The theme of my talk today is, "Be an artist, right now." Most people, when this subject is brought up, get tense and resist it: "Art doesn't feed me, and right now I'm busy. I have to go to school, get a job, send my kids to lessons ... " You think, "I'm too busy. I don't have time for art." There are hundreds of reasons why we can't be artists right now. Don't they just pop into your head?
Тема мог данашњег говора је: "Буди уметник, одмах сад." Када се помене ова тема, многи људи постану напети и одбијају је: "Мене уметност не храни, а и сада сам заузет. Морам у школу, да нађем посао, да водим децу на часове..." Помислите: "Преазузет сам. Немам времена за уметност" Постоје стотине разлога зашто не можемо да будемо уметници одмах сада. Зар вам само не искачу у глави?
There are so many reasons why we can't be, indeed, we're not sure why we should be. We don't know why we should be artists, but we have many reasons why we can't be. Why do people instantly resist the idea of associating themselves with art? Perhaps you think art is for the greatly gifted or for the thoroughly and professionally trained. And some of you may think you've strayed too far from art. Well you might have, but I don't think so. This is the theme of my talk today. We are all born artists.
Постоји много разлога зашто не можемо бити, а, заиста, нисмо ни сигурни зашто треба да будемо. Не знамо зашто треба да будемо уметници, али имамо много разлога зашто не можемо бити. Зашто људи у старту одбијају идеју да повежу себе и уметност? Можда мислите да је уметност за баш надарене или за темељно и професионално образоване. А неки можда мисле да су се превише удаљили од уметности. Па, можда и јесте, али ја не мислим тако. То је тема мог данашњег говора. Сви смо рођени уметници.
If you have kids, you know what I mean. Almost everything kids do is art. They draw with crayons on the wall. They dance to Son Dam Bi's dance on TV, but you can't even call it Son Dam Bi's dance -- it becomes the kids' own dance. So they dance a strange dance and inflict their singing on everyone. Perhaps their art is something only their parents can bear, and because they practice such art all day long, people honestly get a little tired around kids.
Ако имате децу, знате на шта мислим. Скоро све што деца раде је уметност. Она жврљају фломастерима по зиду. Играју уз музику са Те-Ве-а, али то ни не можете назвати туђим плесом - то постаје плес самог детета. Она играју чудан плес и намећу своје певање свима. Можда њихову уметност могу поднети само њихови родитељи, и пошто она вежбају своју уметност по цео дан, људи, искрено, постану помало уморни поред деце.
Kids will sometimes perform monodramas -- playing house is indeed a monodrama or a play. And some kids, when they get a bit older, start to lie. Usually parents remember the very first time their kid lies. They're shocked. "Now you're showing your true colors," Mom says. She thinks, "Why does he take after his dad?" She questions him, "What kind of a person are you going to be?"
Деца ће некад изводити монодраме - игре по кући су заиста монодраме или комади. И нека деца, кад мало порасту, почну да лажу. Обично родитељи запамте прву дечју лаж. И буду шокирани. "Сад показујеш ко си стварно", мама каже. А мисли: "Зашто почиње да личи на свог оца?" Она га испитује: "Каква особа ћеш бити кад порастеш?"
But you shouldn't worry. The moment kids start to lie is the moment storytelling begins. They are talking about things they didn't see. It's amazing. It's a wonderful moment. Parents should celebrate. "Hurray! My boy finally started to lie!" All right! It calls for celebration. For example, a kid says, "Mom, guess what? I met an alien on my way home." Then a typical mom responds, "Stop that nonsense." Now, an ideal parent is someone who responds like this: "Really? An alien, huh? What did it look like? Did it say anything? Where did you meet it?" "Um, in front of the supermarket."
Али не треба бринути. Тренутак кад дете почне да лаже је тренутак кад почиње приповедање. Она говоре о стварима које нису видела. То је запањујуће. Предиван тренутак. Родитељи треба да славе. "Ура! Мој дечак је коначно почео да лаже!" То! То треба прославити. На пример, дете каже: "Мама, чик погоди? Срео сам ванземаљца на путу до куће." Типична мама одговори: "Прекини са бесмислицама." А идеалан родитељ је неко ко одговори са: "Стварно? Ванземаљца, ха? Како је изгледао? Је л' рекао нешто? Где си га срео?" "Хм, испред продавнице."
When you have a conversation like this, the kid has to come up with the next thing to say to be responsible for what he started. Soon, a story develops. Of course this is an infantile story, but thinking up one sentence after the next is the same thing a professional writer like me does. In essence, they are not different. Roland Barthes once said of Flaubert's novels, "Flaubert did not write a novel. He merely connected one sentence after another. The eros between sentences, that is the essence of Flaubert's novel." That's right -- a novel, basically, is writing one sentence, then, without violating the scope of the first one, writing the next sentence. And you continue to make connections.
Када овако водите разговор, дете мора да смисли шта следеће да каже у складу са почетком. Ускоро се развије прича. Наравно, ово је дечја прича, али смишљање једне реченице за другом јесте исто оно што професионални писци, попут мене, раде. У суштини, деца нису различита. Роланд Барт је рекао за Флоберов роман: "Флобер није написао роман. Он је само ређао једну реченицу за другом. Ерос између реченица, то је суштина Флоберовог романа." Тако роман, суштински, јесте писање једне реченице, а онда, без нарушавања смисла прве, писање следеће реченице. И наставите да правите везе.
Take a look at this sentence: "One morning, as Gregor Samsa was waking up from anxious dreams, he discovered that in his bed he had been changed into a monstrous verminous bug." Yes, it's the first sentence of Franz Kafka's "The Metamorphosis." Writing such an unjustifiable sentence and continuing in order to justify it, Kafka's work became the masterpiece of contemporary literature. Kafka did not show his work to his father. He was not on good terms with his father. On his own, he wrote these sentences. Had he shown his father, "My boy has finally lost it," he would've thought.
Погледајте ову реченицу: "Једног јутра, док се Грегор Самса будио из ружног сна, открио је да се у свом кревету преметнуо у страшну ушљиву бубу." Да, ово је прва реченица Кафкинe "Метаморфозe". Писањем овако неоправдиве реченице и настављањем да би се оправдала, Кафкин рад је постао ремек дело савремене литературе. Кафка није показао свој рад свом оцу. Није био у добрим односима са својим оцем. Он је сам написао те реченице. Да је показао свом оцу... "Мој син је сасвим пукао.", помислио би отац.
And that's right. Art is about going a little nuts and justifying the next sentence, which is not much different from what a kid does. A kid who has just started to lie is taking the first step as a storyteller. Kids do art. They don't get tired and they have fun doing it. I was in Jeju Island a few days ago. When kids are on the beach, most of them love playing in the water. But some of them spend a lot of time in the sand, making mountains and seas -- well, not seas, but different things -- people and dogs, etc. But parents tell them, "It will all be washed away by the waves." In other words, it's useless. There's no need. But kids don't mind. They have fun in the moment and they keep playing in the sand. Kids don't do it because someone told them to. They aren't told by their boss or anyone, they just do it.
И то је тачно. Уметност и јесте благо лудило и оправдавање следеће реченице, што није толико различито од онога што деца раде. Дете које тек што је почело да лаже прави први корак као приповедач. Деца стварају уметност. Не умарају се и забављају се док то раде. Био сам на Чеџу острву пре неки дан. Када су деца на плажи, већина њих воли да се игра у води. Али нека проводе доста времана у песку, правећи планине и мора, добро, не мора, али различите ствари, људе, псе, итд. Али им родитељи кажу: "Све ће обрисати таласи." Другим речима, бескорисно је. Нема потребе за тим. Али децу баш брига. Она се забављају у тренутку и настављају да се играју у песку. Деца то не раде јер им је неко тако рекао. Њима није наредио шеф или било ко, она то само раде.
When you were little, I bet you spent time enjoying the pleasure of primitive art. When I ask my students to write about their happiest moment, many write about an early artistic experience they had as a kid. Learning to play piano for the first time and playing four hands with a friend, or performing a ridiculous skit with friends looking like idiots -- things like that. Or the moment you developed the first film you shot with an old camera. They talk about these kinds of experiences. You must have had such a moment. In that moment, art makes you happy because it's not work. Work doesn't make you happy, does it? Mostly it's tough.
Када сте били мали, кладим се да сте уживали у задовољству примитивне уметности. Када тражим од студената да пишу о свом најсрећнијем тренутку, многи пишу о разним уметничким искуствима која су имали као деца. О учењу свирања клавира по први пут и свирању у четири руке са другаром. Или о извођењу смешних шегачења са друштвом док су изгледали као идиоти. О таквим стварима. Или о тренутку када су развили први филм који су исликали старим апаратом. Они говоре о овим врстама искуства. Мора да сте и ви имали такве тренутке. У том тренутку, уметност нас усрећује зато што није посао. Посао нас не усрећује, зар не? Углавном је напоран.
The French writer Michel Tournier has a famous saying. It's a bit mischievous, actually. "Work is against human nature. The proof is that it makes us tired." Right? Why would work tire us if it's in our nature? Playing doesn't tire us. We can play all night long. If we work overnight, we should be paid for overtime. Why? Because it's tiring and we feel fatigue. But kids, usually they do art for fun. It's playing. They don't draw to sell the work to a client or play the piano to earn money for the family. Of course, there were kids who had to. You know this gentleman, right? He had to tour around Europe to support his family -- Wolfgang Amadeus Mozart -- but that was centuries ago, so we can make him an exception. Unfortunately, at some point our art -- such a joyful pastime -- ends. Kids have to go to lessons, to school, do homework and of course they take piano or ballet lessons, but they aren't fun anymore. You're told to do it and there's competition. How can it be fun? If you're in elementary school and you still draw on the wall, you'll surely get in trouble with your mom. Besides, if you continue to act like an artist as you get older, you'll increasingly feel pressure -- people will question your actions and ask you to act properly.
Француски писац Мајкл Турније има чувену изреку. Она је заправо помало шкодљива. "Посао је против људске природе. Доказ је то што нас умара." Зашто би нас посао умарао ако је у нашој природи? Игра нас не умара. Можемо се играти целу ноћ. Ако радимо преко ноћи, треба да нам плате прековремени рад. Зашто? Зато што је исцрпљујуће и осећамо замор. Али деца, она се баве уметношћу због забаве. То је игра. Она не цртају да би продала дело клијенту и не свирају клавир да би зарадила новац за породицу. Наравно, било је деце која су и то морала. Знате овог господина, зар не? Он је морао на турнеју по Европи да би издржавао своју породицу. Волфганг Амадеус Моцарт. Али је то било пре неколико векова и можемо га сматрати изузетком. Нажалост, у неком тренутку се наша уметност, наше радосно прошло време, завршава. Деца морају да иду на часове, у школу, да раде домаћи и наравно, иду на часове клавира или балета, али се више не забављају. Речено вам је да то радите и идете на такмичења. Како то може бити забавно? Ако сте у основној школи и још увек цртате по зиду, сигурно ћете награбусити код своје маме. Уосталом, ако наставите да се понашате као уметник кад порастете, константно осећате притисак, људи ће преиспитивати ваше поступке и тражити да се понашате прикладно.
Here's my story: I was an eighth grader and I entered a drawing contest at school in Gyeongbokgung. I was trying my best, and my teacher came around and asked me, "What are you doing?" "I'm drawing diligently," I said. "Why are you using only black?" Indeed, I was eagerly coloring the sketchbook in black. And I explained, "It's a dark night and a crow is perching on a branch." Then my teacher said, "Really? Well, Young-ha, you may not be good at drawing but you have a talent for storytelling." Or so I wished. "Now you'll get it, you rascal!" was the response. (Laughter) "You'll get it!" he said. You were supposed to draw the palace, the Gyeonghoeru, etc., but I was coloring everything in black, so he dragged me out of the group. There were a lot of girls there as well, so I was utterly mortified.
Ово је моја прича: био сам осми разред и пријавио сам се на такмичење у цртању у школи у Кјонбокуну. Дао сам све од себе. Мој наставник је пришао и питао ме: "Шта то радиш?" "Цртам марљиво," рекао сам. "Зашто користиш само црну?" Заиста, нестрпљиво сам бојио блок за цртање у црно. Објаснио сам: "То је тамна ноћ и врана мирује на грани." Онда је мој наставник рекао, "Заиста? Па, Јанг-ха, можда нећеш бити добар у цртању, али имаш таленат за приповедање." Ил' сам пожелео да то каже. "Сад ћеш да добијеш своје, ти битанго!", био је одговор. (Смех) "Добићеш своје!", рекао је. Требало је да се нацрта палата, Кјонбокун, итд... али сам ја све бојио у црно, па ме је одвукао из групе. Било је и доста девојчица па сам био потпуно преплашен.
None of my explanations or excuses were heard, and I really got it big time. If he was an ideal teacher, he would have responded like I said before, "Young-ha may not have a talent for drawing, but he has a gift for making up stories," and he would have encouraged me. But such a teacher is seldom found. Later, I grew up and went to Europe's galleries -- I was a university student -- and I thought this was really unfair. Look what I found. (Laughter)
Ниједно од мојих објашњења или изговора није било саслушано, и дебело сам добио своје. Да је био идеалан наставник, он би ми одговорио као што сам рекао малопре, "Јанг-ха можда нема таленат за цртање, али има дар за смишљање прича" и охрабрио би ме. Али су такви наставници ретки. Касније, када сам одрастао и посетио европске галерије, био сам студент универзитета и мислио сам да је то било баш непоштено. Погледајте шта сам нашао. (Смех)
Works like this were hung in Basel while I was punished and stood in front of the palace with my drawing in my mouth. Look at this. Doesn't it look just like wallpaper? Contemporary art, I later discovered, isn't explained by a lame story like mine. No crows are brought up. Most of the works have no title, Untitled. Anyways, contemporary art in the 20th century is about doing something weird and filling the void with explanation and interpretation -- essentially the same as I did. Of course, my work was very amateur, but let's turn to more famous examples.
Дела као ово су висила у Базелу док сам ја био кажњен и стајао испред палате са својим цртежом у устима. Погледајте ово. Зар не изгледа баш као тапет? Савремена уметност, касније сам открио, није објашњена неубедљивом причом попут моје. Никакве вране се не помињу. Већина дела нема назив, Без наслова. Како било, савремена уметност у 20. веку настоји да уради нешто уврнуто и да попуни празнину објашњењима и интерпретацијама, суштински, исто као што сам и ја урадио. Наравно, мој рад је био веома аматерски, али да се окренемо познатијим примерима.
This is Picasso's. He stuck handlebars into a bike seat and called it "Bull's Head." Sounds convincing, right? Next, a urinal was placed on its side and called "Fountain". That was Duchamp. So filling the gap between explanation and a weird act with stories -- that's indeed what contemporary art is all about. Picasso even made the statement, "I draw not what I see but what I think." Yes, it means I didn't have to draw Gyeonghoeru. I wish I knew what Picasso said back then. I could have argued better with my teacher. Unfortunately, the little artists within us are choked to death before we get to fight against the oppressors of art. They get locked in. That's our tragedy.
Ово је Пикасо. Он је углавио волан и седиште бицикла и назвао га "Бикова глава." Звучи убедљиво, зар не? Следеће, писоар је био положен на страну и назван "Фонтана". То је био Дишан. Попуњавање простора између објашњења и уврнутог чина причама... тиме се бави савремена уметност. Пикасо је чак и изјавио: "Не сликам оно што видим, већ оно што мислим." Да, то значи да ја нисам морао да насликам Кјонбокун. Волео бих да сам тада знао шта је Пикасо рекао. Могао бих боље да се расправљам са својим наставником. Нажалост, мали уметници у нама су задављени на смрт пре него што почнемо да се боримо против тлачитеља уметности. Они бивају затворени. То је наша трагедија.
So what happens when little artists get locked in, banished or even killed? Our artistic desire doesn't go away. We want to express, to reveal ourselves, but with the artist dead, the artistic desire reveals itself in dark form. In karaoke bars, there are always people who sing "She's Gone" or "Hotel California," miming the guitar riffs. Usually they sound awful. Awful indeed. Some people turn into rockers like this. Or some people dance in clubs. People who would have enjoyed telling stories end up trolling on the Internet all night long. That's how a writing talent reveals itself on the dark side.
Дакле, шта се деси када мали уметници бивају затворени, протерани или чак убијени? Наша уметничка жеља не нестаје. Ми желимо да изразимо, да откријемо себе, али са мртвим уметником, уметничка жеља се октрива у мрачном облику. У караоке баровима, увек има људи који певају "She's Gone" или "Hotel California", имитирајући гитарске рифове. Обично звуче грозно. Заиста грозно. Неки људи се претворе у рокере попут ових. А неки играју у клубовима. Људи који би уживали да причају приче заврше тролујући по интернету по целу ноћ. Тако се таленат за писање открива кроз тамну страну.
Sometimes we see dads get more excited than their kids playing with Legos or putting together plastic robots. They go, "Don't touch it. Daddy will do it for you." The kid has already lost interest and is doing something else, but the dad alone builds castles. This shows the artistic impulses inside us are suppressed, not gone. But they can often reveal themselves negatively, in the form of jealousy. You know the song "I would love to be on TV"? Why would we love it? TV is full of people who do what we wished to do, but never got to. They dance, they act -- and the more they do, they are praised. So we start to envy them. We become dictators with a remote and start to criticize the people on TV. "He just can't act." "You call that singing? She can't hit the notes." We easily say these sorts of things. We get jealous, not because we're evil, but because we have little artists pent up inside us. That's what I think.
Понекад видимо тате како су више узбуђени од своје деце, играјући се Лего коцкама или састављајући пластичне роботе. Наступе са: "Не дирај то. Тата ће то да уради за тебе." Дете је већ изгубило интересовање и ради нешто друго, али тата сам прави замкове. Ово показује да су уметнички импулси у нама потиснути, не и нестали. Али се често могу негативно испољити, у облику љубоморе. Знате песму "I would love to be on TV"? Зашто бисмо то волели? ТеВе је пун људи који раде оно што смо ми желели, али никада нисмо радили. Они играју, они глуме и што више то раде, више су слављени. Па почињемо да им завидимо. Постајемо диктатори са даљинским и почињемо да критикујемо људе на ТеВе-у. "Он баш не уме да глуми." "То зовеш певањем? Она не може да погоди ниједан тон." Олако изговарамо овакве ствари. Постанемо љубоморни, не зато што смо зли, већ зато што су мали уметници у нама потиснути. Тако ја мислим.
What should we do then? Yes, that's right. Right now, we need to start our own art. Right this minute, we can turn off TV, log off the Internet, get up and start to do something. Where I teach students in drama school, there's a course called Dramatics. In this course, all students must put on a play. However, acting majors are not supposed to act. They can write the play, for example, and the writers may work on stage art. Likewise, stage art majors may become actors, and in this way you put on a show. Students at first wonder whether they can actually do it, but later they have so much fun. I rarely see anyone who is miserable doing a play. In school, the military or even in a mental institution, once you make people do it, they enjoy it. I saw this happen in the army -- many people had fun doing plays.
Шта онда треба да урадимо? Да, тако је. Сада, треба да започнемо сопствену уметност. Баш овог минута, можемо угасити ТеВе, излоговати се са интернета, устати и почети да радимо нешто. Када учим студенте у школи глуме, постоји курс под називом Драмска уметност. На овом курсу, сви студенти морају да поставе комад. Међутим, они којима је глума главни предмет не треба да глуме. Они могу да напишу комад, на пример, а писци могу да раде на сценској уметности. Такође, студенти сценских уметности могу да постану глумци. Овако постављате своју представу. Студенти се испрва питају да ли уопште они то могу да ураде, али се касније добро забављају. Ретко видим икога ко је очајан док ради на комаду. У школи, војсци или чак и у менталној установи, једном када покренете људе да то раде, они уживају. Виђао сам да се ово дешава у војсци, многи људи су се забављали правећи представе.
I have another experience: In my writing class, I give students a special assignment. I have students like you in the class -- many who don't major in writing. Some major in art or music and think they can't write. So I give them blank sheets of paper and a theme. It can be a simple theme: Write about the most unfortunate experience in your childhood. There's one condition: You must write like crazy. Like crazy! I walk around and encourage them, "Come on, come on!" They have to write like crazy for an hour or two. They only get to think for the first five minutes.
Имам и друго искуство: На својим часовима писања, студентима дајем посебне задатке. Моји студенти су попут вас, многима писање није главни предмет. Некима је главна уметност или музика и они мисле да не умеју да пишу. Њима дам празне табаке и тему. То може бити једноставна тема: пишите о најнесрећнијем искуству из свог детињства. Постоји један услов: морају да пишу као суманути. Као суманути! Шетам између њих и охрабрујем их: "Хајде, хајде!" Морају да пишу као суманути сат или два. Добијају да мисле само првих пет минута.
The reason I make them write like crazy is because when you write slowly and lots of thoughts cross your mind, the artistic devil creeps in. This devil will tell you hundreds of reasons why you can't write: "People will laugh at you. This is not good writing! What kind of sentence is this? Look at your handwriting!" It will say a lot of things. You have to run fast so the devil can't catch up. The really good writing I've seen in my class was not from the assignments with a long deadline, but from the 40- to 60-minute crazy writing students did in front of me with a pencil. The students go into a kind of trance. After 30 or 40 minutes, they write without knowing what they're writing. And in this moment, the nagging devil disappears.
Разлог због кога тражим да пишу као суманити је тај што када пишете полако и много мисли пролази кроз главу, уметнички демон се увлачи. Овај демон ће вам рећи хиљаде разлога зашто да не пишете: "Људи ће ти се смејати. Ово није добро писање! Каква ти је ово реченица? Види рукопис!" Рећи ће доста ствари. Морате грабити брзо тако да вас демон не сустигне. Баш добро писање које сам виђао на својим предавањима није било по задатку са далеким роком, већ после 40, 60 минута лудачког писања студената испред мене са оловком. Студенти упадну у неку врсту транса. После 30, 40 минута, они пишу без свести о томе шта пишу. У том моменту, џандрљив демон нестаје.
So I can say this: It's not the hundreds of reasons why one can't be an artist, but rather, the one reason one must be that makes us artists. Why we cannot be something is not important. Most artists became artists because of the one reason. When we put the devil in our heart to sleep and start our own art, enemies appear on the outside. Mostly, they have the faces of our parents. (Laughter) Sometimes they look like our spouses, but they are not your parents or spouses. They are devils. Devils. They came to Earth briefly transformed to stop you from being artistic, from becoming artists. And they have a magic question. When we say, "I think I'll try acting. There's a drama school in the community center," or "I'd like to learn Italian songs," they ask, "Oh, yeah? A play? What for?" The magic question is, "What for?" But art is not for anything. Art is the ultimate goal. It saves our souls and makes us live happily. It helps us express ourselves and be happy without the help of alcohol or drugs. So in response to such a pragmatic question, we need to be bold. "Well, just for the fun of it. Sorry for having fun without you," is what you should say. "I'll just go ahead and do it anyway." The ideal future I imagine is where we all have multiple identities, at least one of which is an artist.
Тако да могу рећи: нису важне хиљаде разлога због којих неко не може бити уметник, већ један разлог због ког морамо бити. Зашто не можемо да будемо нешто што није важно. Многи уметници постају уметници због једног разлога. Када успавамо демона у нашем срцу и почнемо своју уметност, непријатељи се појављују споља. Углавном имају лица нашиг родитеља. (Смех) Понекад имају лик наших супружника, али они нису ваши родитељи или супружници. Они су демони. Демони. Они долазе на земљу брзински трансформисани да вас спрече да будете, да постанете уметници. И они имају магична питања. Када кажемо: "Мислим да ћу пробати са глумом. Постоји школа глуме у мојој месној заједници." Или "Волео бих да научим италијанске песме" Они ће питати: "Стварно? Глума? Шта ће ти то?" Магично питање је "Шта ће ти то?" Али уметност не постоји због нечега. Уметност је крајњи циљ. Она спашава наше душе и чини наш живот срећним. Она помаже да изразимо себе и да будемо срећни без помоћи алкохола или дрога. Како бисмо одговорили на овакво прагматично питање, морамо бити чврсти. "Па, само због забаве. Жао ми је што се забављам без тебе." јесте оно што треба рећи. "Свакако ћу наставити то да радим." У идеалној будућности коју ја замишљам, ми сви имамо вишеструке идентитете, од којих је бар један уметник.
Once I was in New York and got in a cab. I took the backseat, and in front of me I saw something related to a play. So I asked the driver, "What is this?" He said it was his profile. "Then what are you?" I asked. "An actor," he said. He was a cabby and an actor. I asked, "What roles do you usually play?" He proudly said he played King Lear. King Lear. "Who is it that can tell me who I am?" -- a great line from King Lear. That's the world I dream of. Someone is a golfer by day and writer by night. Or a cabby and an actor, a banker and a painter, secretly or publicly performing their own arts.
Једном, када сам био у Њујорку и ушао у такси, сео сам на задње седиште и испред себе сам видео нешто у вези са неком представом. Питао сам возача: "Шта је ово?" Рекао је да је то његов профил. "Шта сте ви онда?", питао сам. "Глумац", одговорио је. Он је био такстита и глумац. Питао сам: "Какве улоге најчешће играте?" Поносно је одговорио да је играо Краља Лира. Краља Лира. "Ко је тај који ми може рећи ко сам ја?" - одлична реченица из Краља Лира. То је свет о коме ја сањам. Неко је голф играч преко дана, а пише ноћу. Или је таксиста и глумац, банкар и сликар, потајно или јавно се бави својим уметностима.
In 1990, Martha Graham, the legend of modern dance, came to Korea. The great artist, then in her 90s, arrived at Gimpo Airport and a reporter asked her a typical question: "What do you have to do to become a great dancer? Any advice for aspiring Korean dancers?" Now, she was the master. This photo was taken in 1948 and she was already a celebrated artist. In 1990, she was asked this question. And here's what she answered: "Just do it." Wow. I was touched. Only those three words and she left the airport. That's it. So what should we do now? Let's be artists, right now. Right away. How? Just do it!
Године 1990. Марта Грејм, легенда модерног плеса, дошла је у Кореју. Велика уметница, тада у својим деведестим, стигла је на Гимпо аеродром и новинари су јој поставили типично питање: "Шта треба да урадите да бисте постали велики плесач? Имате ли неки савет за амбициозне корејске плесаче?" Она је била маестро. Ова слика је из 1948. и она је већ тада била прослављена уметница. Када су је ово питали 1990., она је одговорила: "Само то урадите." Вау. Био сам ганут. Само ове три речи и отишла је са аеродрома. То је то. Шта би ми сада требало да урадимо? Хајде да будемо уметници, одмах. Сада. Како? Само то урадимо.
Thank you.
Хвала вам.
(Applause)
(Аплауз)