I am honored to be here, and I'm honored to talk about this topic, which I think is of grave importance. We've been talking a lot about the horrific impacts of plastic on the planet and on other species, but plastic hurts people, too -- especially poor people. And both in the production of plastic, the use of plastic and the disposal of plastic, the people who have the bull's-eye on their foreheads are poor people. People got very upset when the BP oil spill happened, for very good reason. People thought, "Oh, my God. This is terrible, this oil -- it's in the water. It's going to destroy the living systems there. People are going to be hurt. This is a terrible thing, this oil is going to hurt the people in the Gulf."
Част ми је што сам овде и почаствован сам што ћу говорити о овој теми, која је, по мом мишљењу од велике важности. Доста смо говорили о грозним утицајима пластике на планету и остале врсте, али пластика погађа и људе, нарочито оне сиромашне. Када се ради о производњи пластике, њеној употреби, као и одстрањивању, сиромашни људи су ти који имају мету на челима. Људи су се, из одличних разлога веома узнемирили када се догодило БП изливање нафте. Људи су мислили, "О, боже. Ово је грозно, ово је нафта. Она је у води. Уништиће тамошње животне системе. Повредиће људе. Страшно је то што ће излив нафте повредити људе у заливу."
What people don't think about is: What if the oil had made it safely to shore? What if the oil actually got where it was trying to go? Not only would it have been burned in engines and added to global warming, but there's a place called "Cancer Alley," and the reason it's called "Cancer Alley" is because the petrochemical industry takes that oil and turns it into plastic and in the process, kills people. It shortens the lives of the people who live there in the Gulf. So oil and petrochemicals are not just a problem when there's a spill; they're a problem when there's not. And what we don't often appreciate is the price that poor people pay for us to have these disposable products.
Оно о чему људи не размишљају је, шта да је та нафта успешно стигла до обале? Шта да је нафта стигла тамо где је покушавала? Не само што би била спаљења у моторима и додата у глобално загревање, већ постоји и место које се зове "сокак рака", а разлог том имену је зато што петрохемијска индустрија узима ту нафту и прертвара је у пластику и током тог процеса убија људе. Скраћује животе људи који живе тамо у заливу. Дакле, нафта и петрохемикалије нису само проблем када имамо изливање, већ су и проблем када га нема. Оно што не тако често схватамо је цена коју сиромашни људи плаћају да бисмо ми имали неке краткотрајне производе.
The other thing we often don't appreciate is, it's not just at the point of production that poor people suffer. Poor people also suffer at the point of use. Those of us who earn a certain income level, we have something called choice. The reason why you want to work hard and have a job and not be poor and broke is so you can have choices, economic choices. We actually get a chance to choose not to use products that have dangerous, poisonous plastic in them. Other people who are poor don't have those choices. So low-income people often are the ones who are buying the products that have those dangerous chemicals in them that their children are using. Those are the people who wind up ingesting a disproportionate amount of this poisonous plastic in using it. And people say, "Well, they should just buy a different product." Well, the problem with being poor is you don't have those choices. You often have to buy the cheapest products. The cheapest products are often the most dangerous.
Друга ствар коју не схватамо често је да сиромашни људи не пате само у месту производње. Они такође пате на месту употребе. Они од нас који зарађују одређена примања имају нешто што се зове избор. Разлог због кога желите много да радите и имате посао уместо да будете сиромашни и шворц, је да бисте имали изборе, економске изборе. Ми заправо, добијемо шансу да одаберемо да не користимо производе који имају опасну, отровну пластику у себи. Остали људи који су сиромашни немају те изборе. Људи са ниским примањима су често они који купују производе који у себи имају опасне хемикалије и које онда користе њихова деца. То су људи који користе и заврше са уношењем несразмерне количине ове отровне пластике. А људи кажу, "Па, нека само купе другачији производ." Па, проблем када сте сиромашни је што немате те изборе. Обично морате да купите најјефтиније производе. А они су често и најопаснији.
And if that weren't bad enough -- if it wasn't just the production of plastic that's giving people cancer in places like Cancer Alley, and shortening lives and hurting poor kids at the point of use -- at the point of disposal, once again, it's poor people who bear the burden. Often, we think we're doing a good thing: You're in your office, drinking your bottled water or whatever it is, and you think to yourself, "I'm going to throw this away. No -- I'm going to be virtuous. I'm going to put it in the blue bin." You think, "I put mine in the blue bin." And then you look at your colleague and say, "Why, you cretin! You put yours in the white bin." And we use that as a moral tickle. We feel so good about ourselves. If we -- well, OK, I'm just ... me. Not you, but I feel this way often.
И ако то није довољно лоше, да није само производња пластике та која изазива рак код људи на местима као што су "сокак рака", скраћује им живот и наноси штету сиромашној деци при крајњој употреби, када се баци, још једном, сиромашни људи су ти који сносе терет. Често мислимо да не радимо добру ствар. Седите у својој канцеларији и пијете вашу флаширану воду, или шта већ, и у себи мислите, "Еј, ово ћу да бацим. Не, бићу пажљив. Ставићу је у плаву канту." Мислите, "ја ћу своју да ставим у плаву канту." А онда погледате у колегу и кажете, "Па, кретену. Ти си своју ставио у белу канту." То користимо као морални изговор. Осећамо се добро. Можда ћу себи опростити. Ти се не осећаш тако, већ ја.
(Laughter)
And so we kind of have this moral feel-good moment. But if we were to be able to follow that little bottle on its journey, we would be shocked to discover that, all too often, that bottle is going to be put on a boat, it's going to go all the way across the ocean at some expense, and it's going to wind up in a developing country, often China. I think in our minds, we imagine somebody's going to take the little bottle and say, "Oh, little bottle! We're so happy to see you, little bottle."
И тако имамо ту врсту моралног "осећам се добро" момента. Али када бисмо могли да пратимо ту флашицу на свом путовању, били бисмо шокирани да откријемо да, пречесто, та флашица ће бити стављена на брод. Отићи ће преко океана о нечијем трошку. И завршиће у некој земљи у развоју - често у Кини. Мислим да у нашим мислима замишљамо да ће неко да узме ту флашицу и да каже: "О, флашице. Толико смо срећни што те видимо, флашице."
(Laughter)
(Смех)
"You've served so well."
"Толико си добро служила."
(Laughter)
Онда флашицу измасирају,
He's given a little bottle massage, a little bottle medal. And they say, "What would you like to do next?" The little bottle says, "I just don't know ..."
и дају јој медаљу. И питају је: "Шта би сада волела да радиш?" А флашица каже, "Е па, баш не знам."
(Laughter)
Али то није оно што се стварно дешава.
But that's not actually what happens. You know? That bottle winds up getting burned. The recycling of plastic in many developing countries means the incineration of the plastic, the burning of the plastic, which releases incredible toxic chemicals and, once again, kills people. And so, poor people who are making these products in petrochemical centers like Cancer Alley, poor people who are consuming these products disproportionately, and then poor people who, even at the tail end of the recycling, are having their lives shortened. They're all being harmed -- greatly -- by this addiction that we have to disposability.
Та флаша заврши спаљена. Рециклирање пластике у многим земљама и развоју значи њено паљење, сагоревање пластике, које испушта невероватне токсичне хемикалије и, опет, убија људе. И тако сиромашни људи који праве ове производе у петрохемијским центрима као што је "сокак рака"; сиромашни људи који користе ове производе у несразмерним количинама; и људи којима је чак на самом крају линије рециклирања живот скраћен, су увелико оштећени овом зависношћу коју имамо од једнократних производа.
Now, you think to yourself -- I know how you are -- you say, "That sure is terrible for those poor people. It's just awful. Those poor people. I hope someone does something to help them." But what we don't understand is -- here we are in Los Angeles. We worked very hard to get the smog reduction happening here in Los Angeles. But guess what? Because they're doing so much dirty production in Asia now, because the environmental laws don't protect the people in Asia now, almost all of the clean air gains and the toxic air gains that we've achieved here in California have been wiped out by dirty air coming over from Asia. So we all are being hit. We all are being impacted. It's just that the poor people get it first and worst. But the dirty production, the burning of toxins, the lack of environmental standards in Asia, is actually creating so much dirty air pollution, it's coming across the ocean, and has erased our gains here in California. We're back where we were in the 1970s. And so we're on one planet, and we have to be able to get to the root of these problems.
Сада мислите - знам ко сте - себи кажете: "То је стварно грозно за те сиромашне људе. То је одвратно, јадни ти људи. Надам се да ће неко урадити нешто да им помогне." Али оно што не разумемо је ево нас овде у Лос Анђелесу. Много смо напорно радили да бисмо смањили количину смога који је овде постојао. Али чик погодите? Пошто у Азији сада имају толико прљаве производње, зато што закони за заштиту животне средине тренутно не штите људе Азије, скоро сав чист ваздух који смо добили и смањење токсичности у ваздуху које смо постигли овде у Калифорнији су избрисани прљавим ваздухом који долази из Азије. Дакле, сви смо погођени. Сви трпимо. Само су сиромашни људи погођени први и у највећој мери. Али прљава производња, сагоревање токсина, недостатак стандарда за животну средину у Азији заправо стварају толико прљавог загађења, да оно долази преко океана и брише наше добитке, овде у Калифорнији. Вратили смо се тамо где смо били седамдесетих. Налазимо се на једној планети и морамо да будемо у могућности да допремо до сржи ових проблема. Корен овог проблема је, по мом мишљењу,
The root of this problem, in my view, is the idea of disposability itself. You see, if you understand the link between what we're doing to poison and pollute the planet and what we're doing to poor people, you arrive at a very troubling but also very helpful insight: In order to trash the planet, you have to trash people. But if you create a world where you don't trash people, you can't trash the planet. So now we are at a moment where the coming together of social justice as an idea and ecology as an idea, we finally can now see that they are really, at the end of the day, one idea. And it's the idea that we don't have disposable anything. We don't have disposable resources. We don't have disposable species. And we don't have disposable people, either. We don't have a throwaway planet, and we don't have throwaway children -- it's all precious.
сама идеја о томе да се нешто може бацити. Видите, ако разумете везу између онога што радимо да бисмо затровали и загадили планету и онога што радимо сиромашним људима, стижете на једну веома забрињавајућу, али исто тако и веома корисну мисао: да бисмо загадили планету, морамо да загадимо људе. Али ако створимо свет у коме не загађујемо људе, нећемо моћи да загадимо ни планету. Тренутно смо тамо где постоји обједињавање социјалне правде као идеје и екологије као идеје; сада коначно можемо да видимо да су они заиста, на крају свега, заправо једна идеја. А то је идеја да ништа не можемо бацити. Немамо ресурсе кратког употребног рока. Немамо природне врсте кратког рока. А, немамо ни људе кратког рока. Немамо планету за бацање и немамо децу за бацање - све је драгоцено.
And as we all begin to come back to that basic understanding, new opportunities for action begin to emerge. Biomimicry, which is an emerging science, winds up being a very important social justice idea. People who are just learning about this stuff: biomimicry means respecting the wisdom of all species. Democracy, by the way, means respecting the wisdom of all people -- we'll get to that. But biomimicry means respecting the wisdom of all species. It turns out we're a pretty clever species. We have this big cortex, we're pretty proud of ourselves. But if we want to make something hard, we say, "I know! I'm going to make a hard substance. I know! I'm going to get vacuums and furnaces and drag stuff out of the ground and get things hot and poison and pollute ... But I got this hard thing!"
И како се сви полако враћамо том основном појму, почињу да се јављају нове могућности. Биомимикрија је нова, наука у настајању, која је постала веома важна идеја социјалне правде. Ви, који тек сада учите о овим стварима, биомимикрија значи поштовање мудрости свих врста. Демократија, значи поштовање мудрости свих људи - и доћи ћемо до тога. Али биомимкрија значи поштовати мудрост свих врста. Испоставља се да смо ми веома паметна врста. Због овог великог кортекса или чега већ, веома смо поносни. Али ако желимо да направимо нешто чврсто, онда се сетимо: "Знам да ћу направити нешто чврсто. Узећу усисиваче и пећнице и извући ћу ствари из земље и загрејати их и отровати и загађивати, али направио сам ову чврсту ствар.
(Laughter)
Баш сам паметан."
"I'm so clever!" And you look behind you, and there's destruction all around you. But guess what? You're so clever, but you're not as clever as a clam.
А када погледате око себе, све што видите је разарање. Али, знате шта? Ви сте паметни, али не толико колико и шкољка.
A clamshell is hard. There's no vacuums. There's no big furnaces. There's no poison. There's no pollution. It turns out that other species figured out a long time ago how to create many of the things we need using biological processes that nature knows how to use well. That insight of biomimicry, of our scientists finally realizing that we have as much to learn from other species -- I don't mean taking a mouse and sticking it with stuff. I don't mean looking at it from that way, abusing the little species. I mean actually respecting them, respecting what they've achieved. That's called biomimicry, and that opens the door to zero waste production; zero pollution production; that we could actually enjoy a high quality of life, a high standard of living, without trashing the planet.
Њен оклоп је тврд. Нема вакума, нема пећница, нема отрова, нема загађења. Испоставља се да су остале врсте одавно откриле како да створе много ствари које су нама потребне користећи биолошке процесе које природа зна добро да користи. Са том идејом биомимикрије научници су коначно схватили да имамо толико тога да научимо од осталих врста - не мислим да узмемо миша па да га напунимо стварима. Не мислим на тај начин - да малтретирамо мале врсте - већ мислим да их поштујемо, да поштујемо оно што су постигли. То је биомимикрија која отвара врата ка производњи без имало отпада, производњи са нула загађења; са њом бисмо заправо имали висок квалитет живота, високи животни стандард без загађивања планете.
Well, that idea of biomimicry, respecting the wisdom of all species, combined with the idea of democracy and social justice, respecting the wisdom and the worth of all people, would give us a different society. We would have a different economy. We would have a green society that Dr. King would be proud of. That should be the goal. And the way that we get there is to first of all recognize that the idea of disposability not only hurts the species we've talked about, but it even corrupts our own society.
Та идеја биомимикрије - поштовање мудрости свих врста у комбинацији са идејом демократије и социјалне правде, поштовањем мудрости и вредности свих људи, би нам обезбедила другачије друштво. Имали бисмо другачију економију. Имали бисмо еколошко друштво на које би доктор Кинг био поносан. То би требало да буде наш циљ. Начин на који тамо стигнемо је да први признамо да идеја разбацивања не само штети врстама о којима смо говорили, већ и корумпира наше само друштво.
We're so proud to live here in California. We just had this vote, and everybody's like, "Well -- not in our state!"
Толико смо поносни што живимо овде у Калифорнији. Управо смо гласали и сви су рекли: "Е па, не у нашој држави.
(Laughter)
Не знам шта оне остале државе раде."
I don't know what those other states were doing, but ..."
(Смех)
(Laughter)
Толико смо поносни.
Just so proud. And, yeah, I'm proud, too. But ... California, though we lead the world in some of the green stuff, we also, unfortunately, lead the world in some of the gulag stuff. California has one of the highest incarceration rates of all the 50 states. We have a moral challenge in this movement. We are passionate about rescuing some dead materials from the landfill, but sometimes not as passionate about rescuing living beings, living people. And I would say that we live in a country -- five percent of the world's population, 25 percent of the greenhouse gases, but also 25 percent of the world's prisoners. One of every four people locked up anywhere in the world is locked up right here in the United States. So that is consistent with this idea that disposability is something we believe in.
И ја сам поносан. Али у Калифорнији, иако смо светски лидери у неким еколошким стварима, такође смо, нажалост, светски лидери у неким криминалним стварима. Калифорнија има једну од највиших стопа у слању људи у затвор од свих 50 држава. Тренутно имамо морални изазов. Стало нам је да спасимо неке мртве материјале са отпада, али некада нам није толико стало да спасимо жива бића, људе. Рекао бих да живимо у држави са 5% светске популације, и 25% производње гасова са ефектом стаклене баште, али исто тако и са 25% светских затвореника. Сваки четврти затвореник у свету је затворен управо овде, у САД-у. То се поклапа са идејом да је бацање нешто у шта верујемо.
And yet, as a movement that has to broaden its constituency, that has to grow, that has to reach out beyond our natural comfort zone, one of the challenges to the success of this movement, of getting rid of things like plastic and helping the economy shift, is people look at our movement with some suspicion. And they ask a question, and the question is: How can these people be so passionate? A poor person, a low-income person, somebody in Cancer Alley, somebody in Watts, somebody in Harlem, somebody on an Indian reservation, might say to themselves -- and rightfully so -- "How can these people be so passionate about making sure that a plastic bottle has a second chance in life, or an aluminum can has a second chance, and yet, when my child gets in trouble and goes to prison, he doesn't get a second chance?" "How can this movement be so passionate about saying we don't have throwaway stuff, no throwaway dead materials, and yet accept throwaway lives and throwaway communities like Cancer Alley?" And so, we now get a chance to be truly proud of this movement. When we take on topics like this, it gives us that extra call to reach out to other movements and to become more inclusive and to grow, and we can finally get out of this crazy dilemma that we've been in.
Ипак, тај покрет још увек мора да шири своје присталице, мора да расте, да би стигао изван нашег природног прага удобности; један од изазова за успех овог покрета, за циљ да се отарасимо пластике и помогнемо преокрету економије је да људи на њега гледају са сумњом. Питају следеће питање: "Како то да су ови људи толико страствени? Сиромашна особа, особа са ниским примањима, неко из "сокака рака", неко у Ватсу, неко у Харлему, неко у Индијанском резервату може себи рећи, и то са пуним правом: "Како то да су ови људи толико страствени у своме циљу да пластична флаша добије другу животну шансу, или да алуминијумска лименка добије другу шансу, а ипак, када је моје дете у невољи и оде у затвор, оно не добије другу шансу?" Како овај покрет може бити толико страствен када говори да не морамо да бацамо ствари, да не бацамо мртве материјале, а да ипак прихватају одбачене животе и одбачене заједнице као што је "сокак рака"? Тако сада имамо шансу да будемо искрено поносни на овај покрет. Третирање оваквих тема нам даје додатну снагу да допремо до осталих покрета и постанемо отворенији и да растемо. И коначно можемо да се ослободимо те луде дилеме у којој смо били.
Most of you are good, softhearted people. When you were younger, you cared about the whole world, and at some point, somebody said you had to pick an issue, you had to boil your love down to an issue. "Can't love the whole world -- you've got to work on trees or you've got to work on immigration. You've got to shrink it down and be about one issue." And really, they fundamentally told you, "Are you going to hug a tree? Or are you going to hug a child? Pick. Are you going to hug a tree? Or are you going to hug a child? Pick." Well, when you start working on issues like plastic, you realize the whole thing is connected. And luckily, most of us are blessed to have two arms -- we can hug both.
Ви сте већином добри људи меког срца. Када сте били млађи, било вам је стало о целом свету, и у једном тренутку неко је рекао да морате да одаберете неку ствар, морали сте да усмерите љубав само на једну ствар. Не можете волети цео свет - морате да радите на дрвећу, или морате да радите на имиграцији. Морате да га сузите да би било само о једној ствари. И заиста, рекли су вам: "Да ли ћеш да грлиш дрво, или ћеш да грлиш дете? Бирај. Да ли ћеш да грлиш дрво или ћеш да грлиш дете. Бирај " Па, када почнете да радите на стварима као што је пластика, схватате да је читава ствар повезана и на срећу, већина нас је благословена што има две руке. Можемо грлити оба.
Thank you very much.
Хвала вам пуно.
(Applause)
(Аплауз)