About four years ago, the New Yorker published an article about a cache of dodo bones that was found in a pit on the island of Mauritius. Now, the island of Mauritius is a small island off the east coast of Madagascar in the Indian Ocean, and it is the place where the dodo bird was discovered and extinguished, all within about 150 years. Everyone was very excited about this archaeological find, because it meant that they might finally be able to assemble a single dodo skeleton.
Пред околу четири години, списанието Њујоркер објави статија за куп од коски од птицата додо кој бил пронајден во јама на островот Маурициус. Маурициус е мал остров источно од Мадагаскар во Индискиот Океан и е местото каде што птицата додо беше пронајдена и истребена во период од 150 години. Сите беа возбудени за овој археолошки пронајдок, бидејќи значеше дека постои шанса најпосле да се состави единствен целосен скелет од додо.
See, while museums all over the world have dodo skeletons in their collection, nobody -- not even the actual Natural History Museum on the island of Mauritius -- has a skeleton that's made from the bones of a single dodo. Well, this isn't exactly true. The fact is, is that the British Museum had a complete specimen of a dodo in their collection up until the 18th century -- it was actually mummified, skin and all -- but in a fit of space-saving zeal, they actually cut off the head and they cut off the feet and they burned the rest in a bonfire. If you go look at their website today, they'll actually list these specimens, saying, the rest was lost in a fire.
Видете, иако музеите ширум светот имаат скелети од додо во своите колекции, никој - дури ни Природонаучниот музеј на островот Маурициус - нема скелет што е направен од коските од единствена додо птица. Всушност, ова не е сосема точно. Британскиот Музеј имал комплетен примерок на додо во својата колекција до XVIII век - бил мумифициран, со кожа и се друго - но, при ревносно расчистување за ослободување на простор тие ги исекле главата и стапалата, а остатокот го изгореле на клада Ако ја погледнете нивната веб страница денес, тие се уште ги имаат овие делови на списокот, а за остатокот пишува дека е изгубен во пожар.
Not quite the whole truth. Anyway. The frontispiece of this article was this photo, and I'm one of the people that thinks that Tina Brown was great for bringing photos to the New Yorker, because this photo completely rocked my world. I became obsessed with the object -- not just the beautiful photograph itself, and the color, the shallow depth of field, the detail that's visible, the wire you can see on the beak there that the conservator used to put this skeleton together -- there's an entire story here. And I thought to myself, wouldn't it be great if I had my own dodo skeleton? (Laughter)
Не е баш целата вистина. Сепак. Главниот дел од овој натпис беше сликава, и јас сум еден од оние што мислат дека Тина Браун беше одлична во избирање слики за списанието Њујоркер, зашто сликава потполно ми го разниша светот. Станав опседнат со предметот - не само прекрасната фотографија сама за себе, туку и бојата, малата длабочина на поле, видливите детали, жицата што се гледа таму на клунот што ја користел конзерваторот да го состави скелетот, може да се состави цела приказна. И си помислив, нели би било одлично да имам свој додо скелет? (смеа)
I want to point out here at this point that I've spent my life obsessed by objects and the stories that they tell, and this was the very latest one. So I began looking around for -- to see if anyone sold a kit, some kind of model that I could get, and I found lots of reference material, lots of lovely pictures. No dice: no dodo skeleton for me. But the damage had been done. I had saved a few hundred photos of dodo skeletons into my "Creative Projects" folder -- it's a repository for my brain, everything that I could possibly be interested in. Any time I have an internet connection, there's a sluice of stuff moving into there, everything from beautiful rings to cockpit photos. The key that the Marquis du Lafayette sent to George Washington to celebrate the storming of the Bastille. Russian nuclear launch key: The one on the top is the picture of the one I found on eBay; the one on the bottom is the one I made for myself, because I couldn't afford the one on eBay. Storm trooper costumes. Maps of Middle Earth -- that's one I hand-drew myself. There's the dodo skeleton folder. This folder has 17,000 photos -- over 20 gigabytes of information -- and it's growing constantly. And one day, a couple of weeks later, it might have been maybe a year later, I was in the art store with my kids, and I was buying some clay tools -- we were going to have a craft day. I bought some Super Sculpeys, some armature wire, some various materials. And I looked down at this Sculpey, and I thought, maybe, yeah, maybe I could make my own dodo skull.
И така -- овде сакам да нагласам дека го поминав животот опседнат од предмети и приказните што тие ги раскажуваат, и дека оваа беше најновата. Така почнав да барам наоколу - да видам дали некој продава некава опрема за изработка, или некаков модел на птицата и успеав да најдам многу податоци, многу убави слики - но немав среќа - нема скелет од додо за мене. Но, веќе не можев да се откажам. Веќе бев зачувал неколку стотици слики на скелети од додо во мојата папка „Креативни проекти“ - таа е ризница за мојот мозок, полна со се што би можело некогаш да ме интересира. Секогаш кога ќе се поврзам на интернет, ставам сешто во неа, од убави прстења до слики од кабини на авиони. Клучот што Маркизот од Лафает му го испратил на Џорџ Вашингтон да го прослави падот на Бастиља. Руски клуч за нуклеарно лансирање. Горната слика е од оној што го најдов на eBay; а долната е слика на клучот што самиот го направив, затоа што не можев да си го дозволам оној од eBay. Костуми на стормтрупери. Карти на Средната Земја - оваа самиот рачно ја нацртав. И еве ја папката за додо скелетот. Во неа има 17 000 фотографии - преку 20 гигабајти информации - и постојано се зголемува. Еден ден, неколку недели подоцна, или можеби дури и по една година, бев во продавница за уметнички реквизити со децата, купувавме алатки за обликување на глина - требаше да имаме Креативен ден. Купив глина Супер Скалпи, жица за арматура и други материјали. И погледнав во глината и си помислив, можеби, можеби би можел да направам сопствен додо череп.
I should point out at this time -- I'm not a sculptor; I'm a hard-edged model maker. You give me a drawing, you give me a prop to replicate, you give me a crane, scaffolding, parts from "Star Wars" -- especially parts from "Star Wars" -- I can do this stuff all day long. It's exactly how I made my living for 15 years. But you give me something like this -- my friend Mike Murnane sculpted this; it's a maquette for "Star Wars, Episode Two" -- this is not my thing -- this is something other people do -- dragons, soft things.
Овде треба да нагласам - не сум скулптор. Јас правам макети со цврсти рабови. Дајте ми цртеж, дајте ми реквизит да реплицирам, дајте ми кран, скеле, делови од „Војна на ѕвездите“ - посебно делови од „Војна на ѕвездите“ - тоа можам да го работам по цел ден. Токму така заработував за живот цели 15 години. Но, ако ми дадете нешто вакво - мојот пријател Мајк Мјурнејн го има извајано ова, тоа е кукла од „Војна на Ѕвездите - Епизода втора“ - тоа не е мој домен, тоа го прават други луѓе - змејови, меки нешта.
However, I felt like I had looked at enough photos of dodo skulls to actually be able to understand the topology and perhaps replicate it -- I mean, it couldn't be that difficult. So, I started looking at the best photos I could find. I grabbed all the reference, and I found this lovely piece of reference. This is someone selling this on eBay; it was clearly a woman’s hand, hopefully a woman's hand. Assuming it was roughly the size of my wife's hand, I made some measurements of her thumb, and I scaled them out to the size of the skull. I blew it up to the actual size, and I began using that, along with all the other reference that I had, comparing it to it as size reference for figuring out exactly how big the beak should be, exactly how long, etc.
Сепак, чувствував дека сум видел доволно слики од черепи од додо за да можам вистински да ја разберам неговата топологија и можеби да го репродуцирам - мислам, не би требало да биде премногу тешко. Така, почнав да ги барам најдобрите слики што можев да ги најдам, Го земав целиот референтен материјал, и ја најдов оваа прекрасна фотографија. Некој го продаваше ова на eBay. Очигледно, тоа е женска рака. Барем се надевам дека е женска. Претпоставив дека е приближно голема како раката на мојата жена. Го измерив нејзиниот палец и го споредив со сите димензии на черепот. Ја зголемив сликата до природна величина и ја користев заедно со останатиот референтен материјал. Ги споредував сите податоци за големина за да одредам колку точно голем треба да биде клунот, колку треба да биде долг и слично.
And over a few hours, I eventually achieved what was actually a pretty reasonable dodo skull. And I didn't mean to continue, I -- it's kind of like, you know, you can only clean a super messy room by picking up one thing at a time; you can't think about the totality. I wasn't thinking about a dodo skeleton; I just noticed that as I finished this skull, the armature wire that I had been used to holding it up was sticking out of the back just where a spine would be. And one of the other things I'd been interested in and obsessed with over the years is spines and skeletons, having collected a couple of hundred. I actually understood the mechanics of vertebrae enough to kind of start to imitate them. And so button by button, vertebrae by vertebrae, I built my way down. And actually, by the end of the day, I had a reasonable skull, a moderately good vertebrae and half of a pelvis.
По неколку часови некако успеав да направам нешто што беше личеше на прилично добар череп на додо. И немав намера да продолжам, тоа е, знаете, како кога чистите многу нечиста соба почнувате со средување на работите една по една, не можете да размислувате за целината. Не размислував да правам додо скелет, само забележав кога го завршив черепот дека арматурата што ја користев да го придржува излегуваше од задната страна на черепот токму на местото каде што би требал да биде ’рбетот А една од другите работи кои ме интересирале и со кои сум бил опседнат низ годините се ’рбети и скелети, и бидејќи бев собрал неколку стотици веќе доволно ја разбирав механиката на пршлените за да можам да почнам да ја имитирам. И така дел по дел, пршлен по пршлен, го моделирав ’рбетот надолу И така, на крајот на денот, имав разумно добар череп, средно добар ’рбет и половина од карлица.
And again, I kept on going, looking for more reference, every bit of reference I could find -- drawings, beautiful photos. This guy -- I love this guy! He put a dodo leg bones on a scanner with a ruler. This is the kind of accuracy that I wanted, and I replicated every last bone and put it in. And after about six weeks, I finished, painted, mounted my own dodo skeleton. You can see that I even made a museum label for it that includes a brief history of the dodo. And TAP Plastics made me -- although I didn't photograph it -- a museum vitrine. I don't have the room for this in my house, but I had to finish what I had started.
И повторно, продолжував, барав повеќе референтен материјал. секое делче од референца што би можел да го најдам - цртежи, прекрасни фотографии. Овој човек - го сакам човеков! Тој ставил коски од нога на додо во скенер со размерник. Ова е токму нивото на точност што го сакав, и јас само ја ископирав секоја коска и ги составив. И после околу, мислам, шест недели, го завршив, обоив и наместив мојот сопствен скелет на додо. Можете да видите дека дури направив и музејска етикета за него на која е испишана кратка историја на додото. И ТАП Пластикс ми направи - иако не ја сликав - музејска витрина. Немам простор за ова во мојата куќа, но морав да го завршам започнатото.
And this actually represented kind of a sea change to me. Again, like I said, my life has been about being fascinated by objects and the stories that they tell, and also making them for myself, obtaining them, appreciating them and diving into them. And in this folder, "Creative Projects," there are tons of projects that I'm currently working on, projects that I've already worked on, things that I might want to work on some day, and things that I may just want to find and buy and have and look at and touch. But now there was potentially this new category of things that I could sculpt that was different, that I -- you know, I have my own R2D2, but that's -- honestly, relative to sculpting, to me, that's easy.
Ова всушност претставуваше значајна промена за мене. И како што веќе реков, целиот мој живот се состоеше од фасцинираност од предмети и приказните што тие ги раскажуваат, и правење на истите за да ги задржам за себе, да ги ценам и да ме обземат во себе. И во оваа папка, „Креативни Проекти“ има милиони проекти на кои моментално работам, проекти на кои веќе сум работел, нешта на кои би сакал да работам некој ден, и нешта што можеби би сакал само да ги најдам и имам и да ги гледам и допрам. Но сега, таму се појави потенцијал за оваа нова категорија на нешта кои би можел да ги вајам тоа беше различно, дека јас - знаете, јас имам сопствен Арту Диту (R2D2), но тоа искрено, споредено со вајањето, за мене тоа е лесно.
And so I went back and looked through my "Creative Projects" folder, and I happened across the Maltese Falcon. Now, this is funny for me: to fall in love with an object from a Hammett novel, because if it's true that the world is divided into two types of people, Chandler people and Hammett people, I am absolutely a Chandler person. But in this case, it's not about the author, it's not about the book or the movie or the story, it's about the object in and of itself. And in this case, this object is -- plays on a host of levels.
И така се навратив и ја разгледав мојата папка „Креативни Проекти“ и налетав на Малтешкиот сокол. Видете, ова е интересно за мене: да се вљубам во предмет од роман на Хамет, затоа ако е точно дека светот е поделен на два типа на луѓе - оние кои го сакаат Чендлер и оние кои го сакаат Хамет, јас апсолутно сум за Чендлер. Но во овој случај, не е - нема врска со авторот, нема врска со книгата или филмот или приказната, се работи за самиот предмет таков каков што е. И во случајов, предметов е - постои на повеќе нивоа.
First of all, there's the object in the world. This is the "Kniphausen Hawk." It is a ceremonial pouring vessel made around 1700 for a Swedish Count, and it is very likely the object from which Hammett drew his inspiration for the Maltese Falcon. Then there is the fictional bird, the one that Hammett created for the book. Built out of words, it is the engine that drives the plot of his book and also the movie, in which another object is created: a prop that has to represent the thing that Hammett created out of words, inspired by the Kniphausen Hawk, and this represents the falcon in the movie. And then there is this fourth level, which is a whole new object in the world: the prop made for the movie, the representative of the thing, becomes, in its own right, a whole other thing, a whole new object of desire.
Прво, предметов постои во реалниот свет. Ова е „Соколот Кипхаусен“ Тој е церемонијален сад направен околу 1700 год. за шведски гроф и многу веројатно е предметот од кој Хамет ја црпел својата инспирација за Малтешкиот сокол. Потоа постои птицата која Хамет ја создал за книгата. Создадена од зборови, таа е моторот кој го движи дејството во неговата книга и во филмот, во кој е создаден друг предмет: реквизит кој треба да го претставува она што Хамет го создал со зборови, инспириран од Нипхаузерскиот сокол, што го претставува соколот во филмот. И на крај постои четврто ниво, кое е сосема нов објект во реалноста, реквизитот направен за филмот, репрезентација на оригиналниот сокол, станува, сам за себе, сосема ново нешто, сосема нова опсесија.
And so now it was time to do some research. I actually had done some research a few years before -- it's why the folder was there. I'd bought a replica, a really crappy replica, of the Maltese Falcon on eBay, and had downloaded enough pictures to actually have some reasonable reference. But I discovered, in researching further, really wanting precise reference, that one of the original lead birds had been sold at Christie's in 1994, and so I contacted an antiquarian bookseller who had the original Christie's catalogue, and in it I found this magnificent picture, which included a size reference. I was able to scan the picture, blow it up to exactly full size.
Сега беше време да истражувам. Всушност, пред неколку години бев истражувал затоа и постоеше папката. Бев купил реплика, многу лоша реплика, на Малтешкиот Сокол на eBay, и бев собрал доволно слики така што имав доста референтен материјал. Но открив, преку понатамошно истажување, барајќи навистина прецизни референци, дека птицата - една од оригиналните оловни птици - била продадена од Кристис во 1994 год, и така контактирав со една антикварница која го имаше оригиналниот каталог на Кристис и во него ја најдов оваа величествена слика, на која се прикажани и димензиите на птицата. Успеав да ја скенирам сликата и да ја зголемам точно до вистинската големина.
I found other reference. Avi [Ara] Chekmayan, a New Jersey editor, actually found this resin Maltese Falcon at a flea market in 1991, although it took him five years to authenticate this bird to the auctioneers' specifications, because there was a lot of controversy about it. It was made out of resin, which wasn't a common material for movie props about the time the movie was made. It's funny to me that it took a while to authenticate it, because I can see it compared to this thing, and I can tell you -- it's real, it's the real thing, it's made from the exact same mold that this one is. In this one, because the auction was actually so controversial, Profiles in History, the auction house that sold this -- I think in 1995 for about 100,000 dollars -- they actually included -- you can see here on the bottom -- not just a front elevation, but also a side, rear and other side elevation.
Најдов уште материјали. Ави (Ара) Чекмајан, уредник од Њу Џерси, всушност го најде овој Малтешки сокол на еден пазар во 1991, му требаа пет години да ја потврди автентичноста на птицата да одговара на спецификациите на аукционерите, бидејќи имаше многу контроверзии околу неа. Беше направена од смола, која не била чест материјал за филмски реквизити во времето на снимањето на филмот. Чудно ми е што требаше толку време да се потврди автентичноста на птицата ја видов споредена со ова и можам да ви кажам дека е вистинската, направена е од потполно истиот калап како оваа. За оваа, бидејќи самата аукција беше контроверзна, Профили низ историјата, куќата за аукции што ја продаде - мислам дека беше во 1995 за околу 100 000 долари - тие вклучија - можете да видите овде долу - не само изглед од напред, туку и страничен изглед, изглед од назад и изглед од другата страна.
So now, I had all the topology I needed to replicate the Maltese Falcon. What do they do, how do you start something like that? I really don't know. So what I did was, again, like I did with the dodo skull, I blew all my reference up to full size, and then I began cutting out the negatives and using those templates as shape references. So I took Sculpey, and I built a big block of it, and I passed it through until, you know, I got the right profiles. And then slowly, feather by feather, detail by detail, I worked out and achieved -- working in front of the television and Super Sculpey -- here's me sitting next to my wife -- it's the only picture I took of the entire process. As I moved through, I achieved a very reasonable facsimile of the Maltese Falcon. But again, I am not a sculptor,
И така сега ја имав целата топологија која ми беше потребна за да направам реплика на Малтешкиот Сокол. Што се прави, како се почнува нешто такво? Навистина не знам. Она што јас го направив беше истата постапка како кај скелетот од додо. Го зголемив референтниот материјал до природна големина, и почнав да ги отсекувам негативите и да ги користам за да ја одредам формата на соколот. Направив голем блок од Скалпи глината и ги следев шаблоните додека не ги добив вистинските профили, И тогаш полека, пердув по пердув, детаљ по детаљ, ја обработував и постигнав - работејќи пред телевизорот - со помош на Супер Скалпи - еве ме до жена ми - ова е единствена слика што ја имам од целиот процес. Како што напредував успеав да направам доста веродостоен факсимил на Малтешкиот Сокол. Но ќе повторам, не сум скулптор,
and so I don't know a lot of the tricks, like, I don't know how my friend Mike gets beautiful, shiny surfaces with his Sculpey; I certainly wasn't able to get it. So, I went down to my shop, and I molded it and I cast it in resin, because in the resin, then, I could absolutely get the glass smooth finished. Now there's a lot of ways to fill and get yourself a nice smooth finish. My preference is about 70 coats of this -- matte black auto primer. I spray it on for about three or four days, it drips to hell, but it allows me a really, really nice gentle sanding surface and I can get it glass-smooth. Oh, finishing up with triple-zero steel wool. Now, the great thing about getting it to this point was that because in the movie, when they finally bring out the bird at the end, and they place it on the table, they actually spin it. So I was able to actually screen-shot and freeze-frame to make sure. And I'm following all the light kicks on this thing and making sure that as I'm holding the light in the same position, I'm getting the same type of reflection on it -- that's the level of detail I'm going into this thing. I ended up with this: my Maltese Falcon. And it's beautiful. And I can state with authority at this point in time, when I'd finished it, of all of the replicas out there -- and there is a few -- this is by far the most accurate representation of the original Maltese Falcon than anyone has sculpted. Now the original one, I should tell you,
и затоа не знам многу трикови како на пример, не знам како другар ми Мајк добива убави, сјајни површини со неговата Скалпи глина, јас секако не успеав во тоа. И така, отидов во мојата работилница и направив калап за соколот и го излеав во смола бидејќи со смолата можев да го добијам мазниот, стаклест завршен слој. Постојат многу начини да го пополните калапот и да добиете убав, мазен финиш. Јас претпочитам да нанесам околу 70 слоеви од оваа црна мат боја за автомобили. Ја нанесувам некаде околу 3 до 4 дена, прска насекаде, но се добива навистина мазна, нежна површина која можам да ја направам мазна како стакло, на крај ја обработувајќи ја со челична волна. Кога стигнав до оваа точка, бидејќи во филмот, кога ја изнесуваата птицата на крајот, ја поставуваат на масата и ја вртат, можев да ја стопирам сликата на екранот, кадар по кадар за да бидам сигурен. Ги следев сите удари на светлина, и се обидував - држејќи го светлото на исто место, да го добијам истиот вид на рефлексија - тоа беше нивото на деталност што го барав од себеси. И крајниот резултат беше следниов: мојот Малтешки Сокол. Прекрасен е. Можам да тврдам со сигурност дека во тој момент, кога ја завршив, од сите реплики кои постоеја - а ги има малку - оваа е далеку најпрецизна репрезентација на оригиналниот Малтешки Сокол што некој ја извајал. Оригиналната, би требал да ви кажам,
is sculpted by a guy named Fred Sexton. This is where it gets weird. Fred Sexton was a friend of this guy, George Hodel. Terrifying guy -- agreed by many to be the killer of the Black Dahlia. Now, James Ellroy believes that Fred Sexton, the sculptor of the Maltese Falcon, killed James Elroy's mother. I'll go you one stranger than that: In 1974, during the production of a weird comedy sequel to "The Maltese Falcon," called "The Black Bird," starring George Segal, the Los Angeles County Museum of Art had a plaster original of the Maltese Falcon -- one of the original six plasters, I think, made for the movie -- stolen out of the museum. A lot of people thought it was a publicity stunt for the movie. John's Grill, which actually is seen briefly in "The Maltese Falcon," is still a viable San Francisco eatery, counted amongst its regular customers Elisha Cook, who played Wilmer Cook in the movie, and he gave them one of his original plasters of the Maltese Falcon. And they had it in their cabinet for about 15 years, until it got stolen in January of 2007. It would seem that the object of desire only comes into its own by disappearing repeatedly.
е извајана од тип кој се вика Фред Секстон. Тука работите стануваат чудни. Фред Секстон бил пријател со Џорџ Ходел. Страшен човек - многу веруваат дека е убиецот на Црната Далија. Џејмс Елрој верува дека Фред Секстон, скулпторот на Малтешкиот Сокол, ја убил мајкара на Џејмс Елрој. Но станува уште почудно. Во 1974 год., за време на снимањето на чуден комичен продолжеток на „Малтешкиот Сокол“ кој се викал „Црната птица“ со Џорџ Сигал во главната улога, Обласниот музеј за уметност на Лос Анџелес имал гипсан оригинал од Малтешкиот Сокол - еден од шесте оригинали направени за филмот - кој бил украден од музејот. Многу луѓе мислеле дека е маркертиншки потег за промоција на филмот. Во ресторанот Џонс Грил, кој се појавува на кратко во филмот „Малтешкиот Сокол“ и е сеуште познато место за јадење во Сан Франциско, редовен муштерија бил Елиша Кук, кој го играл Вилмер Кук во филмот. Тој им подарил еден од оригиналните гипсани реквизити од Малтешкиот Сокол. Тие го чувале во витрина околу 15 години кога им бил украден во Јануари 2007 година. Се чини дека посакуваниот објект го добива своето значење единствено со постојано исчезнување.
So here I had this Falcon, and it was lovely. It looked really great, the light worked on it really well, it was better than anything that I could achieve or obtain out in the world. But there was a problem. And the problem was that: I wanted the entirety of the object, I wanted the weight behind the object. This thing was made of resin and it was too light. There's this group online that I frequent. It's a group of prop crazies just like me called the Replica Props Forum, and it's people who trade, make and travel in information about movie props. And it turned out that one of the guys there, a friend of mine that I never actually met, but befriended through some prop deals, was the manager of a local foundry. He took my master Falcon pattern, he actually did lost wax casting in bronze for me, and this is the bronze I got back. And this is, after some acid etching, the one that I ended up with.
И така го имав овој Сокол, тој беше убав. Одлично изгледаше. Светлото паѓаше многу убаво на него, беше подобар од било што што би можел да го постигнам или добијам било каде во светот. Но постоеше еден проблем. Тој проблем беше: Го сакав предметот во целина, сакав да ја има истата тежина. Ова што го направив беше од смола и беше премногу лесно. Има една група на интернет на која често ја посетувам чии членови се луди по реквизити исто како и јас. Таа се вика Replica Props Forum и нејзините членови прават филмски реквизити и разменуваат податоци за нив. Излезе дека еден од нив, пријател кој всушност и никогаш не сум го сретнал, но се спријателивме преку некои размени на реквизити, е менаџер на локална леарница. Ја зема мојата оригинална шема за соколот, направи бронзан модел излеан во восок и ми ја даде таа бронза. Ова, после малку гравирање со киселина, е крајниот резултат.
And this thing, it's deeply, deeply satisfying to me. Here, I'm going to put it out there, later on tonight, and I want you to pick it up and handle it. You want to know how obsessed I am. This project's only for me, and yet I went so far as to buy on eBay a 1941 Chinese San Francisco-based newspaper, in order so that the bird could properly be wrapped ... like it is in the movie. (Laughter) Yeah, I know! (Laughter) (Applause) There you can see, it's weighing in at 27 and a half pounds. That's half the weight of my dog, Huxley.
И со овој резултат сум многу, многу задоволен. Еве, ќе го ставам овде. подоцна и ќе можете... Сакам да го земете и да го разгледате. Сакате да знаете - колку сум опседнат. Овој проект е само за моја душа но сепак отидов толку далеку, што на eBay купив кинески весник од Сан Франциско од 1941 година, за да птицата биде соодветно замотана... како во самиот филм (смеа) Да, знам! (смеа)(аплауз) Како што можете да видите, тежи околу 12,5kg. Тоа е половина од тежината на моето куче Хаксли.
But there's a problem. Now, here's the most recent progression of Falcons. On the far left is a piece of crap -- a replica I bought on eBay. There's my somewhat ruined Sculpey Falcon, because I had to get it back out of the mold. There's my first casting, there's my master and there's my bronze. There's a thing that happens when you mold and cast things, which is that every time you throw it into silicone and cast it in resin, you lose a little bit of volume, you lose a little bit of size. And when I held my bronze one up against my Sculpey one, it was shorter by three-quarters of an inch. Yeah, no, really, this was like aah -- why didn't I remember this? Why didn't I start and make it bigger? So what do I do? I figure I have two options. One, I can fire a freaking laser at it, which I have already done, to do a 3D scan -- there's a 3D scan of this Falcon. I had figured out the exact amount of shrinkage I achieved going from a wax master to a bronze master and blown this up big enough to make a 3D lithography master of this, which I will polish, then I will send to the mold maker and then I will have it done in bronze. Or:
Но, има еден проблем. Еве ја прогресијата на соколите. Најлево е ѓубрето - лошата реплика што ја купив на eBay. Еве го донекаде уништениот сокол од Скалпи глина, затоа што морав да го извадам од калапот. Ова е првата излеана птица, еве го моделот за леење и еве ја бронзената птица. Има една работа која се јавува кога правиш калапи и лееш предмети. Секогаш кога ќе го извадиш до калапот, се губи дел од волуменот, се губи дел од големината. Кога го поставив бронзениот сокол до оној од скалпи глина, видов дека е помал за околу 1,9cm. Реакцијата ми беше ааах - зошто не ми текна на ова? Зошто не го направив поголемо на почетокот? Но што да правам? Имав две можности. Прво, можам да му насочам ласер, нешто што сум го правел претходно за да го скенирам во 3D - направив 3D скен на овој сокол. Го пресметав точниот сооднос на смалување што го добив при преоѓање од восочен на бронзен модел, и го зголемив доволно за да направам 3D литографски модел, кој ќе го измазнам, па ќе го пратам кај мајсторот за калапи и потоа ќе го излеам во бронза.
There are several people who own originals, and I have been attempting to contact them and reach them, hoping that they will let me spend a few minutes in the presence of one of the real birds, maybe to take a picture, or even to pull out the hand-held laser scanner that I happen to own that fits inside a cereal box, and could maybe, without even touching their bird, I swear, get a perfect 3D scan. And I'm even willing to sign pages saying that I'll never let anyone else have it, except for me in my office, I promise. I'll give them one if they want it. And then, maybe, then I'll achieve the end of this exercise. But really, if we're all going to be honest with ourselves, I have to admit that achieving the end of the exercise was never the point of the exercise to begin with, was it. Thank you.
Или - има неколку луѓе кои ги имаат оригиналите а јас са обидував да дојдам до нив и да ги контактирам, надевајќи се дека ќе ми дозволат да поминам неколку минути со една од вистинските птици, можеби за да ја фотографирам, или дури да го извадам рачниот ласерски скенер што го имам, кого го собира во кутија за цереалии, и можеби, дури и без да ја допрам нивната птица, се колнам, да добијам совршен 3Д скен. Дури и сум подготвен да потпишам дека нема да дозволам да ја добие никој друг, дека ќе стои само кај мене во канцеларијата, ветувам. Би им дал една и на нив ако сакаат. И тогаш, можеби, тогаш ќе стигнам до крајот оваа вежба. Но вистина, да бидам искрен, морам да признаам дека доаѓањето до крајот на вежбава никогаш не беше нејзината цел, нели. Ви благодарам.