Democracy. In the West, we make a colossal mistake taking it for granted. We see democracy not as the most fragile of flowers that it really is, but we see it as part of our society's furniture. We tend to think of it as an intransigent given. We mistakenly believe that capitalism begets inevitably democracy. It doesn't.
Демократија. Овде на Запад, правиме огромна грешка кога ја земаме здраво за готово. На демократија гледаме не како на најкревкото цвеќе кое таа навистина е, туку ја гледаме како дел од мебелот на нашето општество. На неа гледаме како на нешто што ни е дадено за навек. Погрешно веруваме дека капитализмот неизбежно води до демократија. Не е така.
Singapore's Lee Kuan Yew and his great imitators in Beijing have demonstrated beyond reasonable doubt that it is perfectly possible to have a flourishing capitalism, spectacular growth, while politics remains democracy-free. Indeed, democracy is receding in our neck of the woods, here in Europe.
Сингапурецот Ли Куан Ју и неговите имитатори од Пекинг недвосмислено покажаа дека може да имаш развиен капитализам, спектакуларен раст, а политиката да не биде демократска. Навистина, демократијата ни ја снемува токму овде во Европа.
Earlier this year, while I was representing Greece -- the newly elected Greek government -- in the Eurogroup as its Finance Minister, I was told in no uncertain terms that our nation's democratic process -- our elections -- could not be allowed to interfere with economic policies that were being implemented in Greece. At that moment, I felt that there could be no greater vindication of Lee Kuan Yew, or the Chinese Communist Party, indeed of some recalcitrant friends of mine who kept telling me that democracy would be banned if it ever threatened to change anything.
На стартот од оваа година, додека ја претставував Грција -- новоизбраната Грчка влада -- во Еврогрупата како нејзин Министер за Финансии, ми беше кажано доста директно дека демократските процеси на нашата земја -- нашите избори -- не смеат да влијаат врз економските политики кои се имплементираат во Грција. Во тој момент, помислив дека Ли Куан Ју и Кинеската Комунистичка партија биле потполно во право. Дека биле потполно во право моите тврдоглави пријатели кои постојано ми велеа дека демократијата ќе биде забранета доколку се обиде да промени нешто.
Tonight, here, I want to present to you an economic case for an authentic democracy. I want to ask you to join me in believing again that Lee Kuan Yew, the Chinese Communist Party and indeed the Eurogroup are wrong in believing that we can dispense with democracy -- that we need an authentic, boisterous democracy. And without democracy, our societies will be nastier, our future bleak and our great, new technologies wasted.
Вечерва, овде, сакам да ви претставам економски причини зошто ни треба автентична демократија. Сакам заедно сите да докажеме дека Ли Куан Ју, Кинеската Комунистичка Партија и секако Еврогрупата грешат кога велат дека не ни треба демократија. Напротив, ни треба автентична и жестока демократија. А без демократија, нашите општества ќе бидат погнасни, нашата иднина ќе биде мрачна, а новите технологии бесмислени.
Speaking of waste, allow me to point out an interesting paradox that is threatening our economies as we speak. I call it the twin peaks paradox. One peak you understand -- you know it, you recognize it -- is the mountain of debts that has been casting a long shadow over the United States, Europe, the whole world. We all recognize the mountain of debts. But few people discern its twin. A mountain of idle cash belonging to rich savers and to corporations, too terrified to invest it into the productive activities that can generate the incomes from which you can extinguish the mountain of debts and which can produce all those things that humanity desperately needs, like green energy.
Кога сме кај бесмисленоста, дозволете ми да ви посочам интересен парадокс кој им се заканува на нашите економии во моментов. Јас го нарекувам парадоксот на планините близначки. Едната планина ви е добро позната. Тоа е огромната планина од долгови која надвисна над Соединетите Држави, Европа и целиот свет. На сите добро ни е позната. Но многу малку луѓе знаат дека таа има близначка. Планина од неактивни пари која им припаѓа на богатите штедачи и корпорациите. Ним им е страв да ги инвестираат овие пари во продуктивни активности што би можеле да создадат приходи со кои ќе можеме да ја намалиме планината од долгови. Со овие пари можеме да ги создадеме сите оние нешта што му требаат на човештвото,
Now let me give you two numbers. Over the last three months, in the United States, in Britain and in the Eurozone, we have invested, collectively, 3.4 trillion dollars on all the wealth-producing goods -- things like industrial plants, machinery, office blocks, schools, roads, railways, machinery, and so on and so forth. $3.4 trillion sounds like a lot of money until you compare it to the $5.1 trillion that has been slushing around in the same countries, in our financial institutions, doing absolutely nothing during the same period except inflating stock exchanges and bidding up house prices.
како што е зелената енергија Сега слушнете ги овие две бројки. Во текот на изминативе три месеци, во Соединетите Држави, во В.Британија и во Еврозоната, имаме инвестирано 3.4 трилиони долари за унапредување на економијата. За изградба на фабрики, машини, канцелариски згради, училишта, патишта, железница итн. 3.4 трилиони долари звучи како многу пари сè додека не ги споредите со оние 5.1 трилиони долари што кружат во истите овие земји, во нашите финансиски институции, каде не прават апсолутно ништо освен што ги дуваат берзанските акции и ги креваат цените на куќите.
So a mountain of debt and a mountain of idle cash form twin peaks, failing to cancel each other out through the normal operation of the markets.
Значи планината од долгови и планината од неактивни пари се близначки кои не умеат да соработуваат меѓусебе во контекст на нормалните пазарни процеси.
The result is stagnant wages, more than a quarter of 25- to 54-year-olds in America, in Japan and in Europe out of work. And consequently, low aggregate demand, which in a never-ending cycle, reinforces the pessimism of the investors, who, fearing low demand, reproduce it by not investing -- exactly like Oedipus' father, who, terrified by the prophecy of the oracle that his son would grow up to kill him, unwittingly engineered the conditions that ensured that Oedipus, his son, would kill him.
Резултатот е стагнација на платите и висока невработеност на луѓето од Америка, Јапонија и Европа, кои се на возраст од 25 до 54 години. Како последица на ова, имаме ниска агрегатна побарувачка, која преку магичен круг, го зајакнува песимизмот на инвеститорите, кои, плашејќи се од ниска побарувачка, само ја влошуваат со тоа што не инвестираат -- исто како татко му на Едип, кој, плашејќи се од пророштвото на оракулот дека ќе биде убиен од неговиот син, несакајќи создал токму таква ситуација која довела до тоа да биде убиен од Едип.
This is my quarrel with capitalism. Its gross wastefulness, all this idle cash, should be energized to improve lives, to develop human talents, and indeed to finance all these technologies, green technologies, which are absolutely essential for saving planet Earth.
Ете зошто сум скаран со капитализмот. Зборуваме за огромно расипништво, сите овие неактивни пари, треба да се искористат за подобрување на животот, за развој на човечките таленти, и за финансирање на сите овие технологии, зелени технологии кои се апсолутно суштински за спас на планетата Земја.
Am I right in believing that democracy might be the answer? I believe so, but before we move on, what do we mean by democracy? Aristotle defined democracy as the constitution in which the free and the poor, being in the majority, control government.
Дали сум во право кога велам дека демократијата е одговорот? Верувам дека да, но пред да продолжиме, да видиме што подразбираме под демократија? Аристотел ја дефинирал демократијата како облик на управување во кое слободните и сиромашните, кои се мнозинство, ја контролираат владата.
Now, of course Athenian democracy excluded too many. Women, migrants and, of course, the slaves. But it would be a mistake to dismiss the significance of ancient Athenian democracy on the basis of whom it excluded.
Се разбира, Атинската демократија им го ускратувала правото на многумина. Жените, мигрантите и секако робовите. Но погрешно е доколку врз основа на ова ја отфрлиме Атинската демократија.
What was more pertinent, and continues to be so about ancient Athenian democracy, was the inclusion of the working poor, who not only acquired the right to free speech, but more importantly, crucially, they acquired the rights to political judgments that were afforded equal weight in the decision-making concerning matters of state. Now, of course, Athenian democracy didn't last long. Like a candle that burns brightly, it burned out quickly. And indeed, our liberal democracies today do not have their roots in ancient Athens. They have their roots in the Magna Carta, in the 1688 Glorious Revolution, indeed in the American constitution. Whereas Athenian democracy was focusing on the masterless citizen and empowering the working poor, our liberal democracies are founded on the Magna Carta tradition, which was, after all, a charter for masters. And indeed, liberal democracy only surfaced when it was possible to separate fully the political sphere from the economic sphere, so as to confine the democratic process fully in the political sphere, leaving the economic sphere -- the corporate world, if you want -- as a democracy-free zone.
Она што е поважно е дека древната Атинска демократија ги вклучувала сиромашните работници, кои не само што имале право на слободен говор, туку и уште поважно, најважно, е дека имале право на политички ставови. Нивните ставови имале еднаква важност кога се донесувале одлуки поврзани со државни прашања. Се разбира, Атинската демократија не траела долго. Како свеќа која свети силно, изгоре брзо. И навистина, нашите денешни либерални демократии не потекнуваат од древна Атина. Нивните корени се во Магна Карта, во Славната Револуција од 1688. Тие потекнуваат од Американскиот устав. Атинската демократија била насочена кон слободните граѓани. Таа им давала моќ на сиромашните работници. Нашите либерални демократии се базирани на традицијата на Магна Карта, која во основа е повелба за господарите. Либералната демократија изникнала тогаш кога настанало целосно одвојување на политичката од економската сфера. Демократските процеси биле целосно ограничени на политичката сфера, оставајќи ја економската сфера -- корпоративниот свет, ако сакате -- како зона без демократија.
Now, in our democracies today, this separation of the economic from the political sphere, the moment it started happening, it gave rise to an inexorable, epic struggle between the two, with the economic sphere colonizing the political sphere, eating into its power.
Кога почна да се одвојува економската од политичката сфера, помеѓу нив веднаш започна една незапирлива и епска битка. Економската сфера почна да ја колонизира политичката сфера, почна да ја разјадува.
Have you wondered why politicians are not what they used to be? It's not because their DNA has degenerated.
Сте се запрашале ли зошто политичарите не се она што беа? Не е затоа што им дегенерираше ДНКта.
(Laughter)
(Смеа)
It is rather because one can be in government today and not in power, because power has migrated from the political to the economic sphere, which is separate.
Туку затоа што денес може да имаш влада ама да немаш моќ, оти моќта мигрираше од политичката во економската сфера, а тие се различни.
Indeed, I spoke about my quarrel with capitalism. If you think about it, it is a little bit like a population of predators, that are so successful in decimating the prey that they must feed on, that in the end they starve.
Навистина, зборував за мојата караница со капитализмот. Ако размислите, тој е како група на предатори, кои се толку успешни во убивањето на пленот од кој се хранат, што на крај умираат од глад.
Similarly, the economic sphere has been colonizing and cannibalizing the political sphere to such an extent that it is undermining itself, causing economic crisis. Corporate power is increasing, political goods are devaluing, inequality is rising, aggregate demand is falling and CEOs of corporations are too scared to invest the cash of their corporations.
Слично, економската сфера ја колонизираше и ја разјадуваше политичката сфера до тој степен што и самата се поткопа, предизвикувајќи економска криза. Моќта на корпорациите се зголемува, политичките средства губат вредност, нееднаквоста расте, агрегатната побарувачка опаѓа, а директорите на корпорациите се премногу исплашени за да инвестираат.
So the more capitalism succeeds in taking the demos out of democracy, the taller the twin peaks and the greater the waste of human resources and humanity's wealth.
Па така, како што капитализмот му ја одзема демократијата на народот, така и се зголемуваат планините близначки и толку повеќе се уништуваат човечките ресурси и богатството на човештвото.
Clearly, if this is right, we must reunite the political and economic spheres and better do it with a demos being in control, like in ancient Athens except without the slaves or the exclusion of women and migrants.
Очигледно, ако ова е точно, ќе мораме одново да ја споиме политичката со економската сфера така што народот ќе ја има контролата, исто како во древна Атина, но овојпат без робови и без исклучување на жените и мигрантите.
Now, this is not an original idea. The Marxist left had that idea 100 years ago and it didn't go very well, did it?
Оваа идеја не е нова. Левите Марксисти ја дале оваа идеја пред 100 години и не им успеа баш, така?
The lesson that we learned from the Soviet debacle is that only by a miracle will the working poor be reempowered, as they were in ancient Athens, without creating new forms of brutality and waste.
Лекцијата што ја научивме од Советскиот распад е дека треба чудо да се деси за сиромашните работници да ја имаат моќта што ја имале во древна Атина, а без притоа да се создаваат дополнителни страдања и штети.
But there is a solution: eliminate the working poor. Capitalism's doing it by replacing low-wage workers with automata, androids, robots. The problem is that as long as the economic and the political spheres are separate, automation makes the twin peaks taller, the waste loftier and the social conflicts deeper, including -- soon, I believe -- in places like China.
Но, постои решение: ослободете се од сиромашните работници. Капитализмот тоа го постигнува така што ги заменува ниско-платените работници со автомати, андроиди и роботи. Проблемот е што сè додека економската сфера е одвоена од политичката, автоматизацијата ги прави планините близначки повисоки, штетата се поголема, а социјалните конфликти сè подлабоки. Ова верувам набргу ќе се случи на места како Кина.
So we need to reconfigure, we need to reunite the economic and the political spheres, but we'd better do it by democratizing the reunified sphere, lest we end up with a surveillance-mad hyperautocracy that makes The Matrix, the movie, look like a documentary.
Значи ни треба промена, потребно е одново да ги обединиме во едно економската и политичката сфера, но тоа треба да биде така што ќе ја демократизираме оваа нова сфера, да не би завршиле како хипер-автократија гладна за надзор наспроти која Матрикс, филмот, би изгледал како документарец.
(Laughter)
(Смеа)
So the question is not whether capitalism will survive the technological innovations it is spawning. The more interesting question is whether capitalism will be succeeded by something resembling a Matrix dystopia or something much closer to a Star Trek-like society, where machines serve the humans and the humans expend their energies exploring the universe and indulging in long debates about the meaning of life in some ancient, Athenian-like, high tech agora.
Оттука, прашањето не е дали капитализмот ќе ги преживее технолошките иновации што ги создава. Позанимливото прашање е дали капитализмот ќе биде наследен од нешто налик на Матрикс дистопија или пак од општество што наликува на Ѕвездени Патеки, каде машините ги служат луѓето, а луѓето ја трошат својата енергија истражувајќи го универзумот и водејќи долги дебати за смислата на животот во некаква си древна, како во Атина, високо технолошка агора.
I think we can afford to be optimistic. But what would it take, what would it look like to have this Star Trek-like utopia, instead of the Matrix-like dystopia?
Мислам дека можеме да бидеме оптимистични. Но што е потребно, како би изгледало да живееш во утопијата Ѕвездени Патеки наместо во дистопијата Матрикс?
In practical terms, allow me to share just briefly, a couple of examples.
На практично ниво, дозволете ми накратко да споделам неколку примери.
At the level of the enterprise, imagine a capital market, where you earn capital as you work, and where your capital follows you from one job to another, from one company to another, and the company -- whichever one you happen to work at at that time -- is solely owned by those who happen to work in it at that moment. Then all income stems from capital, from profits, and the very concept of wage labor becomes obsolete. No more separation between those who own but do not work in the company and those who work but do not own the company; no more tug-of-war between capital and labor; no great gap between investment and saving; indeed, no towering twin peaks.
На ниво на претпријатие, замислете пазар на капитал, каде заработувате капитал работејќи, а вашиот капитал ве следи како што се движите од една работа на друга, од една компанија во друга, а компанијата -- за која работите во моментот -- е во сопственост само на оние кои работат во неа во тој момент. Тогаш сиот приход потекнува од капиталот, од профитите, а самиот концепт "работник за плата" станува излишен. Повеќе нема да има јаз помеѓу оние кои ја поседуваат, но не работат во фирмата и оние кои работат, но не ја поседуваат фирмата. Повеќе нема да има натегања помеѓу капиталот и трудот. Нема да има голем јаз помеѓу инвестирањето и штедењето. Навистина, нема да има високи планини близначки.
At the level of the global political economy, imagine for a moment that our national currencies have a free-floating exchange rate, with a universal, global, digital currency, one that is issued by the International Monetary Fund, the G-20, on behalf of all humanity. And imagine further that all international trade is denominated in this currency -- let's call it "the cosmos," in units of cosmos -- with every government agreeing to be paying into a common fund a sum of cosmos units proportional to the country's trade deficit, or indeed to a country's trade surplus. And imagine that that fund is utilized to invest in green technologies, especially in parts of the world where investment funding is scarce.
На ниво на глобалната политичка економија, замислете за момент дека нашите национални валути имаат слободен флуктуирачки курс, со одредена универзална, глобална, дигитална валута, која ќе ја издава Меѓународниот Монетарен Фонд, групата Г-20, во име на целото човештво. И замислете понатаму дека сите меѓународни тргувања одат преку оваа валута -- да ја наречеме "космос," во единица космос -- при што секоја влада ќе се согласи да уплаќа во еден заеднички фонд, одредена сума на космоси пропорционална на трговскиот дефицит на земјата, или на трговскиот суфицит. И замислете дека тој фонд се користи за инвестирање во зелени технологии, особено во делови од светот каде инвестициите се ретки.
This is not a new idea. It's what, effectively, John Maynard Keynes proposed in 1944 at the Bretton Woods Conference. The problem is that back then, they didn't have the technology to implement it. Now we do, especially in the context of a reunified political-economic sphere.
Ова не е нова идеја. Ова, всушност, го предложил Џон Мејнард Кејнс во 1944 на Бретон Вудс Коннференцијата. Проблемот бил што тогаш ја немале потребната технологија. Сега ја имаме особено во контекст на одново обединетата политичко-економска сфера.
The world that I am describing to you is simultaneously libertarian, in that it prioritizes empowered individuals, Marxist, since it will have confined to the dustbin of history the division between capital and labor, and Keynesian, global Keynesian. But above all else, it is a world in which we will be able to imagine an authentic democracy.
Светот за кој ви говорам е истовремено либертаријански, оти во прв план ја става моќта на индивидуата, Марксистички, зашто ќе ја испрати во заборав поделбата помеѓу капиталот и трудот, и Кејнезијански, глобално Кејнезијанство. Но пред сè, тоа е свет во кој ќе имаме автентична демократија.
Will such a world dawn? Or shall we descend into a Matrix-like dystopia? The answer lies in the political choice that we shall be making collectively. It is our choice, and we'd better make it democratically.
Ќе нè огрее ли таков свет? Или ќе потонеме во дистопија налик на Матрикс? Одговорот лежи во политичките одлуки кои ќе ги донесеме како колектив. Тоа е наша одлука, и подобро да ја направиме демократски.
Thank you.
Ви благодарам.
(Applause)
(Аплауз)
Bruno Giussani: Yanis ... It was you who described yourself in your bios as a libertarian Marxist. What is the relevance of Marx's analysis today?
Бруно Џусани: Јанис ... во твојата биографија ти самиот се опиша како либертаријански Марксист. Каква релевантност имаат идеите на Маркс денес?
Yanis Varoufakis: Well, if there was any relevance in what I just said, then Marx is relevant. Because the whole point of reunifying the political and economic is -- if we don't do it, then technological innovation is going to create such a massive fall in aggregate demand,
Јанис Варуфакис: Ако барем нешто од ова што го кажав беше релевантно, тогаш Маркс е релевантен. Бидејќи главната поента за одново обединување на политичкото и економското е -- ако не го направиме тоа, тогаш технолошката иновација ќе создаде
what Larry Summers refers to as secular stagnation. With this crisis migrating from one part of the world, as it is now, it will destabilize not only our democracies, but even the emerging world that is not that keen on liberal democracy. So if this analysis holds water, then Marx is absolutely relevant. But so is Hayek, that's why I'm a libertarian Marxist, and so is Keynes, so that's why I'm totally confused.
огромен пад на агрегатната побарувачка, она што Лери Самерс го нарекува секуларна стагнација. Кризава движејќи се од еден на друг крај од светот, како во моментов, ќе ги дестабилизира не само нашите демократии, туку и земјите во развој кои не ѝ се баш наклонети на либералната демократија. Ако анализава држи вода, тогаш Маркс е апсолутно релевантен. Но и Хајек, затоа сум либертаријански Марксист, а и Кејнс, па затоа сум и целосно збунет.
(Laughter)
(Смеа)
BG: Indeed, and possibly we are too, now.
БЏ: Навистина, веројатно и ние сме.
(Laughter)
(Смеа)
(Applause)
(Аплауз)
YV: If you are not confused, you are not thinking, OK?
ЈВ: Ако не си збунет, значи дека не мислиш, ОК?
BG: That's a very, very Greek philosopher kind of thing to say --
БЏ: Звучи како Грчки филозоф да го кажал --
YV: That was Einstein, actually --
ЈВ: Всушност, Ајнштајн го кажал --
BG: During your talk you mentioned Singapore and China, and last night at the speaker dinner, you expressed a pretty strong opinion about how the West looks at China. Would you like to share that?
БЏ: За време на говорот ги спомна Сингапур и Кина, а синоќа за време на вечерата, изрази свое видување за тоа како Западот гледа на Кина. Ќе сакаш ли да го споделиш тоа?
YV: Well, there's a great degree of hypocrisy. In our liberal democracies, we have a semblance of democracy. It's because we have confined, as I was saying in my talk, democracy to the political sphere, while leaving the one sphere where all the action is -- the economic sphere -- a completely democracy-free zone.
ЈВ: Има голема хипокризија тука. Во нашите либерални демократии имаме лажна демократија. Тоа е така затоа што ја ограничивме, како што веќе кажав, демократијата на политичката сфера, а другата сфера каде е вистинската акција -- економската сфера -- ја оставивме без демократија.
In a sense, if I am allowed to be provocative, China today is closer to Britain in the 19th century. Because remember, we tend to associate liberalism with democracy -- that's a mistake, historically. Liberalism, liberal, it's like John Stuart Mill. John Stuart Mill was particularly skeptical about the democratic process. So what you are seeing now in China is a very similar process to the one that we had in Britain during the Industrial Revolution, especially the transition from the first to the second. And to be castigating China for doing that which the West did in the 19th century, smacks of hypocrisy.
На некој начин, ако смеам да бидам провокативен, Кина денес наликува на Британија од 19от век. Бидејќи како што реков, ние го поврзуваме либерализмот со демократија -- тоа е грешка, историски гледано. Либерализам, либерален, е како Џон Стјуарт Мил. Џон Стјуарт Мил беше особено скептичен кон демократските процеси. Она што сега го гледате во Кина е многу сличен процес на оној кој го имавме во Британија за време на Индустриската Револуција, особено при преминот од првата кон втората индустриска револуција. Да ја обвинувате Кина бидејќи прави нешто што Западот го правел во 19от век, наликува на хипокризија.
BG: I am sure that many people here are wondering about your experience as the Finance Minister of Greece earlier this year.
БЏ: Сигурен сум дека многу луѓе овде ги интересира твоето искуство како Министер за Финансии на Грција на почетокот од оваа година.
YV: I knew this was coming.
ЈВ: Знаев дека ќе ме прашате.
BG: Yes.
БЏ: Да
BG: Six months after, how do you look back at the first half of the year?
БЏ: Шест месеци подоцна, како гледаш на првата половина од годината?
YV: Extremely exciting, from a personal point of view, and very disappointing, because we had an opportunity to reboot the Eurozone. Not just Greece, the Eurozone. To move away from the complacency and the constant denial that there was a massive -- and there is a massive architectural fault line going through the Eurozone, which is threatening, massively, the whole of the European Union process.
ЈВ: Крајно возбуден од лична гледна точка, но и многу разочаран, затоа што имавме прилика да ја рестартираме Еврозоната. Не само Грција, туку и Еврозоната. Да ја надминеме самобендисаноста и постојаното негирање на фактот дека постои голема тектонска линија во Еврозоната, која им се заканува на сите процеси во Европската Унија.
We had an opportunity on the basis of the Greek program -- which by the way, was the first program to manifest that denial -- to put it right. And, unfortunately, the powers in the Eurozone, in the Eurogroup, chose to maintain denial.
Имавме прилика преку грчката програма, која патем, беше првата програма преку која се манифестираше тоа негирање, да ги исправиме работите. И, за несреќа, моќниците во Еврозоната, во Еврогрупата, избраа да живеат во негирање.
But you know what happens. This is the experience of the Soviet Union. When you try to keep alive an economic system that architecturally cannot survive, through political will and through authoritarianism, you may succeed in prolonging it, but when change happens it happens very abruptly and catastrophically.
Но, знаете што се случува. Ваква беше ситуацијата со Советскиот Сојуз. Кога се обидуваш да одржуваш во живот економски систем кој во својата суштина е неодржлив, и тоа преку политичка волја и авторитарност, можеби ќе успееш да му го продолжиш животот, но кога промените ќе се случат, тие се случуваат нагло и катастрофално.
BG: What kind of change are you foreseeing?
БЏ: Какви промени предвидуваш?
YV: Well, there's no doubt that if we don't change the architecture of the Eurozone, the Eurozone has no future.
ЈВ: Нема сомнежи дека ако не ја промениме архитектурата на Еврозоната, за неа ќе нема иднина.
BG: Did you make any mistakes when you were Finance Minister?
БЏ: Правеше ли грешки додека беше министер за финансии?
YV: Every day.
ЈВ: Секој ден.
BG: For example? YV: Anybody who looks back --
БЏ: На пример? ЈВ: Ако се навратиме --
(Applause)
(Аплауз)
No, but seriously. If there's any Minister of Finance, or of anything else for that matter, who tells you after six months in a job, especially in such a stressful situation, that they have made no mistake, they're dangerous people. Of course I made mistakes.
Не, озбилно. Ако некој министер за финансии или за било што друго, после шест месеци работа и соочување со секакви стресни ситуации, ви каже дека не направил грешка, тогаш си имате работа со опасен човек. Се разбира дека правев грешки.
The greatest mistake was to sign the application for the extension of a loan agreement in the end of February. I was imagining that there was a genuine interest on the side of the creditors to find common ground. And there wasn't. They were simply interested in crushing our government, just because they did not want to have to deal with the architectural fault lines that were running through the Eurozone. And because they didn't want to admit that for five years they were implementing a catastrophic program in Greece. We lost one-third of our nominal GDP. This is worse than the Great Depression. And no one has come clean from the troika of lenders that have been imposing this policy to say, "This was a colossal mistake."
Најголемата грешка е тоа што ја потпишав апликацијата за продолжување на договорот за заем на крајот на Февруари. Мислев дека доверителите имаат искрена намера да постигнеме заеднички договор. Но немаа. Нив единствено ги интересираше да ја сломат нашата влада, само затоа што не сакаа да се занимаваат со фундаменталните проблеми на Еврозоната. И затоа што не сакаа да признаат дека веќе пет години имплементираат катастрофална програма во Грција. Изгубивме една-третина од нашиот номинален БДП. Тоа е полошо и од Големата Депресија. И ниту еден од тројцата кредитори кои стоеја зад оваа политика не сакаа да признаат и да речат, "Ова беше огромна грешка."
BG: Despite all this, and despite the aggressiveness of the discussion, you seem to be remaining quite pro-European.
БЏ: И покрај сево ова, и покрај жестоката дискусија, се чини дека и понатаму со про-Европски.
YV: Absolutely. Look, my criticism of the European Union and the Eurozone comes from a person who lives and breathes Europe. My greatest fear is that the Eurozone will not survive. Because if it doesn't, the centrifugal forces that will be unleashed will be demonic, and they will destroy the European Union. And that will be catastrophic not just for Europe but for the whole global economy.
ЈВ: Апсолутно. Види, мојата критика кон Европската Унија и Еврозоната доаѓа од особа која живее и дише за Европа. Мојот најголем страв е дека Еврозоната нема да преживее. Зашто ако не преживее, ќе се створат такви демонски центрифугални сили, што ќе ја уништат Европската Унија. А тоа ќе биде катастрофално не само за Европа туку и за целата глобална екномија.
We are probably the largest economy in the world. And if we allow ourselves to fall into a route of the postmodern 1930's, which seems to me to be what we are doing, then that will be detrimental to the future of Europeans and non-Europeans alike.
Ние сме веројатно најголемата економија во светот. И ако си дозволиме да тргнеме по патот на постмодерните 30ти, каде мислам веќе сме и тргнати, тоа ќе биде погубно како за иднината на Европејците така и за иднината на останатите.
BG: We definitely hope you are wrong on that point. Yanis, thank you for coming to TED.
БЏ: Искрено се надеваме дека нема да биде така. Јанис, ти благодарам што дојде на TED.
YV: Thank you.
ЈВ: Ти благодарам.
(Applause)
(Аплауз)