The great texts of the ancient world don't survive to us in their original form. They survive because medieval scribes copied them and copied them and copied them. And so it is with Archimedes, the great Greek mathematician.
Големите текстови од античкиот свет не доспеваат до нас во нивната оригинална форма. Тие опстоиле зашто средновековните писари ги препишувале и ги препишувале и ги препишувале. А истото е случај и со Архимед, големиот грчки математичар.
Everything we know about Archimedes as a mathematician we know about because of just three books, and they're called A, B and C. And A was lost by an Italian humanist in 1564. And B was last heard of in the Pope's Library about a hundred miles north of Rome in Viterbo in 1311. Now Codex C was only discovered in 1906, and it landed on my desk in Baltimore on the 19th of January, 1999. And this is Codex C here.
Сè што знаеме за Архимед како математичар знаеме врз основа на само три книги, ословени А, Б и В (латинично: A, B, C). Книгата А ја изгубил италијански хуманист во 1564 год, а за Б последен пат се чуло во библиотеката на папата, на стотина милји северно од Рим, во Витербо, 1311 год. Е сега... Кодексот В бил откриен дури во 1906 година, а слета на моето биро во Балтимор на 19 јануари 1999 година. И ова овде е Кодексот В.
Now Codex C is actually buried in this book. It's buried treasure. Because this book is actually a prayer book. It was finished by a guy called Johannes Myrones on the 14th of April, 1229. And to make his prayer book he used parchment. But he didn't use new parchment, he used parchment recycled from earlier manuscripts, and there were seven of them. And Archimedes Codex C was just one of those seven. He took apart the Archimedes manuscript and the other seven manuscripts. He erased all of their texts, and then he cut the sheets down in the middle, he shuffled them up, and he rotated them 90 degrees, and he wrote prayers on top of these books. And essentially these seven manuscripts disappeared for 700 years, and we have a prayer book.
Е сега, Кодексот В, всушност, е закопан во оваа книга. Тоа е закопано богатство зашто оваа книга, всушност, е молитвеник, изготвен од страна на извесен Јоханес Миронес на 14 април 1229 година. За да го направи молитвеникот, користел пергамент. Но не употребил нов пергамент, туку рециклиран пергамент од стари ракописи, а имало седум на број. Архимедовиот Кодекс В бил само еден од тие седум. Ги извадил и ги разделил страницитете од Архимедовиот и од останатите седум ракописи, целосно ги избришал текстовите, потоа ги пресекол листовите долж средина, ги помешал, ги ротирал за 90 степени и испишал молитви врз овие книги. И, во суштина, овие седум ракописи исчезнале на 700 години, а ние сега имаме молитвеник.
The prayer book was discovered by this guy, Johan Ludvig Heiberg, in 1906. And with just a magnifying glass, he transcribed as much of the text as he could. And the thing is that he found two texts in this manuscript that were unique texts. They weren't in A and B at all; they were completely new texts by Archimedes, and they were called "The Method" and "The Stomachion." And it became a world famous manuscript.
Молитвеникот бил откриен од овој дечко, Јохан Лудвиг Хеиберг, во 1906 година. И тој, само со лупа, препишал од текстот колку што можел повеќе. Интересното е што открил два текста во овој ракопис коишто биле уникатни (различни) текстови. Тие воопшто не биле содржани во А и Б; биле сосема нови текстови од Архимед и биле наречени „Методот“ и „Стомакион“. И ова постанува светски познат ракопис.
Now it should be clear by now that this book is in bad condition. It got in worse condition in the 20th century after Heiberg saw it. Forgeries were painted over it, and it suffered very badly from mold. This book is the definition of a write-off. It's the sort of book that you thought would be in an institution. But it's not in an institution, it was bought by a private owner in 1998.
Значи, веќе би требало да е јасно дека оваа книга е во лоша состојба. Нејзината состојба се влошила во 20-от век, откако Хеиберг ја видел. Врз неа биле насликани фалсификати, а и сериозно настрадала од мувла. Оваа книга е дефиниција за обезвреднување. Тоа е таква книга за која си мислиш дека би била во институција. Но не е во институција, била купена од приватен сопственик во 1998 год.
Why did he buy this book? Because he wanted to make that which was fragile safe. He wanted to make that which was unique ubiquitous. He wanted to make that which was expensive free. And he wanted to do this as a matter of principle. Because not many people are really going to read Archimedes in ancient Greek, but they should have the chance to do it.
Зошто ја купил оваа книга? Затоа што сакал кревкото да го направи безбедно. Сакал уникатното да го направи сеприсутно. Сакал скапоценото да го направи бесплатно. И сакал ова да го направи по прашање на принцип. Зашто, навистина, не многу луѓе би го читале Архимед на антички грчки, но би требало да имаат шанса да го сторат тоа.
So he gathered around himself the friends of Archimedes, and he promised to pay for all the work. And it was an expensive job, but actually it wouldn't be as much as you think because these people, they didn't come from money, they came from Archimedes. And they came from all sorts of different backgrounds. They came from particle physics, they came from classical philology, they came from book conservation, they came from ancient mathematics, they came from data management, they came from scientific imaging and program management. And they got together to work on this manuscript.
Па... ги собрал околу себе пријателите на Архимед и ветил дека ќе им плати за севкупната работа. А ова било скапа работа, но, реално, и не толку колку што си мислите бидејќи овие луѓе... тие не дошле поради пари, дошле поради Архимед. А дошле од разноразни видови профили: дошле од полето на физика на елементарни честички дошле од полето на класичната филологија, дошле од полето на конзервација на книги, од полето на старогрчка математика, од полето на менаџмент на податоци, на научна обработка на слики и управување со програми. И тие се собраа за заедно да работат на овој ракопис.
The first problem was a conservation problem. And this is the sort of thing that we had to deal with: There was glue on the spine of the book. And if you look at this photograph carefully, the bottom half of this is rather brown. And that glue is hide glue. Now if you're a conservator, you can take off this glue reasonably easily. The top half is Elmer's wood glue. It's polyvinyl acetate emulsion that doesn't dissolve in water once it's dry. And it's much tougher than the parchment that it was written on. And so before we could start imaging Archimedes, we had to take this book apart. So it took four years to take apart. And this is a rare action shot, ladies and gentlemen.
Првиот проблем беше проблемот на конзервација. А ова е нештото со коешто требаше да се справиме: Имаше лепак на 'рбетот на книгата. И ако погледнете внимателно во оваа фотографија, долната половина е прилично кафеава. Тој лепак е туткал од (животинска) кожа. Е сега, ако сте конзерватор, овој лепак можете да го отстраните прилично лесно. Горната половина е Елмеров лепак за дрво (дрвофикс). Тоа е емулзија од поливинилски ацетат којашто не се раствора во вода откако ќе се исуши. И многу е поцврста од пергаментот врз кој е пишувано. Така, пред да можеме да отпочнеме со вадење снимки од Архимед моравме да ги вадиме страниците од книгата. Па, за да се извадат, потребни беа четири години. А ова е ретка снимка од акцијата, дами и господа.
(Laughter)
(смеа)
Another thing is that we had to get rid of all the wax, because this was used in the liturgical services of the Greek Orthodox Church and they'd used candle wax. And the candle wax was dirty, and we couldn't image through the wax. So very carefully we had to mechanically scrape off all the wax.
Друга работа е тоа што требаше да се ослободиме од сиот восок, бидејќи ова било користено при литургиите на Грчката Православна Црква, а тие користеле восок од свеќа. А восок од свеќа беше валкан, па не можевме да правиме снимки преку восокот. Затоа требаше многу внимателно, механички да го истругаме целиот восок.
It's hard to tell you exactly how bad this condition of this book is, but it came out in little bits very often. And normally in a book, you wouldn't worry about the little bits, but these little bits might contain unique Archimedes text. So, tiny fragments we actually managed to put back in the right place.
Тешко е прецизно да ви се каже колку е лоша состојбата на оваа книга, но многу често од неа се одвојуваа мали делчиња. И, вообичаено, не би се грижеле за вака мали делчиња кај една книга, но овие мали делчиња би можеле да содржат уникатен текст на Архимед. Значи, ситни фрагменти, всушност, успеавме да ги вратиме на вистинското место.
Then, having done that, we started to image the manuscript. And we imaged the manuscript in 14 different wavebands of light. Because if you look at something in different wavebands of light, you see different things. And here is an image of a page imaged in 14 different wavebands of light.
Потоа, откако го направивме тоа, започнавме да вадиме снимки од ракописот. И извадивме снимки од ракописот во 14 различни групи бранови должини на светлина. Бидејќи ако гледате нешто во различни групи бранови должини на светлина, гледате различни работи. А ова е снимка на страница снимена со 14 различни групи бранови должини на светлина.
But none of them worked. So what we did was we processed the images together, and we put two images into one blank screen. And here are two different images of the Archimedes manuscript. And the image on the left is the normal red image. And the image on the right is an ultraviolet image. And in the image on the right you might be able to see some of the Archimedes writing. If you merge them together into one digital canvas, the parchment is bright in both images and it comes out bright. The prayer book is dark in both images and it comes out dark. The Archimedes text is dark in one image and bright in another. And it'll come out dark but red, and then you can start to read it rather clearly. And that's what it looks like.
Но ниедна од нив не заврши работа. Потоа направивме взаемно процесирање на сликите, и две од нив сместивме на празен екран. И, еве, тука имаме две различни снимки од Архимедовиот ракопис. Сликата лево е нормална црвена снимка. А сликата десно е ултравиолетова снимка. Во сликата десно можеби ќе успеете да видите по нешто од Архимедовиот текст. Ако ги споите на една дигитална површина пергаментот е светол кај двете снимки и излегува светол. Молитвеникот е темен кај двете снимки и излегува темен. Архимедовиот текст, пак, е темен на едната снимка, а светол на другата. Тој ќе излезе дека е темен, но црвен и тогаш можеш да почнеш да го читаш прилично јасно. И тоа изгледа вака.
Now that's a before and after image, but you don't read the image on the screen like that. You zoom in and you zoom in and you zoom in and you zoom in, and you can just read it now.
Е сега, ова е снимка на пред и потоа, но вака не можеш да ја прочиташ снимката. Зумираш и зумираш и зумираш и зумираш, па дури сега можеш да ја прочиташ.
(Applause)
(аплауз)
If you process the same two images in a different way, you can actually get rid of the prayer book text. And this is terribly important, because the diagrams in the manuscript are the unique source for the diagrams that Archimedes drew in the sand in the fourth century B.C. And there we are, I can give them to you.
Ако ги процесирате истите две снимки на различен начин, всушност, би можеле да се ослободите од текстот на молитвеникот. А ова е ужасно важно зашто дијаграмите во ракописот се уникатниот извор на дијаграми коишто Архимед ги нацртал во песокот во 4 век п.н.е. И, еве сме... можам да ви ги дадам на вас.
With this kind of imaging -- this kind of infrared, ultraviolet, invisible light imaging -- we were never going to image through the gold ground forgeries. How were we going to do that? Well we took the manuscript, and we decided to image it in X-ray fluorescence imaging. So an X-ray comes in in the diagram on the left and it knocks out an electron from the inner shell of an atom. And that electron disappears. And as it disappears, an electron from a shell farther out jumps in and takes its place. And when it takes its place, it sheds electromagnetic radiation. It sheds an X-ray. And this X-ray is specific in its wavelength to the atom that it hits.
Со ваков вид на снимање -- ваков вид на снимање со инфрацрвени, ултравиолетови и невидливи светлини -- никогаш немаше да снимиме низ златната основа на фалсификатите. Како ќе го направевме тоа? Па, го земавме ракописот и решивме истиот да го снимиме со рендгенско флуоресцентно снимање. Така, рендген зракот влегува во дијаграмот лево и исфрла електрон од внатрешна обвивка на атомот. И тој електрон исчезнува. Како што тој исчезнува, електрон од подалечна обвивка доскокнува и му го завзема местото. И кога ќе му го завземе местото ослободува електромагнетна радијација. Ослободува рендген зрак. Овој рендген зрак има специфична бранова должина во однос на атомот којшто го погодува.
And what we wanted to get was the iron. Because the ink was written in iron. And if we can map where this X-ray that comes out, where it comes from, we can map all the iron on the page, then theoretically we can read the image.
А она што сакавме да го добиеме беше железото. Зашто мастилото беше испишано на железо. И ако можеме да мапираме од каде излегува овој рендген зрак, од каде доаѓа, ќе можеме да го мапираме целото железо на страницата, и тогаш, теоретски, можеме да ги прочитаме снимките.
The thing is that you need a very powerful light source to do this. So we took it to the Stanford Synchrotron Radiation Laboratory in California, which is a particle accelerator. Electrons go around one way, positrons go around the other. They meet in the middle, and they create subatomic particles like the charm quark and the tau lepton. Now we weren't actually going to put Archimedes in that beam. But as the electrons go round at the speed of light, they shed X-rays. And this is the most powerful light source in the solar system. This is called synchrotron radiation, and it's normally used to look at things like proteins and that sort of thing. But we wanted it to look at atoms, at iron atoms, so that we could read the page from before and after. And lo and behold, we found that we could do it. It took about 17 minutes to do a single page.
Работата е во тоа што ви треба многу моќен светлосен извор за да го направите ова. Па, го однесовме во лабораторијата за синхротона радијација во Стенфорд, во Калифорнија, којашто е забрзувач (акцелератор) на честички. Електроните кружат во една насока, а позитроните во друга. Тие се среќаваат на средина и создаваат субатомски честички како ц-кваркот (charm-quark) и тау лептонот (tau lepton). Е сега, реално, немавме намера Архимед да го ставиме во тој зрак. Но, како што електроните кружат со брзина на светлината, тие ослободуваат рендгенски зраци. И ова е најмоќниот светлински извор во Сончевиот систем. Ова се нарекува синхротрона радијација и таа вообичаено се користи за да се гледа на нешта како протеини и такви слични работи. Но, сакавме да гледаме атоми, железни атоми, како би можеле да ја читаме страницата пред и потоа. И, да видиш, да не веруваш, откривме дека можеме да го направиме тоа. Беа потребни околу 17 минути за една страна.
So what did we discover? Well one of the unique texts in Archimedes is called "The Stomachion." And this didn't exist in Codices A and B. And we knew that it involved this square. And this is a perfect square, and it's divided into 14 bits. But no one knew what Archimedes was doing with these 14 bits. And now we think we know. He was trying to work out how many ways you can recombine those 14 bits and still make a perfect square. Anyone want to guess the answer? It's 17,152 divided into 536 families. And the important point about this is that it's the earliest study in combinatorics in mathematics. And combinatorics is a wonderful and interesting branch of mathematics.
Значи, што откривме? Па... еден од уникатните текстови на Архимед е именуван „Стомакион“. А ова не постоеше во Кодексите А и Б. А знаевме дека го вклучуваше овој квадрат. Ова е совршен квадрат и е поделен на 14 делчиња. Но, никој не знаеше што правел Архимед со овие 14 делчиња. А сега мислиме дека веќе знаеме. Тој се обидувал да реши на колку начини можеш да ги рекомбинираш тие 14 делови и повторно да добиеш совршен квадрат. Сака некој да го погоди одговорот? Тоа е 17.152 поделено на 536 семејства. A важната поента околу ова е што ова е најдамнешното проучување на комбинаториката во математиката. А комбинаториката е прекрасна и интересна гранка на математиката.
The really astonishing thing though about this manuscript is that we looked at the other manuscripts that the palimpsester had made, the scribe had made his book out of, and one of them was a manuscript containing text by Hyperides. Now Hyperides was an Athenian orator from the fourth century B.C. He was an exact contemporary of Demosthenes. And in 338 B.C. he and Demosthenes together decided that they wanted to stand up to the military might of Philip of Macedon. So Athens and Thebes went out to fight Philip of Macedon. This was a bad idea, because Philip of Macedon had a son called Alexander the Great, and they lost the battle of Chaeronea.
Вистинската воодушевувачка работа околу овој ракопис е тоа дека ги гледавме и другите ракописи коишто палимпсестерот ги имал направено (од кои писарот ја составил својата книга) и еден од тие беше ракопис кој содржи текст од Хиперид. Е сега... Хиперид бил атински оратор од 4-от век п.н.е. Тој бил вистински современик на Демостен. И, во 338 година п.н.е, тој и Демостен заедно одлучиле дека сакаат да се спротивстават на воената моќ на Филип Македонски. Па така, Атина и Теба тргнале да се борат против Филип Македонски Ова било лоша идеја зашто Филип Македонски имал син, Александар Велики, па ја изгубиле битката кај Херонеја.
Alexander the Great went on to conquer the known world; Hyperides found himself on trial for treason. And this is the speech that he gave when he was on trial -- and it's a great speech: "Best of all," he says, "is to win. But if you can't win, then you should fight for a noble cause, because then you'll be remembered. Consider the Spartans. They won enumerable victories, but no one remembers what they are because they were all fought for selfish ends. The one battle that the Spartans fought that everybody remembers is the the battle of Thermopylae where they were butchered to a man, but fought for the freedom of Greece." It was such a great speech that the Athenian law courts let him off. He lived for another 10 years, then the Macedonian faction caught up with him. They cut out his tongue in mockery of his oratory, and no one knows what they did with his body. So this is the discovery of a lost voice from antiquity, speaking to us, not from the grave, because his grave doesn't exist, but from the Athenian law courts.
Александар Велики продолжил да го освојува познатиот свет; а Хиперид го снашло судење за предавство. И ова е говорот којшто тој го дал додека бил на судење. А говорот е одличен: „Најдобро од сè е да се победи. Но ако не можеш да победиш, тогаш треба да се бориш за благородна кауза зашто тогаш ќе бидеш запаметен. Размислете за спартанците. Тие извојувале бројни победи, но никој не се сеќава што се тие бидејќи тие војувале за себични цели. Единствената битка која спартанците ја биеле и на која сите се сеќаваат е битката кај Термопилите каде тие биле заклани до последна душа, но се бореле за слобода на Грција.“ Тоа бил до толку величествен говор што атинските судови го ослободиле Хиперид. Тој живеел уште 10 години, а потоа македонската фракција го фатила. Му го исекле јазикот во знак на исмевање на неговото ораторство и никој не знае што направиле со неговото тело. Значи, ова е откритие на еден изгубен глас од антиката кој ни зборува, но не од гробот, зашто неговиот гроб не постои, туку од атинските судови.
Now I should say at this point that normally when you're looking at medieval manuscripts that have been scraped off, you don't find unique texts. And to find two in one manuscript is really something. To find three is completely weird. And we found three.
Е сега, во овој момент би требало да кажам дека, вообичаено, кога гледате во средновековните ракописи кои биле стругани, не наоѓате уникатни текстови. А да најдете два текста во еден ракопис, тоа навистина е нешто. Да најдете три е сосема чудно. А ние најдовме три.
Aristotle's "Categories" is one of the foundational texts of Western philosophy. And we found a third century A.D. commentary on it, possibly by Galen and probably by Porphyry.
Аристотеловиот „Категории“ е еден од базичните текстови на западната филозофија. А ние пронајдовме и коментар за него, од 3 век од н.е, можно од Гален и веројатно од Порфириј.
Now all this data that we collected, all the images, all the raw images, all the transcriptions that we made and that sort of thing have been put online under a Creative Commons license for anyone to use for any commercial purpose.
Е сега, сиве овие податоци кои ги собравме, сите снимки, сите необработени слики, сите транскрипции кои ги направивме и слично, се поставени онлајн под Creative Commons лиценца за да може кој било да ги користи за комерцијални цели.
(Applause)
(аплауз)
Why did the owner of the manuscript do this? He did this because he understands data as well as books. Now the thing to do with books, if you want to ensure their long-term utility, is to hide them away in closets and let very few people look at them. The thing to do with data, if you want it to survive, is to let it out and have everybody have it with as little control on that data as possible. And that's what he did.
Зошто сопственикот на ракописот го направил ова? Го направил ова бидејќи тој ги разбира податоците исто како и книгите. Сега, работата којашто има врска со книгите, ако сакате да ја осигурате нивната долгорочна корисност, треба да ги сокриете настрана во плакари и да дозволите само мал број луѓе да ѕирнат во нив. Работата којашто има врска со податоците, ако сакате тие да опстојат, е да ги ослободите и да дозволите секој да ги има со најмала можна контрола врз нив. Ете, тоа е она кое тој го направил.
And institutions can learn from this. Because institutions at the moment confine their data with copyright restrictions and that sort of thing. And if you want to look at medieval manuscripts on the Web, at the moment you have to go to the National Library of Y's site or the University Library of X's site, which is about the most boring way in which you can deal with digital data. What you want to do is to aggregate it all together.
А институциите можат да учат од ова! Зашто институциите во моментов ги ограничуваат податоците преку авторски права и слични рестрикции. И ако сакате да ги погледнете средновековните ракописи на интернет, моментално ќе треба да појдете до X-веб страната на националната библиотека или на Y-веб страната на универзитетската библиотека, што, отприлика, е најздодевниот начин за справување со дигитални податоци. Она што сакате да го направите е да ги соберете сите податоци заедно
Because the Web of the ancient manuscripts of the future isn't going to be built by institutions. It's going to be built by users, by people who get this data together, by people who want to aggregate all sorts of maps from wherever they come from, all sorts of medieval romances from wherever they come from, people who just want to curate their own glorious selection of beautiful things. And that is the future of the Web. And it's an attractive and beautiful future, if only we can make it happen.
зашто мрежата од античките ракописи на иднината нема да биде изградена од страна на институциите. Таа ќе биде изградена од страна на корисниците, од луѓе кои ги собираат овие податоци, од луѓе кои сакаат да насоберат секакви видови мапи ма од каде и да доаѓаат, секакви видови средновековни романси ма од каде и да доаѓаат, луѓе кои едноставно сакаат да ги конзервираат своите славни селекции од прекрасни нешта. А тоа е иднината на Мрежата (Web). Привлечна и прекрасна иднина, само да можеме да ја оствариме!
Now we at the Walters Art Museum have followed this example, and we have put up all our manuscripts on the Web for people to enjoy -- all the raw data, all the descriptions, all the metadata. under a Creative Commons license. Now the Walters Art Museum is a small museum and it has beautiful manuscripts, but the data is fantastic. And the result of this is that if you do a Google search on images right now and you type in "Illuminated manuscript Koran" for example, 24 of the 28 images you'll find come from my institution.
Е сега... ние, во Волтеровиот музеј на уметност, го проследивме овој пример и сите наши ракописи ги поставивме на Мрежата за луѓето да уживаат -- сите сурови податоци, сите описи, сите метаподатоци под Creative Commons лиценца. Волтеровиот музеј на уметност е мал музеј и поседува прекрасни ракописи, но податоците се фантастични. А резултат од ова е тоа што ако баш сега на Гугл ги пребарате сликите и ако напишете „илуминиран ракопис Куран“, на пример, 24-те од 28-те слики кои ќе ги најдете доаѓаат од мојата институција.
(Applause)
(аплауз)
Now, let's think about this for a minute. What's in it for the institution? There are all sorts of things that are in it for the institution. You can talk about the Humanities and that sort of thing, but let's talk about selfish things. Because what's really in it for the institution is this: Now why do people go to the Louvre? They go to see the Mona Lisa. Why do they go to see the Mona Lisa? Because they already know what she looks like. And they know what she looks like because they've seen pictures of her absolutely everywhere.
Сега, ајде да размислиме за ова на една минута. Каква корист има институцијата од ова? О, па секакви нешта има за институцијата од ова. Можете да зборувате за хуманистичките науки и за слични работи, но ајде да зборуваме за себичните нешта. Затоа што она кое вистински претставува корист за институцијата е ова: Зошто луѓето одат во Лувр? Одат за да ја видат Мона Лиза. Зошто одат да ја видат Мона Лиза? Бидејќи тие веќе знаат како таа изгледа. А знаат како изгледа зашто гледале слики од неа, апсолутно насекаде.
Now, there is no need for these restrictions at all. And I think that institutions should stand up and release all their data under unrestricted licenses, and it would be a great benefit to everybody. Why don't we just let everybody have access to this data and curate their own collection of ancient knowledge and wonderful and beautiful things and increase the beauty and the cultural significance of the Internet.
Сега, нема потреба за вакви рестрикции, воопшто. И мислам дека институциите треба да се исправат и да ги ослободат сите расположливи податоци под нерестриктивни лиценци. Е ова би било од огромна корист за сите. Зошто, едноставно, да не им дозволиме на сите да имаат пристап до овие податоци, и да си конзервираат нивни сопствени колекции на античко знаење, на извонредни и прекрасни нешта, и да се зголеми убавината и културното значење на интернетот?
Thank you very much indeed.
Ви благодарам многу, навистина.
(Applause)
(аплауз)