The theme of my talk today is, "Be an artist, right now." Most people, when this subject is brought up, get tense and resist it: "Art doesn't feed me, and right now I'm busy. I have to go to school, get a job, send my kids to lessons ... " You think, "I'm too busy. I don't have time for art." There are hundreds of reasons why we can't be artists right now. Don't they just pop into your head?
Темата на мојот денешен говор е, „Станете уметник, токму СЕГА.“ Повеќето луѓе кога оваа тема ќе се спомене се стресуваат и не сакаат да зборуваат: „Уметноста не ме исполнува, а и зафатен сум сега. Треба да одам на училиште, да најдам работа, треба да ги однесам децата на часови...“ Си мислите, „Премногу сум зафатен/а. Немам време за уметност.“ Постојат стотици причини за да не бидеме уметници. Зарем не ви текнуваат во моментов?
There are so many reasons why we can't be, indeed, we're not sure why we should be. We don't know why we should be artists, but we have many reasons why we can't be. Why do people instantly resist the idea of associating themselves with art? Perhaps you think art is for the greatly gifted or for the thoroughly and professionally trained. And some of you may think you've strayed too far from art. Well you might have, but I don't think so. This is the theme of my talk today. We are all born artists.
Имаме бескрајно многу причини за да не бидеме, а немаме ниту една за да бидеме. Не знаеме зошто би биле уметници, но имаме многу причини зошто не можеме да бидеме. Зошто луѓето се дистанцираат од уметноста? Можеби си мислите дека уметноста е за високо надарените или за оние кои имаат темелна и професионална обука. А некои од вас можеби мислат дека се премногу оддалечени од уметноста. Па можеби е така, но сепак јас не се согласувам. Ова е темата на мојот денешен говор. Сите ние се раѓаме како уметници.
If you have kids, you know what I mean. Almost everything kids do is art. They draw with crayons on the wall. They dance to Son Dam Bi's dance on TV, but you can't even call it Son Dam Bi's dance -- it becomes the kids' own dance. So they dance a strange dance and inflict their singing on everyone. Perhaps their art is something only their parents can bear, and because they practice such art all day long, people honestly get a little tired around kids.
Ако имате деца, знаете на што мислам. Скоро сè што прават децата е уметност. Цртаат со фломастери по ѕидот. Танцуваат на Son Dam Bi танцот на ТВ, но тоа и не можете да наречете Son Dam Bi танц -- тоа е нивниот детски танц. Тие танцуваат некој чуден танц, а своето пеење им го наметнуваат на сите. Можеби само нивните родители можат да ја поднесат оваа уметност, и бидејќи ваквата уметност тие ја вежбаат цел ден, да бидеме искрени, луѓето се заморуваат по малку.
Kids will sometimes perform monodramas -- playing house is indeed a monodrama or a play. And some kids, when they get a bit older, start to lie. Usually parents remember the very first time their kid lies. They're shocked. "Now you're showing your true colors," Mom says. She thinks, "Why does he take after his dad?" She questions him, "What kind of a person are you going to be?"
Децата некогаш изведуваат монодрами -- домашните игри се навистина монодрами или претстави. Некои пак деца, кога малку ќе пораснат, почнуваат да лажат. Вообичаено родителите ја паметат првата лага на детето. И тогаш се шокирани. „Сега покажуваш кој си навистина, „вели мајката. Се прашува, „Зошто прави сè како татко му?“ Па го испрашува, „Каков човек ќе бидеш утре?“
But you shouldn't worry. The moment kids start to lie is the moment storytelling begins. They are talking about things they didn't see. It's amazing. It's a wonderful moment. Parents should celebrate. "Hurray! My boy finally started to lie!" All right! It calls for celebration. For example, a kid says, "Mom, guess what? I met an alien on my way home." Then a typical mom responds, "Stop that nonsense." Now, an ideal parent is someone who responds like this: "Really? An alien, huh? What did it look like? Did it say anything? Where did you meet it?" "Um, in front of the supermarket."
Но, не треба да се грижите. Кога детето ќе почне да лаже, во тој момент започнува кажувањето на приказни. Тие зборуваат за работи кои не ги виделе. Тоа е неверојатно. Тоа е прекрасен момент. Родителите би требало да го слават. „Ураа! Моето момче конечно почна да лаже!“ Во ред! Тоа е знак за прослава. На пример, детето вели, „Мамо, погоди што? Сретнав вонземјанин кога си доаѓав накај дома.“ Типичната мајка би рекла, „Престани да зборуваш глупости.“ Но, идеалниот родител би изреагирал вака: „Стварно? Вонземјанин, хм? Како изгледаше? Ти рече нешто? Каде го сретна?“ „А, пред супермаркетот.“
When you have a conversation like this, the kid has to come up with the next thing to say to be responsible for what he started. Soon, a story develops. Of course this is an infantile story, but thinking up one sentence after the next is the same thing a professional writer like me does. In essence, they are not different. Roland Barthes once said of Flaubert's novels, "Flaubert did not write a novel. He merely connected one sentence after another. The eros between sentences, that is the essence of Flaubert's novel." That's right -- a novel, basically, is writing one sentence, then, without violating the scope of the first one, writing the next sentence. And you continue to make connections.
Кога разговарате вака, детето мора да смисли нешто друго за да биде доследно на она што го започнало. Многу бргу, приказната се развива. Секако дека ова е детска приказна, но смислувањето на реченици кои одат една по друга е нешто што го прават и професионалните писатели како мене. Во суштина, не постои разлика. Роланд Барт за Флоберовите романи го кажал следново: „Флобер не напиша роман. Тој само ги поврза речениците една по друга. Еросот помеѓу речениците е суштината на Флоберовиот роман.“ Токму така -- романот, во основа, е пишување на една реченица, потоа, без нарушување на смислата на првата, се пишува следната реченица. На тој начин ги поврзувате речениците.
Take a look at this sentence: "One morning, as Gregor Samsa was waking up from anxious dreams, he discovered that in his bed he had been changed into a monstrous verminous bug." Yes, it's the first sentence of Franz Kafka's "The Metamorphosis." Writing such an unjustifiable sentence and continuing in order to justify it, Kafka's work became the masterpiece of contemporary literature. Kafka did not show his work to his father. He was not on good terms with his father. On his own, he wrote these sentences. Had he shown his father, "My boy has finally lost it," he would've thought.
Погледнете ја оваа реченица: „Едно утро, кога Грегор Самса се разбудил од лош сон, открил дека е трансформиран во монструозна и вошлива бубачка.“ Ова е првата реченица од „Метаморфозис“ на Франц Кафка. Преку пишување на една ваква неоправдана реченица, па продолжувањето со друга за да ја оправдате првата, трудот на Кафка стана ремек дело на современата литература. Кафка не го покажал своето дело на татко му. Не бил во добри односи со татко му. Сам ја напишал оваа реченица. Да му ја покажел, веројатно ќе си помислел, "Син ми начисто одлепил."
And that's right. Art is about going a little nuts and justifying the next sentence, which is not much different from what a kid does. A kid who has just started to lie is taking the first step as a storyteller. Kids do art. They don't get tired and they have fun doing it. I was in Jeju Island a few days ago. When kids are on the beach, most of them love playing in the water. But some of them spend a lot of time in the sand, making mountains and seas -- well, not seas, but different things -- people and dogs, etc. But parents tell them, "It will all be washed away by the waves." In other words, it's useless. There's no need. But kids don't mind. They have fun in the moment and they keep playing in the sand. Kids don't do it because someone told them to. They aren't told by their boss or anyone, they just do it.
И тоа е точно. Уметноста е уствари благо лудило, а оправдувањето на речениците е многу слично на детското оправдување. Дете кое штотуку почнало да лаже го превзема првиот чекор како раскажувач. Децата создаваат уметност. Не се заморуваат и се забавуваат правејќи го тоа. Деновиве бев на Чеџу островот. Кога децата се на плажа, повеќето од нив сакаат да си играат во водата. Но некои од нив поминуваат многу време во песокот, правејќи планини и мориња -- добро, не мориња, но различни работи -- луѓе и кучиња, и сл. Но родителите им велат, „Сè ќе избришат брановите.“ Со други зборови, бескорисно е тоа што го правиш. Нема потреба. Но на децата баш им е гајле. Тие се забавуваат во моментот и продолжуваат да си играат во песокот. Децата тоа не го прават бидејќи некој им кажал така. Не им наредил шефот или некој друг, тие едноставно го прават.
When you were little, I bet you spent time enjoying the pleasure of primitive art. When I ask my students to write about their happiest moment, many write about an early artistic experience they had as a kid. Learning to play piano for the first time and playing four hands with a friend, or performing a ridiculous skit with friends looking like idiots -- things like that. Or the moment you developed the first film you shot with an old camera. They talk about these kinds of experiences. You must have had such a moment. In that moment, art makes you happy because it's not work. Work doesn't make you happy, does it? Mostly it's tough.
Кога сте биле мали, можам да се обложам дека сте уживале во примитивната уметност. Кога ќе побарам од моите студенти да пишуваат за нивниот најсреќен момент, многумина пишуваат за разни уметнички искуства кои ги имале како деца. Како учеле да свират пијано и како свиреле со четири раце со нивниот другар, или како изведувале смешен скеч со нивните пријатели, пришто изгледале како идиоти. За такви работи. Или за моментот кога го развиле првиот филм исликан со стариот фотоапарат. Тие зборуваат за ваквите искуства. Сигурно и вие сте имале вакви моменти. Во ваквите мигови, уметноста нè усреќува, бидејќи не е работа. Работата не ве усреќува, нели? Најчесто е напорна.
The French writer Michel Tournier has a famous saying. It's a bit mischievous, actually. "Work is against human nature. The proof is that it makes us tired." Right? Why would work tire us if it's in our nature? Playing doesn't tire us. We can play all night long. If we work overnight, we should be paid for overtime. Why? Because it's tiring and we feel fatigue. But kids, usually they do art for fun. It's playing. They don't draw to sell the work to a client or play the piano to earn money for the family. Of course, there were kids who had to. You know this gentleman, right? He had to tour around Europe to support his family -- Wolfgang Amadeus Mozart -- but that was centuries ago, so we can make him an exception. Unfortunately, at some point our art -- such a joyful pastime -- ends. Kids have to go to lessons, to school, do homework and of course they take piano or ballet lessons, but they aren't fun anymore. You're told to do it and there's competition. How can it be fun? If you're in elementary school and you still draw on the wall, you'll surely get in trouble with your mom. Besides, if you continue to act like an artist as you get older, you'll increasingly feel pressure -- people will question your actions and ask you to act properly.
Францускиот писател Мишел Турниè има една позната изрека. Иако е малку проблематична. „Работата е против човековата природа, бидејќи нè заморува.“ Зошто би нè заморувала ако е дел од нашата природа? Играта не нè заморува. Можеме да си играме цела вечер. Ако работиме преку ноќ, треба да ни платат за прекувремена работа. Зошто? Бидејќи нè истоштува и чувствуваме замор. Но, децата се занимаваат со уметност заради забава. Тоа е игра. Тие не цртаат за да го продадат делото на некој клиент и не свират пијано за да го издржуваат своето семејство. Секако, имало деца кои морале да го прават и тоа. Го знаете овој господин така? Тој морал да оди на турнеи низ Европа за да го издржува своето семејство -- Волфганг Амадеус Моцарт -- но тоа било векови наназад, па можеме да го сметаме како исклучок. За жал, во одреден момент нашата уметност, нашето радосно време завршува. Децата мора да одат на часови, во училиште, да напишат домашна работа и секако одат на часови по пијано или балет, но повеќе не се забавуваат. Ви кажуваат да го правите тоа, и одите на натпревари. Како може тоа да биде забавно? Ако сте во основно училиште и сè уште цртате по ѕид, тогаш сигурно ќе си имате проблеми со мајка ви. Освен тоа, ако продолжите, и како возрасен, да се однесувате како уметник, тогаш постојано сте под притисок -- луѓето ќе ги преиспитуваат вашите постапки и ќе бараат да се однесувате соодветно.
Here's my story: I was an eighth grader and I entered a drawing contest at school in Gyeongbokgung. I was trying my best, and my teacher came around and asked me, "What are you doing?" "I'm drawing diligently," I said. "Why are you using only black?" Indeed, I was eagerly coloring the sketchbook in black. And I explained, "It's a dark night and a crow is perching on a branch." Then my teacher said, "Really? Well, Young-ha, you may not be good at drawing but you have a talent for storytelling." Or so I wished. "Now you'll get it, you rascal!" was the response. (Laughter) "You'll get it!" he said. You were supposed to draw the palace, the Gyeonghoeru, etc., but I was coloring everything in black, so he dragged me out of the group. There were a lot of girls there as well, so I was utterly mortified.
Еве ја мојата приказна. Бев осмо одделение и се пријавив на натпревар по цртање во училиште во Гјонкбокгунг. Дадов сè од себе, а мојот наставник дојде и ме праша, „Што правиш?“ „Цртам внимателно,“ му одговорив. „Зошто користиш само црна боја?“ И навистина, јас како споулавен го боев блокчето со црна боја. И му објаснив, „Ова е мрачна ноќ, а враната си седи на гранка.“ Тогаш мојот наставник рече, „Стварно? Па, Јонг-ха, веројатно не те бива за цртање, но имаш талент за раскажување.“ Камо среќа да го кажеше тоа. Уствари ми кажа, "Копук ниеден, сега ќе си го добиеш." (Смеа) Требаше да нацрташ палата,Гјонкбокгун , или сл., но јас боев сè во црно, и така ме исфрли од групата. Имаше и многу девојчиња, па бев ептен исплашен.
None of my explanations or excuses were heard, and I really got it big time. If he was an ideal teacher, he would have responded like I said before, "Young-ha may not have a talent for drawing, but he has a gift for making up stories," and he would have encouraged me. But such a teacher is seldom found. Later, I grew up and went to Europe's galleries -- I was a university student -- and I thought this was really unfair. Look what I found. (Laughter)
Не ми ги прифатија ниту објаснувањата, ниту изговорите, и навистина си го извлеков подебелиот крај. Да беше идеален наставник, ќе изреагираше онака како што кажав пред малку, „Јанг-ха можеби нема талент за цртање, но има дарба за смислување на приказни,“ и ќе ме охрабреше. Но таквите наставници ретко се наоѓаат. Подоцна, пораснав и отидов во една европска галерија - Бев студент -- и си помислив дека тоа што ми го направи беше навистина нефер. Погледнете на што налетав. (Смеа)
Works like this were hung in Basel while I was punished and stood in front of the palace with my drawing in my mouth. Look at this. Doesn't it look just like wallpaper? Contemporary art, I later discovered, isn't explained by a lame story like mine. No crows are brought up. Most of the works have no title, Untitled. Anyways, contemporary art in the 20th century is about doing something weird and filling the void with explanation and interpretation -- essentially the same as I did. Of course, my work was very amateur, but let's turn to more famous examples.
Вакви дела биле изложени во Базел, а јас бев казнет и стоев пред палатата со мојот цртеж во уста. Погледнете го ова. Зарем не ви личи на тапет? Современатa уметност, подоцна дознав, не може да се објасни со неубедлива приказна како мојата. Никаде не се спомнуваат врани. Повеќето дела немаат наслов. Како и да е, современата уметност во 20-тиот век настојува да направи нешто необично, а потоа ја пополнува празнината со некакво објаснување и толкување -- во суштина, исто како што јас направив. Секако дека моето дело беше многу аматерско, но еве да се осврнеме на некои познати примери.
This is Picasso's. He stuck handlebars into a bike seat and called it "Bull's Head." Sounds convincing, right? Next, a urinal was placed on its side and called "Fountain". That was Duchamp. So filling the gap between explanation and a weird act with stories -- that's indeed what contemporary art is all about. Picasso even made the statement, "I draw not what I see but what I think." Yes, it means I didn't have to draw Gyeonghoeru. I wish I knew what Picasso said back then. I could have argued better with my teacher. Unfortunately, the little artists within us are choked to death before we get to fight against the oppressors of art. They get locked in. That's our tragedy.
Ова дело е на Пикасо. Го вглавил кормилото во седиштето од велосипедот и го нарекол „Бикова глава." Звучи убедливо, нели? Следно, писоарот е поставен во страна и е наречен „Фонтана." Ова дело е на Дишан. Пополнување на празнината помеѓу објаснувањето и чудниот акт со некаква приказна -- со тоа се занимава современата уметност. Пикасо дури и изјавил: „Не го сликам она што го гледам, туку она што го мислам.“ Значи не морало да ја сликам палатата. Камо да знаев тогаш што рекол Пикасо. Ќе имав аргументи пред мојот наставник. За жал, малите уметници во нас се осудени на смрт уште пред да започне борбата против угнетувачите на уметноста. Остануваат заробени внатре. Тоа е нашата трагедија.
So what happens when little artists get locked in, banished or even killed? Our artistic desire doesn't go away. We want to express, to reveal ourselves, but with the artist dead, the artistic desire reveals itself in dark form. In karaoke bars, there are always people who sing "She's Gone" or "Hotel California," miming the guitar riffs. Usually they sound awful. Awful indeed. Some people turn into rockers like this. Or some people dance in clubs. People who would have enjoyed telling stories end up trolling on the Internet all night long. That's how a writing talent reveals itself on the dark side.
И, што се случува кога малите уметници ќе ги заклучите, ќе ги казните или дури ќе ги убиете? Нашите уметнички желби не исчезнуваат. Сакаме да се изразиме, да се пронајдеме себеси, но кога уметникот е мртов, уметничката желба се пројавува во темна форма. Во караоке баровите, постојано има луѓе кои пеат „She is Gone" или "Hotel California" имитирајќи ги гитарските рифови. Обично звучат грозно. Навистина грозно. Некои луѓе стануваат вакви рокери. А некои луѓе пак, играат по клубовите. Луѓето кои би уживале во раскажувањето на приказни, завршуваат тролајќи на интернет по цела ноќ. И на тој начин, талентот за пишување се пројавува во мрачна форма.
Sometimes we see dads get more excited than their kids playing with Legos or putting together plastic robots. They go, "Don't touch it. Daddy will do it for you." The kid has already lost interest and is doing something else, but the dad alone builds castles. This shows the artistic impulses inside us are suppressed, not gone. But they can often reveal themselves negatively, in the form of jealousy. You know the song "I would love to be on TV"? Why would we love it? TV is full of people who do what we wished to do, but never got to. They dance, they act -- and the more they do, they are praised. So we start to envy them. We become dictators with a remote and start to criticize the people on TV. "He just can't act." "You call that singing? She can't hit the notes." We easily say these sorts of things. We get jealous, not because we're evil, but because we have little artists pent up inside us. That's what I think.
Понекогаш татковците се повозбудени од нивните деца, си играат со Лего коцки или составуваат пластични роботи. Велат „Не фаќај, тато ќе го направи.“ Детето ќе си отиде, а таткото сам си прави замоци. Ова значи дека нашите уметнички импулси се потиснати, но не се исчезнати. Но честопати се пројавуваат во негативна форма т.е. во вид на завист. Ја знаете песната „Сакам да бидам на ТВ“? Зошто би го сакале тоа? На ТВ има многу луѓе кои го прават она што ние сме сакале да го правиме, но не сме успеале. Танцуваат, глумат -- и колку повеќе го прават тоа толку повеќе се славни. Па почнуваме да им завидуваме. Стануваме диктатори со далечинско и почнуваме да ги критикуваме луѓето на ТВ. „Па и не знае баш да глуми.“ „Ова го нарекуваш пеење? Она не може да погоди ни еден тон.“ Со огромна леснотија го кажуваме ова. Стануваме љубоморни, не затоа што сме злобни, туку затоа што во нас има мал уметник кој е потиснат. Така мислам јас.
What should we do then? Yes, that's right. Right now, we need to start our own art. Right this minute, we can turn off TV, log off the Internet, get up and start to do something. Where I teach students in drama school, there's a course called Dramatics. In this course, all students must put on a play. However, acting majors are not supposed to act. They can write the play, for example, and the writers may work on stage art. Likewise, stage art majors may become actors, and in this way you put on a show. Students at first wonder whether they can actually do it, but later they have so much fun. I rarely see anyone who is miserable doing a play. In school, the military or even in a mental institution, once you make people do it, they enjoy it. I saw this happen in the army -- many people had fun doing plays.
Тогаш што треба да направиме? Треба да си започнеме сопствена уметност. Да го исклучиме телевизорот, да се одлогираме од интернет, да станеме и да почнеме да правиме нешто. Во драмското училиште каде што предавам, имаме предмет наречен Драмска уметност. По овој предмет, сите студенти мораат да направат претстава. Меѓутоа, оние на кои глумата им е главен предмет нема да глумат. Тие може да ја напишат претставата, на пример, а писателите ќе се занимаваат со сценската уметност. Вака ја правите претставата. Студентите отпрвин се сомневаат во своите способности, но подоцна им станува многу интересно. Досега немам видено несреќен учесник. Во училиште, во војска, па дури и во душевна болница, кога ќе ги поттикнете луѓето на ова, потоа тие уживаат. Сум го видел ова во војска, многу луѓе се забавуваа правејќи претстави.
I have another experience: In my writing class, I give students a special assignment. I have students like you in the class -- many who don't major in writing. Some major in art or music and think they can't write. So I give them blank sheets of paper and a theme. It can be a simple theme: Write about the most unfortunate experience in your childhood. There's one condition: You must write like crazy. Like crazy! I walk around and encourage them, "Come on, come on!" They have to write like crazy for an hour or two. They only get to think for the first five minutes.
Имам и едно друго искуство: На моите часови по пишување, на студентите им давам специјални задачи. Моите студенти се како вас -- на повеќето пишувањето не им е главен предмет. На некои главна им е музиката или уметноста и мислат дека не знаат да пишуваат. На нив им давам празен табак и тема. Може да биде едноставна тема: Пишувајте за најнесреќните моменти од детството. Постои само едно правило: Мора да пишувате божем сте луди. Шетам околу нив и ги охрабрувам. „Ајде! Ајде!“ Треба да пишуваат како луди еден час или два. Може да размислуваат само првите 5 минути.
The reason I make them write like crazy is because when you write slowly and lots of thoughts cross your mind, the artistic devil creeps in. This devil will tell you hundreds of reasons why you can't write: "People will laugh at you. This is not good writing! What kind of sentence is this? Look at your handwriting!" It will say a lot of things. You have to run fast so the devil can't catch up. The really good writing I've seen in my class was not from the assignments with a long deadline, but from the 40- to 60-minute crazy writing students did in front of me with a pencil. The students go into a kind of trance. After 30 or 40 minutes, they write without knowing what they're writing. And in this moment, the nagging devil disappears.
А ги терам да пишуваат како луди, затоа што многу мисли минуваат низ главата и ако пишувате споро, тогаш ќе ви се вовлече уметничкиот демон. Демонот ќе ви каже стотици причини зошто не можете да пишувате: „Луѓето ќе ти се смеат. Ова не е добро напишано! Каква реченица е ова? Види си го ракописот!“ Ќе ви каже многу работи. Мора да трчате брзо за да не ве стигне демонот. Најдобрите текстови кои сум ги видел на моите часови не се оние кои биле пишувани долго време, туку оние лудачките кои се пишувани пред мене со пенкало во рок од 40 до 60 минути. Студентите запаѓаат во некаков транс. После 30 или 40 минути, тие пишуваат без да знаат што пишуваат. Во тој момент, зајадливиот демон исчезнува.
So I can say this: It's not the hundreds of reasons why one can't be an artist, but rather, the one reason one must be that makes us artists. Why we cannot be something is not important. Most artists became artists because of the one reason. When we put the devil in our heart to sleep and start our own art, enemies appear on the outside. Mostly, they have the faces of our parents. (Laughter) Sometimes they look like our spouses, but they are not your parents or spouses. They are devils. Devils. They came to Earth briefly transformed to stop you from being artistic, from becoming artists. And they have a magic question. When we say, "I think I'll try acting. There's a drama school in the community center," or "I'd like to learn Italian songs," they ask, "Oh, yeah? A play? What for?" The magic question is, "What for?" But art is not for anything. Art is the ultimate goal. It saves our souls and makes us live happily. It helps us express ourselves and be happy without the help of alcohol or drugs. So in response to such a pragmatic question, we need to be bold. "Well, just for the fun of it. Sorry for having fun without you," is what you should say. "I'll just go ahead and do it anyway." The ideal future I imagine is where we all have multiple identities, at least one of which is an artist.
Можам да кажам дека: не се важни стотиците причини заради кои не можеме да бидеме уметници, туку важна е едната причина заради која мораме да бидеме уметници. Не е важно зошто не можеме. Многу уметници станале уметници поради една причина. Кога ќе го успиеме демонот и ќе започнеме со нашата уметност, се појавуваат надворешните непријатели. Воглавно го имаат ликот на нашите родители (Смеа). Понекогаш го имаат ликот на нашите сопружници, но тоа не се вашите родители/сопружници. Тое се демони. Демони. Тие доаѓаат на земјата набрзина трансформирани за да ве спречат во намерата да бидете уметник. И си имаат магични прашања. Кога ќе кажеме, „Ќе се пробам во глума. Има драмско училиште во близина,“ или „Сакам да научам италијански песни,“ тие ќе прашаат „Навистина? Глума? За што ќе ти е тоа? Магичното прашање е, „За што ќе ти е тоа?“ Но уметноста не постои за нешто друго. Самата уметноста е крајната цел. Ни ја чува душата и ни го усреќува животот. Ни помага да се изразиме и да бидеме среќни без помош на алкохол или дрога. За да одговориме на едно такво прагматично прашање, треба да бидеме цврсти. „Па, само поради забава. Жал ми е што ќе се забавувам без тебе,“ тоа треба да го кажете. „Во секој случај ќе си се забавувам.“ Идеалната иднина која што ја замислувам е место каде што сите ние ќе имаме повеќе идентитети, од кои барем еден е уметнички.
Once I was in New York and got in a cab. I took the backseat, and in front of me I saw something related to a play. So I asked the driver, "What is this?" He said it was his profile. "Then what are you?" I asked. "An actor," he said. He was a cabby and an actor. I asked, "What roles do you usually play?" He proudly said he played King Lear. King Lear. "Who is it that can tell me who I am?" -- a great line from King Lear. That's the world I dream of. Someone is a golfer by day and writer by night. Or a cabby and an actor, a banker and a painter, secretly or publicly performing their own arts.
Еднаш кога бев во Њујорк се качив во такси. Седнав на задното седиште, и пред мене видов нешто поврзано со некоја претстава. Го прашав таксистот, „Што е ова?“ Рече дека тоа му е профил. „Тогаш што сте вие?“ Го прашав. „Глумец,“ ми рече. Беше таксист и глумец. Го прашав, „Какви улоги најчесто глумите?“ А тој гордо ми одговори дека го глуми Кралот Лир. Кралот Лир. „Кој може да ми каже кој сум јас?“ - - одлична реченица од Кралот Лир. Тоа е светот за кој јас сонувам. Некој е играч на голф преку ден, а навечер е писател. Или е таксист и глумец, банкар и сликар, тајно или јавно се занимава со својата уметност.
In 1990, Martha Graham, the legend of modern dance, came to Korea. The great artist, then in her 90s, arrived at Gimpo Airport and a reporter asked her a typical question: "What do you have to do to become a great dancer? Any advice for aspiring Korean dancers?" Now, she was the master. This photo was taken in 1948 and she was already a celebrated artist. In 1990, she was asked this question. And here's what she answered: "Just do it." Wow. I was touched. Only those three words and she left the airport. That's it. So what should we do now? Let's be artists, right now. Right away. How? Just do it!
Во 1990, Марта Грем, легендата на модерниот танц, дојде во Кореја. Голем уметник, тогаш во нејзините деведесети, пристигна на аеродромот Гимпо, а еден новинар и постави едно типично прашање: „Што треба да направите за да станете извонреден танчер? Имате некој совет за идните корејски танчери?“ Таа била генијална. Оваа слика е направена во 1948 и тогаш веќе била познат уметник. Во 1990, ѝ го поставиле ова прашање. И еве што одговори: „Едноставно пробајте.“ Јас бев трогнат. Само овие два збора и го напушти аеродромот. Тоа е тоа. И што треба да направиме сега? Ајде да бидеме уметници, токму сега. Уште сега. Како? Едноставно пробајте!
Thank you.
Ви благодарам.
(Applause)
(Аплауз)