A few months ago the Nobel Prize in physics was awarded to two teams of astronomers for a discovery that has been hailed as one of the most important astronomical observations ever. And today, after briefly describing what they found, I'm going to tell you about a highly controversial framework for explaining their discovery, namely the possibility that way beyond the Earth, the Milky Way and other distant galaxies, we may find that our universe is not the only universe, but is instead part of a vast complex of universes that we call the multiverse.
Пред неколку месеци Нобеловата награда за физика беше доделена на два тима астрономи за откритие кое беше поздравено како едно од најважните астрономски опсервации некогаш направени. А денеска, откако накусо ќе опишам што тие откриле, ќе ви зборувам за една многу контроверзна концепција која го објаснува нивното откритие, имено, за можноста дека многу подалеку од Земјата, од Млечниот пат и од другите далечни галаксии, би можеле да откриеме дека нашиот универзум не е единствениот универзум, туку, напротив, е дел од огромен комплекс универзуми кој го нарекуваме „мултиверзум“.
Now the idea of a multiverse is a strange one. I mean, most of us were raised to believe that the word "universe" means everything. And I say most of us with forethought, as my four-year-old daughter has heard me speak of these ideas since she was born. And last year I was holding her and I said, "Sophia, I love you more than anything in the universe." And she turned to me and said, "Daddy, universe or multiverse?" (Laughter)
Е сега, идејата за мултиверзум е чудна. Мислам... повеќето од нас биле одгледани да веруваат дека зборот "универзум" значи „сè“. А претпазливо велам „повеќето од нас“ зашто мојата четиригодишна ќерка ме слушна како зборувам за овие идеи штом се роди. Минатата година (кога) ја држев в раце ѝ реков: „Софија, те сакам повеќе од сè во универзумот". А таа се сврти кон мене и рече: „Татичко, од универзумот или од мултиверзумот?“ (смеа)
But barring such an anomalous upbringing, it is strange to imagine other realms separate from ours, most with fundamentally different features, that would rightly be called universes of their own. And yet, speculative though the idea surely is, I aim to convince you that there's reason for taking it seriously, as it just might be right. I'm going to tell the story of the multiverse in three parts. In part one, I'm going to describe those Nobel Prize-winning results and to highlight a profound mystery which those results revealed. In part two, I'll offer a solution to that mystery. It's based on an approach called string theory, and that's where the idea of the multiverse will come into the story. Finally, in part three, I'm going to describe a cosmological theory called inflation, which will pull all the pieces of the story together.
Но, и да го тргнеме на страна ова несекојдневно предочување, чудно е да се замислат други „кралства“ (реалности), посебни од нашево, повеќето од нив со фундаментално различни особености, кои со право би се нарекувале „универзуми по себе“. А сепак, макар што идејава, секако, е шпекулативна, целам кон тоа да ве убедам дека има резон да ја сфатите сериозно зашто, едноставно, сосема веројатно е да е точна. Приказната за мултиверзумот ќе ви ја раскажам во три дела. Во првиот дел ќе ги опишам резултатите кои се наградени со Нобелова награда и ќе фрлам светло врз една длабока мистерија која тие резултати ја разоткриваат. Во вториот дел ќе понудам решение за мистеријата базирано на пристапот наречен „Теорија на струни“ (String theory), а токму тоа е делот во кој идејата за мултиверзумот се појавува во приказната. Конечно, во третиот дел ќе опишам една космолошка теорија (наречена „инфлација“) којашто ќе ги обедини сите делови од приказната.
Okay, part one starts back in 1929 when the great astronomer Edwin Hubble realized that the distant galaxies were all rushing away from us, establishing that space itself is stretching, it's expanding. Now this was revolutionary. The prevailing wisdom was that on the largest of scales the universe was static. But even so, there was one thing that everyone was certain of: The expansion must be slowing down. That, much as the gravitational pull of the Earth slows the ascent of an apple tossed upward, the gravitational pull of each galaxy on every other must be slowing the expansion of space.
Добро... значи, првиот дел започнува во 1929 година кога големиот астроном Едвин Хабл (Edwin Hubble) увидел дека сите далечни галаксии се оддалечуваат од нас, постулирајќи дека и самиот простор се шири, се зголемува. Е сега... ова било револуционерно. Преовладувало мудрувањето дека во најголеми размери универзумот е статичен. Но, дури и така, постоела една работа за која сите биле сигурни: ширењето би морало да се забавува (успорува). Исто како што и земјината гравитација го забавува издигнувањето на нагоре фрленото јаболкото, и гравитациското влијание на секоја галаксија врз другите би морало да го забавува ширењето на просторот.
Now let's fast-forward to the 1990s when those two teams of astronomers I mentioned at the outset were inspired by this reasoning to measure the rate at which the expansion has been slowing. And they did this by painstaking observations of numerous distant galaxies, allowing them to chart how the expansion rate has changed over time. Here's the surprise: They found that the expansion is not slowing down. Instead they found that it's speeding up, going faster and faster. That's like tossing an apple upward and it goes up faster and faster. Now if you saw an apple do that, you'd want to know why. What's pushing on it?
Е сега, ајде да премотаме набрзина до 1990-тите кога тие два тима астрономи (кои ги спомнав на почетокот) биле инспирирани од размислувањето да ја мерат стапката на забавување на ширењето. Ова го сториле преку макотрпно опсервирање на бројни далечни галаксии, овозможувајќи им графички приказ за тоа како стапката на ширење се менувала во проекција време. И еве го изненадувањето: откриле дека ширењето не забавува. Наместо тоа, откриле дека забрзува, движејќи (ширејќи) се сè побрзо и побрзо. Тоа е како да фрлите јаболко нагоре и тоа да се движи нагоре сè побрзо и побрзо. Е сега, доколку видевте јаболкото кое се однесува така, ќе сакавте да знаете „зошто?“. Што е го турка?
Similarly, the astronomers' results are surely well-deserving of the Nobel Prize, but they raised an analogous question. What force is driving all galaxies to rush away from every other at an ever-quickening speed? Well the most promising answer comes from an old idea of Einstein's. You see, we are all used to gravity being a force that does one thing, pulls objects together. But in Einstein's theory of gravity, his general theory of relativity, gravity can also push things apart.
Слично, резултатите на астрономите сосема се заслужни за Нобелова награда, но тие подигнаа едно аналогно прашање. Која сила предизвикува сите галаксии меѓусебно да се оддалечуваат со сè поголема брзина? Одговорот што највеќе ветува доаѓа од една стара Ајнштајнова идеја. Видете... сите ние сме навикнале дека гравитацијата е сила што прави една работа – ги приближува предметите. Но, во Ајнштајновата теорија за гравитација, во неговата генерална теорија за релативитет, гравитацијата може и да ги раздалечува нештата.
How? Well according to Einstein's math, if space is uniformly filled with an invisible energy, sort of like a uniform, invisible mist, then the gravity generated by that mist would be repulsive, repulsive gravity, which is just what we need to explain the observations. Because the repulsive gravity of an invisible energy in space -- we now call it dark energy, but I've made it smokey white here so you can see it -- its repulsive gravity would cause each galaxy to push against every other, driving expansion to speed up, not slow down. And this explanation represents great progress.
Како? Е па... според Ајнштајновата математика, доколку просторот е униформно исполнет со невидлива енергија, нешто како униформа, како невидлива магла, тогаш гравитацијата која е генерирана од таа магла би била одбивна – одбивна гравитација – нешто што е точно тоа што ни треба за да ги објасниме опсервациите. Значи, одбивната гравитација на невидливата енергија во просторот – сега веќе ова го нарекуваме „темна енергија“ (dark energy), но го претставив како бел чад за да можете да ја видите – нејзината одбивна гравитација ќе предизвика галаксијата да ја оттурнува секоја друга галаксија, предизвикувајќи ширењето да забрзува, а не да забавува. А ова објаснување претставува огромен напредок.
But I promised you a mystery here in part one. Here it is. When the astronomers worked out how much of this dark energy must be infusing space to account for the cosmic speed up, look at what they found. This number is small. Expressed in the relevant unit, it is spectacularly small. And the mystery is to explain this peculiar number. We want this number to emerge from the laws of physics, but so far no one has found a way to do that.
Но, ви ветив и мистерија во првиов дел. Еве ја. Кога астрономите пресметале колкава количина од оваа темна енергија мора да се вбризга во просторот за да ѝ се препише космичкото забрзување, видете што открија. Овој број е мал. Изразен во релевантната единица мерка, тоа е спектакуларно мал број. А мистеријата е да се објасни чудниот број. Сакаме овој број да произлезе од законите на физиката, но, досега, никој го нема најдено начинот за тоа.
Now you might wonder, should you care? Maybe explaining this number is just a technical issue, a technical detail of interest to experts, but of no relevance to anybody else. Well it surely is a technical detail, but some details really matter. Some details provide windows into uncharted realms of reality, and this peculiar number may be doing just that, as the only approach that's so far made headway to explain it invokes the possibility of other universes -- an idea that naturally emerges from string theory, which takes me to part two: string theory.
Е сега... можеби ќе се запрашате: терба ли да ми е гајле? Можеби објаснувањето за овој број е само едно техничко прашање, технички детал интересен за експертите, а без релевантност за кој било друг. Е па... секако дека е технички детал, но некои детали навистина значат. Некои детали овозможуваат поглед кон непознатите подрачја од реалноста, а можно е овој чуден број да го прави баш тоа – како единствен пристап кој, досега, забележал напредок во објаснувањето, кој сугерира можност за постоење на други универзуми – идеја која природно произлегува од теоријата на струни, што ме води до вториот дел: теорија на струни.
So hold the mystery of the dark energy in the back of your mind as I now go on to tell you three key things about string theory. First off, what is it? Well it's an approach to realize Einstein's dream of a unified theory of physics, a single overarching framework that would be able to describe all the forces at work in the universe. And the central idea of string theory is quite straightforward. It says that if you examine any piece of matter ever more finely, at first you'll find molecules and then you'll find atoms and subatomic particles. But the theory says that if you could probe smaller, much smaller than we can with existing technology, you'd find something else inside these particles -- a little tiny vibrating filament of energy, a little tiny vibrating string. And just like the strings on a violin, they can vibrate in different patterns producing different musical notes. These little fundamental strings, when they vibrate in different patterns, they produce different kinds of particles -- so electrons, quarks, neutrinos, photons, all other particles would be united into a single framework, as they would all arise from vibrating strings. It's a compelling picture, a kind of cosmic symphony, where all the richness that we see in the world around us emerges from the music that these little, tiny strings can play.
Значи, држете ја мистеријата на темната енергија во позадина на вашиот ум додека ви зборувам за трите клучни работи околу теоријата на нишки. Најпрвин... Што е тоа? Е па... тоа е пристап за реализација на Ајнштајновиот сон за унифицирана теорија на физиката, единствена сеопфатна рамка која би можела да ги опише сите сили што дејствуваат во универзумот. А централната идеја кај теоријата на струни е прилично јасна. Вели: ако го испитувате кое било делче материја сè подлабоко, сè поситно, најпрвин ќе најдете молекули, а потоа ќе најдете атоми и субатомски честички. Но, теоријата вели и: ако истражувате на уште поситно, многу поситно одошто можеме со постојната технологија, во овие честички би нешле нешто друго – мало, ситно вибрирачко влакно енергија, ситна ситна вибрирачка струна. И исто како и жиците на виолина, струните можат да вибрираат во различни обрасци, произведувајќи различни музички ноти. Овие мали, фундаметални струни, кога вибрираат во различни обрасци, произведуваат различни видови честички – па така... електрони, кваркови, неутрина, фотони и сите други честички би биле обединети во една единствена рамка, бидејќи сите би настанувале од вибрирачки струни. Ова е една неодолива слика, еден вид космичка симфонија, каде сето богатство што го гледаме во светотот околу нас настанува од музиката којашто овие ситни ситни струни можат да ја свират.
But there's a cost to this elegant unification, because years of research have shown that the math of string theory doesn't quite work. It has internal inconsistencies, unless we allow for something wholly unfamiliar -- extra dimensions of space. That is, we all know about the usual three dimensions of space. And you can think about those as height, width and depth. But string theory says that, on fantastically small scales, there are additional dimensions crumpled to a tiny size so small that we have not detected them. But even though the dimensions are hidden, they would have an impact on things that we can observe because the shape of the extra dimensions constrains how the strings can vibrate. And in string theory, vibration determines everything. So particle masses, the strengths of forces, and most importantly, the amount of dark energy would be determined by the shape of the extra dimensions. So if we knew the shape of the extra dimensions, we should be able to calculate these features, calculate the amount of dark energy.
Но, си постои цена за оваа елегантна унификација зашто годините истражување имаат покажано дека математиката не функционира баш-баш кај теоријата на нишки. Си има внатрешни неконзистентности, освен ако ги дозволиме за нешто потполно непознато – дополнителни димензии на просторот. А тоа е: сите ние знаеме за вообичаените три димензии на просторот. И за нив можете да размислувате како за висина, ширина и длабочина. Но, теоријата на струни вели: при фантастично мали размери, постојат дополнителни димензии стуткани во ситна величина, толку ситна што сеуште ги немаме детектирано. Но, и покрај тоа што димензиите се скриени, тие би имале влијание врз нештата што можеме да ги набљудуваме бидејќи формата на дополнителните димензии го ограничува начинот на вибрирање на струните. А во теоријата на струни, вибрацијата одредува сè. Па така, масата на честичките, јачината на силите, и, најважно, количината на темната енергија би биле детерминирани од формата на дополнителните димензии. Значи, ако ја знаевме формата на дополнителните димензии, би требало да можеме да ги пресметаме овие карактеристики, да го пресметаме нивото на темната енергија.
The challenge is we don't know the shape of the extra dimensions. All we have is a list of candidate shapes allowed by the math. Now when these ideas were first developed, there were only about five different candidate shapes, so you can imagine analyzing them one-by-one to determine if any yield the physical features we observe. But over time the list grew as researchers found other candidate shapes. From five, the number grew into the hundreds and then the thousands -- A large, but still manageable, collection to analyze, since after all, graduate students need something to do. But then the list continued to grow into the millions and the billions, until today. The list of candidate shapes has soared to about 10 to the 500.
Предизвикот е тоа што не ја знаеме формата на овие дополнителни димензии. Сè што имаме е листа на форми-кандидати кои математиката ги дозволува. Е сега... кога овие идеи биле развиени за првпат, имало само околу 5 различни форми-кандидати, па... можете да си замислите како ги анализираме една по една за да одредиме дали некоја ги дозволува физичките особености кои ги набљудуваме. Но, со тек на време листата растела како што истражувачите пронаоѓале други форми. Од вкупно пет, бројот пораснал на стотици, а потоа и на илјадници – голема, но сепак справлива колекција за анализа, бидејќи, после сè, дипломците треба да работат нешто. Но листата продолжила да расте во милиони и милијарди, сè до денеска. Листата на форми-кандидати се настаса до 10 на 500-та.
So, what to do? Well some researchers lost heart, concluding that was so many candidate shapes for the extra dimensions, each giving rise to different physical features, string theory would never make definitive, testable predictions. But others turned this issue on its head, taking us to the possibility of a multiverse. Here's the idea. Maybe each of these shapes is on an equal footing with every other. Each is as real as every other, in the sense that there are many universes, each with a different shape, for the extra dimensions. And this radical proposal has a profound impact on this mystery: the amount of dark energy revealed by the Nobel Prize-winning results.
И... што да се прави? Некои истражувачи станаа резигнирани, заклучувајќи дека има толку многу форми-кандидати за дополнителните димензии, доведувајќи (секоја од нив) до различни физички особености, така да теоријата на струни никогаш не би дала конечни, експериментални предвидувања. Но... други се зафатија со овој проблем и од друг агол, водејќи нè до можноста за мултиверзум. Еве ја идејата: можеби секоја од овие форми е на еднакво рамниште со секоја друга. Можеби секоја е реална колку и останатите во смисла дека постојат многу универзуми, секој со поинаква форма за дополнителните димензии. А овој радикален предлог има фундаментално влијание врз мистеријата: количината на темна енергија откриена во резултатите (оние наградените со Нобелова).
Because you see, if there are other universes, and if those universes each have, say, a different shape for the extra dimensions, then the physical features of each universe will be different, and in particular, the amount of dark energy in each universe will be different. Which means that the mystery of explaining the amount of dark energy we've now measured would take on a wholly different character. In this context, the laws of physics can't explain one number for the dark energy because there isn't just one number, there are many numbers. Which means we have been asking the wrong question. It's that the right question to ask is, why do we humans find ourselves in a universe with a particular amount of dark energy we've measured instead of any of the other possibilities that are out there?
Зашто, видете... ако постојат други универзуми, и ако тие универзуми (секој од нив) имаат различна форма за дополнителните димензии, тогаш физичките особености кај секој универзум ќе бидат различни, а, поподробно, и нивото на темната енергија во секој универзум ќе биде различно. Што значи дека мистеријата за објаснување на количината на темна енергија (којашто сега ја измеривме) би се здобила со сосема поинаков карактер. Во овој контекст, законите на физиката не можат да објаснат еден број за темната енергија затоа што нема само еден број. Постојат многу броеви. Што значи дека сме прашувале погрешно прашање. Вистинското прашање кое треба да се постави е: зошто ние луѓето се наоѓаме во универзум со одредено ниво на темна енергија кое го измеривме, а не се наоѓаме во другите можности кои се таму некаде?
And that's a question on which we can make headway. Because those universes that have much more dark energy than ours, whenever matter tries to clump into galaxies, the repulsive push of the dark energy is so strong that it blows the clump apart and galaxies don't form. And in those universes that have much less dark energy, well they collapse back on themselves so quickly that, again, galaxies don't form. And without galaxies, there are no stars, no planets and no chance for our form of life to exist in those other universes.
Е ова е прашање со кое можеме да постигнеме напредок. Бидејќи оние универзуми коишто имаат многу повеќе темна енергија отколку нашиот, секогаш кога материјата ќе се обиде да формира галаксии, одбивното влијание на темната енергија е толку силно што доведува до распарчување, па не се формираат галаксии. А во оние универзуми кои имаат многу помалку темна енергија, е тие се самоуништуваат толку брзо така што, повторно, не се формираат галаксии. А, без галаксии нема звезди, нема планети и нема можност за нашата форма на живот да постои во тие други универзуми.
So we find ourselves in a universe with the particular amount of dark energy we've measured simply because our universe has conditions hospitable to our form of life. And that would be that. Mystery solved, multiverse found. Now some find this explanation unsatisfying. We're used to physics giving us definitive explanations for the features we observe. But the point is, if the feature you're observing can and does take on a wide variety of different values across the wider landscape of reality, then thinking one explanation for a particular value is simply misguided.
Значи, се наоѓаме во универзум со карактеристичната количина темна енергија којашто ја измеривме само затоа што нашиот универзум ги има условите кои се гостопримливи за нашата форма на живот. И тоа би било тоа. Мистеријата е решена, мултиверзумот пронајден. Е сега... некои сметаат дека ова објаснување е незадоволително. Од физиката сме навикнале да добиваме дефинитивни објаснувања за особеностите што ги набљудуваме. Но, поентата е: ако особеноста што ја набљудувате може да има и има широк спектар на различни вредности низ поширокиот пејзаж на реалноста, тогаш мислењето за едно единствено објаснување за одредена вредност, едноставно, е погрешно.
An early example comes from the great astronomer Johannes Kepler who was obsessed with understanding a different number -- why the Sun is 93 million miles away from the Earth. And he worked for decades trying to explain this number, but he never succeeded, and we know why. Kepler was asking the wrong question.
Еден стар пример доаѓа од големиот астроном Јоханес Кеплер (Johannes Kepler) кој бил опседнат да разбере еден друг број – зошто Сонцето е оддалечено 93 милиони милји од Земјата? И работел со декади, обидувајќи се да го објасни овој број, но никогаш не успеал, а ние знаеме и зошто. Кеплер го поставувал погрешното прашање.
We now know that there are many planets at a wide variety of different distances from their host stars. So hoping that the laws of physics will explain one particular number, 93 million miles, well that is simply wrongheaded. Instead the right question to ask is, why do we humans find ourselves on a planet at this particular distance, instead of any of the other possibilities? And again, that's a question we can answer. Those planets which are much closer to a star like the Sun would be so hot that our form of life wouldn't exist. And those planets that are much farther away from the star, well they're so cold that, again, our form of life would not take hold. So we find ourselves on a planet at this particular distance simply because it yields conditions vital to our form of life. And when it comes to planets and their distances, this clearly is the right kind of reasoning. The point is, when it comes to universes and the dark energy that they contain, it may also be the right kind of reasoning.
Ние сега знаеме дека има многу планети на различна оддалеченост од нивната ѕвезда-домаќин. Па, да се надевате дека законите на физиката ќе објаснат еден конкретен број, 93 милиони милји, е тоа, едноставно, е погрешна насока. Наместо тоа, вистинското прашање е: зошто ние луѓето се наоѓаме на планета која е на оваа специфична оддалеченост, а не на некоја од другите можни? И повторно, тоа е прашање кое можеме да го одговориме. Оние планети коишто се многу поблиску до звезда како Сонцето би биле толку врели што нашата форма на живот не би постоела. А оние планети кои се многу подалеку од ѕвездата, е па... тие би биле кочан-ладни така што, повторно, нашата форма на живот не би се развила. Па така, се наоѓаме себе си на планета која е на ваква специфична оддалеченост само затшто ги обезбедува условите што се витални за нашата форма на живот. А кога станува збор за планетите и за нивните оддалечености, тоа, кристално јасно, е правилниот начин на размислување. Поентата е: кога станува збор за универзумите и за темната енергија која тие ја содржат, ова, исто така, би можел да биде правилниот начин на размислување.
One key difference, of course, is we know that there are other planets out there, but so far I've only speculated on the possibility that there might be other universes. So to pull it all together, we need a mechanism that can actually generate other universes. And that takes me to my final part, part three. Because such a mechanism has been found by cosmologists trying to understand the Big Bang. You see, when we speak of the Big Bang, we often have an image of a kind of cosmic explosion that created our universe and set space rushing outward.
Една клучна разлика, се разбира, е дека знаеме дека постојат други планети таму некаде, но досега шпекулирав единствено за можноста дека би можело да има и други универзуми. Па, за да резимираме ни треба механизам кој ќе може да генерира други универзуми. И тоа ме води до последниот, третиот дел. Бидејќи таков механизам бил откриен од страна на космолозите кои се обидувале да го разберат Биг Бенг-от (Big Bang). Гледате... кога зборуваме за Биг Бенг (Големата експлозија), често имаме слика за еден вид космичка експлозија која го создала нашиот универзум и која го поставила просторот да брза кон надвор (да се шири).
But there's a little secret. The Big Bang leaves out something pretty important, the Bang. It tells us how the universe evolved after the Bang, but gives us no insight into what would have powered the Bang itself. And this gap was finally filled by an enhanced version of the Big Bang theory. It's called inflationary cosmology, which identified a particular kind of fuel that would naturally generate an outward rush of space. The fuel is based on something called a quantum field, but the only detail that matters for us is that this fuel proves to be so efficient that it's virtually impossible to use it all up, which means in the inflationary theory, the Big Bang giving rise to our universe is likely not a one-time event. Instead the fuel not only generated our Big Bang, but it would also generate countless other Big Bangs, each giving rise to its own separate universe with our universe becoming but one bubble in a grand cosmic bubble bath of universes.
Но, има една мала тајна. Големата експлозија изостава нешто многу важно, експлозијата. Ни кажува како универзумотсе развил после експлозијата, но не ни дава увид во тоа што би можело да ја омоќни самата експлозија. А оваа празнина конечно беше пополнета преку подобрената верзија на Биг Бенг теоријата. Се вика „инфлациска космологија“ којашто идентификуваше специфичен вид гориво кое природно би генерирало ширење на просторот кон надвор. Горивото се базира на нешто што е наречено „квантно поле“, но единствениот детал кој за нас е важен е дека ова гориво докажува дека е толку ефикасно што практично е невозможно да се потроши, што во инфлациската теорија значи дека Биг Бенг-от којшто го создал нашиот универзум најверојатно и не е еднократен настан. Горивото не само што го создало нашиот Биг Бенг, туку и би генерирало безброј други Биг Бенг-ови, секој од нив создавајќи засебни универзуми, при што, нашиот универзум би станал еден меур во големата космолошка меур-бања од универзуми.
And now, when we meld this with string theory, here's the picture we're led to. Each of these universes has extra dimensions. The extra dimensions take on a wide variety of different shapes. The different shapes yield different physical features. And we find ourselves in one universe instead of another simply because it's only in our universe that the physical features, like the amount of dark energy, are right for our form of life to take hold. And this is the compelling but highly controversial picture of the wider cosmos that cutting-edge observation and theory have now led us to seriously consider.
И сега, кога ова ќе го споиме со теоријата на струни, еве ја сликата до која сме доведени. Секој од овие универзуми има дополнителни димензии. Дополнителните димензии имаат њирок спектар од различни форми. Различните форми даваат различни физички особености. А ние се наоѓаме во еден универзум наместо во некој друг едноставно зашто само во нашиот универзум физичките особености, како и нивото на темна енергија се подобни за одржување на нашата форма на живот. Ова е примамливата, но и многу контроверзна слика за поширокиот космос којашто најновите опсервации и технологија нè наведуваат сериозно да ја земеме предвид.
One big remaining question, of course, is, could we ever confirm the existence of other universes? Well let me describe one way that might one day happen. The inflationary theory already has strong observational support. Because the theory predicts that the Big Bang would have been so intense that as space rapidly expanded, tiny quantum jitters from the micro world would have been stretched out to the macro world, yielding a distinctive fingerprint, a pattern of slightly hotter spots and slightly colder spots, across space, which powerful telescopes have now observed. Going further, if there are other universes, the theory predicts that every so often those universes can collide. And if our universe got hit by another, that collision would generate an additional subtle pattern of temperature variations across space that we might one day be able to detect. And so exotic as this picture is, it may one day be grounded in observations, establishing the existence of other universes.
Големо прашање кое преостанува е: дали некогаш ќе го потврдиме постоењето на други универзуми? Е па, дозволете да опишам еден начин за како тоа би можело еден ден да се случи. Инфлациската теорија веќе има силна опсервациска поддршка зашто теоријата предвидува дека Биг Бенг-от би бил толку силен што, како што просторот рапидно се ширел, така мали квантни бранови од микро светот би се протегнале до макро светот, давајќи карактеристичен отпечаток, образец на нешто потопли места и на нешто поладни места низ просторот што, сега веќе, е опсервирано со моќни телескопи. Понатаму, ако постојат други универзуми, теоријата предвидува дека кога тогаш тие универзуми може да се судрат. И ако нашиот универзум биде удрен од друг, тој судир ќе создаде дополнителен суптилен образец на температурни варијации низ просторот коишто, еден ден, би можеле да ги детектираме. И колку и да е егзотична оваа слика, еден ден може да биде поткрепена и со опсервации, потврдувајќи го постоењето на други универзуми.
I'll conclude with a striking implication of all these ideas for the very far future. You see, we learned that our universe is not static, that space is expanding, that that expansion is speeding up and that there might be other universes all by carefully examining faint pinpoints of starlight coming to us from distant galaxies. But because the expansion is speeding up, in the very far future, those galaxies will rush away so far and so fast that we won't be able to see them -- not because of technological limitations, but because of the laws of physics. The light those galaxies emit, even traveling at the fastest speed, the speed of light, will not be able to overcome the ever-widening gulf between us. So astronomers in the far future looking out into deep space will see nothing but an endless stretch of static, inky, black stillness. And they will conclude that the universe is static and unchanging and populated by a single central oasis of matter that they inhabit -- a picture of the cosmos that we definitively know to be wrong.
Ќе завршам со една впечатлива импликација од сите овие идеи за многу далечната иднина. Гледате... научивме дека нашиот универзум не е статичен, дека просторот се шири, дека ширењето забрзува и дека би можело да постојат и други универзуми, а сето тоа преку внимателно испитување на бледи точки звездена светлина која кон нас доаѓа од далечните галаксии. Но, бидејќи ширењето забрзува, во многу далечната иднина тие галаксии ќе отидат толку далеку и толку брзо што нема ни да можеме да ги видиме – не поради технолошки ограничувања, туку поради законите на физиката. Светлината што ја емитираат тие галаксии, дури и кога патува со најголемата брзина, брзината на светлината, нема да може да ја надмине сè поголемата оддалеченост помеѓу нас. Оттука, астрономите од далечната иднина кои ќе гледаат длабоко во просторот ќе видат ништо друго освен безгранично пространство на статична, модра и темна тишина. И ќе заклучат дека универзумот е статичен и непроменлив и населен со единствена централна оаза од материја на којашто тие живеат – слика на космосот за која знаеме дека дефинитивно е погрешна.
Now maybe those future astronomers will have records handed down from an earlier era, like ours, attesting to an expanding cosmos teeming with galaxies. But would those future astronomers believe such ancient knowledge? Or would they believe in the black, static empty universe that their own state-of-the-art observations reveal? I suspect the latter. Which means that we are living through a remarkably privileged era when certain deep truths about the cosmos are still within reach of the human spirit of exploration. It appears that it may not always be that way. Because today's astronomers, by turning powerful telescopes to the sky, have captured a handful of starkly informative photons -- a kind of cosmic telegram billions of years in transit. and the message echoing across the ages is clear. Sometimes nature guards her secrets with the unbreakable grip of physical law. Sometimes the true nature of reality beckons from just beyond the horizon.
Е сега, можеби тие идни астрономи ќе имаат записи наследени од претходно доба, (пример: нашето) коишто сведочат за експанзивен космос кој е преполн со галаксии. Но дали тие идни астрономи би верувале во едно толку древно знаење? Или дали би верувале во врн, статичен и празен универзум којшто им го покажуваат нивните високо технолошки опсервации? Сметам дека ќе се случи второто. Што значи дека ние живееме во неверојатно привилегирано доба кога одредени длабоки вистини за космосот сè уште се на дофат на човечкиот истражувачки дух. Се чини дека тоа не може засекогаш да биде така бидејќи денешните астрономи, вртејќи ги моќните телескопи кон небото, снимија грст јасни и информативни фотони – еден вид космичка телеграма која е милијарди години во оптек. А и пораката која одзвонува низ годините е јасна. Понекогаш природата си ги чува тајните со помош на нескршливиот стисок на законот на физиката. Понекогаш вистинската природа на реалноста демнее точно од зад хоризонтот.
Thank you very much.
Ви благодарам многу.
(Applause)
(аплауз)
Chris Anderson: Brian, thank you. The range of ideas you've just spoken about are dizzying, exhilarating, incredible. How do you think of where cosmology is now, in a sort of historical side? Are we in the middle of something unusual historically in your opinion?
Крис Андерсон: Брајан, ви благодарам. Опсегот на идеи за коишто зборувавте е вртоглав, возбудлив, неверојатен. Што мислиш каде се наоѓа космологијата сега, гледано во историска рамка? Дали се наоѓаме во нешто историски необично, според тебе?
BG: Well it's hard to say. When we learn that astronomers of the far future may not have enough information to figure things out, the natural question is, maybe we're already in that position and certain deep, critical features of the universe already have escaped our ability to understand because of how cosmology evolves. So from that perspective, maybe we will always be asking questions and never be able to fully answer them.
БГ: Тешко е да се каже. Кога дознаваме дека астрономите од далечната иднина може да немаат доволно информации за да ги разберат нештата природното прашање е: можеби ние веќе и сме во таа позиција и одредени длабоки, критични особености на универзумот веќе ни имаат избегано од способноста да разбереме поради начинот на кој космологијата еволуира. Значи, од таа перспектива, можеби засекогаш ќе поставуваме прашања и никогаш нема да можеме целосно да ги одговориме.
On the other hand, we now can understand how old the universe is. We can understand how to understand the data from the microwave background radiation that was set down 13.72 billion years ago -- and yet, we can do calculations today to predict how it will look and it matches. Holy cow! That's just amazing. So on the one hand, it's just incredible where we've gotten, but who knows what sort of blocks we may find in the future.
Од друга страна, пак, сега можеме да разбереме колку е стар универзумот. Можеме да разбереме како да ги објасниме податоците добиени од позадинската микробранова радијација која започнала пред 13.72 милијарди години – а сепак, денеска можеме да правиме пресметки за да предвидиме како ќе изгледа и се совпаѓа. Боже мој! Тоа е неверојатно. Значи, од една страна, едноставно е неверојатно до каде стигнавме, но кој да знае на какви сè пречки може да наидеме во иднина.
CA: You're going to be around for the next few days. Maybe some of these conversations can continue. Thank you. Thank you, Brian. (BG: My pleasure.)
KA: Ќе бидеш овде следниве неколку дена. Можеби некои од овие разговори ќе продолжат. Ти благодарам. Ти благодарам, Брајан. (БГ: Ми беше задоволство.)
(Applause)
(аплауз)