I've been fascinated for a lifetime by the beauty, form and function of giant bluefin tuna. Bluefin are warmblooded like us. They're the largest of the tunas, the second-largest fish in the sea -- bony fish. They actually are a fish that is endothermic -- powers through the ocean with warm muscles like a mammal. That's one of our bluefin at the Monterey Bay Aquarium. You can see in its shape and its streamlined design it's powered for ocean swimming. It flies through the ocean on its pectoral fins, gets lift, powers its movements with a lunate tail. It's actually got a naked skin for most of its body, so it reduces friction with the water. This is what one of nature's finest machines.
Целог живота ме је својом лепотом, обликом и функцијом фасцинирала џиновска плаворепа туна. Она је топлокрвна, баш као и ми, Оне су највећа врста туна, друга по величини риба у мору - кошчата риба. Оне су заправо рибе - ендотерме - које јуре океаном са топлим мишићима, баш ако и сисири. Ово је један примерак у Монтереј Беј акваријуму. У њеном облику и аеродинамичном дизајну видите да је спремна за пливање у океану. Лети кроз океан на својим плућним перајима, добије убрзање, и чини своје покрете снажнијим уз помоћ полумесечастог репа. По већини тела има углавном голу кожу, што смањује њено трење са водом. Ово је јенда од најбољих природних машина.
Now, bluefin were revered by Man for all of human history. For 4,000 years, we fished sustainably for this animal, and it's evidenced in the art that we see from thousands of years ago. Bluefin are in cave paintings in France. They're on coins that date back 3,000 years. This fish was revered by humankind. It was fished sustainably till all of time, except for our generation. Bluefin are pursued wherever they go -- there is a gold rush on Earth, and this is a gold rush for bluefin. There are traps that fish sustainably up until recently. And yet, the type of fishing going on today, with pens, with enormous stakes, is really wiping bluefin ecologically off the planet. Now bluefin, in general, goes to one place: Japan. Some of you may be guilty of having contributed to the demise of bluefin. They're delectable muscle, rich in fat -- absolutely taste delicious. And that's their problem; we're eating them to death. Now in the Atlantic, the story is pretty simple. Bluefin have two populations: one large, one small. The North American population is fished at about 2,000 ton. The European population and North African -- the Eastern bluefin tuna -- is fished at tremendous levels: 50,000 tons over the last decade almost every year.
Човек је обожавао плаворепу туну кроз целу историју човечанства. Одрживо смо ловили ову животињу током 4000 година, што је доказано уметношћу која потиче од пре неколико хиљада година. Ових туна има у пећинској уметности у Француској. Има их на новчићима који датирају 3000 година уназад. Човечанство је обожавало ову рибу. Ловили су је одрживо све време, осим током наше генерације. Плаворепу туну гоне на све стране. Постоји златна грозница на Земљи, златна грозница за плаворепом туном. До скоро су постојале замке за одржив риболов. Ипак, данашња врста риболова са замкама, са огромним колцима ће заиста еколошки избрисати плаворепу туну са планете. Генерално, плаворепа туна одлази на једно место - у Јапан. Неки међу вама су можда криви јер су допринели нестанку плаворепе туне. Оне имају укусан мишић, обогаћен мастима - потпуно је укусна. То је управо њихов проблем; једемо их до саме смрти. У Атлантику је прича прилично једноставна. Плаворепа туна има две популације, једну велику и једну малу. Популацију Северне Америке лове стопом од отприлике 2000 тона. Европска и североафричка популација, тзв. источна плаворепа туна, се лове у огромним количинама: 50,000 тона годишње током целе прошле деценије.
The result is whether you're looking at the West or the Eastern bluefin population, there's been tremendous decline on both sides, as much as 90 percent if you go back with your baseline to 1950. For that, bluefin have been given a status equivalent to tigers, to lions, to certain African elephants and to pandas. These fish have been proposed for an endangered species listing in the past two months. They were voted on and rejected just two weeks ago, despite outstanding science that shows from two committees this fish meets the criteria of CITES I. And if it's tunas you don't care about, perhaps you might be interested that international long lines and pursing chase down tunas and bycatch animals such as leatherbacks, sharks, marlin, albatross. These animals and their demise occurs in the tuna fisheries. The challenge we face is that we know very little about tuna, and everyone in the room knows what it looks like when an African lion takes down its prey. I doubt anyone has seen a giant bluefin feed. This tuna symbolizes what's the problem for all of us in the room.
Било да посматрате популацију западне или источне плаворепе туне, видећете да је су обе опале за око 90% у односу на 1950. која се узима као основа за поређење. Из ових тазлога је плаворепој туни дат статус једнак тигровима, лавовима, одређеним афричким слоновима и пандама. У последња два месеца предложено је да ове рибе буду на листи угрожених врста. Пре две недеље је тај предлог гласањем одбачен упркос изванредним научним подацима - два комитета су показала да риба испуњава све легалне критеријуме угрожене врсте. А ако вас није брига за туне, можда ћете вас интересовати да знате да интернационалне удице у низу, као и рибарска опрема јуре туну и успут хватају животиње као што су корњаче, ајукуле, марлине, албатросе. Оваква врста пропасти се догађа и у риболову туне. Пред нама је изазов јер о туни знамо јако мало, а свима је познато како изгледа када афрички лав улови плен. Али сумњам да је ико видео џиновску плаворепу туну како се храни. Ова туна симболише проблем свих нас који се овде налазимо.
It's the 21st century, but we really have only just begun to really study our oceans in a deep way. Technology has come of age that's allowing us to see the Earth from space and go deep into the seas remotely. And we've got to use these technologies immediately to get a better understanding of how our ocean realm works. Most of us from the ship -- even I -- look out at the ocean and see this homogeneous sea. We don't know where the structure is. We can't tell where are the watering holes like we can on an African plain. We can't see the corridors, and we can't see what it is that brings together a tuna, a leatherback and an albatross. We're only just beginning to understand how the physical oceanography and the biological oceanography come together to create a seasonal force that actually causes the upwelling that might make a hot spot a hope spot. The reasons these challenges are great is that technically it's difficult to go to sea. It's hard to study a bluefin on its turf, the entire Pacific realm. It's really tough to get up close and personal with a mako shark and try to put a tag on it. And then imagine being Bruce Mate's team from OSU, getting up close to a blue whale and fixing a tag on the blue whale that stays, an engineering challenge we've yet to really overcome.
Иако је већ 21. век, ми смо тек почели да истински испитујемо наше океане на детаљан начин. Технологија је толико напредовала да нам дозвољава да видимо Земљу из свемира и да идемо у далеке и дубоке делове мора. Ове технологије морамо одмах искористити да бисмо боље разумели како океан функционише. Сви ми, укључујући и мене, гледамо са брода и видимо океан као једноличну масу. Не знамо која је његова структура. Не знамо где су бунари, као што знамо за оне у афричким равницама. Не видимо ходнике, и не видимо шта је то што окупља туну и корњаче и албатросе. Тек сада почињемо да схватамо како се физичка и биолошка океанографија уједињују да би створиле сезонску силу која проузрокује нагло и снажно комешање морске воде и тако ствара тачке са много биолошких проблема али и са много наде. Изазови које ови проблеми представњају су велики зато што је технички тешко изаћи на море. Тешко је испитивати плаворепу туну на свом терену - што је цели Пацифик. Тешко је приближити се ајкули и ставити јој обележивач. А замислите онда да сте у тиму Бруса Мејта са Универзитета у Охају, који се приближи киту и на њега учврсти обележивач која тамо треба и да остане; то је инжењерски изазов који још увек треба да савладамо.
So the story of our team, a dedicated team, is fish and chips. We basically are taking the same satellite phone parts, or the same parts that are in your computer, chips. We're putting them together in unusual ways, and this is taking us into the ocean realm like never before. And for the first time, we're able to watch the journey of a tuna beneath the ocean using light and photons to measure sunrise and sunset. Now, I've been working with tunas for over 15 years. I have the privilege of being a partner with the Monterey Bay Aquarium. We've actually taken a sliver of the ocean, put it behind glass, and we together have put bluefin tuna and yellowfin tuna on display. When the veil of bubbles lifts every morning, we can actually see a community from the Pelagic ocean, one of the only places on Earth you can see giant bluefin swim by. We can see in their beauty of form and function, their ceaseless activity. They're flying through their space, ocean space. And we can bring two million people a year into contact with this fish and show them its beauty.
Дакле прича нашег посвећеног тима је у ствари риба и чипови (игра речи: ”chips” такође значи и помфрит који се често се једе са рибом). Ми заправо користимо телефонске делове који се користе и за сателите, или исте делове који се налазе у компјутеру, тзв. чипове. Састављамо их на необичне начине и то нас уводи у океан као никада пре. И по први пут, користећи светло и фотоне да бисмо измерили излазак и залазак сунца, можемо да посматрамо путовање туне испод океана. Ја радим са тунама већ 15 година. Имам и привилегију да сам партнер Монтереј Беј акваријума. Ми смо узели мали део океана и ставили га иза стакла, а онда смо изложили две врсте туне заједно - плаворепу и жуторепу. Када се вео мехурића сваког јутра подигне, можемо видети праву заједницу са отвореног океана, то је једино место на Земљи на коме можете видету џиновску плаворепу туну како плива поред вас. Можемо видети лепоту њиховог облика и функције, њихову непрекидну активност. Оне лете кроз океански простор. Можемо довести и до 2 милиона људи годишње у контакт са овом рибом и показати им њихову лепоту.
Behind the scenes is a working lab at Stanford University partnered with the Monterey Bay Aquarium. Here, for over 14 or 15 years, we've actually brought in both bluefin and yellowfin in captivity. We'd been studying these fish, but first we had to learn how to husbandry them. What do they like to eat? What is it that they're happy with? We go in the tanks with the tuna -- we touch their naked skin -- it's pretty amazing. It feels wonderful. And then, better yet, we've got our own version of tuna whisperers, our own Chuck Farwell, Alex Norton, who can take a big tuna and in one motion, put it into an envelope of water, so that we can actually work with the tuna and learn the techniques it takes to not injure this fish who never sees a boundary in the open sea. Jeff and Jason there, are scientists who are going to take a tuna and put it in the equivalent of a treadmill, a flume. And that tuna thinks it's going to Japan, but it's staying in place. We're actually measuring its oxygen consumption, its energy consumption. We're taking this data and building better models. And when I see that tuna -- this is my favorite view -- I begin to wonder: how did this fish solve the longitude problem before we did? So take a look at that animal. That's the closest you'll probably ever get. Now, the activities from the lab have taught us now how to go out in the open ocean.
Иза свега тога налази се лабораторија Универзитета Стенфорд која је партнер Монтереј Беј акваријума. Овде смо преко 14 или 15 година у затрворено узгајалиште доносили и плаворепе и жуторепе туне. Проучавали смо ове рибе. Али прво смо морали да научимо како да их одржавамо. Шта воле да једу? Шта их чини срећним? Улазили смо у акваријуме се њима и додиривали им голу кожу. Прилично невероватно, то је предиван осећај. А онда, још боље, имамо сопствену верзију туниних ”шаптача”; наши Чак Фарвел, Алекс Нортон могу да у једном покрету велику туну ставе у мали део са водом и тако нам омогуће да радимо са рибама и научимо које су нам технике потребне да их не бисмо повредили, јер туне у отвореном море никада не виде границе. Џеф и Џејсон су научници који ће узети туну и ставити је на траку за трчање - у канал са константим струјањем воде. А та туна мисли да путује у Јапан, док у ствари стоји у месту. Меримо њену потрошњу кисеоника и потрошњу енергије. Из ових података градимо боље моделе. А када видим ту туну - ово је мој омиљен поглед - почнем да се питам: како је ова риба решила проблем географске дужине пре нас? Погледајте ту животињу. Ово је најближе што ћете јој икада прићи. Наше делатности у лабораторији су нас научиле како да одемо у отворен океан.
So in a program called Tag-A-Giant we've actually gone from Ireland to Canada, from Corsica to Spain. We've fished with many nations around the world in an effort to basically put electronic computers inside giant tunas. We've actually tagged 1,100 tunas. And I'm going to show you three clips, because I tagged 1,100 tunas. It's a very hard process, but it's a ballet. We bring the tuna out, we measure it. A team of fishers, captains, scientists and technicians work together to keep this animal out of the ocean for about four to five minutes. We put water over its gills, give it oxygen. And then with a lot of effort, after tagging, putting in the computer, making sure the stalk is sticking out so it senses the environment, we send this fish back into the sea. And when it goes, we're always happy. We see a flick of the tail. And from our data that gets collected, when that tag comes back, because a fisher returns it for a thousand-dollar reward, we can get tracks beneath the sea for up to five years now, on a backboned animal.
У програму под називом ”Обележи Џина” отишли смо од Ирске до Канаде, од Корзике до Шпаније. Пецали смо у много земаља широм света са циљем да ставимо електронске компјутере у џиновске туне. Успели смо са 1,110 туна. Показаћу вам три снимка, зато што сам обележила 1100 туна. То је веома тежак процес, али је као балет. Извадимо туне напоље, а онда их измеримо. Тим у коме рибари, капетани, научници и техничари раде заједно да би ову ову животињу држали изван океана отприлике 4 до 5 минута. Сипамо воду преко њених шкрга да бисмо јој дали кисеоник. А онда уз много труда, након што је обележимо, убацимо компјутер и осигурамо се да његов врх вири да би тако мерио околину, и пошаљемо туну назад у море. И када оде, увек смо срећни. Видимо како удари репом. Од сакупљених података када нам се обележивачи врате, а враћају их рибари за награду од 1000 долара по обележивачу, можемо да пратимо овог кичмењака испод мора чак до пет година.
Now sometimes the tunas are really large, such as this fish off Nantucket. But that's about half the size of the biggest tuna we've ever tagged. It takes a human effort, a team effort, to bring the fish in. In this case, what we're going to do is put a pop-up satellite archival tag on the tuna. This tag rides on the tuna, senses the environment around the tuna and actually will come off the fish, detach, float to the surface and send back to Earth-orbiting satellites position data estimated by math on the tag, pressure data and temperature data. And so what we get then from the pop-up satellite tag is we get away from having to have a human interaction to recapture the tag. Both the electronic tags I'm talking about are expensive. These tags have been engineered by a variety of teams in North America. They are some of our finest instruments, our new technology in the ocean today. One community in general has given more to help us than any other community. And that's the fisheries off the state of North Carolina. There are two villages, Harris and Morehead City, every winter for over a decade, held a party called Tag-A-Giant, and together, fishers worked with us to tag 800 to 900 fish. In this case, we're actually going to measure the fish. We're going to do something that in recent years we've started: take a mucus sample. Watch how shiny the skin is; you can see my reflection there. And from that mucus, we can get gene profiles, we can get information on gender, checking the pop-up tag one more time, and then it's out in the ocean. And this is my favorite.
Некада су туне веома велике, као што је ова која је уловљена код Нентакета. Али то је отприлике пола од највеће икада обележене туне. За хватање рибе потребни су људски и тимски труд. У овом случају смо на туну ставили архивски сателитски обележивач који вири. Овај обележивач лежи на туни, мери животну средину око туне и коначно спадне са ње, одвоји се, отплута на површину и на основу математике која се налази у обележивачу, пошаље назад податке о локацији, притиску и температури путем сателита који круже око Земље. Оно што ми добијемо из овог сателитског обележивача су подаци, и то без људске интеракције, није потребно да ико нађе обележивач. Оба електронска обележивача о којима говорим су веома скупа. Њих су направили разни тимови у Северној Америци. Они су једни од наших најбољих инструмента, наша нова океанска технологија. Једна друштвена заједница је помогла више од било које друге. А то је рибарство државе Северна Каролина. Два места, Харис и Морхед Сити су сваке зиме преко 10 година правиле журку под именом ”Обележи Џина”, а рибари су радили са нама заједно на обележавању између 800 и 900 риба. У овом случају, заправо меримо рибу. Урадићемо нешто што смо недавно почели: узећемо узорак слузи. Погледајте како је сјајна кожа; можете видети мој одраз. Из те слузи можемо добити генетске профиле. Можемо да добијемо податке о полу, проверимо обележивач још једном, и оде назад у океан. Ово је моја омиљена.
With the help of my former postdoc, Gareth Lawson, this is a gorgeous picture of a single tuna. This tuna is actually moving on a numerical ocean. The warm is the Gulf Stream, the cold up there in the Gulf of Maine. That's where the tuna wants to go -- it wants to forage on schools of herring -- but it can't get there. It's too cold. But then it warms up, and the tuna pops in, gets some fish, maybe comes back to home base, goes in again and then comes back to winter down there in North Carolina and then on to the Bahamas. And my favorite scene, three tunas going into the Gulf of Mexico. Three tunas tagged. Astronomically, we're calculating positions. They're coming together. That could be tuna sex -- and there it is. That is where the tuna spawn. So from data like this, we're able now to put the map up, and in this map you see thousands of positions generated by this decade and a half of tagging. And now we're showing that tunas on the western side go to the eastern side. So two populations of tunas -- that is, we have a Gulf population, one that we can tag -- they go to the Gulf of Mexico, I showed you that -- and a second population. Living amongst our tunas -- our North American tunas -- are European tunas that go back to the Med. On the hot spots -- the hope spots -- they're mixed populations.
Уз помоћ мог постдокторалног студента Герета Лосона, добила сам ову предивну слику једне саме туне. Она се заправо креће кроз нумерички океан. Овде је топла Голфска струја, а овде горе је хладна струја залива у Мејну. Туна жели тамо да иде. Жели да лови јата харинга. Али не може да стигне до тамо. Превише је хладно. Али када отопли, туна сврати, улови мало рибе, можда се врати до куће, оде опет, а онда се преко зиме врати доле у Северну Каролину, а онда оде на Бахаме. А моја омељена сцена су три туне како иду у Мексички залив. Оне су обележене. Рачунамо њихове позиције, астрономским путем. Оне се приближавају једна другој. То би могао бити секс туна. Ето га. Овде се туне паре. Дакле, из оваквих података сада можемо да поставимо мапу, а на овој мапи можете видети хиљаде позиција добијених из овог деценијског процеса обележавања. А сада можемо да докажемо да туне са западне стране иду на источну страну. Дакле, две популације туна - популација залива, она коју можемо да обелжеимо - показала сам вам да иду у Мексички залив - и друга популација. Међу нашим северноамеричким тунама живе и европске туне које се враћају назад у Медитеран. На местима са биолошким проблемима као и наместима наде, ове популације су измешане.
And so what we've done with the science is we're showing the International Commission, building new models, showing them that a two-stock no-mixing model -- to this day, used to reject the CITES treaty -- that model isn't the right model. This model, a model of overlap, is the way to move forward. So we can then predict where management places should be. Places like the Gulf of Mexico and the Mediterranean are places where the single species, the single population, can be captured. These become forthright in places we need to protect. The center of the Atlantic where the mixing is, I could imagine a policy that lets Canada and America fish, because they manage their fisheries well, they're doing a good job. But in the international realm, where fishing and overfishing has really gone wild, these are the places that we have to make hope spots in. That's the size they have to be to protect the bluefin tuna.
Оно што смо урадили са науком је да смо показали Интернационалном Комитету, направили смо нове моделе, показали смо им да је модел са две популације које се не мешају који се и дан данас користи, употребљен да би се одбацио споразум о сврставању туне у угрожену врсту - то није добар модел. Овај модел који се заснива на преклапању две популације је прави начин за пут даље. Тако можемо да предвидимо где би требало да буду места за менаџмент. Места као што је Мексички залив и Медитеран и места где једна врста, једна популација може бити ухваћена, То су места која морамо да заштитимо. Сво мешање се догађа у центру Атлантика. Могу да замислим закон који дозвољава Канади и Америци да лови рибу зато што те две државе добро одржавају ниво рибе, имају добар успех. Али у интернационалном домену, места где су риболов и прекомерни риболов стварно превазишли сваку меру, то су та која морамо заштитити и дати им наду. Да би се плаворепа туна заштитила, она морају бити ове величине.
Now in a second project called Tagging of Pacific Pelagics, we took on the planet as a team, those of us in the Census of Marine Life. And, funded primarily through Sloan Foundation and others, we were able to actually go in, in our project -- we're one of 17 field programs and begin to take on tagging large numbers of predators, not just tunas. So what we've done is actually gone up to tag salmon shark in Alaska, met salmon shark on their home territory, followed them catching salmon and then went in and figured out that, if we take a salmon and put it on a line, we can actually take up a salmon shark -- This is the cousin of the white shark -- and very carefully -- note, I say "very carefully," -- we can actually keep it calm, put a hose in its mouth, keep it off the deck and then tag it with a satellite tag. That satellite tag will now have your shark phone home and send in a message. And that shark leaping there, if you look carefully, has an antenna. It's a free swimming shark with a satellite tag jumping after salmon, sending home its data. Salmon sharks aren't the only sharks we tag. But there goes salmon sharks with this meter-level resolution on an ocean of temperature -- warm colors are warmer. Salmon sharks go down to the tropics to pup and come into Monterey.
У другом пројекту који се зове ”Обележавање пацифичких врста отвореног мора”, узели смо планету као тим, они од нас који смо чланови организације, ”Цензус Морског Живота”. Захваљујући фонду Фондације Слоун и неких осталих, успели смо да започнемо наш пројекат - ми смо једни од 17 програма - и да почнемо да обележавамо велики број грабљиваца, не само туна. Успели смо чак да обележимо и једну врсту ајкуле на Аљасци, отишли смо на домаћу територију те ајкуле, пратили их и посматрали како хватају лососе, а онда смо открили да, ако лососа ставимо на удицу, можемо да ухватимо ајкулу. Ово је рођак беле ајкуле - и да веома пажљиво - обратите пажњу да сам рекла ”веома пажљиво”, заправо можемо да их држимо смиреним, да им у уста ставимо црево, и да их онда обележимо сателитским обележивачем. Сада ће ајкула тим сателитским обележивачем да телефонира кући и да им пошаље поруку. А ова ајкула која овде скаче, ако пажљиво погледате, има антену. То је слободна ајкула са сателитским обележивачем која јури лососа, док у усто време и која шаље податке кући. Ово нису једине ајкуле које обележавамо. Ево једне ајкуле о којима сам говорила у одличној резолуцији на разним температурама - топле боје предсављају топлију температуру. Те ајкуле одлазе доле у тропске пределе да се легу и долазе у Монтереј.
Now right next door in Monterey and up at the Farallones are a white shark team led by Scott Anderson -- there -- and Sal Jorgensen. They can throw out a target -- it's a carpet shaped like a seal -- and in will come a white shark, a curious critter that will come right up to our 16-ft. boat. It's a several thousand-pound animal. And we'll wind in the target. And we'll place an acoustic tag that says, "OMSHARK 10165," or something like that, acoustically with a ping. And then we'll put on a satellite tag that will give us the long-distance journeys with the light-based geolocation algorithms solved on the computer that's on the fish. So in this case, Sal's looking at two tags there, and there they are: the white sharks of California going off to the white shark cafe and coming back. We also tag makos with our NOAA colleagues, blue sharks. And now, together, what we can see on this ocean of color that's temperature, we can see ten-day worms of makos and salmon sharks. We have white sharks and blue sharks. For the first time, an ecoscape as large as ocean-scale, showing where the sharks go.
Управо поред Монтереја, код Фаралонса је тим за беле ајкуле који предводе Скот Андерсон и Сал Џоргенсон. Они могу да баце мету - тепих у облику фоке - и виде радозналу белу ајкулу како долази и прилази нашем 5 метара дугачком броду. То је неколико хиљада килограма тешка животиња. Онда повучемо мету назад, а затим ставимо акустични обележивач на коме пише ”OMSHARK 10165,” или тако нешто, и има звук, као бип. Онда ставимо сателитски обележивач који ће нам показати дуга путовања са једноставним алгоритмима географских локација које решава сам компјутер који је на риби. Дакле, у овом случају, Сал гледа два велика обележивача. Ево их: беле ајкуле из Калифорније одлазе у кафић белих ајкула и враћају се. Такође обележавамо са нашим колегама из агенције за океан и атмосферу и краткорепе и плаве ајкуле. А сада, заједно можемо да видимо, ове боје су температуре, видимо десетодневне скупине две врсте ајкула у топлим водама. Видимо беле и плаве ајкуле. По први пут нам еколошки пејзаж величине океана показује где ајкуле иду.
The tuna team from TOPP has done the unthinkable: three teams tagged 1,700 tunas, bluefin, yellowfin and albacore all at the same time -- carefully rehearsed tagging programs in which we go out, pick up juvenile tunas, put in the tags that actually have the sensors, stick out the tuna and then let them go. They get returned, and when they get returned, here on a NASA numerical ocean you can see bluefin in blue go across their corridor, returning to the Western Pacific.
Тим за туне је урадио нешто незамисливо: три тима је обележило 1,700 туна, плаворепе, жуторепе и албакор туне, све у исто време - пажљиво увежбан програм обележавања у коме идемо, ухватимо младе туне, ставимо им обележиваче који имају сензоре који вире из рибе, а онда их пустимо. Када их вратимо назад у воду, на овом нумеричком океану НАСЕ (Национална ваздухопловна и свемирска администрација САД-а), видите плаворепе туне у плавом како иду кроз свој коридор и враћају се у западни Пацифик.
Our team from UCSC has tagged elephant seals with tags that are glued on their heads, that come off when they slough. These elephant seals cover half an ocean, take data down to 1,800 feet -- amazing data. And then there's Scott Shaffer and our shearwaters wearing tuna tags, light-based tags, that now are going to take you from New Zealand to Monterey and back, journeys of 35,000 nautical miles we had never seen before. But now with light-based geolocation tags that are very small, we can actually see these journeys. Same thing with Laysan albatross who travel an entire ocean on a trip sometimes, up to the same zone the tunas use. You can see why they might be caught. Then there's George Schillinger and our leatherback team out of Playa Grande tagging leatherbacks that go right past where we are. And Scott Benson's team that showed that leatherbacks go from Indonesia all the way to Monterey. So what we can see on this moving ocean is we can finally see where the predators are. We can actually see how they're using ecospaces as large as an ocean.
Наш тим са Универзитета из Калифорније у Санта Крузу је обележио врсту фока побележивачима који су залепљени на главама, а који отпадну када им кожа изумре. Ове фоке покривају половину океана, узимају податке и до 550 метара дубине - невероватни подаци. А онда је ту Скот Шејфер са малим птицама које носе веома лаке обележиваче за туне, које ће вас сада одвести од Новог Зеланда до Монтереја и назад, пут који је дуг око 65,000 километара и који никада раније нисмо видели. Али са овим лаганим и веома малим обележивачима који показују географску локацију, можемо заправо да видимо та путовавања. Исто се дешава и са ”Лејсан” врстом албатроса које некада путују преко читавог океана до истих зона које користе туне. Можете видети зашто их је могуће ухватити. А онда је ту и Џорџ Шилинџер и тим из Плаја Гранде који се бави обележавањем угрожене врсте морске корњаче које пролазе поред места где се ми налазимо. А тим Скота Бенсона кој је показао ту врсту корњача из Индонезије па све до Монтереја. Оно што можемо да кажемо за океан у покрету је да коначно можемо да видимо где су грабљивице. Можемо да видимо како оне користе еколошке просторе величине океана.
And from this information, we can begin to map the hope spots. So this is just three years of data right here -- and there's a decade of this data. We see the pulse and the seasonal activities that these animals are going on. So what we're able to do with this information is boil it down to hot spots, 4,000 deployments, a huge herculean task, 2,000 tags in an area, shown here for the first time, off the California coast, that appears to be a gathering place. And then for sort of an encore from these animals, they're helping us. They're carrying instruments that are actually taking data down to 2,000 meters. They're taking information from our planet at very critical places like Antarctica and the Poles. Those are seals from many countries being released who are sampling underneath the ice sheets and giving us temperature data of oceanographic quality on both poles.
Из ових информација можемо да почнемо да стављамо на мапу те тачке наде. Ово овде су подаци од само три године. А имамо податке из једне деценије. Видимо ритам и сезонске активности кроз које ове животиње пролазе. Ове информације можемо да сажмемо и да утврдимо тачке са еколошким проблемима; имали смо неких 4,000 океанских путовања - огроман задатак - као и 2,000 обележивача у области која је овде показана по први пут, близу калифорнијске обале која изгледа као место за окупљање. А онда видимо како нам ове животиње помажу. Оне носе инструменте који сакупљају податке до дубине од 2,000 метара. Они сакупљају информације са наше планете на критичним местима као што су Антарктик и полови. Ово су фоке из многих земаља које су пуштене и које сакупљају податке испод ледених покривача и дају нам податке о темпреатури високог квалитета са оба пола.
This data, when visualized, is captivating to watch. We still haven't figured out best how to visualize the data. And then, as these animals swim and give us the information that's important to climate issues, we also think it's critical to get this information to the public, to engage the public with this kind of data. We did this with the Great Turtle Race -- tagged turtles, brought in four million hits. And now with Google's Oceans, we can actually put a white shark in that ocean. And when we do and it swims, we see this magnificent bathymetry that the shark knows is there on its path as it goes from California to Hawaii. But maybe Mission Blue can fill in that ocean that we can't see. We've got the capacity, NASA has the ocean. We just need to put it together.
Ови подаци су, када се прикажу, заносни за гледање. Још увек нисмо нашли најбољи начин да их графички прикажемо. Док ове животиње пливају и дају нам информације које су важне за проблеме са климом, сматрамо да је исто тако критично да ове информације поделимо са публиком да бисмо је укључили у цео процес. То смо урадили са Трком великих корњача, обележених корњача, и добили смо око 4 милиона посетилаца путем интернета. А сада и са апликацијом ”Гугл Океан” можемо да сместимо у беле ајкуле на мапу океана. А када их убацимо о оне пливају видимо ову сјајну батиметрију (наука о океанском дну) који ајкула познаје као једини пут на свом путу из Калифорније ка Хавајима. Али можда Плава Мисија може да попуни океан који не можемо да видимо. Имамо капацитет за то, НАСА поседује океан. Само је потребно све стаставити.
So in conclusion, we know where Yellowstone is for North America; it's off our coast. We have the technology that's shown us where it is. What we need to think about perhaps for Mission Blue is increasing the biologging capacity. How is it that we can actually take this type of activity elsewhere? And then finally -- to basically get the message home -- maybe use live links from animals such as blue whales and white sharks. Make killer apps, if you will. A lot of people are excited when sharks actually went under the Golden Gate Bridge. Let's connect the public to this activity right on their iPhone. That way we do away with a few internet myths.
Дакле, у закључку, знамо где се налази Јелоустоун за Северну Америку; налази се близу наше обале. Имамо технологију која нам је то показала. Можда би требало да мислимо да би Плава Мисија требало да повећа капацитет праћења животиња путем обележивања. Како оваку активност можемо пренети негде другде? Коначно, да понесемо поруку кући да користимо живе интернет линкове са животиња као што су плави китови и беле ајкуле. Или чак да аправимо најбоље ”Ајфон” апликације. Многи људи су узбуђени када су ајкуле прошле испод моста Голден Гејт. Повежимо публику са овим путем ”Ајфонова.” На тај начин ћемо растурити неколико интернет митова.
So we can save the bluefin tuna. We can save the white shark. We have the science and technology. Hope is here. Yes we can. We need just to apply this capacity further in the oceans.
Да бисмо спасили плаворепу туну. Да бисмо спасили белу ајкулу. Имамо науку и технологију. Нада је овде. Да, ми то можемо (алузија на Обамин слоган). Само морамо применити сав тај капацитет на океане.
Thank you.
Хвала вам.
(Applause)
(Аплауз)