Do you remember the story of Odysseus and the Sirens from high school or junior high school? There was this hero, Odysseus, who's heading back home after the Trojan War. And he's standing on the deck of his ship, he's talking to his first mate, and he's saying, "Tomorrow, we will sail past those rocks, and on those rocks sit some beautiful women called Sirens. And these women sing an enchanting song, a song so alluring that all sailors who hear it crash into the rocks and die." Now you would expect, given that, that they would choose an alternate route around the Sirens, but instead Odysseus says, "I want to hear that song. And so what I'm going to do is I'm going to pour wax in the ears of you and all the men -- stay with me -- so that you can't hear the song, and then I'm going to have you tie me to the mast so that I can listen and we can all sail by unaffected." So this is a captain putting the life of every single person on the ship at risk so that he can hear a song.
Сећате се приче о Одисеју и Сиренама из средње или основне школе? Био једном херој, Одисеј, који се враћа кући после Тројанског рата. И док стоји на палуби свог брода, разговара са првим официром палубе. и каже, "Сутра, пловимо око оних стена, и на тим ће стенама седети прелепе жене које зову Сирене. И ове жене певају зачарану песму, песму тако примамљиву да сви поморци који је чују заврше насукани на стенама и умру." Знајући све то, сигурно мислите да ће изабрати споредни пут око Сирена, али, напротив, Одисеј каже, "Ја желим да чујем ту песму. И ево како ћу урадити: растопљеним воском затворићу уши, твоје и свију у посади -- ево зашто -- тако да ви не можете чути песму, и онда ћете мене завезати за јарбол да бих ја саслушао и сви ћемо без бојазни пловити туда." Овај капетан, дакле, ставља живот сваког појединца на коцку да би он послушао песму.
And I'd like to think if this was the case, they probably would have rehearsed it a few times. Odysseus would have said, "Okay, let's do a dry run. You tie me to the mast, and I'm going to beg and plead. And no matter what I say, you cannot untie me from the mast. All right, so tie me to the mast." And the first mate takes a rope and ties Odysseus to the mast in a nice knot. And Odysseus does his best job playacting and says, "Untie me. Untie me. I want to hear that song. Untie me." And the first mate wisely resists and doesn't untie Odysseus. And then Odysseus says, "I see that you can get it. All right, untie me now and we'll get some dinner." And the first mate hesitates. He's like, "Is this still the rehearsal, or should I untie him?" And the first mate thinks, "Well, I guess at some point the rehearsal has to end." So he unties Odysseus, and Odysseus flips out. He's like, "You idiot. You moron. If you do that tomorrow, I'll be dead, you'll be dead, every single one of the men will be dead. Now just don't untie me no matter what." He throws the first mate to the ground. This repeats itself through the night -- rehearsal, tying to the mast, conning his way out of it, beating the poor first mate up mercilessly. Hilarity ensues.
Ево како замишљам могући сценарио, који су вероватно увежбавали пар пута. Одисеј би рекао, "Добро, хајде да испробамо. Вежите ме за јарбол, а ја ћу молити и преклињати. И шта год да вам кажем, не смете ме одвезати. Па хајде, везујте ме за јарбол." И тако први официр узме уже и чврсто завеже Одисеја за јарбол. А, Одисеј се баш уживео у своју улогу и узвикује, "Ослободи ме. Ослободи ме. Желим да чујем песму. Одвежи ме." И први официр мудро одбија и не одвеже Одисеја. А онда Одисеј каже, "Видим да сте схватили. Одлично, сад ме одвежи па да вечерамо." И први официр палубе оклева. Мисли, "Је ли ово опет вежба, или да га ослободим?" И први официр помисли, "Па претпостављам да се проба мора једном завршити." Тако ослободи Одисеја, а Одисеј се на то разбесни. Грди га, "Глупане. Будало једна. Ако то урадиш сутра, ја ћу умрети, ти ћеш умрети, сви до једног у посади ће бити мртви. Зато ме не ослобађај ни за шта на свету." Он обори првог официра на под. Ово се понови неколико пута кроз ноћ -- вежба, везивање за јарбол, лукаве преваре да се ослободи, немилосрдно пребијање јадног официра. Настаје хаос.
Tying yourself to a mast is perhaps the oldest written example of what psychologists call a commitment device. A commitment device is a decision that you make with a cool head to bind yourself so that you don't do something regrettable when you have a hot head. Because there's two heads inside one person when you think about it. Scholars have long invoked this metaphor of two selves when it comes to questions of temptation. There is first, the present self. This is like Odysseus when he's hearing the song. He just wants to get to the front row. He just thinks about the here and now and the immediate gratification. But then there's this other self, the future self. This is Odysseus as an old man who wants nothing more than to retire in a sunny villa with his wife Penelope outside of Ithaca -- the other one.
Везивање за јарбол је најстарији записани пример онога што психолози зову самовољним уздржавањем. Самовољно уздржавање је одлука коју донесете хладне главе да вежете себе како не бисте урадили нешто вредно кајања када вас понесу осећања. То је тако јер у једној особи постоје два ума када о томе боље размислите. Научници се одавно позивају на подељену личност како би описали проблем искушења. Ту је прво, садашње Ја. То је као када Одисеј слуша песму. Само жели да јој буде што ближе. Он једино размишља о садашњости и жели све сада и одмах. Али ту је и ова друга половина, будуће Ја. Ово је Одисеј у позним годинама који само жели да се одмара у неком летњиковцу, са својом женом Пенелопе, негде ван Итаке -- то је друго Ја.
So why do we need commitment devices? Well resisting temptation is hard, as the 19th century English economist Nassau William Senior said, "To abstain from the enjoyment which is in our power, or to seek distant rather than immediate results, are among the most painful exertions of the human will." If you set goals for yourself and you're like a lot of other people, you probably realize it's not that your goals are physically impossible that's keeping you from achieving them, it's that you lack the self-discipline to stick to them. It's physically possible to lose weight. It's physically possible to exercise more. But resisting temptation is hard.
Онда зашто се нечег самовољно одричемо? Па, одолети искушењу је тешко, како је у 19-ом веку енглески економиста, Вилијем Насау Старији, рекао, "Да се драговољно уздржимо од уживања, или да не рачунамо на садашњи трен, већ на дуже стазе, су међу најболнијим испитима људске воље." Ако себи поставите циљеве и ако сте као већина, вероватно схватите да оно што вас спречава у њиховом остварењу није што су они физички немогући, већ што немате довољно дисциплине да их се држите. Лако је оствариво да смршате. Лако је оствариво да вежбате више. Али одупирати се искушењу није лако.
The other reason that it's difficult to resist temptation is because it's an unequal battle between the present self and the future self. I mean, let's face it, the present self is present. It's in control. It's in power right now. It has these strong, heroic arms that can lift doughnuts into your mouth. And the future self is not even around. It's off in the future. It's weak. It doesn't even have a lawyer present. There's nobody to stick up for the future self. And so the present self can trounce all over its dreams. So there's this battle between the two selves that's being fought, and we need commitment devices to level the playing field between the two.
Други разлог због кога је тешко одолети искушењу је због нефер борбе између садашњег и будућег Ја. Мислим, будимо реални, садашње Ја је ту. Оно има контролу. Оно има сву моћ сада. Има те јаке, јуначке руке које могу принети крофне вашим устима. А будуће Ја није ни у близини. Далеко је негде у будућности. Слабо је. Није чак послало ни адвоката. Нема никога да се заузме за будуће Ја. И онда садашње Ја може да погази све снове овог другог. Овде се одиграва једна битка између два бивства и потребне су нам моралне једначине да изравнају резултат на заједничкој табели.
Now I'm a big fan of commitment devices actually. Tying yourself to the mast is the oldest one, but there are other ones such as locking a credit card away with a key or not bringing junk food into the house so you won't eat it or unplugging your Internet connection so you can use your computer. I was creating commitment devices of my own long before I knew what they were. So when I was a starving post-doc at Columbia University, I was deep in a publish-or-perish phase of my career. I had to write five pages a day towards papers or I would have to give up five dollars.
Па заправо ја подржавам морално калкулисање. Везивање за јарбол је најстарији пример, али ту су и други, као држање кредитне картице под кључем или недоношење брзе хране кући да не бисте то јели или искључивање вашег модема како бисте користили компјутер. Смишљао сам такве моделе понашања много пре но што сам знао за њих. Као изгладнели пост-докторски студент на Колумбија Универзитету, био сам у "објави-или-одјави се" професионалној кризи. Морао сам да дневно напишем пет страна мојих радова или бих се одрекао пет долара.
And when you try to execute these commitment devices, you realize the devil is really in the details. Because it's not that easy to get rid of five dollars. I mean, you can't burn it; that's illegal. And I thought, well I could give it to a charity or give it to my wife or something like that. But then I thought, oh, I'm sending myself mixed messages. Because not writing is bad, but giving to charity is good. So then I would kind of justify not writing by giving a gift. And then I kind of flipped that around and thought, well I could give it to the neo-Nazis. But then I was like, that's more bad than writing is good, and so that wouldn't work. So ultimately, I just decided I would leave it in an envelope on the subway. Sometimes a good person would find it, sometimes a bad person would find it. On average, it was just a completely pointless exchange of money that I would regret. (Laughter) Such it is with commitment devices.
И кад пратите шему таквог модела понашања, видите да се ђаво крије у ситницама. Јер није баш лако да се отарасите те новчанице. Мислим, не смете је спалити; илегално је. Помислио сам, па, даћу је у добротворне сврхе или ћу их дати мојој жени или слично. А онда схватим, шаљем себи погрешне сигнале. Јер, лоше је не писати, а поклањање је добро. Онда бих некако оправдао лењост дајући поклоне. То сам преокренуо, па сам схватио да бих могао то дати неонацистима. Али онда, то не одговара скали да је писање добро, и то не би вредело. И коначно, одлучио сам да их у коверти остављам у метроу. Некад ће их наћи добра особа, некад ће то бити лоша особа. У сваком случају, сасвим бесмислена размена новца због које бих се кајао. (Смех) Таква је та посвећеност циљу.
But despite my like for them, there's two nagging concerns that I've always had about commitment devices, and you might feel this if you use them yourself. So the first is, when you've got one of these devices going, such as this contract to write everyday or pay, it's just a constant reminder that you have no self-control. You're just telling yourself, "Without you, commitment device, I am nothing, I have no self-discipline." And then when you're ever in a situation where you don't have a commitment device in place -- like, "Oh my God, that person's offering me a doughnut, and I have no defense mechanism," -- you just eat it. So I don't like the way that they take the power away from you. I think self-discipline is something, it's like a muscle. The more you exercise it, the stronger it gets.
Али упркос мојим симпатијама, ту су две упорне бриге које сам увек имао o тим моделима понашања, а можда сте их и сами осетили. Прва је када сте посвећени неком циљу, као одлука да пишете сваки дан или платите, је само редовно подсећање да немате само-контролу. Кажете себи, "Без мог увежбаног тренинга воље, Ја сам ништа. Немам само-дисциплину." И онда ако сте икада у прилици где немате простора да вежбате вољу -- ту сте, "О Боже, тај неко ми нуди крофну и немам механизам одбране," -- једноставно је поједете. Тако да не волим начин на који преузму сву моћ. Мислим да је дисциплина попут мишића. Што га више напрежете, то постане јачи.
The other problem with commitment devices is that you can always weasel your way out of them. You say, "Well, of course I can't write today, because I'm giving a TEDTalk and I have five media interviews, and then I'm going to a cocktail party and then I'll be drunk after that. And so there's no way that this is going to work." So in effect, you are like Odysseus and the first mate in one person. You're putting yourself, you're binding yourself, and you're weaseling your way out of it, and then you're beating yourself up afterwards.
Други проблем са тренинзима воље је да их увек можете избећи. Кажете, "Па, сигурно да нећу писати данас, јер држим TED говор и имам 5 интервјуа са медијима, онда идем на коктел журку, а после тога ћу бити пијан. Тако да нема шансе да ће ово успети." Напокон, ви сте одједном и Одисеј и први официр у једној особи. Жртвујете се, везујете себе, и извлачите се из свега тога, а онда се после кајете.
So I've been working for about a decade now on finding other ways to change people's relationship to the future self without using commitment devices. In particular, I'm interested in the relationship to the future financial self. And this is a timely issue. I'm talking about the topic of saving. Now saving is a classic two selves problem. The present self does not want to save at all. It wants to consume. Whereas the future self wants the present self to save. So this is a timely problem. We look at the savings rate and it has been declining since the 1950s. At the same time, the Retirement Risk Index, the chance of not being able to meet your needs in retirement, has been increasing. And we're at a situation now where for every three baby boomers, the McKinsey Global Institute predicts that two will not be able to meet their pre-retirement needs while they're in retirement.
Зато сам радио сада скоро пуну деценију на проналажењу начина који би променили везу људи са будућим Ја а да не укључују самовољно одрицање. Посебно ме занима веза са будућим Ја у финансијама. И ово је актуелан проблем. Говорим о предмету штедње. Видите, штедња је стара борба између два Ја. Садашње Ја уопште не жели да штеди. Жели да троши. Притом будуће Ја жели да се у садашњости штеди. Ово је подесна расправа. Ако погледамо стопе штедње видимо њихов пад од 1950-их. Обрнуто, индекс ризика од сиромаштва старијих, тј. могућност да нисте способни да се издржавате у пензији, је био у порасту. И сада смо у ситуацији у којој организација ”McKinsey Global Institute” предвиђа да за сваке три особе из беби бум генерације, њих две неће моћи да одрже исти стандард живота и у својој пензији.
So what can we do about this? There's a philosopher, Derek Parfit, who said some words that were inspiring to my coauthors and I. He said that, "We might neglect our future selves because of some failure of belief or imagination." That is to say, we somehow might not believe that we're going to get old, or we might not be able to imagine that we're going to get old some day. On the one hand, it sounds ridiculous. Of course, we know that we're going to get old. But aren't there things that we believe and don't believe at the same time?
И шта ми можемо учинити? Један филозоф, Дерек Парфит, је рекао нешто што је инспирисало моје коауторе и мене. Каже, "Можда ми тако олако гледамо на будућност јер је не можемо верно замислити." Простије речено, ми можда некако не верујемо да је могуће остарити, или не можемо замислити себе као старце једног дана. С друге стране, ово звучи смешно. Наравно да знамо да ћемо остарити. Али, зар нема ствари које су одједном вероватне и невероватне?
So my coauthors and I have used computers, the greatest tool of our time, to assist people's imagination and help them imagine what it might be like to go into the future. And I'll show you some of these tools right here. The first is called the distribution builder. It shows people what the future might be like by showing them a hundred equally probable outcomes that might be obtained in the future. Each outcome is shown by one of these markers, and each sits on a row that represents a level of wealth and retirement. Being up at the top means that you're enjoying a high income in retirement. Being down at the bottom means that you're struggling to make ends meet. When you make an investment, what you're really saying is, "I accept that any one of these 100 things could happen to me and determine my wealth."
Зато смо коаутори и ја користили компјутере, најсавршенији алат нашег доба, да потпомогнемо људској машти да замисли како изгледа далека будућност. И показаћу вам овде неке од тих алата. Први се зове креатор расподеле. Показује људима могућу будућност приказујући им сто равноправно вероватних исхода који су достижни у будућности. Сваки резултат указан је једним од показатеља и сваки је у засебном реду који представља степен збринутости у пензији. Ако сте у врху табеле значи да сте пензионери са високим примањима. Ако сте при самом дну значи да једва преживљавате. Када направите инвестицију, заправо мислите, "Прихватам да је сваки од ових сто сценарија за мене могућ и да одређује моје богатство."
Now you can try to move your outcomes around. You can try to manipulate your fate, like this person is doing, but it costs you something to do it. It means that you have to save more today. Once you find an investment that you're happy with, what people do is they click "done" and the markers begin to disappear, slowly, one by one. It simulates what it is like to invest in something and to watch that investment pan out. At the end, there will only be one marker left standing and it will determine our wealth in retirement.
Ви можете измешати своје карте за будућност. Покушајте узети судбину у своје руке, као ова особа, али ће вас то мало коштати. Значи да данас морате више уштедети. Кад нађу инвестицију која им одговара, људи само потврде кликом и показатељи нестају, полако, један за другим. То је симулација потенцијалног улагања и прати успешност те инвестиције. На крају, остаће само један показатељ који ће одредити платежну моћ пензионера.
Yes, this person retired at 150 percent of their working income in retirement. They're making more money while retired than they were making while they were working. If you're like most people, just seeing that gave you a small sense of elation and joy -- just to think about making 50 percent more money in retirement than before. However, had you ended up on the very bottom, it might have given you a slight sense of dread and/or nausea thinking about struggling to get by in retirement. By using this tool over and over and simulating outcome after outcome, people can understand that the investments and savings that they undertake today determine their well-being in the future.
Да, ова особа је пензионисана и раполаже са 150 одсто своје плате у пензији. Зарађују више новца као пензионери него док су били у радном односу. Ако сте као већина, сам поглед на ово вам донесе усхићење и радост -- сама помисао на зараду 50 одсто вишу у пензији него раније. Међутим, ако сте завршили на самом дну, могуће је да ћете осећати страву и/или мучнину када размишљате о преживљавању у пензији. Користећи овај алат изнова и симулирајући исход за исходом, људи могу схватити да их њихова данашња улагања и штедња воде у светлију будућност.
Now people are motivated through emotions, but different people find different things motivating. This is a simulation that uses graphics, but other people find motivating what money can buy, not just numbers. So here I made a distribution builder where instead of showing numerical outcomes, I show people what those outcomes will get you, in particular apartments that you can afford if you're retiring on 3,000, 2,500, 2,000 dollars per month and so on. As you move down the ladder of apartments, you see that they get worse and worse. Some of them look like places I lived in as a graduate student. And as you get to the very bottom, you're faced with the unfortunate reality that if you don't save anything for retirement, you won't be able to afford any housing at all. Those are actual pictures of actual apartments renting for that amount as advertised on the Internet.
Људи се воде осећањима, али једна ствар није од исте важности за сваког. Ово је симулација са графичким окружењем, јер неке људе мотивише куповна моћ новца, не само цифре. Зато овде имам креатор расподеле где уместо бројчаног приказа резултата, покажем људима шта све иде уз тај исход, посебно какве станове могу приуштити ако имају пензију од 3.000, 2.500, 2.000 долара месечно и тако даље. Како се померате ниже на скали станова, видите да су све лошији и лошији. Неки од њих личе на моје студентске станове. Када стигнете до самог дна, суочени сте са суровом реалношћу да, ако ништа не уштедите за пензију, нећете моћи да плаћате ниједан смештај. Ово су стварне слике постојећих станова који се издају за назначену цену на Интернету.
The last thing I'll show you, the last behavioral time machine, is something that I created with Hal Hershfield, who was introduced to me by my coauthor on a previous project, Bill Sharpe. And what it is is an exploration into virtual reality. So what we do is we take pictures of people -- in this case, college-age people -- and we use software to age them and show these people what they'll look like when they're 60, 70, 80 years old. And we try to test whether actually assisting your imagination by looking at the face of your future self can change you investment behavior.
Последње што ћу вам показати, задња временска машина понашања, креирана у сарадњи са Халом Хершфилдом, кога сам упознао преко Била Шарпа, коаутора на претходном пројекту. И ово је једно виртуелно окружење. Радимо тако што фотографишемо људе -- у овом случају, студентског узраста -- и преко софтвера им додамо године и видимо како ће ови људи изгледати у својим 60-им, 70-им, 80-им. И ми покушавамо тестирати да ли оваква помоћ машти, гледање у будући одраз вашег лица, може изменити ваше навике улагања.
So this is one of our experiments. Here we see the face of the young subject on the left. He's given a control that allows him to adjust his savings rate. As he moves his savings rate down, it means that he's saving zero when it's all the way here at the left. You can see his current annual income -- this is the percentage of his paycheck that he can take home today -- is quite high, 91 percent, but his retirement income is quite low. He's going to retire on 44 percent of what he earned while he was working. If he saves the maximum legal amount, his retirement income goes up, but he's unhappy because now he has less money on the left-hand side to spend today. Other conditions show people the future self. And from the future self's point of view, everything is in reverse. If you save very little, the future self is unhappy living on 44 percent of the income. Whereas if the present self saves a lot, the future self is delighted, where the income is close up near 100 percent.
Ово је један од наших огледа. Са леве стране видимо лице испитаника у младости. Он има контролу да подеси штедни инвестициони пакет. Ако смањује месечну штедњу, значи да нема уштеђевину јер је сав приход на левој страни. Видите његов актуелни годишњи приход -- ово је проценат плате који може понети кући данас -- сасвим висок, 91 одсто, али је животна уштеђевина оскудна. Пензионисаће се са 44 одсто од главнице коју је зарађивао на послу. Ако законски уштеди велику своту, његов пензијски приход расте, али је он незадовољан јер има мање новца на левој страни да потроши данас. Други услови показују људима личну будућност. А сагледано из личног угла у будућности, све је обрнуто. Ако уштедите јако мало, будуће Ја је незадовољно животним примањима од 44 одсто прихода. А, ако данас одлаже доста новца, биће задовољан у будућности, где је приход приближно стопроцентан.
To bring this to a wider audience, I've been working with Hal and Allianz to create something we call the behavioral time machine, in which you not only get to see yourself in the future, but you get to see anticipated emotional reactions to different levels of retirement wealth. So for instance, here is somebody using the tool. And just watch the facial expressions as they move the slider. The younger face gets happier and happier, saving nothing. The older face is miserable. And slowly, slowly we're bringing it up to a moderate savings rate. And then it's a high savings rate. The younger face is getting unhappy. The older face is quite pleased with the decision. We're going to see if this has an effect on what people do. And what's nice about it is it's not something that biasing people actually, because as one face smiles, the other face frowns. It's not telling you which way to put the slider, it's just reminding you that you are connected to and legally tied to this future self.
Како бих ово приближио јавности, сарађивао сам са ”Hal and Allianz” компанијом на пројектовању тзв. временске машине понашања, која не само што може да покаже вас у будућности, већ дочарава и предвиђене емоционалне реакције зависно од висине суме пензијског капитала. Тако на пример, овде испитаник користи алат. Само гледајте изразе лица док се помера слајдер. Лице младића је све срећније, без икакве уштеђевине. Лице старца је несрећно. И постепено се враћамо на умерену месечну штедњу. Тада је проценат одложеног новца висок. Лице младића постаје несрећније. Лице старца се задовољно смеши на такву одлуку. Видећемо још да ли ће ово утицати на људску свест. Добра страна овог је да заправо не наводи људе на нешто, док се једно лице смеши, а друго се лице мршти. Не каже вам на коју страну да превучете слајдер, већ је само подсетник да сте ви обавезани законом и везани за ваше будуће Ја.
Your decisions today are going to determine its well-being. And that's something that's easy to forget. This use of virtual reality is not just good for making people look older. There are programs you can get to see how people might look if they smoke, if they get too much exposure to the sun, if they gain weight and so on. And what's good is, unlike in the experiments that Hal and myself ran with Russ Smith, you don't have to program these by yourself in order to see the virtual reality. There are applications you can get on smartphones for just a few dollars that do the same thing. This is actually a picture of Hal, my coauthor. You might recognize him from the previous demos. And just for kicks we ran his picture through the balding, aging and weight gain software to see how he would look. Hal is here, so I think we owe it to him as well as yourself to disabuse you of that last image. And I'll close it there.
Ваше данашње одлуке одређују будућу добробит. И то је нешто што се брзо заборави. Коришћење виртуелне реалности није само у сврху постаривања људи. Ови програми могу показати потенцијални изглед људи ако су пушачи, ако се превише излажу сунцу, ако се угоје и тако даље. Још једна добра ствар, супротно од огледа које смо Хал и ја радили са Расом Смитом, је да не морате сами програмирати овако нешто да бисте видели виртуелно окружење. Ту су апликације које можете имати на смартфону за пар долара, које раде на истом принципу. На слици је заправо Хал, мој коаутор. Можда га препознајете са прошлих демо снимака. И чисто забаве ради смо провукли његову слику кроз софтвер који стањује косу, постарује и дебља да видимо како ће изгледати. Хал је овде, па мислим да дугујемо и њему и вама да вас ослободимо од последњег призора. Овде ћу завршити.
On behalf of Hal and myself, I wish all the best to your present and future selves. Thank you.
У Халово и моје име, желим све најбоље вашем садашњем и будућем Ја. Хвала вам.
(Applause)
(Аплауз)