I once said, "If you want to liberate a society, all you need is the Internet." I was wrong.
Еднаш реков, „Ако сакате да го ослободите народот, сё што ви треба е Интернет.“ Нe бев во право.
I said those words back in 2011, when a Facebook page I anonymously created helped spark the Egyptian revolution. The Arab Spring revealed social media's greatest potential, but it also exposed its greatest shortcomings. The same tool that united us to topple dictators eventually tore us apart. I would like to share my own experience in using social media for activism, and talk about some of the challenges I have personally faced and what we could do about them.
Тоа го реков во 2011, кога мојот анонимен Фејсбук профил ја помогна Египетската револуција. Арапската Пролет го демонстрира потенцијалот на социјалната мрежа, но во исто време ги обелодени нејзините негативни страни. Истото оружје што не убедини и ни помогна да ги срушиме диктаторите не раздели и нас. Би сакал да го споделам моето искуство со социјалната мрежа и да анализирам некои предизвици со кои се соочив и како да ги преминеме.
In the early 2000s, Arabs were flooding the web. Thirsty for knowledge, for opportunities, for connecting with the rest of the people around the globe, we escaped our frustrating political realities and lived a virtual, alternative life. Just like many of them, I was completely apolitical until 2009. At the time, when I logged into social media, I started seeing more and more Egyptians aspiring for political change in the country. It felt like I was not alone.
Во раните двеилјадити години, Арабпите го користеа Интернетот повеќе. Жедни за знаење, можности и шанси, да се поврзат со остатокот од светот, да ја избегнеме фрустрирачката политичка реалност и да живееме во виртуален, алтернативен живот. Како и многу други не бев политички ориентиран пред 2009. На времето, кога ке се логирав на социјаната мрежа Приметив повеќе и повеќе Египјани лобираа за политичка промена во земјата. Чувствував дека не сум сам.
In June 2010, Internet changed my life forever. While browsing Facebook, I saw a photo, a terrifying photo, of a tortured, dead body of a young Egyptian guy. His name was Khaled Said. Khaled was a 29-year-old Alexandrian who was killed by police. I saw myself in his picture. I thought, "I could be Khaled."
Во Јуни 2010, Интернетот ми го смени животот засекогаш. Додека сурфав на Фејсбук, Видов слика, страшна слика на измачувано, мртво тело на млад Египјанец. Се викаше Калед Саид. Калед беше 29 годишен жител на Александрија, убиен од полицијата. Се видов самиот себе во фотографијата. Си помислив, „И јас можев да бидам Kалед“.
I could not sleep that night, and I decided to do something. I anonymously created a Facebook page and called it "We are all Khaled Said." In just three days, the page had over 100,000 people, fellow Egyptians who shared the same concern. Whatever was happening had to stop.
Таа вечер не можев да спијам, и решив да направам нешто. Креирав анонимна Фејсбук страна и ја нареков „Сите сме Калед Саид". За само 3 дена, страната привлече над 100000 луѓе, браќа Египјани, кои ги имаа истите грижи и проблеми. Она што се случуваше, мораше да се сопре.
I recruited my co-admin, AbdelRahman Mansour. We worked together for hours and hours. We were crowdsourcing ideas from the people. We were engaging them. We were calling collectively for actions, and sharing news that the regime did not want Egyptians to know. The page became the most followed page in the Arab world. It had more fans than established media organizations and even top celebrities.
Почнав да работам со Абделрахман Мансур. Работевме заедно со часови и часови. Собиравме идеи од народот. Разговаравме со нив. Сите заедно инициравме колективни акции, и делевме вести кои владеачкиот режим не сакаше да ги знаеме. Страницата стана најпопуларна страница во Арапскиот свет. Имав повеќе обожаватели во споредба со други интернет организации и познати личности.
On January 14, 2011, Ben Ali fled out of Tunisia after mounting protests against his regime. I saw a spark of hope. Egyptians on social media were wondering, "If Tunisia did it, why can't we?" I posted an event on Facebook and called it "A Revolution against Corruption, Injustice and Dictatorship." I posed a question to the 300,000 users of the page at the time: "Today is the 14th of January. The 25th of January is Police Day. It's a national holiday. If 100,000 of us take to the streets of Cairo, no one is going to stop us. I wonder if we could do it."
Од 14 ти Јануари 2011, Бен Али побегна од Тунис заради зголемените протести против неговиот режим. Видов искра надеж. Егијаните на социјалните медиуми се прашуваа, „Ако Тунис успеа, зошто не и ние?“ Организирав настан преку Фејсбук и го нареков: „ Револуција против корупцијата, неправдата и диктатурата“ . Ги прашав 300 000 корисници на страната: „Денеска е 14-ти Јануари. 25-ти Јануари е Ден на Полицијата. Национален празник. Ако 100 000 од нас излезат на улиците на Каиро, никој нема да може да не сопре. Се прашувам дали ќе се организираме?“
In just a few days, the invitation reached over a million people, and over 100,000 people confirmed attendance. Social media was crucial for this campaign. It helped a decentralized movement arise. It made people realize that they were not alone. And it made it impossible for the regime to stop it. At the time, they didn't even understand it. And on January 25th, Egyptians flooded the streets of Cairo and other cities, calling for change, breaking the barrier of fear and announcing a new era.
За неколку дена, поканата стигна до милион луѓе, и над 100 000 од нив потврдија дека ќе дојдат. Социјалната мрежа беше клучна во кампањата. Помогна во создавањето на децентрализирно движење. Им помогна на луѓето да сфатат дека не се сами. Режимот не можеше да ја сопре социјалната мрежа. Во тоа време, режимот не ја сфаќаше. На 25-ти Јануари, Египјаните се појавија на улиците на Каиро и други градови, бараа промена, го надминаа стравот и објавија нова ера.
Then came the consequences. A few hours before the regime cut off the Internet and telecommunications, I was walking in a dark street in Cairo, around midnight. I had just tweeted, "Pray for Egypt. The government must be planning a massacre tomorrow."
Тогаш дојдоа последиците. Неколку часа пред режимот да го пресече Интернетот и прекине сите телекомуникации, Шетав низ темните улици на Каиро, околу полноќ. Само што испратив порака на Твитер, „ Моли се за Египет. Владата планира масакар утре. “
I was hit hard on my head. I lost my balance and fell down, to find four armed men surrounding me. One covered my mouth and the others paralyzed me. I knew I was being kidnapped by state security.
Некој ме удри силно на главата. Изгубив рамнотежа и паднав, вооружени мажи ме обиколија. Еден ми ја прекри устата со рака а другите ме парализираа. Државната безбедност ме киднапира.
I found myself in a cell, handcuffed, blindfolded. I was terrified. So was my family, who started looking for me in hospitals, police stations and even morgues.
Ме затворија во затворска келија, во лисици и врзани очи. Бев исплашен. И моето семејство беше престрашено, ме бараа по болници, полициски станици дури и мртовечници.
After my disappearance, a few of my fellow colleagues who knew I was the admin of the page told the media about my connection with that page, and that I was likely arrested by state security. My colleagues at Google started a search campaign trying to find me, and the fellow protesters in the square demanded my release.
Откако исчезнав, неколку од моите колеги, кои знаеја дека сум администратор на страната го открија на медиумите мојот идентитет, и како сум поврзан со страната, и дека најверојатно сум уапсен од државната безбедност. Моите колеги од Гугл почнаа кампања за да ме најдат, а пријателите протестанти инсистираа да ме ослободат.
After 11 days of complete darkness, I was set free. And three days later, Mubarak was forced to step down. It was the most inspiring and empowering moment of my life. It was a time of great hope. Egyptians lived a utopia for 18 days during the revolution. They all shared the belief that we could actually live together despite our differences, that Egypt after Mubarak would be for all.
После 11 дена целосна темница, Ме ослободија. После три дена, Мубарак беше принуден да се повлече од власт. Тоа беше мојот најсилниот момент во мојот живот Тоа беше време на големи надежи. Египјаните живееа во утопија 18 дена. Сите мислевме дека можеме да живееме заедно и покрај разликите. Египет после Мубарак ќе биде за сите.
But unfortunately, the post-revolution events were like a punch in the gut. The euphoria faded, we failed to build consensus, and the political struggle led to intense polarization. Social media only amplified that state, by facilitating the spread of misinformation, rumors, echo chambers and hate speech. The environment was purely toxic. My online world became a battleground filled with trolls, lies, hate speech. I started to worry about the safety of my family. But of course, this wasn't just about me. The polarization reached its peak between the two main powers -- the army supporters and the Islamists. People in the center, like me, started feeling helpless. Both groups wanted you to side with them; you were either with them or against them. And on the 3rd of July 2013, the army ousted Egypt's first democratically elected president, after three days of popular protest that demanded his resignation.
Но не беше така. Настаните после револуцијата беа како сол на рана. Еуфоријата спласна, не успеавме да се согласиме, и политичките несогласувања предизвикаа интензивна поларизација. Социјалната мрежа само ја амплифицира состојбата, со ширење на гласини, лаги, и омраза. Средината беше отровна. Мојот онлајн свет прерасна во бојно поле за лаги и омраза. Се загрижив за безбедноста на моето семејство. Но ова не беше само за мене. Поларизацијата беше најсилна помеѓу две главни сили-- поддржувачите на армијата и Исламистите. Луѓето во средината, како мене, се чуствуваа беспомошни. Двете групи те сакаа на нивна страна; Или си со нив, или против нив. На 3-ти Јули 2013, Армијата го собори првиот демократски избран Египетски претседател, после 3 дена на протести кои бараа негова отставка.
That day I made a very hard decision. I decided to go silent, completely silent. It was a moment of defeat. I stayed silent for more than two years, and I used the time to reflect on everything that happened, trying to understand why did it happen. It became clear to me that while it's true that polarization is primarily driven by our human behavior, social media shapes this behavior and magnifies its impact. Say you want to say something that is not based on a fact, pick a fight or ignore someone that you don't like. These are all natural human impulses, but because of technology, acting on these impulses is only one click away.
Тој ден, со тешко срце решив да замолчам. Комплетно да замолчам, тотален молк. Тоа беше момент на пораз. Останав тивок повеќе од две години. Во текот на тие години анализирав се што се случи, обидувајќи се да разберам „Зошто?“. Ми стана јасно дека иако поларизацијата е првично создадена од нашето човечко однесување, социјалната мрежа го копира однесувањето и го амплифицира ефектот. На пример ако сакате да речете нешто што не е базирано на факт, некоја бројка или да игнорирате некој што не го сакате. Тие се нормални човечки импулси, но заради технологијата, тие имплуси стануваат акција со само еден клик.
In my view, there are five critical challenges facing today's social media.
Според мое размислување постојат пет критични предизвици за денешната социјална мрежа.
First, we don't know how to deal with rumors. Rumors that confirm people's biases are now believed and spread among millions of people.
Прво, не знаеме како да реагираме на гласини. Гласините кои ги потврдуваат човечките предрасуди полесно се веруваат и шират низ милиони луѓе.
Second, we create our own echo chambers. We tend to only communicate with people that we agree with, and thanks to social media, we can mute, un-follow and block everybody else.
Второ, создаваме свои еко комори. Комуницираме само со луѓе со кои се согласуваме, и благодарејќи на социјалните мрежи, ги игнорираме и блокираме сите други.
Third, online discussions quickly descend into angry mobs. All of us probably know that. It's as if we forget that the people behind screens are actually real people and not just avatars.
Трето, интернет разговорите брзо се шират меѓу разбеснетата толпа. Најверојатно, сите го знаеме тоа. Се чини забораваме дека има вистински луѓе од другата страна на екранот не само аватари.
And fourth, it became really hard to change our opinions. Because of the speed and brevity of social media, we are forced to jump to conclusions and write sharp opinions in 140 characters about complex world affairs. And once we do that, it lives forever on the Internet, and we are less motivated to change these views, even when new evidence arises.
Четврто, многу тешко го менуваме мислењето. Заради брзината и кратковечноста на социјалните мрежи, брзо донесуваме заклучоци и искажуваме остри мислења во 140 карактери за комплексни светски афери. И тоа мислење засекогаш живее на Интернет, така што не сакаме да ги смениме нашите мислења дури и ако има нови докази.
Fifth -- and in my point of view, this is the most critical -- today, our social media experiences are designed in a way that favors broadcasting over engagements, posts over discussions, shallow comments over deep conversations. It's as if we agreed that we are here to talk at each other instead of talking with each other.
Петто-- и според мене најкритично-- денеска, нашите социјални мрежи искуства се дизајнирани да шират кратки контакти не дискусии, плитки коментари а не длабоки разговори. Изгледа дека сакаме да зборуваме еден над друг а не еден со друг.
I witnessed how these critical challenges contributed to an already polarized Egyptian society, but this is not just about Egypt. Polarization is on the rise in the whole world. We need to work hard on figuring out how technology could be part of the solution, rather than part of the problem.
Бев сведок како овие критични моменти влиjаеа на поларизираното Египетско општество, но ова не е само за Египет. Целиот свет е поделен. Треба да се потрудиме да видиме како технологијата може да биде решение а не дел од проблемот.
There's a lot of debate today on how to combat online harassment and fight trolls. This is so important. No one could argue against that. But we need to also think about how to design social media experiences that promote civility and reward thoughtfulness. I know for a fact if I write a post that is more sensational, more one-sided, sometimes angry and aggressive, I get to have more people see that post. I will get more attention.
Денес дебатираме како да минимизираме интернет омаловажување и како да се бориме против тролови. Ова е многу важно. Никој не може да најде контра-аргумент Треба да видиме како ќе го измениме искуството на социјалната мрежа да промовира цивилизираност и да наградува добрина. Знам дека е факт ако напишам пост кој е вчудоневидувачки, едно-страничен, лут и агресивен, повеќе луѓе ќе го прочитаат тој пост. Ке добијам повеќе внимание.
But what if we put more focus on quality? What is more important: the total number of readers of a post you write, or who are the people who have impact that read what you write? Couldn't we just give people more incentives to engage in conversations, rather than just broadcasting opinions all the time? Or reward people for reading and responding to views that they disagree with? And also, make it socially acceptable that we change our minds, or probably even reward that? What if we have a matrix that says how many people changed their minds, and that becomes part of our social media experience? If I could track how many people are changing their minds, I'd probably write more thoughtfully, trying to do that, rather than appealing to the people who already agree with me and "liking" because I just confirmed their biases.
Што ќе се случи ако се фокусираме на квалитет? Што е поважно: Вкупен број на читачи на тоа што си напишал, или кои се луѓето кои имаат импакт и читаат она што си го напишал? Дали можеме да дадеме поттик за подлабоки разговори, наместо само да објавуваат свое мислење? Да ги наградиме читателите и луѓето кои одговараат на ставови со кои не се согласуваат? Исто, треба да е „социјално нормално“ да се смени мислење, дури и да се награди? Дали можеме да создадеме матрица кој ке следи колку луѓе променија ставови и мислења и тоа стане дел од нашето искуство на социјалните мрежи? Ако можам да следам колку луѓе го променија мислењето, најверојатно ќе пишувам повнимателно, обидувајќи се да сменам нечие мислење, наместо да привлекувам истомисленици и да ги потврдам нивните предрасуди.
We also need to think about effective crowdsourcing mechanisms, to fact-check widely spread online information, and reward people who take part in that. In essence, we need to rethink today's social media ecosystem and redesign its experiences to reward thoughtfulness, civility and mutual understanding.
Треба да најдеме поефективни механизми за собирање идеи од толпата, да се проверат со факти инфомациите кои се шират низ интернет, и да се наградат луѓето кои се дел од тоа. Треба да го модернизираме денешниот екосистем на социјалните медиуми и да го ре-дизајнираме искуството да наградиме внимание и добрина, цивилизираност и взаемно разбирање.
As a believer in the Internet, I teamed up with a few friends, started a new project, trying to find answers and explore possibilities. Our first product is a new media platform for conversations. We're hosting conversations that promote mutual understanding and hopefully change minds. We don't claim to have the answers, but we started experimenting with different discussions about very divisive issues, such as race, gun control, the refugee debate, relationship between Islam and terrorism. These are conversations that matter.
Бидејќи верувам во интернет, почнав нов проект со неколку пријатели, да се обидиме да најдеме одговори и да испитаме опции. Нашиот нов проект е нова платформа за разговор. Подржуваме разговори кои промовираат разбирање и се надеваме ќе сменат размилувања. Не тврдиме дека ги имаме сите одговори, но почнавме да експериментираме со различни дискусии на различни теми, како раса, оружје и избеглици, разлика помеѓу Ислам и тероризам. Овие се разговорите кои значат нешто.
Today, at least one out of three people on the planet have access to the Internet. But part of this Internet is being held captive by the less noble aspects of our human behavior.
Денес, една третина од луѓето имаат пристап на Интернет. Но дел од овој Интернет е затвореник на нашето нечовечко однесување.
Five years ago, I said, "If you want to liberate society, all you need is the Internet."
Пред пет години јас реков, „Ако сакате да го ослободите народот, ви треба само Интернет.“
Today, I believe if we want to liberate society, we first need to liberate the Internet.
Денеска верувам дека ако сакаме да го ослободиме човештвото, првин треба да го ослободиме интернетот.
Thank you very much.
Благодарам многу.
(Applause)
( Аплауз)