми се допаѓаше, но јасно беше дека алкохолот беше поголема опасност од двете, но со другарите можевеме да бидеме уапсени за пушење трева.
Now, that hypocrisy kept bugging me, so I wrote my Ph.D dissertation on international drug control. I talked my way into the State Department. I got a security clearance. I interviewed hundreds of DEA and other law enforcement agents all around Europe and the Americas, and I'd ask them, "What do you think the answer is?" Well, in Latin America, they'd say to me, "You can't really cut off the supply. The answer lies back in the U.S., in cutting off the demand." So then I go back home and I talk to people involved in anti-drug efforts there, and they'd say, "You know, Ethan, you can't really cut off the demand. The answer lies over there. You've got to cut off the supply." Then I'd go and talk to the guys in customs trying to stop drugs at the borders, and they'd say, "You're not going to stop it here. The answer lies over there, in cutting off supply and demand." And it hit me: Everybody involved in this thought the answer lay in that area about which they knew the least.
Тоа лицемерие секогаш ме нервираше и напишав дисертација за меѓународна контрола на наркотици. Си пробив пат до Стејт Департментот. Добив безбедносни дозволи. Интервјуирав стотици агенти на ДЕА и други владини агенти ширум Европа и Америка и ги запрашав: „Што мислите, кој е одговорот?“ Во Јужна Америка ми рекоа: „Не можеш да го запреш снабдувањето. Одговорот е во САД, треба да се прекине побарувачката.“ Така, кога се вратив дома и зборував со луѓето вклучени во активности за сузбивање на наркотици, ми рекоа дека не можам да ја спречам побарувачката, дека треба да го спречам снабдувањето. Потоа одев и зборував со момците на царина, обидувајќи се да ја запрам дрогата на граница, и ми рекоа: „Нема да ја спречиш овде. Одговорот е таму, треба да се прекине снабдувањето и побарувачката.“ Ми светна: Сите инволвирани во ова мислеа дека одговорот лежи на местото за кое тие многу малку знаат.
So that's when I started reading everything I could about psychoactive drugs: the history, the science, the politics, all of it, and the more one read, the more it hit you how a thoughtful, enlightened, intelligent approach took you over here, whereas the politics and laws of my country were taking you over here. And that disparity struck me as this incredible intellectual and moral puzzle.
Затоа почнав да читам сѐ што можев за психоактивните дроги, историјата, науката, политиката-сѐ. Колку повеќе читаме, толку појасно станува дека разумниот, просветлениот и интелигентен пристап те носи тука, додека политиката и законите во мојата земја те носи тука. И таа несразмерност ми се чинеше како неверојатна интелектуална и морална загатка.
There's probably never been a drug-free society. Virtually every society has ingested psychoactive substances to deal with pain, increase our energy, socialize, even commune with God. Our desire to alter our consciousness may be as fundamental as our desires for food, companionship and sex. So our true challenge is to learn how to live with drugs so they cause the least possible harm and in some cases the greatest possible benefit.
Веројатно никогаш не постоело општество без дрога. Речиси сите општества имаат апсорбирано психоактивни супстанци против болки, зголемување на енергија, за социјализирање, дури и да комуницираат со Бог. Нашата желба да ја измениме потсвеста може да е исто толку значајна како нашите потреби за храна, друштво и секс. Значи, нашиот вистински предизвик е да научиме како да живееме со дрогата за да научиме како да предизвикаме најмала можна штета а во некои случаи и најмногу придобивки.
I'll tell you something else I learned, that the reason some drugs are legal and others not has almost nothing to do with science or health or the relative risk of drugs, and almost everything to do with who uses and who is perceived to use particular drugs. In the late 19th century, when most of the drugs that are now illegal were legal, the principal consumers of opiates in my country and others were middle-aged white women, using them to alleviate aches and pains when few other analgesics were available. And nobody thought about criminalizing it back then because nobody wanted to put Grandma behind bars. But when hundreds of thousands of Chinese started showing up in my country, working hard on the railroads and the mines and then kicking back in the evening just like they had in the old country with a few puffs on that opium pipe, that's when you saw the first drug prohibition laws in California and Nevada, driven by racist fears of Chinese transforming white women into opium-addicted sex slaves. The first cocaine prohibition laws, similarly prompted by racist fears of black men sniffing that white powder and forgetting their proper place in Southern society. And the first marijuana prohibition laws, all about fears of Mexican migrants in the West and the Southwest. And what was true in my country, is true in so many others as well, with both the origins of these laws and their implementation. Put it this way, and I exaggerate only slightly: If the principal smokers of cocaine were affluent older white men and the principal consumers of Viagra were poor young black men, then smokable cocaine would be easy to get with a prescription from your doctor and selling Viagra would get you five to 10 years behind bars. (Applause)
Ќе ви кажам што уште научив- -дека причината зошто некои дроги се легални а некои не, нема врска со науката, здравјето или релативниот ризик од дрога, и речиси целосно има врска со тоа кој ја зема и кого го сметаат за корисник на одредена дрога. Кон крајот на 19 -от век, кога повеќето од дрогите кои сега се нелегални беа дозволени, најголемите потрошувачи на опијати во мојата земја и на други места, беа средовечни бели жени, кои ги користеа за намалување на болки кога немаше доволно аналгетици. И никој не помислуваше на криминал тогаш бидејќи никој не сакаше да си ја стави својата баба во затвор. Но кога почнаа да надоаѓаат стотици илјади Кинези во мојата земја, кои макотрпно работеа на пругите и во рудниците и се опуштаа навечер, како некогаш во својата земја, со по некој испафкан чад од луле со опиум, тогаш се донесоа првите забрани за наркотици во Калифорнија и Невада, поттикнати од расизмот кон Кинезите трансформирајќи ги белите жени во сексуални робинки зависни од опиум. Првите забрани за кокаин, слично иницирани од расистички страв кон црнците кои го шмркаа белиот прашок за да заборават на кое место се во општеството на Југот. А првите забрани за марихуана, се заради стравот од мексиканските мигранти на Запад и на Југо-Запад. Она што беше вистина во мојата земја беше вистина и во други земји, во однос на изворот на забраните и нивната примена. Гледајте на ова вака, а јас само благо ќе претерам: Ако корисниците на кокаин беа богати, постари белци а корисниците на вијагра беа сиромашни, млади црнци, тогаш кокаинот ќе можеше лесно да да се набави со лекарски рецепт а продавањето на вијагра ќе ви донесеше од 5-10 години затвор. (Аплауз)
I used to be a professor teaching about this. Now I'm an activist, a human rights activist, and what drives me is my shame at living in an otherwise great nation that has less than five percent of the world's population but almost 25 percent of the world's incarcerated population. It's the people I meet who have lost someone they love to drug-related violence or prison or overdose or AIDS because our drug policies emphasize criminalization over health. It's good people who have lost their jobs, their homes, their freedom, even their children to the state, not because they hurt anyone but solely because they chose to use one drug instead of another.
Порано бев професор и го предавав тоа. Сега сум активист, активист за човекови права, и мојот поттик е мојот срам што припаѓам на една прекрасна нација која сочинува 5% од светското население, но со 25% од вкупниот број на затвореници во светот. Среќавам луѓе кои ги изгубиле луѓето кои ги сакале заради насилство, затвор, предозирање или сида, бидејќи нашата политика за наркотици го потенцира криминалот а не здравјето. Добри луѓе останале без работа, без дом, без слобода, дури и без своите деца заради државата, не зашто повредиле некого туку затоашто одбрале да користат една дрога наместо друга.
So is legalization the answer? On that, I'm torn: three days a week I think yes, three days a week I think no, and on Sundays I'm agnostic. But since today is Tuesday, let me just say that legally regulating and taxing most of the drugs that are now criminalized would radically reduce the crime, violence, corruption and black markets, and the problems of adulterated and unregulated drugs, and improve public safety, and allow taxpayer resources to be developed to more useful purposes. I mean, look, the markets in marijuana, cocaine, heroin and methamphetamine are global commodities markets just like the global markets in alcohol, tobacco, coffee, sugar, and so many other things. Where there is a demand, there will be a supply. Knock out one source and another inevitably emerges. People tend to think of prohibition as the ultimate form of regulation when in fact it represents the abdication of regulation with criminals filling the void. Which is why putting criminal laws and police front and center in trying to control a dynamic global commodities market is a recipe for disaster. And what we really need to do is to bring the underground drug markets as much as possible aboveground and regulate them as intelligently as we can to minimize both the harms of drugs and the harms of prohibitionist policies.
Значи, дали легализацијата е одговорот? Се двоумам околу тоа: три дена во неделата мислам да, три дена во неделата мислам не., а во недела сум агностик. Бидејќи денес е вторник, ќе речам дека, со легални регулативи и даноци, бројните наркотиците кои сега се криминогени значително ќе го намалат криминалот, насилството, корупцијата, црниот пазар, и проблемите со нечиститите и штетни дроги. Со тоа ќе се подобри јавната безбедност и даночните извори ќе бидат наменети кон покорисни цели. Погледнете, пазарот на марихуана, кокаин, хероин и мета-амфетамините е глобален светски пазар исто како глобалниот пазар на алкохол и цигари, кафе, шеќер и многу други производи. Кога има побарувачка, ќе има и снабдување. Срушете еден извор и неминовно ќе се појави друг. Луѓето ја сметат прохибицијата за краен законски облик, а таа всушност е одрекнување од законот и создавање на криминалци. Затоа, поставувањето на законите и полицијата во првите и централните редови, со цел да се контролира динамичниот светски пазар, е формула за катастрофа. Она што треба да го сториме е да да го доведеме подземниот пазар на наркотици што е можно повисоко на површина и да го регулираме на најинтелигентен начин за да ги намалиме штетите од дрогата и штетите од законот за прохибиција.
Now, with marijuana, that obviously means legally regulating and taxing it like alcohol. The benefits of doing so are enormous, the risks minimal. Will more people use marijuana? Maybe, but it's not going to be young people, because it's not going to be legalized for them, and quite frankly, they already have the best access to marijuana. I think it's going to be older people. It's going to be people in their 40s and 60s and 80s who find they prefer a little marijuana to that drink in the evening or the sleeping pill or that it helps with their arthritis or diabetes or maybe helps spice up a long-term marriage. (Laughter) And that just might be a net public health benefit.
За марихуаната, тоа би значело легално регулирање и оданочување како алкохолот. Придобивките од ова ќе бидат огромни а ризиците минимални. Дали ќе има повеќе корисници на марихуана? Можеби, но тоа нема да се млади луѓе, зашто легализирањето нема да е за нив, и да бидам искрен,тие веќе имаат најлесен пристап до марихуана. Мислам дека тоа ќе бидат постарите лица. Луѓе на свои 40-ти, 60-ти и 80-ти години кои повеќе ќе сакаат малку марихуана отколку пијалок навечер или таблети за заспивање, за олеснување на артритисот и дијабетот, или за освежување на нивниот долгогодишен брак. (Смеа) Тоа може да е значајна придобивка за јавното здравје.
As for the other drugs, look at Portugal, where nobody goes to jail for possessing drugs, and the government's made a serious commitment to treating addiction as a health issue. Look at Switzerland, Germany, the Netherlands, Denmark, England, where people who have been addicted to heroin for many years and repeatedly tried to quit and failed can get pharmaceutical heroin and helping services in medical clinics, and the results are in: Illegal drug abuse and disease and overdoses and crime and arrests all go down, health and well-being improve, taxpayers benefit, and many drug users even put their addictions behind them.
Во однос на другите дроги, видете ја Португалија каде никој не оди во затвор за поседување дрога, а власта сериозно се посвети да ја третира зависноста како болест. Видете ги Швајцарија, Германија, Холандија, Данска, Англија, каде луѓето, кои биле долгогодишни зависници од хероин, постојано, безуспешно се обидувале да се одвикнат сега можат да добијат медицински хероин и стручна помош на клиники. И резултатите се тука: нелегалното користење на дроги, болестите предозирањата, криминалот и апсењата се намалени, а здравјето и благостојбата се подобруваат, даночниците имат корист и многу корисници на дроги веќе се откажале од зависноста.
Look at New Zealand, which recently enacted a law allowing certain recreational drugs to be sold legally provided their safety had been established. Look here in Brazil, and some other countries, where a remarkable psychoactive substance, ayahuasca, can be legally bought and consumed provided it's done so within a religious context. Look in Bolivia and Peru, where all sorts of products made from the coca leaf, the source of cocaine, are sold legally over the counter with no apparent harm to people's public health. I mean, don't forget, Coca-Cola had cocaine in it until 1900, and so far as we know was no more addictive than Coca-Cola is today.
Во Нов Зеланд неодамна се донесе закон за дозволено продавање на рекреативни дроги доколку е утврдена нивната безбедност. Во Бразил и други земји, каде исклучително психоактивната супстанца ајахуаска може легално да се купи и конзумира доколку е наменета за религиски цели. Во Боливија и Перу, каде сите производи добиени од лист на кока, изворот на кокаин, се продаваат легално на тезгите без очигледни последици по здравјето на луѓето. Не заборавајте, Кока-Кола содржеше кокаин до 1900-та, и чинам, не создавала повеќе звисност од денешната Кока-Кола.
Conversely, think about cigarettes: Nothing can both hook you and kill you like cigarettes. When researchers ask heroin addicts what's the toughest drug to quit, most say cigarettes. Yet in my country and many others, half of all the people who were ever addicted to cigarettes have quit without anyone being arrested or put in jail or sent to a "treatment program" by a prosecutor or a judge. What did it were higher taxes and time and place restrictions on sale and use and effective anti-smoking campaigns. Now, could we reduce smoking even more by making it totally illegal? Probably. But just imagine the drug war nightmare that would result.
Наспроти ова, помислете на цигарите: ништо не може да ве погоди и убие како цигарите. Кога истражувачите ги прашувале зависниците од хероин која дрога е најтешко да се остави, повеќето рекле-цигарите. Но, во мојата земја и многу други, половина од луѓето кои биле звисници од цигари се откажале без некој да биде уапсен и ставен зад решетки или испратен на лечење од страна на тужител или судија. Тоа беше резултат на високи даноци и временско и просторно ограничување за продажба и користење и ефикасните кампањи против пушењето. Ќе можеме да го намалиме пушењето уште повеќе ако целосно го преобразиме во нелегално? Можеби. Но замислете го кошмарот од војната со дрогата што би се случил.
So the challenges we face today are twofold. The first is the policy challenge of designing and implementing alternatives to ineffective prohibitionist policies, even as we need to get better at regulating and living with the drugs that are now legal. But the second challenge is tougher, because it's about us. The obstacles to reform lie not just out there in the power of the prison industrial complex or other vested interests that want to keep things the way they are, but within each and every one of us. It's our fears and our lack of knowledge and imagination that stands in the way of real reform. And ultimately, I think that boils down to the kids, and to every parent's desire to put our baby in a bubble, and the fear that somehow drugs will pierce that bubble and put our young ones at risk. In fact, sometimes it seems like the entire War on Drugs gets justified as one great big child protection act, which any young person can tell you it's not.
Значи, денес сме соочени со двоен предизвик. Првиот е измена на законот за дефинирање и имплементирање на алтернативи за неефикасните мерки за забрана, да стануваме сѐ подобри во регулирањето и да живееме со дроги кои сега се легални. Но, вториот предизвик е потежок бидејќи е за нас. Пречката за реформи не лежи само таму некаде надвор во моќта на затворските индустриски комплекси или во интересот на тие што имаат корист од сегашните состојби, туку пречката е во секој од нас. Тоа е нашиот страв и нашето незнаење и замислата која ги попречува вистинските реформи. И на крај, мислам дека сѐ сведува на нашите деца, и на желбата на секој родител да го стави своето дете во стаклено звоно и стравот дека дрогата ќе го скрши стаклото и ќе ги изложи децата на ризик. Всушност, понекогаш се чини дека целата борба против дрогата е оправдана со чинот на огромната заштита на децата, за која, секој млад човек ќе потврди дека не е вистина.
So here's what I say to teenagers. First, don't do drugs. Second, don't do drugs. Third, if you do do drugs, there's some things I want you to know, because my bottom line as your parent is, come home safely at the end of the night and grow up and lead a healthy and good adulthood. That's my drug education mantra: Safety first.
Еве што ќе им порачам на тинејџерите. Прво, не земајте дрога. Второ, не земајте дрога. Трето, ако земете дрога, има нешто што треба да знаете, зашто и јас, како вашите родители, сакам да се вратите безбедно дома на крајот на ноќта, и да израснете во здрави и добри возрасни луѓе. Тоа е мојата образовна мантра. Безбедноста на прво место.
So this is what I've dedicated my life to, to building an organization and a movement of people who believe we need to turn our backs on the failed prohibitions of the past and embrace new drug policies grounded in science, compassion, health and human rights, where people who come from across the political spectrum and every other spectrum as well, where people who love our drugs, people who hate drugs, and people who don't give a damn about drugs, but every one of us believes that this War on Drugs, this backward, heartless, disastrous War on Drugs, has got to end.
На тоа го посветив мојот живот, да основам организација и движење на луѓе кои веруваат дека треба да им свртиме грб на неуспешната забрана од минатото и да прифатиме нови закони за дрога засновани на наука, посветеност, здравје и човекови права, каде ќе има луѓе со различни политички и други погледи, луѓе кои ја сакаат дрогата, луѓе кои ја мразат дрогата и луѓе на кои не им е грижа за дрогата, туку секој од нас ќе верува дека оваа борба против дрогата, оваа заостаната, бездушна, уништувачка борба против дрогата мора да заврши.
Thank you.
Ви благодарам!
(Applause)
(Аплауз)
Thank you. Thank you.
Благодарам! Благодарам!
Chris Anderson: Ethan, congrats — quite the reaction. That was a powerful talk. Not quite a complete standing O, though, and I'm guessing that some people here and maybe a few watching online, maybe someone knows a teenager or a friend or whatever who got sick, maybe died from some drug overdose. I'm sure you've had these people approach you before. What do you say to them?
К.Андерсен:Итан, Честитки-вистинска реакција. Моќен говор. Иако не со вистински овации, сепак сметам дека некои луѓе овде, и некои од гледачите онлајн, можеби некој познава тинејџер или пријател или некој кој се разболел, можеби и некој кој починал од предозирање. Сигурен сум, луѓето ти пристапуваат. Што им велиш?
Ethan Nadelmann: Chris, the most amazing thing that's happened of late is that I've met a growing number of people who have actually lost a sibling or a child to a drug overdose, and 10 years ago, those people just wanted to say, let's line up all the drug dealers and shoot them and that will solve it. And what they've come to understand is that the Drug War did nothing to protect their kids. If anything, it made it more likely that those kids were put at risk. And so they're now becoming part of this drug policy reform movement. There's other people who have kids, one's addicted to alcohol, the other one's addicted to cocaine or heroin, and they ask themselves the question: Why does this kid get to take one step at a time and try to get better and that one's got to deal with jail and police and criminals all the time? So everybody's understanding, the Drug War's not protecting anybody.
Крис, најчудесно е тоа што среќавам сѐ поголем број на луѓе кои изгубиле брат/сестра или дете заради предозираност а пред 10 год. тие луѓе велеа дека дилерите треба да се застрелаат и тоа ќе го реши проблемот. Тие сфатија дека борбата против дрогата не направи ништо за нивните деца. Уште повеќе, го зголемува ризикот за децата. Затоа, сега стануваат дел од движењето за реформи на законот. Има и други луѓе кои имаат деца, некој зависен од алкохол, друг од кокаин или хероин, и се прашуваат: Зошто ова дете може малку по малку да заздравее а друго се соочува со затвори, полицијата и криминалот истовремено? Значи, сите сфаќаат дека борбата против дрогата никого не заштитува.
CA: Certainly in the U.S., you've got political gridlock on most issues. Is there any realistic chance of anything actually shifting on this issue in the next five years?
Сигурно во САД имаш многу кочници околу многу прашања. Дали постои реална шанса нешто да се промени во однос на ова прашање во наредните 5 години?
EN: I'd say it's quite remarkable. I'm getting all these calls from journalists now who are saying to me, "Ethan, it seems like the only two issues advancing politically in America right now are marijuana law reform and gay marriage. What are you doing right?" And then you're looking at bipartisanship breaking out with, actually, Republicans in the Congress and state legislatures allowing bills to be enacted with majority Democratic support, so we've gone from being sort of the third rail, the most fearful issue of American politics, to becoming one of the most successful.
Исклучително е што добивам повици од новинари кои ми велат: „Итан, изгледа само во однс на 2 прашања се постигнува голем напредок во САД сега, а тоа се марихуаната и геј браковите. Како успеваш? Потоа, гледаме како двопартијноста се нагласува со републиканците во Конгресот и државните законоднвни тела и заедничкото донесување закони со мнозинска поддршка од демократите, па, некако ја прејдовме црната точка на патот, најстрашното прашање на политиката на САД, да се биде еден од најуспешните.
CA: Ethan, thank you so much for coming to TEDGlobal. EN: Chris, thanks so much.
К.А.:Итан, ти благодарам за учеството
CA: Thank you. EN: Thank you. (Applause)