As a child, I was raised by native Hawaiian elders -- three old women who took care of me while my parents worked. The year is 1963. We're at the ocean. It's twilight. We're watching the rising of the stars and the shifting of the tides. It's a stretch of beach we know so well. The smooth stones on the sand are familiar to us. If you saw these women on the street in their faded clothes, you might dismiss them as poor and simple. That would be a mistake. These women are descendants of Polynesian navigators, trained in the old ways by their elders, and now they're passing it on to me. They teach me the names of the winds and the rains, of astronomy according to a genealogy of stars. There's a new moon on the horizon. Hawaiians say it's a good night for fishing. They begin to chant.
Како дете, бев израсната од стари Хавајски домородци -- три стари жени кои се грижеа за мене додека моите родители беа на работа. Годината е 1963. Ние сме на океанот, самрак е. Го гледаме излегувањето на ѕвездите и промената на морските мени. Тоа е дел од брегот кој што многу добро го познаваме. Мазните камења на песокот ни се многу добро познати. Ако ги видовте овие жени на улица во нивната изветвена облека, можеби ќе ги одбегневте како сиромашни и прости. Тоа би било погрешно. Овие жени се потомци на Полинезиските морепловци, обучувани на стар начин од нивните старци. А сега тоа ми го пренесуваат на мене. Ме учат имиња на ветрови и дождови - астрономија според генеaлогијата на ѕвездите. Се гледа млада месечина на хоризонтот. Хавајците велат дека тоа е добра вечер за риболов. Почнуваат да пеат.
[Hawaiian chant]
(Хавајска песна)
When they finish, they sit in a circle and ask me to come to join them. They want to teach me about my destiny. I thought every seven-year-old went through this. (Laughter) "Baby girl, someday the world will be in trouble. People will forget their wisdom. It will take elders' voices from the far corners of the world to call the world into balance. You will go far away. It will sometimes be a lonely road. We will not be there. But you will look into the eyes of seeming strangers, and you will recognize your ohana, your family. And it will take all of you. It will take all of you." These words, I hold onto all my life. Because the idea of doing it alone terrifies me.
Кога ќе завршат, седнуваат во круг и ме канат да им се придружам. Сакаат да ми кажат за мојата судбина. Мислев дека секој седумгодишник поминува низ ова. (Смеа) "Девојче, еден ден светот ќе биде во неволја. Луѓето ќе ја заборават нивната мудрост. Ќе бидат потребни гласовите на претците од најдалечните места на светот да го вратат светот во рамнотежа. Ти ќе отидеш многу далеку Понекогаш тоа ќе биде осамено патување. Ние нема да бидеме таму. Но ти ќе гледаш во очите на навидум-туѓинци, и ќе ја препознаеш твојата охана, твоето семејство. И тоа ќе те обземе целата. Тоа ќе те обземе целата." Се држам до овие зборови целиот мој живот. Затоа што идејата да го правам тоа сама ми е застрашувачка.
The year is 2007. I'm on a remote island in Micronesia. Satawal is one half-mile long by one mile wide. It's the home of my mentor. His name is Pius Mau Piailug. Mau is a palu, a navigator priest. He's also considered the greatest wave finder in the world. There are fewer than a handful of palu left on this island. Their tradition is so extraordinary that these mariners sailed three million square miles across the Pacific without the use of instruments. They could synthesize patterns in nature using the rising and setting of stars, the sequence and direction of waves, the flight patterns of certain birds. Even the slightest hint of color on the underbelly of a cloud would inform them and help them navigate with the keenest accuracy.
Сега сме во 2007 година. Сум на далечен остров во Микронезија. Сатавал е скоро километар долг и километар и пол широк. Тоа е домот на мојот ментор. Неговото име е Пиесмо Пиелуг. Мау е палу, морепловски свештеник. Го сметаат за најдобар познавач на бранови во светот. Има помалку од една шака преостанати палуа на овој остров. Нивната традиција е толку извонредна што овие морепловци отпловиле три милиони квадратни милји низ Пацификот без користење инструменти. Тие можеле да составуваат шаблони во природата користејќи го излегувањето и поставеноста на ѕвездите, редоследот и правецот на брановите, патеките на летање на одредени птици. И најмал знак од боја на дел од облакот им е информација што им помага да имаат совршена прецизност.
When Western scientists would join Mau on the canoe and watch him go into the hull, it appeared that an old man was going to rest. In fact, the hull of the canoe is the womb of the vessel. It is the most accurate place to feel the rhythm and sequence and direction of waves. Mau was, in fact, gathering explicit data using his entire body. It's what he had been trained to do since he was five years old. Now science may dismiss this methodology, but Polynesian navigators use it today because it provides them an accurate determination of the angle and direction of their vessel.
Кога западните научници му се придружуваа на Мау во кануто и го гледа како влегува во коритото, изгледаше како да старецот ќе оди да одмара. Всушност, коритото од кануто е утробата на пловилото. Тоа е најпрецизното место каде може да се почувствува ритамот и редоследот и насоката на брановите. Мау, всушност, прибира експлицитни податоци користејќи го целото негово тело. За тоа бил обучуван уште од пет годишна возраст. Науката може да ја отфрли оваа методологија, но Полинезиските морепловци ја користат и денес затоа што им овозможува прецизно одредување на аголот и правецот на нивното пловило.
The palu also had an uncanny ability to forecast weather conditions days in advance. Sometimes I'd be with Mau on a cloud-covered night and we'd sit at the easternmost coast of the island, and he would look out, and then he would say, "Okay, we go." He saw that first glint of light -- he knew what the weather was going to be three days from now.
Палу исто така имаше несекојдневна способност да ги предвидува временските услови со денови однапред. Понекогаш ќе седев со Мау во облачна ноќ на најисточниот брег на островот, и тој ќе гледаше наоколу. И потоа ќе речеше, "Океј, одиме." Уште со првиот блесок на светлината -- тој знаеше какво ќе биде времето во наредните три дена.
Their achievements, intellectually and scientifically, are extraordinary, and they are so relevant for these times that we are in when we are riding out storms. We are in such a critical moment of our collective history. They have been compared to astronauts -- these elder navigators who sail vast open oceans in double-hulled canoes thousands of miles from a small island. Their canoes, our rockets; their sea, our space. The wisdom of these elders is not a mere collection of stories about old people in some remote spot. This is part of our collective narrative. It's humanity's DNA. We cannot afford to lose it.
Нивните достигнувања, интелектутално и научно, се неверојатни, и толку релевантни за овие времиња во кои се наоѓаме, кога испливуваме од бурата. Се наоѓаме во таков критичен момент од нашата колективна историја. Тие се споредувани со астронаутите -- овие стари морепловци кои пловеле низ огромни отворени океани во кануа со две корита илјадници милји од малиот остров. Нивните кануа, нашите ракети, нивното море, нашата вселена. Мудроста на овие предци не е обичен збир од приказни за некои стари луѓе од некое далечно место. Ова е дел од нашата зедничка приказна Тоа е човечката ДНК. Не можеме да си дозволиме да ја загубиме.
The year is 2010. Just as the women in Hawaii that raised me predicted, the world is in trouble. We live in a society bloated with data, yet starved for wisdom. We're connected 24/7, yet anxiety, fear, depression and loneliness is at an all-time high. We must course-correct. An African shaman said, "Your society worships the jester while the king stands in plain clothes." The link between the past and the future is fragile. This I know intimately, because even as I travel throughout the world to listen to these stories and record them, I struggle. I am haunted by the fact that I no longer remember the names of the winds and the rains.
Годината е 2010. Како жените од Хаваи кои ме израснаа, предвидоа, светот е во неволја. Живееме во општество преплавено со податоци, но гладно за мудрост. Поврзани сме 24/7, но анксиозноста стравот, депресијата и осаменоста се на највисоко ниво досега. Мораме да го поставиме курсот правилно. Еден Афрички шаман рече, "Вашето општество го величи шутот додека кралот стои во обична облека." Врската помеѓу минатото и иднината е кревка. Тоа го знам лично, затоа што и покрај тоа што патувам по целиот свет да слушам приказни и да ги запишувам, се борам. Прогонета сум од фактот дека повеќе не се сеќавам на имињата на ветровите и дождовите.
Mau passed away five months ago, but his legacy and lessons live on. And I am reminded that throughout the world there are cultures with vast sums of knowledge in them, as potent as the Micronesian navigators, that are going dismissed, that this is a testament to brilliant, brilliant technology and science and wisdom that is vanishing rapidly. Because when an elder dies a library is burned, and throughout the world, libraries are ablaze.
Мау почина пред пет месеци, но неговото наследство и учење ќе живеат. А јас се потсетувам дека ширум светот постојат култури со огромна количина знаење во нив, исто толку моќни како и оние на Микронезиските морепловци, кои се отфрлени, а тоа е тестамент, на брилијантна, брилијантна технологија и наука и мудрост која нагло исчезнува. Бидејќи, кога старецот умира, библиотеката е изгорена. А секаде низ светот, библиотеките се во пламен.
I am grateful for the fact that I had a mentor like Mau who taught me how to navigate. And I realize through a lesson that he shared that we continue to find our way. And this is what he said: "The island is the canoe; the canoe, the island." And what he meant was, if you are voyaging and far from home, your very survival depends on everyone aboard. You cannot make the voyage alone, you were never meant to. This whole notion of every man for himself is completely unsustainable. It always was.
Благодарна сум за фактот дека имав ментор како Мау кој ме научи како да пловам. И сфатив преку лекцијата што тој ја сподели со мене дека продолжуваме да наоѓаме пат. Еве што рече: "Островот е кануто, кануто е островот." Всушност мислеше, ако патуваш далеку од дома, твојот опстанок зависи од сите патници. Не можеш да патуваш сам, никогаш и не требало. Поимот дека секој човек е за себе, е целосно неодржлива. И отсекогаш била.
So in closing I would offer you this: The planet is our canoe, and we are the voyagers. True navigation begins in the human heart. It's the most important map of all. Together, may we journey well.
На крајот би сакала да ви го понудам ова: Планетата е нашето кану, а ние сме патниците. Вистинската навигација започнува во човековото срце. Тоа е најважната мапа од сите. Нека имаме убаво заедничкото патување.
(Applause)
(Аплауз)