You know, there's a small country nestled in the Himalayan Mountains, far from these beautiful mountains, where the people of the Kingdom of Bhutan have decided to do something different, which is to measure their gross national happiness rather than their gross national product. And why not? After all, happiness is not just a privilege for the lucky few, but a fundamental human right for all. And what is happiness? Happiness is the freedom of choice. The freedom to chose where to live, what to do, what to buy, what to sell, from whom, to whom, when and how. Where does choice come from? And who gets to express it, and how do we express it?
Знаете, постои една мала држава сместена во Хималаите, далеку од овие прекрасни планини овде, каде што луѓето од тоа кралство наречено Бутан одлучиле да направат нешто различно, а тоа е да ја мерат бруто домашната среќа наместо бруто домашниот производ. А зошто да не? Најпосле, среќата не е привилегија за неколку одбрани среќници, туку фундаментално право за сите. А што всушност значи среќа? Среќата е слобода на избор. Слобода да избереме каде ќе живееме, што ќе правиме, што ќе купиме, што ќе продадеме - од кого, на кого, кога и како. Од каде доаѓа овој избор? Кој може да го користи и како се користи?
Well, one way to express choice is through the market. Well-functioning markets provide choices, and ultimately, the ability to express one's pursuit for happiness. The great Indian economist, Amartya Sen, was awarded the Nobel prize for demonstrating that famine is not so much about the availability of food supply, but rather the ability to acquire or entitle oneself to that food through the market. In 1984, in what can only be considered one of the greatest crimes of humanity, nearly one million people died of starvation in my country of birth, Ethiopia. Not because there was not enough food -- because there was actually a surplus of food in the fertile regions of the south parts of the country -- but because in the north, people could not access or entitle themselves to that food. That was a turning point for my life.
Еден начин да се изрази слободата на избор е преку пазарот. Пазари кои добро функционираат нудат избор, и најпосле можност секој да ја изрази својата стремеж кон среќа. Големиот индиски економист, Амарта Сен, ја доби Нобеловата награда зошто покажа дека гладот не се однесува толку на достапноста до изворите на храна, туку на способноста на луѓето да „ја заслужат“ таа храна преку пазарот. Во 1984 година, во еден настан кој може да се смета за еден од големите криминали на човештвото, близу еден милион луѓе умреа од глад во мојата родена Етиопија. И тоа не затоа што немаше доволно храна, бидејќи имаше и одвишок храна на југот на земјата, туку затоа што луѓето од северот на земјата не можеа да дојдат до таа храна. Ова беше пресвртна точка во мојот живот.
Most Africans today, by far, are farmers. And most of Africa's farmers are, by and large, small farmers in terms of land that they operate, and very, very small farmers in terms of the capital they have at their disposal. African agriculture today is among, or is, the most under-capitalized in the world. Only seven percent of arable land in Africa is irrigated, compared to 40 percent in Asia. African farmers only use some 22 kilograms of fertilizer per hectare, compared to 144 in Asia. Road density is six times greater in Asia than it is in rural Africa. There are eight times more tractors in Latin America, and three times more tractors in Asia, than in Africa. The small farmer in Africa today lives a life without much choice, and therefore without much freedom. His livelihood is predetermined by the conditions of grinding poverty. He comes to the market when prices are lowest, with the meager fruits of his hard labor, just after the harvest, because he has no choice. She comes back to the market some months later, when prices are highest, in what we call the lean season -- when food is scarce -- because she has to feed her family and has no choice.
Повеќето луѓе во Африка денес се земјоделци. И тоа повеќето се мали земјоделци во смисла на тоа дека управуваат со малку земја - и многу многу мали земјоделци во смисла на капиталот со кој располагаат. Во денешно време, во светски рамки, во Африканското земјоделство најмалку се инвестира. Само 7% од обработливата површина на Африка е со иригациски системи, споредено со 40% во Азија. Африканските земјоделци користат само 22 килограми ѓубриво на хектар, споредено со 144 во Азија. Густината на патиштата е 6 пати поголема во Азија отколку во рурална Африка. Во Латинска Америка има 8 пати, а во Азија 3 пати повеќе трактори отколку во Африка. Малите земјоделци во Африка денес живеат живот без многу можност за избор, и следствено на тоа, без многу слобода. Нивните животи се предодредени од условите на постојаната сиромаштија. Тие своите производи ги продаваат на пазарите кога цените се најниски, со оскудните плодови на својот труд, веднаш после жетвата, бидејќи немаат избор. А после неколку месеци тие се враќаат на пазарот кога цените се највисоки но овој пат да купуваат. Немаат избор, бидејќи мора да ги прехранат своите семејства
The real question is, how can markets be developed in rural Africa to harness the power of innovation and entrepreneurship that we know exists? Another notable economist, Theodore Schultz, in 1974 won the Nobel prize for demonstrating that farmers are efficient, but poor. Meaning, in fact, that farmers are rational and profit-minded just like everybody else. Well, we don't need, now, any more Nobel prizes to know that farmers want a fair shake at the market and want to make money, just like everyone else. And one thing is clear, which is at least now we know that Africa is open for business. And that business is agriculture. Over two decades ago, the world insisted to Africa that markets must be liberalized, that economies must be structurally adjusted. This meant that governments were to remove themselves from the business of buying and selling -- which they did rather inefficiently -- and let the private market do its magic. Well, what happened over the last 25 years? Did Africa feed itself? Did our farmers turn into highly productive commercial actors?
Вистинското прашање е - како можат пазарите во рурална Африка да се развијат да ја искористат моќта на иновацијата и претприемаштвото. Еден друг врвен економист, Теодор Шулц, ја доби нобеловата награда во 1974 бидејќи покажа дека земјоделците се ефикасни, но сиромашни. Тоа всушност значи дека земјоделците се рационални луѓе кои целат кон профит исто како и сите други. Денес не ни требаат повеќе нобелови награди за да знаеме дека земјоделците сакаат фер учество на пазарот и сакаат да заработуваат пари исто како и сите други. Една работа е сигурна, а тоа е дека Африка е отворена за бизнис. А тој бизнис е земјоделието. Пред две децении, светот инсистираше Африка да ги либерализира своите пазари и да ја реструктуира својата економија. Тоа значеше дека владите требаше да се откажат од својот бизнис на продавање и купување што и онака го правеа доста неефикасно, и да остават самиот пазар да ги води работите. И, што се случи овие изминати 25 години? Дали во Африка се реши проблемот со гладот? Дали нашите земјоделци се претворија во високо продуктивни играчи на пазарот?
I think we're all in this room, probably, because we know that, in fact, Africa is the only region in the world where hunger and malnutrition are projected to go up over the next 10 years, where the food import bill is now double what it was 20 years ago, where food production per capita has stagnated, and where fertilizer use has declined rather than increased. So why didn't agriculture markets perform to expectations? The market reforms prompted by the West -- and I've spent some 15 years traveling around the continent doing research on agricultural markets, and have interviewed traders in 10 to 15 countries in this continent, hundreds of traders -- trying to understand what went wrong with our market reform. And it seems to me that the reforms might have thrown the baby out with the bath water.
Мислам дека сите ние сме во оваа соба, најверојатно затоа што знаеме дека Африка е единствениот регион во светот каде што за следните 10 години е предвидено гладот да се зголемува. Каде што парите што се трошат за увоз на храна се дупло повеќе отколку пред 20 години. Каде што производството на храна по глава на жител стагнира и каде употребата на ѓубрива се намали наместо да се зголеми. Па, зошто слободните пазари не ја завршија својата функција како што се надевавме? Пазарните реформи кои ни ги наложи западот - а јас поминав 15 години патувајќи низ континентот истражувајќи ги земјоделские пазари, интервјуирав трговци во 15 земји на овој контиеннт - стотици трговци - обидувајќи се да разберам што е тоа што тргна наопаку со нашите пазарни реформи. И после сето тоа, ми се чини дека реформите ги отфрлија и добрите работи заедно сосе лошите.
Like its agriculture, Africa's markets are highly under-capitalized and inefficient. We know from our work around the continent that transaction costs of reaching the market, and the risks of transacting in rural, agriculture markets, are extremely high. In fact, only one third of agricultural output produced in Africa even reaches the market. Africa's markets are weak not only because of weak infrastructure in terms of roads and telecommunications, but also because of the virtual absence of necessary market institutions, such as market information, grades and standards, and reliable ways to connect buyers and sellers. Because of this, commodity buyers and sellers typically transact in small circles, in narrow networks of people they know and trust. And because of that, as grain changes hands -- and I've measured that it changes hands four, five times in its trajectory from the farmer to the consumer -- every time it changes hands -- and I've seen this all over rural Africa -- it also changes sacks.
Како и земјоделството, пазарите во Африка се со најмалку инвестиции и неефикасни. Од нашата работа низ континентот знаеме дека парите што се потребни за да се стигне на пазарот и ризикот на тргување на руралните земјоделски пазари се екстремно високи. Всушност, само една третина од целото земјоделско производство во Африка, стигнува на пазарот. Африканските пазари се слаби и тоа не само заради слабата инфраструктура во смисла на патишта и телекомуникации, туку и заради недостатокот на потребните пазарни институции како што се пазарни информации, проценки и стандарди, и сигурни начини за поврзување на откупувачите со производителите. Заради ова, купувачите и производителите обично тргуваат во приватни кругови со луѓе што ги знаат и во кои имаат доверба. И заради тоа, како што земјоделскиот производ оди од рака на рака а измерив дека оди преку 4-5 раце додека стигне од земјоделецот до потрошувачот - секој пат кога преминува од една рака на друга - и тоа го видов низ цела Африка - исто така ја менува и амбалажата.
And I thought that was incredibly peculiar. And really realized that that was because -- as traders would tell me over and over -- that's the only way people know what they're getting in terms of the quantity and the product quality. And that actually has huge implications for the ability of markets to quickly respond to price signals, and situations where there are deficits, for example. It also has very high cost implications. I have measured that 26 percent of the marketing margin is simply due to the fact that, because of the absence of grades and standards and market information, sacks have to be constantly changed. And this leads to very high handling costs. For their part, small farmers, who produce the bulk of our agricultural output in Africa, come to the market with virtually no information at all -- blind -- trusting that they're going to have some sort of demand for their produce, and completely at the mercy of the merchants in the only market, the nearest local market they know -- where they're unable to negotiate better prices or reduce their risk.
И ова ми изгледаше неверојатно чудно. И сватив дека ова се случуваше - како што дознав од трговците - заради тоа што ова е единствениот начин луѓето да знаат што добиваат во смисла на квантитет и квалитет на производот. А ова всушност има големи последици врз пазарите и нивната способност брзо да реагираат на промените во цените, и на ситуации каде што има дефицит на пример. Покрај ова, има и висока цена. Измерив дека цената на производите се зголемува за 26% проценти само заради недостаток на соодветна проценка стандарди, пазарна информираност и промена на амбалажите. И ова води кон многу големи манипулативни трошоци. Што се однесува до малите земјоделци, кои произедуваат грото од земјоделските производи во Африка, тие доаѓаат на пазарите практично со никаква информираност - слепи. Веруваат дека некој ќе биде заинтересиран за нивните производи и се потполно во милоста на трговците и тоа на единствениот пазар што го знаат, оној што е најблиску до нив каде што не можат да се изборат за подобра цена или да ги намалат ризиците.
Speaking of risk, we have seen that price volatility of food crops in Africa is the highest in the world. In Africa, small farmers bear the brunt of this risk. In fact, in my view, there is no region of the world and no period in history that farmers have been expected to bear the kind of market risk that Africa's farmers have to bear. And in my view, there is simply no place in the world that has grown its agriculture on the kind of risk that our farmers in Africa today face. In Ethiopia, for example, the variation in maize prices from year to year is as much as 50 percent annually. This kind of market risk is mind-boggling, and has direct implications for not only the incentives of farmers to invest in higher productivity technology, such as modern seeds and fertilizers, but also direct implications for food security.
Кога сме кај ризиците, видовме дека цените на земјоделските производи во Африка се најнестабилни во светски рамки. Во Африка, овој ризик го сносат малите земјоделци. Всушност, мислам дека никаде во светот ниту во историјата не се очекувало од ниедни земјоделци да сносат таков ризик со кој денес се соочуваат Африканските земјоделци. И исто така мислам дека на ниедно место во светот земјоделството не се развивало во атмосфера на толку ризик како што е ова во Африка. Во Етиопија на пример, променилвоста на цените на пченката од година во година е дури до 50% годишно. Ваков тип на пазарен ризик е вчудоневидувачки голем, и има директни последици не само за мотивацијата да земјоделците инвестираат во поголема продуктивност со користење на модерни семиња и ѓубрива, туку има последици и врз сигурноста на храната.
To give you an example, between 2001 and 2002, Ethiopian maize farmers produced two years of bumper harvest. That in turn, because of the weak marketing system, led to an 80 percent collapse in maize prices in the country. This made it unprofitable for some farmers to even harvest the grain from the fields. And we calculated that some 300,000 tons of grain was left in the fields to rot in early 2002. Not six months later, in July 2002, Ethiopia announced a major food crisis, to the same proportions as 1984: 14 million people at risk of starvation. What also happened that year is in the areas where there were good rains, and where farmers had previously produced surplus grain, farmers had decided to withdraw from the fertilizer market, not use fertilizer and actually had dropped their use of fertilizer by 27 percent. This is a tragic example of arrested development, or a budding green revolution stopped in its tracks. And this is not just specific to Ethiopia, but happens over and over, all over Africa.
Колку за илустрација, помеѓу 2001 и 2002 година производителите на пченка во Етиопија имаа 2 многу плодни години по ред. Тоа понатаму доведе до 80% пад на цените во целата земја заради слабиот маркетинг систем. Ова направи да биде непрофитабилно за земјоделците воопшто да ги жнеат житата од полињата. И пресметавме дека околу 300 илјади тони жито остана да скапува на полињата во раната 2002. Но, само 6 месеци подоцна, во Јули 2002, Етиопија објави голема криза за храна со исти пропорции како онаа во 1984та - 14милиони луѓе на работ на глад. Таа година во областите каде што имаше доволно врнежи, и каде што земјоделците претходно произведуваа жито повеќе од очекуваното, одлучија да се повлечат од пазарот на ѓубрива, да не користат ѓубриво, и користењето на ѓубрива опадна за 27%. Ова е трагичен пример на спречен развој, зелена револуција спречена во своите зачетоци. И ова не е специфично само за Етиопија, туку се случува одново и одново низ цела Африка.
Well, I'm not here today to lament about the situation, or wring my hands. I am here to tell you that change is in the air. Africa today is not the Africa waiting for aid solutions, or cookie-cutter foreign expert policy prescriptions. Africa has learned, or is learning somewhat slowly, that markets don't happen by themselves. In the 1980s, it was very fashionable to talk about getting prices right. There was a very influential book about that, which was mainly about getting governments out of the market. We now recognize that getting markets right is about not just price incentives, but also investing in the right infrastructure and the appropriate and necessary institutions to create the conditions to unleash the power of innovation in the market. When conditions are right, we know and see that that innovation is ready to explode in rural Africa, just like anywhere else.
Но, јас не сум тука денес за да се жалам за овие ситуации. Тука сум за да ви кажам дека промената се насетува. Африка денес не е онаа Африка што чека на хуманитарна помош, од западните земји. Африка научи, или е во процес на учење- иако бавно - дека пазарите не се случуваат самите од себе. Во 1980 беше во мода да се збори за штимање на цените до нивниот оптимум. Имаше и многу влијателна книга за тоа, што во основа препорачуваше немешање на владата во пазарот. Денес сваќаме дека да се доведат цените до нивниот оптимум не е прашање само на штимање на цените, туку исто и во инвестирање во инфраструктурата и во соодветни институции кои би керирале клима која ќе ја поттикне иновацијата на пазарите. Кога условите ќе бидат погодени, тогаш знаеме и гледаме дека дека иновацијата е спремна да експлодира во рурална Африка, исто како и на сите други места.
Nearly three years ago, I decided to leave my comfortable job as a World Bank senior economist in Washington and come back to my country of birth, Ethiopia, after nearly 30 years abroad. I did so for a simple reason. After having spent more than a decade understanding, studying, and trying to convince policymakers and donors about what was wrong with Africa's agricultural markets, I decided it was time to do something about it. I currently lead, in Ethiopia, an exciting new initiative to establish the first Ethiopia Commodity Exchange, or ECX. Now, the commodity exchange itself, that concept, is not new to the world. In fact, in 1848, 82 grain merchants and farmers got together in a small town at the crossroads of the Illinois River and Lake Michigan to establish a way to trade better amongst themselves.
Пред скоро 3 години, јас одлучив да ја напуштам мојата удобна работа како економист во светската банка во Вашингтон, и да се вратам во мојата родна земја Етиопија, после околу 30 години отсуство. Го направив ова од проста причина. Откако пројдов повеќе од 10 години проучувајќи и обидувајќи се да сватам што не чини во земјоделските пазари во Африка во исто време обидувајќи се да убедам и придобијам некои инвеститори и политичари решив дека е време да сторам нешто околу тоа. Во моментов, во Етиопија, водам една возбудлива иницијатива за воспоставување на првата Берза на стоки во Етиопија (БСЕ или ECX). Концептот на берза на стоки не е нов во светот. Всушност, во 1848 година, 82ца трговци со жито и земјоделци се собрале во едно мало гратче во околината на Илиноис и езерото Мичиген за да подобрат начинот на кој тргуваат меѓу себе.
That was, of course, the birth of the Chicago Board of Trade, which is the most famous commodity exchange in the world. The Chicago Board of Trade was established then for precisely the same reasons that our farmers today would benefit from a commodity exchange. In the American Midwest, farmers used to load grain onto barges and send it upriver to the Chicago market. But once it arrived, if no buyer was to be found, or if prices suddenly dropped, farmers would incur tremendous losses. And in fact, would even dump the grain in Lake Michigan, rather than spend more money transporting it back to their farms. Well, the need to avoid these huge risks and tremendous losses led to the birth of the futures market, and the underlying system of grading grain and receipting -- issuing warehouse receipts on the basis of which trade could be done.
Тоа беше зародишот на Чикашката стопанска комора, која остана до ден денес како една од најпознатите берзи на стоки во светот. Причината заради која се основала стопанската комора во Чикаго била иста како и онаа која денес би помогнала на земјоделците во форма на берза на стоки. Во средно-западна Америка, земјоделците практикувале да го товарат житото на сплав и да го пратат низводно до пазарот во Чикаго. Но, еднаш кога ќе стигнело таму, ако не се јавеле купци, или ако цените нагло паднеле, земјоделците се соочувале со сериозни загуби. Се случувало и да го фрлат житото во езерото Мичиген, наместо да влезат во уште поголем трошок враќајќи го дома. Значи, потребата да се избегнат овие огромни ризици и загуби довела до раѓањето на „пазарот на фјучерси“, и системот за проценка на квалитетот на житата - издавање на белешки од складиштата со кои што потоа може да се тргува.
From there, the greatest innovation of all came about in this market, which is that buyers and sellers could transact grain without actually having to physically or visually inspect the grain. That meant that grain could be traded across tremendous distances, and even across time -- as far forward as 18 months into the future. This innovation is at the heart of the transformation of American agriculture, and the rise of Chicago to a global market, agricultural market, superpower from where it was, a small regional town. Now, over the last century, we tend to think of commodity exchanges as the purview of Western industrialized countries, and that the reference prices for cotton, coffee, cocoa -- products produced mainly in the south -- are actually a reference price, or a price discovered in these organized commodity exchanges in the northern countries. But that is actually changing.
Од тука, најголемата иновација што се појави на овој пазар беше тоа што купувачите и продавачите можат да тргуваат со жито, без потреба физички да го прегледуваат житото. Ова значеше дека житото можеше да се тргува на огромни далечини, дури и временски далечини - до 18 месеци во иднината. Ова откритие е во срцето на трансформацијата на Американското земјоделство, и доаѓањето на Чикаго на светкиот земјоделски пазар како суперсила иако почна како мало регионално гратче. Во изминатиот век, берзите на стоки ги сметавме за домен со кој се занимаваат само западните индустријализирани земји. И дека референтните цени за памукот, кафето, какаото - производи кои главно се произведуваат на југот - се всушност референтни цени, или цени кои се откриваат на тие организирани берзи на стока во северните земји. Но тоа полека се менува.
And we're seeing a shift -- powered mainly because of information technology -- a shift in market dominance towards the emerging markets. And over the last decade, you see that the share of Western exchanges -- and this is the U.S. share of exchanges in the world -- has gone down by nearly half in just the last decade. Similarly, there's been explosive growth in India, for example, where rural farmers are using exchanges -- growing here over the last three years by 270 percent a year. This is powered by low-cost VSAT technology, aggressively trying to reach farmers to bring them into the market. China's Dalian Commodity Exchange, three years ago, 2004, overtook the Chicago Board of Trade to become the second largest commodity exchange in the world. Now, in Ethiopia, we're in the process of designing the first organized Ethiopia Commodity Exchange. We're not trying to cut and paste the Chicago model or the India model, but creating a system uniquely tailored to Ethiopia's needs and realities, Ethiopia's small farmers.
И гледаме дека таа промена е во главно продвижена од информациската технологија. Промена во доминацијата на пазарот кон пазарите кои допрва доаѓаат. И во последните 10 години, гледаме дека уделот на западните берзи - а тука спаѓа и уделот на Америка во берзите во светот - се намали скоро двојно и тоа само за последните 10 години. На сличен начин, се случи експлозивен развој во Индија, на пример, каде што руралните земјоделци ги користат берзите - и тој тренд е пораснат за 270% во последните 3 години. Ова е овозможено од ефтината сателитска интернет технологија која се повеќе навлегува кај земјоделците и им овозможува лесно да излезат на пазарот. Кинеската берза на стоки во Далиан, пред три години во 2004 - ја прејде Чикашката и стана втора најголема берза од овој вид во светот. Во моментов, во Етиопија сме ангажирани со дизајнирање на првата организирана берза на стоки. Не правиме идентична копија на Чикашката, ниту на Индиската, туку креираме систем кој е специфично прилагоден за Етиописките потреби, за Етиописките мали земјоделци.
So, the ECX is an Ethiopian exchange for Ethiopia. We're creating a system that serves all market actors, that creates integrity, trust, efficiency, transparency and enables small farmers to manage the risks that I have described. In the design of our commodity exchange in Ethiopia, we've done something rather unique, which is to take the approach of an integrated perspective, or what we call the ECX Edge. The ECX Edge pretty much creates the entire ecosystem in which the market will develop itself. And this is because one of the things we've learned over the last decade of studying market development in Africa is that the piecemeal approach does not work. You've got one donor trying to develop market information, another trying to work on or sponsor grades and standards, another ICT, and yet another on warehousing, or warehouse receipts.
Кратенката ECX стои за Етиописката берза наменета за Етиопија. Го креираме овој систем така што да им служи на сите играчи на пазарот. Тоа креира стабилност, доверба, ефикасност, транспарентност и им овозможува на малите земјоделци да се справат со ризиците што претходно ги опишав. При дизајнирањето на берзата, направивме нешто прилично уникатно, а тоа е - завземавме интегрален пристап, кој го нарекуваме ECX Edge. ЕCX Edge го создава целиот екосистем, средина во која пазарот самиот ќе се развива. И ова е заради тоа што една од работите кои ги научивме изучувајќи го развојот на пазарот во Африка претходните 10 години е дека размислувањето на ситно не влодува со плод. Не успева кога сите аспекти од пазарот се поделени - едни пробуваат да ја подобрат информираноста, други да воспостават стандарди и оцени, трети да ја подобрат комуникацијата, а четврти во складиштата.
In our approach in Ethiopia, we've decided to put together the entire ecosystem, or environment, in which trade takes place. That means that the exchange will operate a trading system, which will initially start as an open outcry, because we don't think the country's ready for full electronic trading. But at the same time, we'll do something which I think no exchange in the world has ever done, which is itself to operate something like an Internet cafe in the rural areas. So that farmers and small traders can actually come to a terminal center -- what we call the remote access terminal centers -- and actually, without having to buy a computer or figure out how to dial up or any of those things, simply see the trading that's happening on the Addis Ababa trading floor.
Во нашиот пристап во Етиопија, решивме да го составиме целиот екосистем, целата средина во која ќе се одвива тргувањето. Ова значи дека берзата ќе работи со трговски систем, кој иницијално ќе почне како отворен повик. Мислиме дека земјата не е спремна за целосно електронско тргување. Но во исто време, ќе направиме и нешто што мислам дека ниедна берза во светот го нема направено, а тоа е - во рамките на самата берза, ќе формираме интернет кафеа во руралните области. На овој начин земјоделците и малите трговци ќе можат да се приклучат на централниот сервер без да купуваат свој компјутер или да се грижат како ќе го поврзат на интернет, значи без тие проблеми, едноставно да гледаат како тргувањето се случува пред нивните очи на целата берза од интернет кафето.
At the same time, what's very fundamental to this market is that -- and again, an innovation that we've designed for our exchange -- is that the exchange will operate warehouses around the country, in which grade certification and warehouse receipting will be done. And in turn, we'll operate an in-house clearing system, to assure that payment is done appropriately, in the right amount and at the right time, so that basically, we create trust and integrity in the system. Obviously, we work with exchange actors, and as we're developing the exchange market itself, we're also developing the regulatory infrastructure and legal framework, the overarching legal framework for making this market work.
Во исто време, она што е фундаментално за овој пазар е тоа што дизајниравме начин, повторно ново откритие за нашата берза, самата берза да управува со складиштата (магацините) низ земјата каде што ќе се врши оценување на производите, и ќе се издаваат белешки. Заедно со ова, ќе управуваме и со свој клиринг систем, за да се осигураме дека плаќањата ќе се вршат како што треба, во вистинскиот износ, и во вистинското време, и на тој начин да креираме доверба и интегритет на системот. Очигледно, работиме со играчите на берзата, и така како што ја развиваме берзата, ја развиваме и регулаторната и правна рамка во која овој пазар ќе може да функционира.
So, in fact, our proclamation is going to parliament next month. What's really important is that the ECX will operate a market information system to disseminate prices in real time to farmers around the country, using VSAT technology to bring an electronic price dissemination directly to farmers. What this does is transforms, fundamentally, the farmers' relationship to the market. Whereas before the farmer used to think local -- meaning that he or she would go to the nearest local market, eight to 10 kilometers away on average, and sell whatever they happened to have, without any idea of what the price premium or anything else was -- now farmers come with knowledge of what prices are at the national market. And they start to think national, and even global. They start to make not only commercial marketing decisions, but also planting decisions, on the basis of information coming from the futures price market. And they come to the market knowing what grades their products will achieve in terms of a price premium.
Значи всушност, нашиот предлог оди во парламентот следниот месец. Она што е навистина важно е дека ECX ќе управува со пазарните информации за да ги доставува моменталните цени до земјоделците низ целата земја, користејќи ја (сателитската) интернет технологија за да ја достави цената директно до земјоделците. Она што со ова ќе го постигнеме е дека суштински ќе го промениме односот на земјоделецот кон пазарот. Наместо како претходно, земјоделецот да размислува само локално - што значи да оди само на најблискиот пазар до него најчесто не повеќе од 10 километри, и да продава само она што моментално го има, без да има никаква информација која е цената, ниту било која друга информација - наместо ова, сега земјоделците доаѓаат на пазарот информирани која е сегашната цена на државно ниво. И почнуваат да размислуваат во поширок аспект, во рамки на целата држава, па и цел свет. Почнуваат да прават не само планирани одлуки за продажба, туку исто и одлуки што ќе посадат следно, врз база на информациите кои доаѓаат од пазарот на фјучрси (т.е. побарувања за производи во даден момент во иднината). И доаѓаат на пазарот знаејќи која цена ќе достигнат нивните производи според оцените кои ги добиле претходно.
So all of this will transform farmers. It will also transform the way traders do business. It will stop them from doing simple, back-to-back, limited arbitrage to really thinking strategically about how to move grain across long distances from [surplus regions] to [deficit areas]. Can Ethiopia do this? It seems very ambitious. But it will create new opportunities. We believe that this initiative requires great political will, and we'll have to align the financial sector, as well as the ICT sector, and really even the underlying legal framework. We believe that the winds of change are here, and that we can do it. ECX is the market for Ethiopia's new millennium, which starts in about eight months.
ж Ќе го смени и начинот на кој ќе тргуваат. Ќе овозможи да го напуштат сегашното размислување и тргување на мало, и да почнат да размислуваат стратешки како да го пренесат житото на големи растојанија, на пример таму каде што недостасува. Дали Етиопија го може ова? Се чини преамбициозно. Но, ќе отвори нови можности. Ние веруваме дека оваа иницијатива побарува голема политичка воља, и ќе треба да биде во соработка со финансискиот сектор како и со техничкиот, и да биде во согласност со правните регулативи. Ние веруваме дека ветровите кои носат промена се тука, и дека можеме да го сториме ова. ECX е пазарот на новиот милениум во Етиопија, кој што ќе отпочне со работа за околу 8 месеци.
The last parliament of our century opened with our president announcing to the country that this was the most important economic initiative for the country today. We believe that the stakes are high, but that the returns will be even greater. ECX, moreover, can become a trading platform for a pan-African market in agricultural commodities. Ethiopia's domestic market is about one billion dollars of value. And we feel that over the next five years, if Ethiopia can capture even 40 percent, just 40 percent, of the domestic market, and add just 25 percent value to that market, the value of the market doubles. Ethiopia's agricultural market is 30 percent higher than South Africa's grain production, and, in fact, Ethiopia is the second largest maize producer in Africa. So the potential is there. The will is there. The commitment is there. So we feel that we have a winning value proposition to transform farmers' choices, to grow our agriculture, and to change Africa. So, we are in the business of finding our happiness. Thank you very much.
Последниот парламент на претходниот век се отвори со најавата на нашиот претседател дека оваа иницијатива е најбитната економска иницијатива за земјата денес. Знаеме дека влогот е голем, но и дека добивката ќе биде уште поголема. Уште повеќе, ECX може да стане трговска платформа за земјоделски производи за целиот Африкански пазар. Домашниот пазар на Етиопија е во вредност од околу 1 милијарда долари. И веруваме дека во следните 5 години, ако Етиопија може да земе барем 40%, само 40% од домашниот пазар, и да додаде само 25% вредност на тој пазар, вредноста на пазарот би се дуплирала. Земјоделскиот пазар во Етиопија е 30% повисок од Јужно Африканското производство - и всушност, Етиопија е втор најголем производител на жито во Африка. Значи потенцијалот е тука. Вољата е тука. Посветеноста е тука. Чувствуваме дека имаме добитен предлог кој ќе го збогати изборот на нашите земјоделци, кои ќе го развијат нашето земјоделство, и ќе ја сменат Африка. Значи, ние сме во иницијатива да ја пронајдеме нашата среќа. Ви благодарам многу.
(Applause)
(Аплауз)