So two weeks ago, I searched the word "nationalist" on Twitter. The results were quite colorful, with expressions like, "Emboldened Racist Moron," --
Пред две недели,го пребарував зборот „националист“ на Твитер. Резултатите беа прилично шаренолики, со изрази како „окуражен расистички морон“
(Laughter)
(Смеа)
"White Supremacist Idiot," "Fascist Sock Puppets," --
„бел шовинистички идиот“, „фашистичка марионета“,
(Laughter)
(Смеа)
"Orwellian, Hitlerian, Terrifying." I then searched the word "globalist" and got things like, "Socialist Sell-Outs," "Disgusting Corporate Propaganda," "Elitist Financial Overlords," "Ruthless Cosmopolitan Rats."
„орвеловски, хитлеровски, застрашувачки“. Потоа го побарав зборот „глобалист“, и се појавија следните описи: „социјалистички препродавач“, „одвратна корпорациска пропаганда“, „елистички финансиски кметови“, „безмилосни космополитски стаорци““.
(Laughter)
(Смеа)
Even by social media standards, the words are cruel and disgusting. But they reflect the intensity of one of the most fundamental questions of our times: Nationalism or globalism -- what is the best path forward? This question impacts everything we care about: our cultural identity, our prosperity, our political systems -- everything -- the health of our planet -- everything.
Дури и според стандардите на социјалните медиуми зборовите се одвратни и сурови. Но,тие го изразуваат интензитетот на едно од најважните прашања на нашето време: Национализам или глобализам? Прашањето влијае на сѐ она за што нѐ засега: нашиот културен идентитет, нашиот напредок, нашите политички системи- сѐ-благосостојбата на нашата планета-сѐ.
So on the one hand, we have nationalism. Collins defines it as a "devotion to one's nation," but also, a "doctrine that puts national interests above international considerations." For nationalists, our modern societies are built on national grounds: we share a land, a history, a culture, and we defend each other. In a big and chaotic world, they see nationalism as the only sensible way to maintain social stability. But alarmed globalists warn us: self-centered nationalism can easily turn ugly. We've seen it with 20th-century fascisms: bloody wars, millions of deaths, immeasurable destruction.
На една страна имаме национализам. Колинс го дефинира како „посветеност кон сопствената нација“, но и како „доктрина која ги става националните интереси над меѓународните интереси“. За националистите,модерните општества се градат на национални темели: делиме земја, историја култура и се браниме меѓусебе. Во големиот и хаотичен свет за нив национализмот е единствен разумен начин за социјална стабилност. Но,загрижените глобалисти предупредуваат: егоцентричниот национализам може да се претвори во зло. Го видовме тоа со фашизмот во 20-от век: крвави војни,милиони жртви, непроценливо уништување.
On the other hand, we have globalism. The Oxford Living Dictionary defines it as: "the operation or planning of economic and foreign policy on a global basis." For nationalists, globalism is rapidly deconstructing what our ancestors took decades to build. It's like spitting on our soldiers' tombs; it's eroding our national solidarities and opening the doors to foreign invasions. But globalists make the case that reinforcing our global governance is the only way to tackle big supernational problems, like nuclear proliferation, the global refugee crisis, climate change or terrorism or even the consequences of superhuman AI. So we are at the crossroads, and we are asked to choose: nationalism or globalism?
На другата страна имаме глобализам. Ова е дефиниција од Оксфорд речникот: „процесите и планирањата во областа на политиката и економијата на глобално ниво“. За националистите, глобализмот е брзо уништување на она што нашите претци го граделе со децении. Како да плукаш врз гробовите на нашите војници; ја поткопува нашата национална солидарност и ги отвора вратите на странските инвазии. Но,глобалистите тврдат дека зајакнувањето на глобалното раководење е единствениот начин да се справиме со големите наднационални проблеми, како нуклеарнaта распространетост, глобалната бегалска криза, климатските промени и тероризмот, дури и последиците од надчовечката вештачка интелигенција. Значи,се наоѓаме на крстопат, и треба да одбереме: национализам или глобализам?
Having lived in four continents, I've always been interested in this question. But it took a whole new level when I saw this happening: the biggest surge in nationalist votes in Western democracies since World War II. All of a sudden, this isn't theory anymore. I mean, these political movements have built their success with ideas that could mean, down the road, losing my French citizenship because I'm North African or not being able to come back home to the US because I come from a Muslim-majority country.
Живеев на 4 континенти и отсекогаш ме интересираше ова прашање. Но, добив сосема поинаква претстава кога го видов најголемиот бран на националистички гласови во западните демократски земји по Втората Светска Војна. Наеднаш, ова не е веќе теорија. Овие политички движења го достигнале успехот со идеи кои би значеле да го изгубам моето француско државјанство бидејќи сум Северно Африканец, или не би можел да се вратам дома во САД бидејќи сум од земја со муслиманско мнозинство.
You know, when you live in a democracy, you live with this idea that your government will always protect you, as long as you abide by the laws. With the rise of national populism, despite being the best citizen I can, I now have to live with the idea that my government can hurt me for reasons I cannot control. It's very unsettling. But it forced me to rethink and rethink this question and try to think deeper. And the more I thought about it, the more I started questioning the question. Why would we have to choose between nationalism and globalism, between loving our country and caring for the world? There's no reason for that. We don't have to choose between family and country or region or religion and country. We already have multiple identities, and we live with them very well. Why would we have to choose between country and world? What if, instead of accepting this absurd choice, we took it on ourselves to fight this dangerous, binary thinking?
Кога живеете во демократија, живеете со идејата дека вашата влада ќе ве заштитува сѐ додека ги почитувате законите. Со порастот на националистичкиот популизам, и покрај тоа што сум лојален граѓанин, ќе морам да живеам со помислата дека мојата влада може да ми наштети од причини кои не можам да ги контролирам. Тоа е загрижувачки. Но, тоа ме натера да размислам подлабоко за ова прашање. Колку повеќе размислував, толку повеќе се запрашував. Зошто мораме да бираме помеѓу национализмот и глобализмот, помеѓу љубовта кон сопствената земја и грижата за светот? Нема причина. Не мора да бираме помеѓу семејството и државата, или меѓу регионот или религијата и државата. Веќе имаме повеќе идентитети и живееме добро со нив. Зошто мораме да бираме меѓу државата и светот? Што ако, наместо го одбериме апсурдниот избор се решиме да се бориме против ова опасно, подвоено размислување?
So for all the globalists in the audience, I want to ask: When I say the word "nationalist," what image comes to your mind? Something like this? Believe me, I think of that, too. But I'd like you to remember that for most people, nationalism feels more like this. Or maybe like that. You know, it's that thing inside you when you accidentally watch an obscure Olympic sport on TV --
За сите глобалисти во публиката, имам едно прашање: Кога велам „националист“, која слика ја замислувате? Нешто вакво? Верувајте, и јас така замислувам. Но, сакам да запаметите дека за повеќето луѓе национализмот изгледа вака. Или вака. Тоа е она нешто во вас кога случајно гледате некој непознат Олимписки спорт на ТВ -
(Laughter)
(Смеа)
wait -- and the mere sight of an unknown athlete wearing your national colors gets you all excited. Your heartbeat goes up, your stress level goes up, and you're standing in front of the TV and screaming with passion for that athlete to win. That's nationalism. It's people happy to be together, happy to belong to a large national community. Why would it be wrong?
чекајте- и само погледот на непознатиот спортист со вашите национални бои прави да се чувствувате возбудено. Срцето забрзано ви чука, стресот ви се намалува, и седите пред ТВ екранот страсно навивајќи тој спортист да победи. Тоа е национализам. Кога луѓето се среќни што се заедно, среќни што припаѓаат на големата национална заедница. Зошто да е погрешно?
You know, globalists, you may think of nationalism as an old, 19th-century idea that is destined to fade. But I'm sorry to tell you that the facts are not on your side. When the World Values Survey asked more than 89,000 people across 60 countries how proud they felt about their country, 88.5 percent said "very proud" or "quite proud" -- 88.5 percent. Nationalism is not going away anytime soon. It's a powerful feeling that, according to another study, is a strong predictor of individual happiness. It's crazy, but your happiness is more correlated with national satisfaction than with things you would expect, like household income or your job satisfaction or your health satisfaction. So if nationalism makes people happy, why would anybody take it away from them?
Глобалисти, можеби сметате дека национализмот е стара идеја од 19-ти век која неизбежно ќе згасне. Но, за жал фактите не се на ваша страна. Во анкета за светските вредности, над 89.000 испитаници од 60 земји, биле запрашани колку се горди на својата земја- 88,5 % одговориле „многу горди“ или„прилично горди“- 85 проценти. Национализмот нема да исчезне во скоро време. Тоа е силно чувство кое, според друга студија е моќен показател за среќата на поединецот. Чудно, но среќата повеќе се поврзува со националното задоволство отколку со нештата кои ги очекуваме, како приходи задоволство од работата или здравјето. Значи,ако национализмот ги прави луѓето среќни зошто некој да им го одземе?
Fellow globalists, if you are like me, you may be attached to globalization for humanistic reasons. And you may take great joy in some of its accomplishments since 1945. After all, major regions of the world have been exceptionally peaceful; extreme poverty rates around the globe are trending down; and more than two billion people, most notably in Asia, show spectacular improvements in their standards of living. But studies also show that globalization has a dark side. And left on the side of the road are hundreds of millions of people in Western middle classes with anemic income growth for more than two decades, possibly three decades, according to some studies. We cannot ignore this elephant in our room. If anything, our collective energy would be better used finding ways to fix this aspect of globalization, instead of fighting this polarizing battle against nationalism.
Пријатели глобалисти, ако сте како мене, значи сте поврзани со глобализацијата од хумани причини и верувам се радувате на некои достигнувања по 1945-та. И покрај сѐ, поголемиот дел од светот е исклучитено мирољубив; стапката на екстремна сиромаштија во светот опаѓа; и повеќе од 2 милијарди луѓе, претежно од Азија, покажуваат импресивен напредок во животниот стандард. Но,студиите исто покажуваат дека глобализацијата има и темна страна. Настрана се оставени стотици милиони луѓе од средната класа на западот чии приходи стагнираат повеќе од две децении, можеби и три децении, според некои студии. Не можеме да го занемариме овој сериозен проблем. Подобро ќе ја искористиме колективната енергија ако ги најдеме начините да го решиме овој аспект на глобализацијата наместо да водиме битка за разединуавње со национализмот.
So now, the nationalists in the audience, I have some crusty, nonbinary nuggets for you.
Сега, за вас националисти во публиката, имам незгодно прашање и за вас
(Laughter)
(Смеа)
When I say the word "globalist," what comes to your mind? Out-of-touch, one-percent plutocrats?
Кога велам „глобалист“, што ви паѓа на ум? Недопирливи плутократи кои сочинуваат 1%?
(Laughter)
(Смеа)
Or maybe the heartless, greedy Wall Street type, right? Or maybe people like me, with multiple origins, living in a big, cosmopolitan metropolis.
Или можеби безмилосните, алчни типови од Вол стрит? Или можеби луѓе како мене, со повеќекратно потекло, кои живеат во големи, космополитски метрополи.
Well, you remember that World Values Survey that I mentioned earlier? It showed another fascinating finding: 71 percent of the world population agreed with the statement, "I am a citizen of the world." Do you know what it means? Most of us are simultaneously proud of our country and citizens of the world. And it gets even better. The citizens of the world in the survey show a higher level of national pride than the ones that rejected that label. So once and for all, being a globalist doesn't mean betraying your country. It just means that you have enough social empathy, and you project some of it outside your national borders.
Сетете се на анкетата за светските вредности што ја спомнав. Таа покажа уште еден зачудувачки податок: 71% од светската популација се согласува со изјавата, „Јас сум граѓанин на светот“. Знаете што значи тоа? Повеќето од нас истовремено сме горди на својата земја и граѓани на светот. И ветува уште повеќе. Граѓаните на светот во студијата покажуваат повисок степен на национална гордост од оние кои го отфрлаат ова обележје. Да се биде глобалист не значи да се издаде сопствената земја. Тоа покажува дека имате национална емпатија и ја рефлектирате надвор од вашите нацинални граници.
Now, I know that when I dig into my own nationalist feelings, one of my anxieties versus the globalized world is national identity: How are we going to preserve what makes us special, what makes us different, what brings us together? And as I started thinking about it, I realized something really strange, which is that a lot of the key ingredients of our national identities actually come from outside our national borders. Like, think of the letters that we use every day. I don't know if you realize, but the Latin script, the Latin alphabet that we use has its origins thousands of years ago, near the Nile River. It all started with a cow just like this, that was captured by a scribe into an elegant hieroglyph. That hieroglyph was transcribed by a Semite in the Sinai into the letter aleph. Aleph traveled with Phoenicians and reached the European shores in Greece, where it became alpha, the mother of our letter A. So that's how an Egyptian cow became our letter A.
Кога продирам во моите национални чувства една од моите грижи наспроти глобалниот свет е националниот идентитет. Како да го зачуваме тоа што нѐ прави посебни, што нѐ прави различни, што нѐ спојува? Кога почнав да размислувам за ова, открив нешто чудно, дека многу од главните одлики на нашиот национален идентитет всушност доаѓаат надвор од нашите национални граници. На пример,писмото кое го користиме секојдневно. Не знам дали знаете, но латиничното писмо кое го користиме потекнува од пред илјадници години од околината на реката Нил. Започна со еден ваков вид на добиток кој пишувачите го претворија во елегантни хиероглифи. Семитите во Синај Хиероглифите ги препишале во писмото алеф. Преку Феникијците, алеф стигнал до бреговите на Европа, во Грција каде се претворил во алфа, мајката на нашата буква „А“. Така, египетската крава стана нашата буква „А“.
(Laughter)
(Смеа)
And same thing with the Egyptian house that became bet, beta and B. And the Egyptian fish that became daleth, delta and D. Our most fundamental texts are full of Egyptian cows, houses and fish.
Исто и со египетската куќа која стана бет, бета и „Б“. Египетската риба, која стана далет, делта и „Д“. Нашите најзначајни текстови се полни со египетски крави, куќи и риби.
(Laughter)
(Смеа)
And there are so many other examples. Take the United Kingdom and its monarchy. Queen Elizabeth II? German ancestry. The mottos on the royal coat of arms? All written in French, not a single word of English. Take France and it's iconic Eiffel Tower. The inspiration? The United States of America -- and I don't mean Las Vegas, I mean 19th-century New York.
Има многу други примери. Земета го Обединетото Кралство и нивната монархија. Кралицата Елизабета II? Германско потекло. Геслата напишани на кралските грбови? Сите се на француски, ниту еден збор на англиски. Земета ја Франција и нивната позната Ајфелова кула. Инспирација? Соединетите Американски Држави- не мислам на Лас Вегас, мислам на Њујорк од 19-ти век.
(Laughter)
(Смеа)
This was the tallest building in New York in the mid-19th century. Does it remind you of something? And you may think of China as a self-contained civilization, protected behind its Great Wall. But think twice. The Chinese official ideology? Marxism, made in Germany. One of China's biggest religions? Buddhism, imported from India. India's favorite pastime? Cricket. I really love this quote from Ashis Nandy, who said, "Cricket is an Indian game accidentally discovered by the British."
Ова беше највисоката зграда во Њујорк во средината на 19-ти век. Ве потесетува на нешто? Кина ја сметавме за затворена цивилизација заштитена зад Кинескиот ѕид. Но, размислете добро. Кинеската официјална идеологија: Марксизмот создаден во Германија. Една од најголемите кинески религии? Будизмот увезен од Индија. Омилена слободна активност во Индија? Крикет. Ми се допаѓа оваа изрека на Ашис Ненди: „Крикетот е индиска игра случајно откриена од Британците.
(Laughter)
(Смеа)
So these are good reminders that a lot of what we love in our national traditions actually come from previous waves of globalization. And beyond individual symbols, there are whole national traditions that could not have existed without globalization. And the example that comes to my mind is a world-beloved national tradition: Italian cuisine. My friends, if you ever have a chance to go to a superauthentic Italian restaurant that only serves ancient Roman recipes, my advice for you is: don't go.
Сево ова потсетува дека многу нешта кои ги сакаме во нашите народни традиции всушност доаѓаат од претходниот бран на глобализација. Зад националните симболи, постојат многу народни традиции кои немаше да постојат без глобализацијата. Примерот кој ми паѓа на ум е една народна традиција која цел свет ја сака: италијанската кујна. Пријатели, ако имате можност да одите во автентичен италијански ресторан во кој се служaт јадења од Стариот Рим, мој совет е-не одете.
(Laughter)
(Смеа)
You'd get very, very disappointed. No spaghetti, no pasta -- that really started in Sicily in the eighth century, when it was under Arabian rule. No perfect espresso, no creamy cappuccino -- that came from Abyssinia via Yemen in the 17th century. And of course, no perfect pizza Napoletana -- how would you make it without the tomatoes of the New World? No, instead, you would be served probably a lot of porridge, some vegetable -- mostly cabbage -- some cheese, and maybe if you're lucky, the absolute delicacy of that time -- mmm, perfectly cooked fattened dormice.
Ќе бидете многу разочарани. Нема шпагети, нема тестенини- тоа започна на Сицилија во 8-от век кога биле под арапска власт. Без совршено еспресо, и кремасто капучино- кои дошле од Абисинија преку Јемен во 17-от век. Се разбира, ни совршена пица Наполитана- -како ќе ја приготвите без доматите од Новиот Свет? Наместо тоа, сигурно ќе ве послужат со разновидни каши, зеленчукови, веројатно, најмногу со зелка, малку сирење и ако имате среќа, реткиот деликатес на тоа време- совршено зготвени гоени сонливци-вид глувци.
(Laughter)
(Смеа).
Thankfully, it was not a close tradition preserved by fanatic watchdogs. No, it was an open process, nourished by explorers, traders, street sellers and innovative home cooks. And in many ways, globalization is a chance for our national traditions to be questioned, regenerated, reinterpreted, to attract new converts to stay vibrant and relevant over time.
За среќа, овој обичај не е зачуван од фанатичните традиционалисти. Не, имаше еден отворен тек, предводен од истражувачи, трговци, улични продавачи и креативни готвачи. На многу начини, глобализацијата е можност да им дадеме ново значење на народните традиции, да ги преиспитаме, обновиме да ги направиме привлечни за да останат динамични и трајни.
So just remember this: most of us nationalists in the world are globalists, and most of us globalists in the world are nationalists. A lot of what we like in our national traditions come from outside our national borders. And the reason we venture outside our national borders is to discover these other national traditions. So the real question should not be to choose between nationalism and globalism. The real questions is: How can we do both better? It's a complex question for a complex world that calls for creative, nonbinary solutions.
Запомнете го следново: повеќето од нас националисти во светот се глобалисти, и повеќето од нас глобалисти во светот се националисти. Она што ни се допаѓа во нашите народни традиции доаѓа надвор од нашите национални граници. Причината поради која се впушаме вон нашите граници е да откриваме други народни традиции. Вистинското прашање не треба да биде да се одбере помеѓу национализам и глобализам. Вистинското прашање е: како најдобро да бидеме обете. Тоа е сложено прашање за еден сложен свет и повикува на донесување креативни, не двојни решенија.
What are you waiting for?
Што чекате?
Thank you.
Ви благодарам!
(Applause)
(Аплауз)