On November 5th, 1990, a man named El-Sayyid Nosair walked into a hotel in Manhattan and assassinated Rabbi Meir Kahane, the leader of the Jewish Defense League. Nosair was initially found not guilty of the murder, but while serving time on lesser charges, he and other men began planning attacks on a dozen New York City landmarks, including tunnels, synagogues and the United Nations headquarters. Thankfully, those plans were foiled by an FBI informant. Sadly, the 1993 bombing of the World Trade Center was not. Nosair would eventually be convicted for his involvement in the plot. El-Sayyid Nosair is my father.
Петог новембра 1990, човек по имену Ел-Саид Носаир ушао је у хотел на Менхетну и убио рабина Меира Канеа, вођу Лиге јеврејске одбране. У почетку, Носаир није оптужен за убиство, али док је служио казну за мања дела, почео је са другима да планира нападе на десетак њујоршких градских обележја, укључујући тунеле, синагоге и седиште Уједињених нација. На срећу, те нападе је спречио један доушник ФБИ-а. Нажалост, бомбардовање Светског трговинског центра 1993. није спречено. Носаир ће временом бити оптужен за учешће у завери. Ел-Саид Носаир је мој отац.
I was born in Pittsburgh, Pennsylvania in 1983 to him, an Egyptian engineer, and a loving American mother and grade school teacher, who together tried their best to create a happy childhood for me. It wasn't until I was seven years old that our family dynamic started to change. My father exposed me to a side of Islam that few people, including the majority of Muslims, get to see. It's been my experience that when people take the time to interact with one another, it doesn't take long to realize that for the most part, we all want the same things out of life. However, in every religion, in every population, you'll find a small percentage of people who hold so fervently to their beliefs that they feel they must use any means necessary to make others live as they do.
Рођен сам у Питсбургу, у Пенсилванији, 1983. Моји родитељи, отац египатски инжењер и драга мајка, американка, школска учитељица, заједно су се трудили да ми обезбеде срећно детињство. Наша породична динамика почела је да се мења када сам имао 7 година. Отац ми је показао једну страну ислама коју мало људи види, укључујући и већину муслимана. Искуство ми говори да, кад људи посвете време једни другима, убрзо схвате да углавном сви желимо исте ствари у животу. Међутим, у свакој религији и популацији, пронаћи ћете мали проценат људи који се тако страсно држе својих уверења, да осећају да морају свим могућим средствима да натерају друге да исто тако живе.
A few months prior to his arrest, he sat me down and explained that for the past few weekends, he and some friends had been going to a shooting range on Long Island for target practice. He told me I'd be going with him the next morning. We arrived at Calverton Shooting Range, which unbeknownst to our group was being watched by the FBI. When it was my turn to shoot, my father helped me hold the rifle to my shoulder and explained how to aim at the target about 30 yards off. That day, the last bullet I shot hit the small orange light that sat on top of the target and to everyone's surprise, especially mine, the entire target burst into flames. My uncle turned to the other men, and in Arabic said, "Ibn abuh." Like father, like son. They all seemed to get a really big laugh out of that comment, but it wasn't until a few years later that I fully understood what they thought was so funny. They thought they saw in me the same destruction my father was capable of. Those men would eventually be convicted of placing a van filled with 1,500 pounds of explosives into the sub-level parking lot of the World Trade Center's North Tower, causing an explosion that killed six people and injured over 1,000 others. These were the men I looked up to. These were the men I called ammu, which means uncle.
Неколико месеци пре хапшења, отац је сео са мном и објаснио ми да је током неколико претходних викенда са неким пријатељима ишао у стрељану на Лонг Ајленду, да вежбају гађање. Рекао ми је да ћу следећег јутра ићи са њима. Стигли смо у стрељану Калвертон, коју је посматрао ФБИ, а ми то нисмо ни знали. Када је на мене дошао ред да пуцам, отац ми је помогао да држим пушку на рамену и објаснио како да циљам у мету удаљену око 27 метара. Тог дана, последњи метак који сам испалио погодио је мало наранџасто светло на врху мете и цела мета је букнула у пламен, изненадивши све, а посебно мене. Мој стриц се окренуо ка осталима и рекао на арапском: "Ibn abuh." Какав отац, такав син. Сви су се лепо насмејали том коментару али тек након неколико година сам у потпуности разумео шта им је било тако смешно. Мислили су да су у мени видели исту деструцкију за коју је био способан мој отац. Ти људи су на крају били осуђени за постављање комбија напуњеног са 750кг експлозива у подземном нивоу паркинга северне куле Светског трговинског центра узроковавши експлозију која је убила шесторо људи и повредила још 1000 других. То су били људи на које сам се ја угледао. Њих сам звао ”аму”, што значи стриц.
By the time I turned 19, I had already moved 20 times in my life, and that instability during my childhood didn't really provide an opportunity to make many friends. Each time I would begin to feel comfortable around someone, it was time to pack up and move to the next town. Being the perpetual new face in class, I was frequently the target of bullies. I kept my identity a secret from my classmates to avoid being targeted, but as it turns out, being the quiet, chubby new kid in class was more than enough ammunition. So for the most part, I spent my time at home reading books and watching TV or playing video games. For those reasons, my social skills were lacking, to say the least, and growing up in a bigoted household, I wasn't prepared for the real world. I'd been raised to judge people based on arbitrary measurements, like a person's race or religion.
До деветнаесте године преселио сам се већ 20 пута, и та нестабилност током детињства није пружила прилику да стекнем много пријатеља. Сваки пут кад бих се осетио пријатно са неким, било је време да се пакујем и селим у следећи град. Пошто сам увек био нови у разреду, често сам био мета насилника. Свој идентитет сам крио од осталих у разреду, да бих избегао да будем мета, али испоставило се да је бити тихи, буцмасти, нови клинац било и више него довољно муниције. Већину времена сам проводио код куће читајући књиге и гледајући ТВ или играјући видео игре. Из тих разлога, недостајале су ми социјалне вештине, да тако кажем, и одрастајући у фанатичном дому, нисам био припремљен за стварни свет. Васпитан сам да судим о људима на основу произвољних мера, као што је нечија раса или религија.
So what opened my eyes? One of my first experiences that challenged this way of thinking was during the 2000 presidential elections. Through a college prep program, I was able to take part in the National Youth Convention in Philadelphia. My particular group's focus was on youth violence, and having been the victim of bullying for most of my life, this was a subject in which I felt particularly passionate. The members of our group came from many different walks of life. One day toward the end of the convention, I found out that one of the kids I had befriended was Jewish. Now, it had taken several days for this detail to come to light, and I realized that there was no natural animosity between the two of us. I had never had a Jewish friend before, and frankly I felt a sense of pride in having been able to overcome a barrier that for most of my life I had been led to believe was insurmountable. Another major turning point came when I found a summer job at Busch Gardens, an amusement park. There, I was exposed to people from all sorts of faiths and cultures, and that experience proved to be fundamental to the development of my character. Most of my life, I'd been taught that homosexuality was a sin, and by extension, that all gay people were a negative influence. As chance would have it, I had the opportunity to work with some of the gay performers at a show there, and soon found that many were the kindest, least judgmental people I had ever met. Being bullied as a kid created a sense of empathy in me toward the suffering of others, and it comes very unnaturally to me to treat people who are kind in any other way than how I would want to be treated. Because of that feeling, I was able to contrast the stereotypes I'd been taught as a child with real life experience and interaction. I don't know what it's like to be gay, but I'm well acquainted with being judged for something that's beyond my control.
И шта ми је отворило очи? Једно од искустава које је преиспитало овакво размишљање десило се током председничких избора 2000. Кроз факултетски припремни програм, могао сам да учествујем у Националној конвенцији за младе у Филаделфији. Фокус моје групе био је на насиљу младих, а пошто сам већим делом живота био жртва вршњачког насиља, био сам прилично узбуђен у вези са овом темом. Чланови моје групе долазили су из различитих животних сфера. Једног дана, пред крај конвенције, открио сам да је један момак с којим сам се спријатељио био Јеврејин. Било је потребно неколико дана да тај детаљ изађе на видело, и схватио сам да не постоји природно непријатељство између нас двојице. Никада раније нисам имао Јеврејина за пријатеља, и искрено, осећао сам понос што сам могао да превазиђем баријеру за коју сам током живота наведен да верујем да је непремостива. Још једна велика прекретница је дошла када сам пронашао летњи посао у Буш гарденсу, забавном парку. Тамо сам био у контакту са људима свих вера и култура, и то искуство је било темељ у развоју мог карактера. Током живота, учен сам да је хомосексуалност грех, и да самим тим, геј људи представљају негативан утицај. Судбина је тако хтела, имао сам прилику да радим са неким од геј извођача на једној представи тамо, и ускоро сам открио да су многи од њих најљубазнији, најмање осуђујући људи које сам икад упознао. То што сам као клинац био малтретиран, створило је у мени неки осећај емпатије за патње других, и било ми је врло неприродно да људе који су љубазни третирам било како осим онако како бих волео да мене третирају. Захваљујући том осећају, могао сам да стереотипе, којима су ме као дете учили, супротставим стварним искуствима и интеракцијама. Не знам како је то бити геј, али добро знам како је кад те осуђују за нешто што је изван твоје контроле.
Then there was "The Daily Show." On a nightly basis, Jon Stewart forced me to be intellectually honest with myself about my own bigotry and helped me to realize that a person's race, religion or sexual orientation had nothing to do with the quality of one's character. He was in many ways a father figure to me when I was in desperate need of one. Inspiration can often come from an unexpected place, and the fact that a Jewish comedian had done more to positively influence my worldview than my own extremist father is not lost on me.
Потом, ту је био "The Daily Show." Из вечери у вече, Џон Стјуарт ме је терао да будем интелектуално искрен са собом, у вези са својом нетолеранцијом и помогао ми је да схватим да нечија расна, религиозна или сексуална припадност немају никакве везе са њиховим карактером. Он ми је на много начина представљао очинску фигуру када ми је она очајнички била потребна. Инспирација често долази са неочекиваног места, и није ми промакла чињеница да је комичар Јеврејин имао више позитивног утицаја на мој поглед на свет од мог рођеног оца екстремисте.
One day, I had a conversation with my mother about how my worldview was starting to change, and she said something to me that I will hold dear to my heart for as long as I live. She looked at me with the weary eyes of someone who had experienced enough dogmatism to last a lifetime, and said, "I'm tired of hating people." In that instant, I realized how much negative energy it takes to hold that hatred inside of you.
Једног дана сам са мајком разговарао о томе како је мој поглед на свет почео да се мења, и она ми је рекла нешто што ћу чувати у срцу докле год сам жив. Погледала ме је уморним очима некога ко је искусио довољно догматизма за један животни век и рекла: ”Уморна сам од мржње према људима”. Тог тренутка сам схватио колико је негативне енергије потребно да се та мржња чува у себи.
Zak Ebrahim is not my real name. I changed it when my family decided to end our connection with my father and start a new life. So why would I out myself and potentially put myself in danger? Well, that's simple. I do it in the hopes that perhaps someone someday who is compelled to use violence may hear my story and realize that there is a better way, that although I had been subjected to this violent, intolerant ideology, that I did not become fanaticized. Instead, I choose to use my experience to fight back against terrorism, against the bigotry. I do it for the victims of terrorism and their loved ones, for the terrible pain and loss that terrorism has forced upon their lives. For the victims of terrorism, I will speak out against these senseless acts and condemn my father's actions. And with that simple fact, I stand here as proof that violence isn't inherent in one's religion or race, and the son does not have to follow the ways of his father. I am not my father.
Зак Ибрахим није моје право име. Променио сам га када је моја породица одлучила да прекине везу са мојим оцем и започне нови живот. Зашто бих се онда разоткрио, и потенцијално довео у опасност? Па, једноставно је. То радим с надом да ће неко, некад, ко је приморан да користи насиље, можда чути моју причу и схватити да постоји бољи начин, да, иако сам био изложен овој насилничкој, нетолерантној идеологији, нисам постао фанатик. Уместо тога, изабрао сам да искористим своје искуство за борбу против тероризма и против нетолеранције. То чиним за жртве тероризма и њихове вољене, због ужасног бола и губитка који тероризам намеће њиховим животима. За жртве тероризма, проговорићу против бесмислених дела и осудићу дела свог оца. И са том једноставном чињеницом, стојим овде као доказ да насиље није урођено у нечијој религији или раси, и да син не мора да прати путеве свога оца. Ја нисам мој отац.
Thank you. (Applause)
Хвала вам. (Аплауз)
Thank you, everybody. (Applause)
Хвала свима. (Аплауз)
Thank you all. (Applause)
Хвала. (Аплауз)
Thanks a lot. (Applause)
Много вам хвала. (Аплауз)