You know, I'm struck by how one of the implicit themes of TED is compassion, these very moving demonstrations we've just seen: HIV in Africa, President Clinton last night. And I'd like to do a little collateral thinking, if you will, about compassion and bring it from the global level to the personal. I'm a psychologist, but rest assured, I will not bring it to the scrotal.
Запрепастен сум од тоа како една од имплицитните теми на TED е сочувствувањето, овие навистина потресни слики кои ги видовме: СИДА во Африка, претседателот Клинтон минатата ноќ. И би сакал да додадам малку колатерално размислување, за сочувствувањето и да го доближам од глобално до ниво на личноста. Јас сум психолог, но бидете сигурни, нема да бидам премногу интимен.
(Laughter)
(Смеење)
There was a very important study done a while ago at Princeton Theological Seminary that speaks to why it is that when all of us have so many opportunities to help, we do sometimes, and we don't other times. A group of divinity students at the Princeton Theological Seminary were told that they were going to give a practice sermon and they were each given a sermon topic. Half of those students were given, as a topic, the parable of the Good Samaritan: the man who stopped the stranger in -- to help the stranger in need by the side of the road. Half were given random Bible topics. Then one by one, they were told they had to go to another building and give their sermon. As they went from the first building to the second, each of them passed a man who was bent over and moaning, clearly in need. The question is: Did they stop to help?
Направено е многу важно истражување неодамна на Принстон Теолошкото Училиште која кажува зошто кога сите ние имаме толку многу прилики да помогнеме, некогаш помагаме, а некогаш не. На една група студенти на Принстон Теолошкото Училиште им било кажано дека ќе вежбаат обраќање и секому од нив му била дадена тема на обраќањето. На половина од овие студенти им била дадена, како тема, однесувањето на Добиот Самарјанин: човекот кој застанал покрај непознато лице за да му помогне на непознатиот во неволја на патот. На другата половина им биле дадени теми од библијата. Потоа на еден по еден, им соопштиле дека треба да отидат во друга зграда и да го направат своето обраќање. Додека тие оделе од првата во втората зграда, сите до еден поминале покрај човек кој превиткан молел, очигледно за помош. Прашањето е: Дали тие застанале да помогнат?
The more interesting question is: Did it matter they were contemplating the parable of the Good Samaritan? Answer: No, not at all. What turned out to determine whether someone would stop and help a stranger in need was how much of a hurry they thought they were in -- were they feeling they were late, or were they absorbed in what they were going to talk about. And this is, I think, the predicament of our lives: that we don't take every opportunity to help because our focus is in the wrong direction.
Уште поинтересно е прашањето: Дали било битно што биле сконцентрирани на однесувањето на Добриот Самарјанин? Одговор: Не. Не воопшто. Она што одредило дали некој би застанал и би му помогнал на непознат во неволја било колку тие мислеле дека се во брзање, дали мислеле дека доцнат или дали биле замислени за она за што требале да зборуваат. И ова, мислам дека е карактеристика на нашиот живот: дека не ги користиме сите прилики да помогнеме бидејќи нашиот фокус е во погрешна насока.
There's a new field in brain science, social neuroscience. This studies the circuitry in two people's brains that activates while they interact. And the new thinking about compassion from social neuroscience is that our default wiring is to help. That is to say, if we attend to the other person, we automatically empathize, we automatically feel with them. There are these newly identified neurons, mirror neurons, that act like a neuro Wi-Fi, activating in our brain exactly the areas activated in theirs. We feel "with" automatically. And if that person is in need, if that person is suffering, we're automatically prepared to help. At least that's the argument.
Воспоставена е нова област во изучувањето на мозокот, општествена невронаука. Таа ги изучува деловите на мозоците на двајца луѓе кои се активираат додека зборуваат. А новото сфаќање за сочувството во невронауката е дека нашата основна поставеност е да помагаме. Така, доколку забележиме друга личност, ние автоматски се сплотуваме, сочувствуваме со неа. Откриени се нови неврони, имитирачки неврони, кои се однесуваат како невро Wi-Fi, активирајќи се во нашиот мозок во идентични области како и во нивниот мозок. Ние сочувствуваме автоматски. И доколку таа личност е во неволја, доколку пати, ние сме автоматски подготвени да помогнеме. Барем такви се аргументите.
But then the question is: Why don't we? And I think this speaks to a spectrum that goes from complete self-absorption, to noticing, to empathy and to compassion. And the simple fact is, if we are focused on ourselves, if we're preoccupied, as we so often are throughout the day, we don't really fully notice the other. And this difference between the self and the other focus can be very subtle.
Но следува прашањето: Зошто не помагаме:? Мислам дека ова зборува за цела палета која започнува од целосна опседнатост со себе до забележување, до емпатија и сочувствување. И едноставен факт, доколку сме фокусирани на себе, доколку сме презафатени, а такви сме честопати во текот на денот, ние навистина не ги забележуваме останатите. И оваа разлика помеѓу сопствениот и туѓиот фокус може да биде многу деликатна.
I was doing my taxes the other day, and I got to the point where I was listing all of the donations I gave, and I had an epiphany, it was -- I came to my check to the Seva Foundation and I noticed that I thought, boy, my friend Larry Brilliant would really be happy that I gave money to Seva. Then I realized that what I was getting from giving was a narcissistic hit -- that I felt good about myself. Then I started to think about the people in the Himalayas whose cataracts would be helped, and I realized that I went from this kind of narcissistic self-focus to altruistic joy, to feeling good for the people that were being helped. I think that's a motivator.
Пред некој ден си го пресметував данокот и се најдов себеси како ги прегледувам сите донации кои сум ги дал, и имав привидение, кога всушност, стигнав до мојот чек за фондацијата Сева и си помислив, мојот пријател Лери Брилијант би бил навистина среќен што сум дал пари на Сева. Потоа сфатив дека од донирањето јас добивам нарцисоидна придобивка -дека се чувствувам добро во врска со себе. Потоа започнав да размислувам за луѓето на Хималаите на кои им требаше помош поради катаракта и сфатив дека од нарцисоидниот сопствен фокус преминав кон алтруистичка радост, убаво чувство за луѓето на кои ќе им се помогне. Мислам дека тоа е мотиватор.
But this distinction between focusing on ourselves and focusing on others is one that I encourage us all to pay attention to. You can see it at a gross level in the world of dating. I was at a sushi restaurant a while back and I overheard two women talking about the brother of one woman, who was in the singles scene. And this woman says, "My brother is having trouble getting dates, so he's trying speed dating." I don't know if you know speed dating? Women sit at tables and men go from table to table, and there's a clock and a bell, and at five minutes, bingo, the conversation ends and the woman can decide whether to give her card or her email address to the man for follow up. And this woman says, "My brother's never gotten a card, and I know exactly why. The moment he sits down, he starts talking non-stop about himself; he never asks about the woman."
Но разликата помеѓу фокусирањето на самите нас и фокусирањето на другите е она на што мислам дека сите треба да обрнеме внимание. Тоа можете да го видите глобално ниво кај запознавањето партнерки. Бев во еден суши ресторан пред некое време и слушнав како две жени зборуваат за братот на едната од нив, кој сè уште не бил во врска. Едната жена рече, "Мојот брат има проблем со запознавање партнерка, затоа се обидува со брзо спарување." Дали знаете што е брзо спарување? Жената седнува на маса, а мажот оди од маса на маса, и има часовник и звонче, и на секои пет минути, сигнал, разговорот завршува и жената може да одлучи дали да го даде својот телефон или нејзината e-mail адреса на мажот за следна средба. И едната жена вели, "Мојот брат никогаш нема добиено телефон и јас точно знам зошто. Само што ќе седне, тој започнува непрестано да зборува за себе, тој никогаш не се распрашува за жената."
And I was doing some research in the Sunday Styles section of The New York Times, looking at the back stories of marriages -- because they're very interesting -- and I came to the marriage of Alice Charney Epstein. And she said that when she was in the dating scene, she had a simple test she put people to. The test was: from the moment they got together, how long it would take the guy to ask her a question with the word "you" in it. And apparently Epstein aced the test, therefore the article.
И јас направив некои истражувања во Сандеј Стајлс рубриката на Њујорк Тајмс, гледајќи ги позадинските приказни на браковите, бидејќи тие беа многу интересни - и стигнав до бракот на Алис Черни Епстајн. Таа рече дека кога се запознавала со некој дечко, имала едноставен тест кој им го правела. Тестот бил: од моментот кога се заедно, колку долго би му требало на момчето да ѝ постави прашање со зборчето "ти" во него. Очигледно Eпстин го погодила тестот, а со тоа и статијата.
(Laughter)
(Смеење)
Now this is a -- it's a little test I encourage you to try out at a party. Here at TED there are great opportunities. The Harvard Business Review recently had an article called "The Human Moment," about how to make real contact with a person at work. And they said, well, the fundamental thing you have to do is turn off your BlackBerry, close your laptop, end your daydream and pay full attention to the person. There is a newly coined word in the English language for the moment when the person we're with whips out their BlackBerry or answers that cell phone, and all of a sudden we don't exist. The word is "pizzled": it's a combination of puzzled and pissed off.
Сега ова е еден мал тест ве охрабрувам да го пробате на некоја забава. Овде на TED има мноштво можности. Харвард Бизнис Ривју скоро имаше статија со наслов "Човечкиот Момент" за тоа како да направите вистински контакт со некоја личност на работа. И тие рекоа, основната работа која треба да ја направите е да го исклучите Вашето блекбери, да го затворите Вашиот лаптоп, да престанете со мечтаење и посветете ѝ целосно внимание на личноста. Има еден нов збор во англискиот јазик за моментот кога личноста со која сме - го вади нејзиниот блекбери или одговара на повик, а ние одеднаш за неа не постоиме. Тој збор е "pizzled": тоа е комбинација од збунет и налутен.
(Laughter)
(Смеење)
I think it's quite apt. It's our empathy, it's our tuning in which separates us from Machiavellians or sociopaths. I have a brother-in-law who's an expert on horror and terror -- he wrote the Annotated Dracula, the Essential Frankenstein -- he was trained as a Chaucer scholar, but he was born in Transylvania and I think it affected him a little bit. At any rate, at one point my brother-in-law, Leonard, decided to write a book about a serial killer. This is a man who terrorized the very vicinity we're in many years ago. He was known as the Santa Cruz strangler. And before he was arrested, he had murdered his grandparents, his mother and five co-eds at UC Santa Cruz.
Мислам дека е прилично вообичаено. Тоа е нашата емпатија, нашето доближување кое нè издвојува од Макијавелистите или од социопатите. Имам еден зет кој е експерт за хорор и за терор, ги има напишано книгите Annotated Dracula и Essential Frankenstein, кој бил обучен како ученик на Chaucer, но роден е во Трансилванија и мислам дека тоа малку му влијаело. Како и да е, мојот зет, Леонард, одлучи да напише книга за еден сериски убиец. Се работи за човек кој ги тероризирал луѓето многу одамна. Тој бил познат како вампирот Санта Круз. И пред да биде уапсен, тој ги убил своите баба и дедо, неговата мајка и пет колеги од Санта Круз колеџот.
So my brother-in-law goes to interview this killer and he realizes when he meets him that this guy is absolutely terrifying. For one thing, he's almost seven feet tall. But that's not the most terrifying thing about him. The scariest thing is that his IQ is 160: a certified genius. But there is zero correlation between IQ and emotional empathy, feeling with the other person. They're controlled by different parts of the brain.
Така мојот зет оди да го интервјуира овој убиец и кога го запознава сфаќа дека овој тип е навистина застрашувачки. Само една работа, висок е 2,3 метри. Но тоа не е најзастрашувачкото кај него. Најстрашната работа е што неговиот IQ е 160: потврден гениј. Но нема никаква корелација помеѓу неговиот IQ и емоционалната емпатија, сочувствување со други луѓе. Тие се контролираат од различни делови во мозокот.
So at one point, my brother-in-law gets up the courage to ask the one question he really wants to know the answer to, and that is: how could you have done it? Didn't you feel any pity for your victims? These were very intimate murders -- he strangled his victims. And the strangler says very matter-of-factly, "Oh no. If I'd felt the distress, I could not have done it. I had to turn that part of me off. I had to turn that part of me off."
Во еден момент, мојот зет собира храброст да му го постави прашањето на кое сака да го знае одговорот, а тоа е: Како можеше да го направиш тоа? Зарем не ти беше жал за твоите жртви? Се работеше за свирепи убиства - тој ги гушел жртвите. А убиецот одговара смирено, "О, не. Доколку почувствував вознемиреност, немаше да го направам тоа. Морав да го исклучам тој дел во мене. Морав да го исклучам тој дел од мене."
And I think that that is very troubling, and in a sense, I've been reflecting on turning that part of us off. When we focus on ourselves in any activity, we do turn that part of ourselves off if there's another person. Think about going shopping and think about the possibilities of a compassionate consumerism. Right now, as Bill McDonough has pointed out, the objects that we buy and use have hidden consequences. We're all unwitting victims of a collective blind spot. We don't notice and don't notice that we don't notice the toxic molecules emitted by a carpet or by the fabric on the seats. Or we don't know if that fabric is a technological or manufacturing nutrient; it can be reused or does it just end up at landfill? In other words, we're oblivious to the ecological and public health and social and economic justice consequences of the things we buy and use. In a sense, the room itself is the elephant in the room, but we don't see it. And we've become victims of a system that points us elsewhere. Consider this.
Мислам дека тоа е навистина проблематично, и некако, се посветив на исклучувањето на овој дел од нас. Кога се фокусираме на самите себе во било која активност, го исклучуваме тој дел во нас доколку сме покрај друга личност. Помислете кога одите во шопинг и за можностите за сочувствувачка потрошувачка. Токму сега, како што Bill McDonough потенцираше, предметите кои ги купуваме и ги користиме имаат скриени последици. Сите ние несвесно сме жртви на колективно спепило. Не ги забележуваме и не забележуваме дека не ги забележуваме отровните молекули кои излегуваат од теписонот или материјалот на седиштата. Или не знаеме дека материјалот е технолошка или производствена состојка, која може повторно да биде употребена или едноставно завршува на отпад? Со други зборови, ние сме безобѕирни кон еколошкото или јавното здравје и кон општествените и економските последици од работите кои ги купуваме и ги користиме. На некој начин, самата соба е слонот во собата, но не го гледаме. И ние стануваме жртви на систем кој нè насочува на друго место. Размислете за ова.
There's a wonderful book called Stuff: The Hidden Life of Everyday Objects. And it talks about the back story of something like a t-shirt. And it talks about where the cotton was grown and the fertilizers that were used and the consequences for soil of that fertilizer. And it mentions, for instance, that cotton is very resistant to textile dye; about 60 percent washes off into wastewater. And it's well known by epidemiologists that kids who live near textile works tend to have high rates of leukemia. There's a company, Bennett and Company, that supplies Polo.com, Victoria's Secret -- they, because of their CEO, who's aware of this, in China formed a joint venture with their dye works to make sure that the wastewater would be properly taken care of before it returned to the groundwater. Right now, we don't have the option to choose the virtuous t-shirt over the non-virtuous one. So what would it take to do that?
Има една прекрасна книга со назив Материјал: Скриениот живот на секојдневните предмети. И тој зборува за позадинската приказна за предмети како на пример маица. И тој кажува каде растел памукот за користените ѓубрива и последиците врз земјата од тие ѓубрива. И споменува, на пример, дека памукот е многу отпорен на текстилна боја, околу 60% отпаѓа во отпадната вода. И добро е познато од епидемиолозите дека децата кои живеат близу текстилни фабрики имаат висок процент на леукемија. Има една компанија, Бенет енд Компани, која го снабдува Polo.com, Victoria's Secret -- и тие, бидејќи нивниот директор, кој е свесен за ова, во Кина формирал здружен бизнис со нивната бојаџилница за да се осигура дека отпадната вода ќе биде правилно третирана пред да се врати во земјата. Во моментов, немаме можност да избереме ваква маица од сите останати. Па што би било потребно за тоа?
Well, I've been thinking. For one thing, there's a new electronic tagging technology that allows any store to know the entire history of any item on the shelves in that store. You can track it back to the factory. Once you can track it back to the factory, you can look at the manufacturing processes that were used to make it, and if it's virtuous, you can label it that way. Or if it's not so virtuous, you can go into -- today, go into any store, put your scanner on a palm onto a barcode, which will take you to a website. They have it for people with allergies to peanuts. That website could tell you things about that object. In other words, at point of purchase, we might be able to make a compassionate choice.
Размислував за тоа. Да напоменам, постои нова електронска технологија за означување која дозволува секоја продавница да ја знае целокупната историја на секој продукт на полиците во продавницата. Можете да ја следите назад сè до фабриката. Откако ќе се вратите назад во фабриката, можете да ги погледнете производните процеси кои биле користени за изработка, и доколку е еколошка, можете така и да ја означите. Или доколку не е еколошка, можете да влезете, денес, во било која продавница, да го скенирате баркодот, и тој ќе ве одведе до нивниот веб сајт. Тоа го имаат за луѓе алергични на кикирики. Овој веб сајт може да ви каже работи за предметот. Со други зборови, во моментот на купување, би можеле да направиме сочувствителен избор.
There's a saying in the world of information science: ultimately everybody will know everything. And the question is: will it make a difference? Some time ago when I was working for The New York Times, it was in the '80s, I did an article on what was then a new problem in New York -- it was homeless people on the streets. And I spent a couple of weeks going around with a social work agency that ministered to the homeless. And I realized seeing the homeless through their eyes that almost all of them were psychiatric patients that had nowhere to go. They had a diagnosis. It made me -- what it did was to shake me out of the urban trance where, when we see, when we're passing someone who's homeless in the periphery of our vision, it stays on the periphery. We don't notice and therefore we don't act.
Постои изрека во светот на информациската наука: на крајот сите ќе знаат сè. Прашањето е: дали тоа ќе направи разлика? Пред некое време кога работев во Њујорк Тајмс, тоа беше во осумдесеттите, напишав статија, за она што беше нов проблем во Њујорк, а тоа беа бездомните луѓе на улиците. Поминав неколку недели одејќи наоколу со агенција за социјална работа која им помагаше на бездомниците. Сфатив дека гледајќи ги бездомниците низ нивните очи дека скоро сите од нив се психијатриски случаи кои немаа каде да одат. Имаа дијагнози. Тоа ме натера, ме протресе од урбаниот транс во кој се наоѓав, кога ќе видиме, кога поминуваме покрај некој бездомник во периферијата на нашата визија, тој останува на периферијата. Не забележуваме затоа и не делуваме.
One day soon after that -- it was a Friday -- at the end of the day, I went down -- I was going down to the subway. It was rush hour and thousands of people were streaming down the stairs. And all of a sudden as I was going down the stairs I noticed that there was a man slumped to the side, shirtless, not moving, and people were just stepping over him -- hundreds and hundreds of people. And because my urban trance had been somehow weakened, I found myself stopping to find out what was wrong. The moment I stopped, half a dozen other people immediately ringed the same guy. And we found out that he was Hispanic, he didn't speak any English, he had no money, he'd been wandering the streets for days, starving, and he'd fainted from hunger. Immediately someone went to get orange juice, someone brought a hotdog, someone brought a subway cop. This guy was back on his feet immediately. But all it took was that simple act of noticing, and so I'm optimistic.
Еден ден, набрзо после тоа, беше петок, при крај на денот, се симнував надолу во метрото. Беше време на шпиц и илјадници луѓе се слеваа надолу по скалите. Одеднаш додека се симнував по скалите забележав дека имаше човек легнат на едната страна, гол, неподвижен, а луѓето едноставно газеа врз него, стотици и стотици луѓе. И бидејќи мојот урбан транс беше донекаде ослабен, застанав за да откријам што не е во ред. Штом застанав, неколкумина други веднаш го забележаа истиот човек. Откривме дека тој беше Хиспано, не зборуваше англиски, немаше пари, скитал по улиците со денови, гладувајќи, и на крајот се онесвестил од глад. Веднаш некој отиде и донесе сок од портокал, некој донесе хотдог, некој доведе полицаец од метрото. Човекот беше вратен на нозе веднаш. Но за тоа беше потребен само еден мал чин на забележување. и јас сум навистина оптимист.
Thank you very much.
Ви благодарам многу.
(Applause)
(Аплауз)