The first thing I want to do is say thank you to all of you. The second thing I want to do is introduce my co-author and dear friend and co-teacher. Ken and I have been working together for almost 40 years. That's Ken Sharpe over there.
Прво, желим да се захвалим свима вама. Друго, желим да вам представим свог ко-аутора и драгог пријатеља и колегу предавача. Кен и ја сарађујемо скоро четрдесет година. То је Кен Шарп тамо.
(Applause)
(аплауз)
So there is among many people -- certainly me and most of the people I talk to -- a kind of collective dissatisfaction with the way things are working, with the way our institutions run. Our kids' teachers seem to be failing them. Our doctors don't know who the hell we are, and they don't have enough time for us. We certainly can't trust the bankers, and we certainly can't trust the brokers. They almost brought the entire financial system down. And even as we do our own work, all too often, we find ourselves having to choose between doing what we think is the right thing and doing the expected thing, or the required thing, or the profitable thing. So everywhere we look, pretty much across the board, we worry that the people we depend on don't really have our interests at heart. Or if they do have our interests at heart, we worry that they don't know us well enough to figure out what they need to do in order to allow us to secure those interests. They don't understand us. They don't have the time to get to know us.
Међу многим људима - укључујући мене и оне са којима разговарам - постоји колективно незадовољство начином на који ствари функционишу, начином на који се воде институције. Наставници изневеравају нашу децу. Наши лекари немају благог појма ко смо и немају довољно времена за нас. Сигурно је да не можемо веровати банкарима и апсолутно не можемо веровати брокерима. Скоро су срушили цео финансијски систем. И чак кад се бавимо својим послом, превише често смо у ситуацији да морамо да бирамо између чињења онога што мислимо да је исправно и онога што је очекивано, или што се захтева или што је профитабилно. Где год да погледамо, скоро у свим сферама, бринемо да људи од којих зависимо не раде у нашем интересу. Или ако и раде у нашем интересу, бринемо да ли нас познају довољно добро да би знали шта би требало да раде како би нам дозволили да осигурамо своје интересе. Не разумеју нас. Немају времена да нас упознају.
There are two kinds of responses that we make to this sort of general dissatisfaction. If things aren't going right, the first response is: let's make more rules, let's set up a set of detailed procedures to make sure that people will do the right thing. Give teachers scripts to follow in the classroom, so even if they don't know what they're doing and don't care about the welfare of our kids, as long as they follow the scripts, our kids will get educated. Give judges a list of mandatory sentences to impose for crimes, so that you don't need to rely on judges using their judgment. Instead, all they have to do is look up on the list what kind of sentence goes with what kind of crime. Impose limits on what credit card companies can charge in interest and on what they can charge in fees. More and more rules to protect us against an indifferent, uncaring set of institutions we have to deal with.
На ову врсту општег незадовољства постоје две врсте наших реакција. Ако ствари не иду како треба, прва реакција је: хајде да направимо још правила, да поставимо сет детаљних процедура да бисмо били сигурни да ће људи урадити исправну ствар. Дајмо наставницима сценарија по којима се понашају, тако да чак и ако не знају шта раде, ако их није брига за добробит наше деце, све док прате сценарија наша деца ће бити образована. Дајте судијама листу обавезних реченица за сваки злочин, тако да не морате да се ослањате на то да ће користити свој суд. Уместо тога, све што треба да ураде је да на листи погледају која врста реченице иде с којим злочином. Наметните банкама ограничења на камате које могу да наплаћују као и на своје услуге. Све више правила која нас штите од равнодушних, безобзирних институција с којима се сусрећемо.
Or -- or maybe and -- in addition to rules, let's see if we can come up with some really clever incentives so that, even if the people we deal with don't particularly want to serve our interests, it is in their interest to serve our interest -- the magic incentives that will get people to do the right thing even out of pure selfishness. So we offer teachers bonuses if the kids they teach score passing grades on these big test scores that are used to evaluate the quality of school systems.
Или - или можда и - да видимо да ли поред правила можемо да смислимо неке стварно добре мотиве тако да, чак и ако људи с којима радимо не желе да брину о нашим интересима, да буде њима у интересу да раде у нашем интересу - чаробна мотивација која ће навести људе да раде исправну ствар чак и из чисте себичности. Тако наставницима нудимо бонусе ако деца коју уче добију пролазне оцене на важним тестовима које се после користе за процену квалитета школских система.
Rules and incentives -- "sticks" and "carrots." We passed a bunch of rules to regulate the financial industry in response to the recent collapse. There's the Dodd-Frank Act, there's the new Consumer Financial Protection Agency that is temporarily being headed through the backdoor by Elizabeth Warren. Maybe these rules will actually improve the way these financial services companies behave. We'll see. In addition, we are struggling to find some way to create incentives for people in the financial services industry that will have them more interested in serving the long-term interests even of their own companies, rather than securing short-term profits. So if we find just the right incentives, they'll do the right thing -- as I said -- selfishly, and if we come up with the right rules and regulations, they won't drive us all over a cliff. And Ken [Sharpe] and I certainly know that you need to reign in the bankers. If there is a lesson to be learned from the financial collapse it is that.
Правила и мотиви - штапови и шаргарепе. Усвојили смо гомиле правила како бисмо регулисали финансијску индустрију, као одговор на недавни крах. Постоји Дод-Франк члан, ту је нова агенција за финансијску заштиту потрошача коју тренутно покушава да прогура Елизабет Ворен. Можда ће та правила стварно побољшати начин на који се те финансијске службе понашају. Видећемо. Поред тога, боримо се да пронађемо начин да мотивишемо људе у индустрији финансијских услуга да се више заинтересују за дугорочне интересе, чак и у својим компанијама, а не за обезбеђивање краткорочног профита. Дакле ако пронађемо одговарајуће мотиваторе, они ће урадити исправну ствар - као што рекох - себично, а ако осмислимо одговарајућа правила и прописе, неће нас све гурнути у понор. А Кен [Шарп] и ја знамо да је потребно зауздати банкаре. Ако нешто треба научити из финанскијског краха, онда је то то.
But what we believe, and what we argue in the book, is that there is no set of rules, no matter how detailed, no matter how specific, no matter how carefully monitored and enforced, there is no set of rules that will get us what we need. Why? Because bankers are smart people. And, like water, they will find cracks in any set of rules. You design a set of rules that will make sure that the particular reason why the financial system "almost-collapse" can't happen again. It is naive beyond description to think that having blocked this source of financial collapse, you have blocked all possible sources of financial collapse. So it's just a question of waiting for the next one and then marveling at how we could have been so stupid as not to protect ourselves against that.
Али ми верујемо, и о томе и говоримо у књизи, да не постоји систем правила, колико год био детаљан и колико год прецизан, колико год пажљиво посматран и наметнут, не постоји систем правила који ће нам обезбедити оно што нам је потребно. Зашто? Јер су банкари паметни људи. И као вода, пронаћи ће пукотине у сваком систему правила. Осмислите систем правила који ће осигурати да се разлог због ког је финансијски систем умало пропао више неће поновити. Неописиво је наивно веровати да, ако сте блокирали тај узрок финансијског краха, блокирате све могуће узроке финансијског краха. Дакле само је питање чекања наредног, а онда ћемо се питати како смо могли бити тако глупи да се од истог нисмо заштитили.
What we desperately need, beyond, or along with, better rules and reasonably smart incentives, is we need virtue. We need character. We need people who want to do the right thing. And in particular, the virtue that we need most of all is the virtue that Aristotle called "practical wisdom." Practical wisdom is the moral will to do the right thing and the moral skill to figure out what the right thing is. So Aristotle was very interested in watching how the craftsmen around him worked. And he was impressed at how they would improvise novel solutions to novel problems -- problems that they hadn't anticipated. So one example is he sees these stonemasons working on the Isle of Lesbos, and they need to measure out round columns. Well if you think about it, it's really hard to measure out round columns using a ruler. So what do they do? They fashion a novel solution to the problem. They created a ruler that bends, what we would call these days a tape measure -- a flexible rule, a rule that bends. And Aristotle said, "Hah, they appreciated that sometimes to design rounded columns, you need to bend the rule." And Aristotle said often in dealing with other people, we need to bend the rules.
Оно што нам је очајнички потребно, више од бољих правила и паметних мотива, или уз њих, потребна нам је врлина, потребан нам је карактер, људи који ће да ураде исправну ствар. А посебно нам је, више од свега, потребна врлина коју је Аристотел звао практична мудрост. Практична мудрост је морална воља да се чини исправна ствар и морална вештина да се препозна исправна ствар. Аристотел је много волео да гледа како занатлије око њега раде. Био је импресиониран њиховим импровизовањем нових решења за нове проблеме - проблеме које нису очекивали. У једном примеру, он види зидаре који раде на острву Лезбос, покушавају да премере округле стубове. Па, ако размислите, није лако измерити округле стубове уз помоћ лењира. И шта су урадили? Пронашли су ново решење проблема. Направили су лењир који се савија, што данас називамо метром - флексибилно мерило, мерило које се савија. И Аристотел је рекао, ха, они су проценили да понекад, да бисте изградили округле стубове, потребно је да "искривите" мерило. И Аристотел је рекао да је, често у односима са другим људима, потребно "савити мерила".
Dealing with other people demands a kind of flexibility that no set of rules can encompass. Wise people know when and how to bend the rules. Wise people know how to improvise. The way my co-author , Ken, and I talk about it, they are kind of like jazz musicians. The rules are like the notes on the page, and that gets you started, but then you dance around the notes on the page, coming up with just the right combination for this particular moment with this particular set of fellow players. So for Aristotle, the kind of rule-bending, rule exception-finding and improvisation that you see in skilled craftsmen is exactly what you need to be a skilled moral craftsman. And in interactions with people, almost all the time, it is this kind of flexibility that is required. A wise person knows when to bend the rules. A wise person knows when to improvise. And most important, a wise person does this improvising and rule-bending in the service of the right aims. If you are a rule-bender and an improviser mostly to serve yourself, what you get is ruthless manipulation of other people. So it matters that you do this wise practice in the service of others and not in the service of yourself. And so the will to do the right thing is just as important as the moral skill of improvisation and exception-finding. Together they comprise practical wisdom, which Aristotle thought was the master virtue.
Рад са другим људима захтева флексибилност какву никаква правила не подразумевају. Мудри људи знају када и како да заобиђу правила. Мудри људи знају како да импровизују. Мој коаутор, Кен, и ја кажемо да су они као џез музичари; правила су као ноте на папиру, од њих почињете али онда играте око тих нота на папиру и смишљате одговарајућу комбинацију за тај одређени тренутак са другим музичарима с којима свирате. Дакле, за Аристотела, та врста кршења правила, проналажења изузетка и импровизовања које видите код вештих занатлија је управо оно што вам је потребно да бисте били вешт морални занатлија. Оваква врста флексибилности је скоро сво време неопходна у интеракцијама са људима. Мудра особа зна како да заобиђе правила. Мудра особа зна када да импровизује. И што је најважније, мудра особа импровизује и обилази правила због исправних циљева. Ако заобилазите правила и импровизујете да бисте углавном угодили себи, онда добијате сурову манипулацију другим људима. Дакле битно је да практикујете мудрост у корист других људи, а не у сопствену корист. Дакле воља да се ради исправна ствар је једнако важна као и морална вештина импровизације и проналажења изузетка. Заједно, они чине практичну мудрост за коју је Аристотел сматрао да је врхунска особина.
So I'll give you an example of wise practice in action. It's the case of Michael. Michael's a young guy. He had a pretty low-wage job. He was supporting his wife and a child, and the child was going to parochial school. Then he lost his job. He panicked about being able to support his family. One night, he drank a little too much, and he robbed a cab driver -- stole 50 dollars. He robbed him at gunpoint. It was a toy gun. He got caught. He got tried. He got convicted. The Pennsylvania sentencing guidelines required a minimum sentence for a crime like this of two years, 24 months. The judge on the case, Judge Lois Forer thought that this made no sense. He had never committed a crime before. He was a responsible husband and father. He had been faced with desperate circumstances. All this would do is wreck a family. And so she improvised a sentence -- 11 months, and not only that, but release every day to go to work. Spend your night in jail, spend your day holding down a job. He did. He served out his sentence. He made restitution and found himself a new job. And the family was united.
Даћу вам један пример мудрости у акцији. У питању је Мајкл. Мајкл је један младић. Радио је мало плаћен посао. Издржавао је жену и дете, које је ишло у парохијску школу. Потом је изгубио посао. Успаничио се да неће моћи да издржава своју породицу. Једне ноћи је мало више попио и опљачкао таксисту - украо је 50 долара. Била је то оружана пљачка. Али је пиштољ био играчка. Ухваћен је, суђено му је, осуђен је. Правила кажњавања у Пенсилванији за овакву врсту злочина захтевају минимум од две године, 24 месеца. Судија на овом случају, Лоис Форер, мислила је да то нема смисла. Никада раније није починио злочин. Био је одговоран муж и отац. Био је суочен са очајним околностима. Ово би само растурило породицу. Она је импровизовала казну - 11 месеци. И не само то, него је сваког дана ишао на посао. Проводиш ноћи у затвору, а дане на послу. И тако је било. Одслужио је казну. Искупио се и пронашао нови посао. И породица је поново била заједно.
And it seemed on the road to some sort of a decent life -- a happy ending to a story involving wise improvisation from a wise judge. But it turned out the prosecutor was not happy that Judge Forer ignored the sentencing guidelines and sort of invented her own, and so he appealed. And he asked for the mandatory minimum sentence for armed robbery. He did after all have a toy gun. The mandatory minimum sentence for armed robbery is five years. He won the appeal. Michael was sentenced to five years in prison. Judge Forer had to follow the law. And by the way, this appeal went through after he had finished serving his sentence, so he was out and working at a job and taking care of his family and he had to go back into jail. Judge Forer did what she was required to do, and then she quit the bench. And Michael disappeared. So that is an example, both of wisdom in practice and the subversion of wisdom by rules that are meant, of course, to make things better.
И деловало је да је на путу ка пристојном животу - срећан завршетак приче која укључује мудру импровизацију мудре судинице. Али испоставило се да тужилац није био срећан што је судија Форер игнорисала препоруке кажњавања и што је измислила своје, па је уложио жалбу. Захтевао је обавезну минималну казну за оружану пљачку. Ипак је коришћен пиштољ играчка. Обавезна минимална казна за оружану пљачку је пет година. Добио је жалбу. Мајкл је осуђен на пет година затвора. Судија Форер је морала да поштује закон. Успут, ова жалба је окончана пошто је он већ одслужио своју казну, значи био је напољу и радио и бринуо о породици и морао је назад у затвор. Судија Форер је урадила шта је морала, а онда дала отказ. А Мајкл је нестао. Ово је, дакле пример и мудрости у пракси и поништавања мудрости правилима која, наравно, треба да поправе ствари.
Now consider Ms. Dewey. Ms. Dewey's a teacher in a Texas elementary school. She found herself listening to a consultant one day who was trying to help teachers boost the test scores of the kids, so that the school would reach the elite category in percentage of kids passing big tests. All these schools in Texas compete with one another to achieve these milestones, and there are bonuses and various other treats that come if you beat the other schools. So here was the consultant's advice: first, don't waste your time on kids who are going to pass the test no matter what you do. Second, don't waste your time on kids who can't pass the test no matter what you do. Third, don't waste your time on kids who moved into the district too late for their scores to be counted. Focus all of your time and attention on the kids who are on the bubble, the so-called "bubble kids" -- kids where your intervention can get them just maybe over the line from failing to passing. So Ms. Dewey heard this, and she shook her head in despair while fellow teachers were sort of cheering each other on and nodding approvingly. It's like they were about to go play a football game. For Ms. Dewey, this isn't why she became a teacher.
Сад размотримо госпођу Дјуи. Она је учитељица у једној тексашкој основној школи. Једног дана је слушала консултанта који је покушавао да помогне учитељима да побољшају резултате ученика, како би школа ушла у елитну категорију са процентом деце која полажу важне тестове. Све ове школе у Тексасу се међусобно такмиче како би освојиле ове прекретнице, а постоје и бонуси и друге награде које добијете ако победите друге школе. Савет консултанта је био следећи: прво, не губите време на децу која ће свакако положити тестове. Друго, не траћите своје време на децу која неће положити тестове и поред свега што урадите. Треће, не трошите време на децу која су се доселила у округ превише касно да би се њихови резултати урачунали. Усредсредите сву пажњу и време на децу која су на ивици успеха - на надарену децу - на децу коју ваша интервенција може превести преко границе полагања теста. Госпођа Дјуи је чула ово и одмахнула главом у очају, док су остали учитељи бодрили једни друге и климали главама у одобравању. Као да ће играти фудбалску утакмицу. Госпођа Дјуи није због тога постала учитељица.
Now Ken and I are not naive, and we understand that you need to have rules. You need to have incentives. People have to make a living. But the problem with relying on rules and incentives is that they demoralize professional activity, and they demoralize professional activity in two senses. First, they demoralize the people who are engaged in the activity. Judge Forer quits, and Ms. Dewey in completely disheartened. And second, they demoralize the activity itself. The very practice is demoralized, and the practitioners are demoralized. It creates people -- when you manipulate incentives to get people to do the right thing -- it creates people who are addicted to incentives. That is to say, it creates people who only do things for incentives.
Кен и ја нисмо наивни, схватамо да је потребно имати правила. Потребно је имати мотиве. Људи морају да зарађују. Али проблем са ослањањем на правила и мотиве је тај да они деморализују професионалну активност. А то чине на два начина. Прво, деморализују људе који су укључени у те активности. Судија Форер је дала отказ, а госпођа Дјуи је потпуно обесхрабрена. И друго, деморализују саму активност. Сама професија је деморализована, деморализовани су и људи. То ствара - када манипулишете мотивима да би људи учинили праву ствар - то ствара људе који су зависни од мотива. Што значи, ствара људе који раде ствари само због мотива.
Now the striking thing about this is that psychologists have known this for 30 years. Psychologists have known about the negative consequences of incentivizing everything for 30 years. We know that if you reward kids for drawing pictures, they stop caring about the drawing and care only about the reward. If you reward kids for reading books, they stop caring about what's in the books and only care about how long they are. If you reward teachers for kids' test scores, they stop caring about educating and only care about test preparation. If you were to reward doctors for doing more procedures -- which is the current system -- they would do more. If instead you reward doctors for doing fewer procedures, they will do fewer. What we want, of course, is doctors who do just the right amount of procedures and do the right amount for the right reason -- namely, to serve the welfare of their patients. Psychologists have known this for decades, and it's time for policymakers to start paying attention and listen to psychologists a little bit, instead of economists.
Оно што је шокантно овде је што психолози ово знају већ тридесет година. Психолози тридесет година познају негативне последице условљавања свега. Знамо да, ако наградите децу за цртање, она престају да маре за цртање и стало им је само до награде. Ако наградите децу за читање књига, она престају да маре за садржај књига и стало им је само до њихове дужине. Ако наградите учитеље за ученичке резултате на тестовима, они престају да маре за образовање и стало им је само до припреме за тестове. Ако ћете награђивати лекаре за обављање више процедура - што је тренутни систем - они ће радити више. Ако уместо тога наградите лекаре за мање, они ће радити мање. Оно што желимо, наравно, јесу лекари који раде одговарајући број процедура и то раде из правих разлога - а то је добробит њихових пацијената. Психолози ово знају већ деценијама и време је да они који одлучују почну да обраћају пажњу и да мало слушају психологе, уместо економисте.
And it doesn't have to be this way. We think, Ken and I, that there are real sources of hope. We identify one set of people in all of these practices who we call canny outlaws. These are people who, being forced to operate in a system that demands rule-following and creates incentives, find away around the rules, find a way to subvert the rules. So there are teachers who have these scripts to follow, and they know that if they follow these scripts, the kids will learn nothing. And so what they do is they follow the scripts, but they follow the scripts at double-time and squirrel away little bits of extra time during which they teach in the way that they actually know is effective. So these are little ordinary, everyday heroes, and they're incredibly admirable, but there's no way that they can sustain this kind of activity in the face of a system that either roots them out or grinds them down.
И не мора бити овако. Кен и ја мислимо да постоје извори наде. Идентификовали смо групу људи у свим овим занимањима које називамо лукавим изгнаницима. Ово су људи који, приморани да раде у систему који захтева поштовање правила и ствара мотиваторе, проналазе пут обилазећи правила, проналазе начин да обиђу правила. Постоје учитељи који имају та сценарија и који знају да, ако их прате, деца неће ништа научити. Онда они прате та сценарија, али их прате дупло брже и уштеде нешто додатног времена током ког могу да предају на начин за који знају да има учинка. То су мали, обични, свакодневни хероји који заслужују дивљење, али нема начина да одрже овакво понашање суочени са системом који их или одстрањује или убија у појам.
So canny outlaws are better than nothing, but it's hard to imagine any canny outlaw sustaining that for an indefinite period of time. More hopeful are people we call system-changers. These are people who are looking not to dodge the system's rules and regulations, but to transform the system, and we talk about several. One in particular is a judge named Robert Russell. And one day he was faced with the case of Gary Pettengill. Pettengill was a 23-year-old vet who had planned to make the army a career, but then he got a severe back injury in Iraq, and that forced him to take a medical discharge. He was married, he had a third kid on the way, he suffered from PTSD, in addition to the bad back, and recurrent nightmares, and he had started using marijuana to ease some of the symptoms. He was only able to get part-time work because of his back, and so he was unable to earn enough to put food on the table and take care of his family. So he started selling marijuana. He was busted in a drug sweep. His family was kicked out of their apartment, and the welfare system was threatening to take away his kids.
Дакле, боље ишта него ништа, али немогуће је замислити неког од њих да тако ради у неограниченом временском периоду. Више наде уливају они који мењају систем. Ови људи не траже начин да избегну правила система, него да трансформишу систем и говоримо о неколико њих. Један од њих је судија по имену Роберт Расел. Једног дана нашао се пред случајем Герија Петенгила. Петенгил је двадесеттрогодишњи ветеран који је желео војну каријеру, али је у Ираку задобио тешку повреду леђа која га је приморала да узме медицински отпуст. Оженио се, треће дете је било на путу, патио је од ПТСП-а, поред повреде леђа и понављаних ноћних мора и почео је да користи марихуану да би олакшао неке од симптома. Због леђа је могао да ради само пола радног времена, па није могао да заради довољно да прехрани и збрине породицу. Тако је почео да продаје марихуану. Ухапшен је у рацији. Његова породица је избачена из стана а центар за социјални рад претио је да ће му одузети децу.
Under normal sentencing procedures, Judge Russell would have had little choice but to sentence Pettengill to serious jail-time as a drug felon. But Judge Russell did have an alternative. And that's because he was in a special court. He was in a court called the Veterans' Court. In the Veterans' Court -- this was the first of its kind in the United States. Judge Russell created the Veterans' Court. It was a court only for veterans who had broken the law. And he had created it exactly because mandatory sentencing laws were taking the judgment out of judging. No one wanted non-violent offenders -- and especially non-violent offenders who were veterans to boot -- to be thrown into prison. They wanted to do something about what we all know, namely the revolving door of the criminal justice system. And what the Veterans' Court did, was it treated each criminal as an individual, tried to get inside their problems, tried to fashion responses to their crimes that helped them to rehabilitate themselves, and didn't forget about them once the judgment was made. Stayed with them, followed up on them, made sure that they were sticking to whatever plan had been jointly developed to get them over the hump.
Према нормалним правилима кажњавања, судија Расел не би имао много избора него би осудио Петенгила на дуго време у затвору, за преступ са дрогом. Али судија Расел је имао избора. И то зато што је био у специјалном суду. У суду за ветеране. У суду за ветеране - то је био први такав суд у САД-у. Судија Расел је оформио тај суд. То је био суд само за ветеране који су прекршили закон. И оформио га је управо зато што обавезни закони кажњавања из суђења изостављају мишљење. Нико није желео да ненасилни прекршиоци закона - а посебно ненасилни прекршиоци ветерани - буду послати у затвор. Желели су да ураде нешто о чему сви знамо, о ротационим вратима правног система. А суд за ветеране је сваког криминалца третирао као појединца, покушао да уђе у срж проблема, да креира одговоре на преступе који су помогли да се рехабилитују и није их заборавио кад је пресуда донета. Остао је с њима, пратио их, побринуо се да се држе неког плана који су заједно осмислили да им помогне у опоравку.
There are now 22 cities that have Veterans' Courts like this. Why has the idea spread? Well, one reason is that Judge Russell has now seen 108 vets in his Veterans' Court as of February of this year, and out of 108, guess how many have gone back through the revolving door of justice into prison. None. None. Anyone would glom onto a criminal justice system that has this kind of a record. So here's is a system-changer, and it seems to be catching.
Сада има 22 града која имају овакве судове за ветеране. Зашто се та идеја проширила? Па, један од разлога је да је судија Расел до сада видео 108 ветерана у свом суду за ветеране, од фебруара ове године, и од њих 108, погодите колико их је прошло кроз ротирајућа врата правде у затвор. Ниједан. Ни један. Свако би уграбио правни систем који има овакве резултате. Дакле, он мења систем и то је изгледа заразно.
There's a banker who created a for-profit community bank that encouraged bankers -- I know this is hard to believe -- encouraged bankers who worked there to do well by doing good for their low-income clients. The bank helped finance the rebuilding of what was otherwise a dying community. Though their loan recipients were high-risk by ordinary standards, the default rate was extremely low. The bank was profitable. The bankers stayed with their loan recipients. They didn't make loans and then sell the loans. They serviced the loans. They made sure that their loan recipients were staying up with their payments. Banking hasn't always been the way we read about it now in the newspapers. Even Goldman Sachs once used to serve clients, before it turned into an institution that serves only itself. Banking wasn't always this way, and it doesn't have to be this way.
Постоји банкар који је направио профитабилну банку која охрабрује банкаре - знам да је тешко поверовати - охрабрује банкаре који су ту радили да учине добро радећи добро за своје клијенте са ниским примањима. Банка је помогла у финансирању обнове заједнице која је одумирала. Иако су корисници зајмова били високо ризични по обичним стандардима, основна стопа је била изузетно ниска. Банка је профитирала. Банкари су остали уз кориснике. Нису давали зајмове, а онда их продавали. Опслуживали су зајмове. Осигурали су да корисници зајмова исплаћују своје рате. Банкарство није увек било онакво као што читамо данас у новинама. Чак су и "Голдман Сакс" некада опслуживали клијенте пре него што су се претворили у институцију која служи само себи. Банкарство није увек било овакво, и не мора да буде овакво.
So there are examples like this in medicine -- doctors at Harvard who are trying to transform medical education, so that you don't get a kind of ethical erosion and loss of empathy, which characterizes most medical students in the course of their medical training. And the way they do it is to give third-year medical students patients who they follow for an entire year. So the patients are not organ systems, and they're not diseases; they're people, people with lives. And in order to be an effective doctor, you need to treat people who have lives and not just disease. In addition to which there's an enormous amount of back and forth, mentoring of one student by another, of all the students by the doctors, and the result is a generation -- we hope -- of doctors who do have time for the people they treat. We'll see.
Имамо такве примере и у медицини - лекари на Харварду који покушавају да измене медицинско образовање, како не бисте добили етичку ерозију и губитак емпатије који карактерише већину студената медицине током њиховог медицинског образовања. А то раде тако што студентима треће године дају пацијенте које прате током целе године. Пацијенти нису системи органа, нису болести; они су људи, људи са животима. И да бисте били успешан лекар, морате да лечите људе са животима, не само са болестима. Поред тога има много рада, студенти су ментори једни другима, лекари су им ментори, а резултат је - надамо се - генерација лекара који ће имати времена за људе које лече. Видећемо.
So there are lots of examples like this that we talk about. Each of them shows that it is possible to build on and nurture character and keep a profession true to its proper mission -- what Aristotle would have called its proper telos. And Ken and I believe that this is what practitioners actually want. People want to be allowed to be virtuous. They want to have permission to do the right thing. They don't want to feel like they need to take a shower to get the moral grime off their bodies everyday when they come home from work.
Има много оваквих примера о којима говоримо. Сваки показује да је могуће изградити негујући карактер и задржати основну мисију професије - што би Аристотел назвао основним циљем. Кен и ја верујемо да је ово оно што професионалци желе. Људи желе да им се дозволи да имају врлине. Желе да им се дозволи да раде исправне ствари. Не желе да се осећају као да морају да се истуширају и скину моралну прљавштину са својих тела кад се сваки дан врате с посла.
Aristotle thought that practical wisdom was the key to happiness, and he was right. There's now a lot of research being done in psychology on what makes people happy, and the two things that jump out in study after study -- I know this will come as a shock to all of you -- the two things that matter most to happiness are love and work. Love: managing successfully relations with the people who are close to you and with the communities of which you are a part. Work: engaging in activities that are meaningful and satisfying. If you have that, good close relations with other people, work that's meaningful and fulfilling, you don't much need anything else.
Аристотел је мислио да је ова практична мудрост кључ до среће, и био је у праву. Много истраживања се спроводи у психологији о томе шта људе чини срећнима, и две ствари које се јављају у свим студијама - знам да ће ово шокирати све вас - две ствари које су најважније за срећу су љубав и рад. Љубав: успешно одржавање веза са људима који су вам блиски и са заједницама чији сте део. Рад: ангажовање у активностима које имају смисла и доносе задовољство. Ако имате то, добре блиске везе са другим људима, посао који је значај и испуњава, скоро вам ништа друго није потребно.
Well, to love well and to work well, you need wisdom. Rules and incentives don't tell you how to be a good friend, how to be a good parent, how to be a good spouse, or how to be a good doctor or a good lawyer or a good teacher. Rules and incentives are no substitutes for wisdom. Indeed, we argue, there is no substitute for wisdom. And so practical wisdom does not require heroic acts of self-sacrifice on the part of practitioners. In giving us the will and the skill to do the right thing -- to do right by others -- practical wisdom also gives us the will and the skill to do right by ourselves.
Па, да бисте добро волели и радили, потребна вам је мудрост. Правила и мотиви вам не говоре како да будете добар пријатељ, добар родитељ, добар супружник или добар лекар или адвокат или добар учитељ. Правила и мотиви нису замена за мудрост. Заправо, ми мислимо да не постоји замена за мудрост. Практична мудрост не захтева херојска дела личне пожртвованости од стране професионалаца. Дајући нам вољу и вештину да радимо исправну ствар - да чинимо добро другима - практична мудрост нам такође даје вољу и вештину да чинимо добро себи.
Thanks.
Хвала вам.
(Applause)
(аплауз)