In many patriarchal societies and tribal societies, fathers are usually known by their sons, but I'm one of the few fathers who is known by his daughter, and I am proud of it.
Во многу патријахални и племенски средини, татковците обично се познати по своите синови, но, јас сум еден од малкуте татковци кој е познат по својата ќерка, и сум горд на тоа.
(Applause)
(Аплауз)
Malala started her campaign for education and stood for her rights in 2007, and when her efforts were honored in 2011, and she was given the national youth peace prize, and she became a very famous, very popular young girl of her country. Before that, she was my daughter, but now I am her father. Ladies and gentlemen, if we glance to human history, the story of women is the story of injustice, inequality, violence and exploitation. You see, in patriarchal societies, right from the very beginning, when a girl is born, her birth is not celebrated. She is not welcomed, neither by father nor by mother. The neighborhood comes and commiserates with the mother, and nobody congratulates the father. And a mother is very uncomfortable for having a girl child. When she gives birth to the first girl child, first daughter, she is sad. When she gives birth to the second daughter, she is shocked, and in the expectation of a son, when she gives birth to a third daughter, she feels guilty like a criminal.
Малала ја започна нејзината кампања за образование и се заложи за своите права во 2007, и кога нејзините напори беа наградени во 2011, и ѝ беше доделена националната младинска награда за мир, таа стана многу позната, многу популарна девојка во својата земја. Претходно, таа беше мојата ќерка, но, сега јас сум нејзиниот татко. Дами и господа, доколку ја погледнеме човековата историја, приказната на жените е приказна за една неправда, нееднаквост, насилство и експлоатација. Видете, во патријахалните средини, уште од самиот почеток, кога ќе се роди девојче, нејзиното раѓање не се прославува. Таа не е добредојдена ниту од нејзиниот татко, ниту од нејзината мајка. Соседите доаѓаат и сочувствуваат со мајката, и никој не му честитува на таткото. На мајката многу ѝ е непријатно што родила девојче. Кога првороденото дете е девојче, прва ќерка, таа е тажна. Кога ќе роди уште едно девојче, таа е шокирана, и при исчекувањето на син, кога ќе роди и трето девојче, таа се чувствува виновно како криминалец.
Not only the mother suffers, but the daughter, the newly born daughter, when she grows old, she suffers too. At the age of five, while she should be going to school, she stays at home and her brothers are admitted in a school. Until the age of 12, somehow, she has a good life. She can have fun. She can play with her friends in the streets, and she can move around in the streets like a butterfly. But when she enters her teens, when she becomes 13 years old, she is forbidden to go out of her home without a male escort. She is confined under the four walls of her home. She is no more a free individual. She becomes the so-called honor of her father and of her brothers and of her family, and if she transgresses the code of that so-called honor, she could even be killed.
И не само што мајката страда, туку и ќерката, новородената ќеркичка, кога ќе потпорасне, и таа страда. На 5-годишна возраст, кога таа треба да почне да оди во училиште, останува дома, а нејзините браќа се примени на училиште. До 12-годишна возраст, таа некако живее добар живот. Може да се забавува. Може да игра со нејзините другарчиња на улиците, и може да се движи наоколу по улиците како пеперутка. Но, кога таа ќе навлезе во своите тинејџерски години, кога ќе наполни 13 години, ѝ се забранува да излегува од својот дом без машка придружба. Таа е ограничена помеѓу четирите ѕидови на својот дом. Таа повеќе не е слободна личност. Таа станува таканаречената чест на нејзиниот татко и нејзините браќа, и на нејзиното семејство, и доколку не се однесува соодветно на прописоците на таканаречената чест, може дури и да биде убиена.
And it is also interesting that this so-called code of honor, it does not only affect the life of a girl, it also affects the life of the male members of the family. I know a family of seven sisters and one brother, and that one brother, he has migrated to the Gulf countries, to earn a living for his seven sisters and parents, because he thinks that it will be humiliating if his seven sisters learn a skill and they go out of the home and earn some livelihood. So this brother, he sacrifices the joys of his life and the happiness of his sisters at the altar of so-called honor.
Исто така, интересно е и тоа штот аканаречените прописи на чест, не само што влијаат врз животот на девојчето, тие исто така влијаат и врз животите на машките членови на семејството. Познавам едно семејство со седум сестри и еден брат, и тој еден брат се пресели во Заливските земји, за да може да заработува за своите седум сестри и за родителите, зашто тој смета дека би било понижувачко доколку неговите седум сестри би научиле некоја вештина и заминат од домот и заработуваат за живот. Така, овој брат, го жртвува задоволствата во својот живот и среќата на неговите сестри на олтарот на таканаречената чест.
And there is one more norm of the patriarchal societies that is called obedience. A good girl is supposed to be very quiet, very humble and very submissive. It is the criteria. The role model good girl should be very quiet. She is supposed to be silent and she is supposed to accept the decisions of her father and mother and the decisions of elders, even if she does not like them. If she is married to a man she doesn't like or if she is married to an old man, she has to accept, because she does not want to be dubbed as disobedient. If she is married very early, she has to accept. Otherwise, she will be called disobedient. And what happens at the end? In the words of a poetess, she is wedded, bedded, and then she gives birth to more sons and daughters. And it is the irony of the situation that this mother, she teaches the same lesson of obedience to her daughter and the same lesson of honor to her sons. And this vicious cycle goes on, goes on.
Постои уште една норма во патријахалните средини, која се нарекува послушност. Една добра девојка се очекува да биде многу тивка, многу понизна, и многу покорна. Тој е критериумот. Примерот за тоа каква треба да биде една девојка е тивок. Таа треба да е тивка, и треба да ги прифаќа одлуките донесени од страна на мајка ѝ и татко ѝ и одлуките на постарите, дури и доколку не ѝ се допаѓаат. Ако е омажена за маж кој не ѝ се допаѓа, или доколку е омажена за стар човек, таа мора тоа да го прифати, затоа што не сака луѓето да се посомневаат во нејзината послушност. Доколку е омажена многу рано, таа мора да го прифати тоа. Инаку, ќе биде прогласена за непослушна. И што се случува на крајот? Според зборовите на една поетеса, таа е омажена, врзана, и потоа раѓа синови и ќерки. А иронијата во целата ситуација е во тоа што оваа мајка, ги учи на истата лекција за послушност нејзините ќерки, и истата лекција за чест кон нејзините синови. И така овој маѓепсан круг продолжува.
Ladies and gentlemen, this plight of millions of women could be changed if we think differently, if women and men think differently, if men and women in the tribal and patriarchal societies in the developing countries, if they can break a few norms of family and society, if they can abolish the discriminatory laws of the systems in their states, which go against the basic human rights of the women.
Дами и господа, страдањето на милиони жени може да биде променето доколку ние размислуваме поинаку, доколку мажите и жените размислуваат поинаку, доколку мажите и жените во племенските и патријахални средини во земјите во развој, доколку тие можат да прекршат неколку норми на семејството и општеството, доколку тие можат да ги поништат дискриминирачките закони на системите во своите земји кои се косат со основните човекови права на жените.
Dear brothers and sisters, when Malala was born, and for the first time, believe me, I don't like newborn children, to be honest, but when I went and I looked into her eyes, believe me, I got extremely honored. And long before she was born, I thought about her name, and I was fascinated with a heroic legendary freedom fighter in Afghanistan. Her name was Malalai of Maiwand, and I named my daughter after her. A few days after Malala was born, my daughter was born, my cousin came -- and it was a coincidence -- he came to my home and he brought a family tree, a family tree of the Yousafzai family, and when I looked at the family tree, it traced back to 300 years of our ancestors. But when I looked, all were men, and I picked my pen, drew a line from my name, and wrote, "Malala."
Драги браќа и сестри, кога Малала се роди, и за прв пат, верувајте ми, не сакам новороденчиња, да бидам искрен, но кога отидов и погледнав во нејзините очи, верувајте ми, се почувствував премногу почестен. А, долго пред да се роди, размислував за нејзиното име, и бев фасциниран од еден херојски, легендарен борец за слобода од Авганистан. Нејзиното име беше Малалаи од Маиванд, па ја нареков мојата ќерка по неа. Неколку дена откако Малала се роди, мојата ќерка се роди, дојде еден мој роднина, и сосема случајно, тој дојде во мојот дом и ми донесе семејно дрво, семејното дрво на семејството Јусафзаи, и кога погледнав во него, тоа се простираше 300 години наназад кон нашите предци. Но, кога го погледнав, сите беа мажи, и го зедов моето пенкало, повлеков линија од моето име, и напишав „Малала“.
And when she grow old, when she was four and a half years old, I admitted her in my school. You will be asking, then, why should I mention about the admission of a girl in a school? Yes, I must mention it. It may be taken for granted in Canada, in America, in many developed countries, but in poor countries, in patriarchal societies, in tribal societies, it's a big event for the life of girl. Enrollment in a school means recognition of her identity and her name. Admission in a school means that she has entered the world of dreams and aspirations where she can explore her potentials for her future life. I have five sisters, and none of them could go to school, and you will be astonished, two weeks before, when I was filling out the Canadian visa form, and I was filling out the family part of the form, I could not recall the surnames of some of my sisters. And the reason was that I have never, never seen the names of my sisters written on any document. That was the reason that I valued my daughter. What my father could not give to my sisters and to his daughters, I thought I must change it.
А кога таа потпорасна, кога наполни четири и пол години, ја примив во моето училиште. Ќе се прашате зошто го споменувам примањето на едно девојче во училиште? Да, морам да го споменам тоа. Тоа може да се земе здраво-за-готово во Канада, во Америка, во многу развиени земји, но во сиромашните земји, особено во патријахалните средини, во племенски средини, тоа е голем настан во животот на едно девојче. Запишувањето на училиште значи признавање на нејзиниот идентитет и нејзиното име. Нејзиното примање во училиште значи дека таа има навлезено во светот на сништата и копнежите каде може да го истражува својот потенцијал за нејзиниот иден живот. Јас имам пет сестри, и ниту една од нив не можеше да оди на училиште, и ќе се запрепастите. Пред две недели, кога го пополнував формуларот за канадска виза, делот од формуларот за семејството, не можев да се сетам на презимињата на некои од своите сестри. А, причина за тоа беше тоа што јас никогаш ги немам видено имињата на моите сестри напишани на било каков документ. Тоа беше причината поради која ја вреднувам својата ќерка. Тоа што татко ми не можеше да им го даде на моите сестри и неговите ќерки, помислив дека јас морам да го променам.
I used to appreciate the intelligence and the brilliance of my daughter. I encouraged her to sit with me when my friends used to come. I encouraged her to go with me to different meetings. And all these good values, I tried to inculcate in her personality. And this was not only she, only Malala. I imparted all these good values to my school, girl students and boy students as well. I used education for emancipation. I taught my girls, I taught my girl students, to unlearn the lesson of obedience. I taught my boy students to unlearn the lesson of so-called pseudo-honor.
Порано ја ценев интелигенцијата и брилијантноста на мојата ќерка. Ја охрабрував да седи со мене кога моите пијатели ме посетуваа. Ја охрабрував да доаѓа со мене на различни состаноци. И сите овие доблести, се обидував да ги вметнав во нејзината личност. И ова не беше само со неа, само со Малала. Јас ги влеав сите овие доблести во моето училиште, кај учениците девојчиња и момчиња. Го користев образованието за еманципирање. Ги учев моите девојчиња, моите ученички, да се одучат од лекцијата за послушност, Ги учев моите ученици да се одучат од лекцијата наречена псевдо-чест.
Dear brothers and sisters, we were striving for more rights for women, and we were struggling to have more, more and more space for the women in society. But we came across a new phenomenon. It was lethal to human rights and particularly to women's rights. It was called Talibanization. It means a complete negation of women's participation in all political, economical and social activities. Hundreds of schools were lost. Girls were prohibited from going to school. Women were forced to wear veils and they were stopped from going to the markets. Musicians were silenced, girls were flogged and singers were killed. Millions were suffering, but few spoke, and it was the most scary thing when you have all around such people who kill and who flog, and you speak for your rights. It's really the most scary thing.
Драги браќа и сестри, ние посегнувавме кон поголеми права за жените, и се боревме да добиеме повеќе, сè повеќе и повеќе простор за жените во општеството. Но, наидовме на нов феномен. Тој е смртоносен за човековите права, особено за правата на жените. Се нарекува „талибанизација“. Тој означува целосно негирање на учеството на жените во сите политички, економски и општествени активности. Стотици училишта се изгубени. На девојчињата им беше забрането да одат на училиште. Жените беа принудени да носат превез и беа спречени да одат на пазарите. Музичарките беа замолчени, девојчињата беа камшикувани, а пејачките убивани. Милиони страдаа, но само неколкумина прозбореа, и тоа беше најстрашната работа, кога наоколу имате такви луѓе кои убиваат и камшикуваат, а вие зборувате за своите права. Тоа навистина е најстрашното нешто.
At the age of 10, Malala stood, and she stood for the right of education. She wrote a diary for the BBC blog, she volunteered herself for the New York Times documentaries, and she spoke from every platform she could. And her voice was the most powerful voice. It spread like a crescendo all around the world. And that was the reason the Taliban could not tolerate her campaign, and on October 9 2012, she was shot in the head at point blank range.
На 10-годишна возраст, Малала се спротивстави, се спротивстави за правото на образование. Таа пишуваше дневник за блогот на BBC, волонтираше за документарците на New York Times, и зборуваше од секоја можна платформа. И нејзиниот глас беше најмоќен. Се прошири како крешендо насекаде низ светот. Тоа беше причината што Талибанците не можеа да ја толерираат нејзината кампања, и на 9-ти октомври, 2012 таа беше застрелана во главата од празна точка на нишанење.
It was a doomsday for my family and for me. The world turned into a big black hole. While my daughter was on the verge of life and death, I whispered into the ears of my wife, "Should I be blamed for what happened to my daughter and your daughter?"
Тоа беше судниот ден за моето семејство и за мене. Светот се претвори во голема црна дупка. Додека мојата ќерка беше на работ помеѓу животот и смртта, ѝ прошепотив на мојата сопруга, „Дали сум виновен за тоа што ѝ се случи на мојата и твоја ќерка?“
And she abruptly told me, "Please don't blame yourself. You stood for the right cause. You put your life at stake for the cause of truth, for the cause of peace, and for the cause of education, and your daughter in inspired from you and she joined you. You both were on the right path and God will protect her."
А, таа неочекувано ми рече: „Те молам не обвинувај се себе си. Ти се залагаше за вистинската цел. Го стави својот живот на коцка поради вистината, поради мирот, и поради образованието, а твојата ќерка се инспирираше од тебе и ти се придружи. Двајцата бевте на вистинскиот пат и Господ ќе ја заштити.“
These few words meant a lot to me, and I didn't ask this question again.
Овие неколку зборови премногу ми значеа, и никогаш повторно не го поставив тоа прашање.
When Malala was in the hospital, and she was going through the severe pains and she had had severe headaches because her facial nerve was cut down, I used to see a dark shadow spreading on the face of my wife. But my daughter never complained. She used to tell us, "I'm fine with my crooked smile and with my numbness in my face. I'll be okay. Please don't worry." She was a solace for us, and she consoled us.
Кога Малала беше во болница, и имаше многу силни болки, и имаше многу силни главоболки, затоа што нервот од лицето ѝ беше пресечен, гледав темна сенка како се шири на лицето на мојата сопруга. Но, мојата ќерка никогаш не се жалеше. Ни велеше, „Не ми пречи мојата искривена насмевка и моето здрвено лице. Ќе бидам во ред. Ве молам не грижете се.“ Таа ни беше утеха, и нашата сила.
Dear brothers and sisters, we learned from her how to be resilient in the most difficult times, and I'm glad to share with you that despite being an icon for the rights of children and women, she is like any 16-year old girl. She cries when her homework is incomplete. She quarrels with her brothers, and I am very happy for that.
Драги браќа и сестри, од неа научивме како да бидеме истрајни во најтешките времиња, и мило ми е што можам да го споделам со вас тоа што - настрана од тоа што е икона за правата на децата и жените, таа е како и секоја друга 16-годишна девојка. Плаче кога домашната не ѝ е подготвена. Се расправа со нејзините браќа, и мене ми е мило поради тоа.
People ask me, what special is in my mentorship which has made Malala so bold and so courageous and so vocal and poised? I tell them, don't ask me what I did. Ask me what I did not do. I did not clip her wings, and that's all.
Луѓето ме прашуваат, што е толку особено во моето менторство што ја направи Малала толку смела и толку храбра и толку гласна и подготвена? Јас им велам, не прашувајте ме што направив. Прашајте ме што не направив. Не ѝ ги потсеков крилјата, тоа е сè.
Thank you very much.
Ви благодарам многу.
(Applause) Thank you. Thank you very much. Thank you. (Applause)
(Аплауз) Ви благодарам. Ви благодарам многу. (Аплауз)