I grew up in New York City, between Harlem and the Bronx. Growing up as a boy, we were taught that men had to be tough, had to be strong, had to be courageous, dominating -- no pain, no emotions, with the exception of anger -- and definitely no fear; that men are in charge, which means women are not; that men lead, and you should just follow and do what we say; that men are superior; women are inferior; that men are strong; women are weak; that women are of less value, property of men, and objects, particularly sexual objects. I've later come to know that to be the collective socialization of men, better known as the "man box." See this man box has in it all the ingredients of how we define what it means to be a man. Now I also want to say, without a doubt, there are some wonderful, wonderful, absolutely wonderful things about being a man. But at the same time, there's some stuff that's just straight up twisted, and we really need to begin to challenge, look at it and really get in the process of deconstructing, redefining, what we come to know as manhood.
Одрастао сам у Њујорку, између Харлема и Бронкса. Одрастајући, још као као дечака, учили су ме мушкарци морају да буду жилави и јаки, храбри, доминантни - без бола, без емоција, осим беса - и дефинитвно без страха - да су мушкарци главни, што значи да жене нису; да мушкарци воде, а ви само треба да пратите и радите оно што ми кажемо; да су мушкарци супериорнији, а жене инфериорније; да су мушкарци снажни, а жене слабе; да жене мање вреде - да су власништво мушкараца - да су ствари, посебно сексуални објекти. Касније сам сазнао да је то колективно друштво мушкараца, познатије као ”мушка кутија.” Видите, та кутија у себи има све састојке тога како дефинишемо шта значи бити мушкарац. Такође желим да кажем, без сумње, да има неких дивних, дивних, апсолутно дивних ствари у томе што сте мушкарац. Али у исто време, има неких ствари које су скроз уврнуте. Заиста морамо да почнемо да испитујемо, да гледамо на њих и да стварно почнемо да деконструишемо и редефинишемо оно што смо до сада називали мушкост.
This is my two at home, Kendall and Jay. They're 11 and 12. Kendall's 15 months older than Jay. There was a period of time when my wife -- her name is Tammie -- and I, we just got real busy and whip, bam, boom: Kendall and Jay. (Laughter) And when they were about five and six, four and five, Jay could come to me, come to me crying. It didn't matter what she was crying about, she could get on my knee, she could snot my sleeve up, just cry, cry it out. Daddy's got you. That's all that's important.
Ово су моја деца код куће, Кендал и Џеј. Имају 11 и 12 година. Кендал је 15 месеци старији од Џеј. Моја жена, Теми, и ја смо имали период у животу када смо били веома заузети и трас, тамо-вамо: Кендал у Џеј. (Смех) Када су имали око 5 и 6 година, заправо 4 и 5, Џеј би дошла код мене плачући. Није било важно због чега је плакала, само би дошла на моје колено или заслинила мој рукав, само плачи, само се исплачи. Тата је ту. То је оно што је важно.
Now Kendall on the other hand -- and like I said, he's only 15 months older than her -- he'd come to me crying, it's like as soon as I would hear him cry, a clock would go off. I would give the boy probably about 30 seconds, which means, by the time he got to me, I was already saying things like, "Why are you crying? Hold your head up. Look at me. Explain to me what's wrong. Tell me what's wrong. I can't understand you. Why are you crying?" And out of my own frustration of my role and responsibility of building him up as a man to fit into these guidelines and these structures that are defining this man box, I would find myself saying things like, "Just go in your room. Just go on, go on in your room. Sit down, get yourself together and come back and talk to me when you can talk to me like a --" what? (Audience: Man.) Like a man. And he's five years old. And as I grow in life, I would say to myself, "My God, what's wrong with me? What am I doing? Why would I do this?" And I think back. I think back to my father.
Кендал са друге стране, а као што сам рекао, оне је само 15 месеци старији од ње, он би ми дошао плачући и чим бих га чуо да плаче аларм у мени би се пробудио. Дао бих му вероватно око 30 секунди, што значи док би стигао до мене већ сам му говорио ствари као што је, ”Зашто плачеш? Подигни главу. Гледај у мене. Објасни ми шта није у реду. Реци ми о чему се ради. Не разумем те. Зашто плачеш?” Из моје фрустрације због моје улоге и одговорности да га изградим као мушкарца да би се укалупио у друштвена правила и све те структуре које дефинишу ту мушку кутију, затекао бих себе како му говорим ствари као, ”Иди у своју собу. Ајде, иди у своју собу. Седи, сабери се и врати се да разговараш са мном када будеш могао да разговараш као - Шта? (Публика: човек.) ”Као човек.” А он је имао само 5 година. И како сам у животу растао, рекао сам себи, ”Боже, шта је са мном? Шта то радим? Зашто то говорим?” И када размислим уназад, сетим се свог оца.
There was a time in my life where we had a very troubled experience in our family. My brother, Henry, he died tragically when we were teenagers. We lived in New York City, as I said. We lived in the Bronx at the time, and the burial was in a place called Long Island, it was about two hours outside of the city. And as we were preparing to come back from the burial, the cars stopped at the bathroom to let folks take care of themselves before the long ride back to the city. And the limousine empties out. My mother, my sister, my auntie, they all get out, but my father and I stayed in the limousine, and no sooner than the women got out, he burst out crying. He didn't want cry in front of me, but he knew he wasn't going to make it back to the city, and it was better me than to allow himself to express these feelings and emotions in front of the women. And this is a man who, 10 minutes ago, had just put his teenage son in the ground -- something I just can't even imagine. The thing that sticks with me the most is that he was apologizing to me for crying in front of me, and at the same time, he was also giving me props, lifting me up, for not crying.
У мом животу је постојао период када смо у породици веома тешко искуство. Мој брат Хенри је умро трагичном смрћу када смо били тинејџери. Као што сам рекао, живели смо у Њујорку. У Бронксу, у то време. Сахрана је била на Лонг Ајленду што је неких два сата од града. И како смо се припремали да се вратимо са сахране, кола су се зауставила код купатила да би људи могли да се олакшају пре дуге вожње у град. Лимузина се испразнила. Мама, сестра, тетка, сви су изашли, само смо отац и ја остали унутра. И чим су жене изашле, он је праснуо у плач. Није желео да плаче преда мном. Али знао је да неће издржати назад до града, и да је било боље предамном него да себи дозволи да изрази та осећања пред женама. То је био човек који је пре 10 минута управо сахранио младог сина у земљу, нешто што ја не могу ни да замислим. Оно што ми је највише остало у сећању је да ми се извињавао зато што плаче преда мном. А у исто време ме је хвалио, дивио ми се што не плачем.
I come to also look at this as this fear that we have as men, this fear that just has us paralyzed, holding us hostage to this man box. I can remember speaking to a 12-year-old boy, a football player, and I asked him, I said, "How would you feel if, in front of all the players, your coach told you you were playing like a girl?" Now I expected him to say something like, I'd be sad; I'd be mad; I'd be angry, or something like that. No, the boy said to me -- the boy said to me, "It would destroy me." And I said to myself, "God, if it would destroy him to be called a girl, what are we then teaching him about girls?"
На ово гледам као на страх који као мушкарци имамо, тај страх који нас паралише, држи нас таоцима те мушке кутије. Сећам се како сам причао са једним 12-годишњим дечаком, фудбалером, упитао сам га, ”Како би се осећао када би ти пред свим играчима тренер рекао да си играо као девојчица?” Очекивао сам да ће ми рећи нешто попут, био бих тужан, бесан и љут, или нешто слично. Не, дечак ми је рекао, рекао ми је, ”То би ме уништило.” А ја сам себи рекао, ”Боже, ако би га уништило да га назову девојчицом, чему га онда ми учимо о девојчицама?”
(Applause)
(Аплауз)
It took me back to a time when I was about 12 years old. I grew up in tenement buildings in the inner city. At this time we're living in the Bronx, and in the building next to where I lived there was a guy named Johnny. He was about 16 years old, and we were all about 12 years old -- younger guys. And he was hanging out with all us younger guys. And this guy, he was up to a lot of no good. He was the kind of kid who parents would have to wonder, "What is this 16-year-old boy doing with these 12-year-old boys?" And he did spend a lot of time up to no good. He was a troubled kid. His mother had died from a heroin overdose. He was being raised by his grandmother. His father wasn't on the set. His grandmother had two jobs. He was home alone a lot. But I've got to tell you, we young guys, we looked up to this dude, man. He was cool. He was fine. That's what the sisters said, "He was fine." He was having sex. We all looked up to him.
То ме је вратило у време када сам имао око 12 година. Одрастао сам у оронулим зградама сиромашног дела града. Тренутно живимо у Бронксу. У згради пред које сам живео је био тип који се звао Џони. Он је имао око 16 година, а сви смо имали око 12 година - млађи момци. Он се дружио са нама, млађима. И тај тип је радио доста лоших ствари. Он је био тип детета због којег би родитељи требало да се запитају, ”Шта онај 16-годишњак ради са овим 12-годишњим дечацима?” Он је проводио доста времена радећи лоше ствари. Био је проблематично дете. Мајка му је умрла од предозирања хероином. Одгајила га је баба. Оца није било. Његова баба је имала два посла. Он је доста времена проводио сам код куће. Али морам вам рећи, ми млади момци, ми смо се угледали на овог типа. Био је кул. Био је у реду. То је оно што су сестре (девојке) говориле, ”Био је у реду.” Имао је сексуалне односе. Угледали смо се на њега.
So one day, I'm out in front of the house doing something -- just playing around, doing something -- I don't know what. He looks out his window; he calls me upstairs; he said, "Hey Anthony." They called me Anthony growing up as a kid. "Hey Anthony, come on upstairs." Johnny call, you go. So I run right upstairs. As he opens the door, he says to me, "Do you want some?" Now I immediately knew what he meant. Because for me growing up at that time, and our relationship with this man box, "Do you want some?" meant one of two things: sex or drugs -- and we weren't doing drugs. Now my box, my card, my man box card, was immediately in jeopardy. Two things: One, I never had sex. We don't talk about that as men. You only tell your dearest, closest friend, sworn to secrecy for life, the first time you had sex. For everybody else, we go around like we've been having sex since we were two. There ain't no first time. (Laughter) The other thing I couldn't tell him is that I didn't want any. That's even worse. We're supposed to always be on the prowl. Women are objects, especially sexual objects.
Једног дана, био сам испред куће и радио нешто, играо сам се или тако нешто, не сећам се тачно. Погледао је кроз прозор и позвао ме горе рекавши, ”Хеј, Ентони.” Звали су ме Ентони док сам одрастао. ”Хеј, Ентони, дођи горе.” Џони позове, ти идеш. Отрчао сам уз степенице. Како је отворио врата рекао ми је, ”Желиш мало?” Одмах сам знао на шта мисли. Јер за мене док сам одрастао, због односа са том мушком кутијом, питање да ли нешто желим је значило једну од две ствари, секс или дрога - а нисмо се дрогирали. Е сада, моја кутија, моја ”улазница”, моја мушка улазница је одмах била у опасности. Две ствари: један, никада нисам имао секс. О томе као мушкарци не разговарамо. Кажеш да си имао секс само нејдражем, најближем другу, након што се животом закуне да ће чувати тајну. За све остале, понашамо се као да смо целог живота имали секс, од како смо имали две године. Нема првог пута. (Смех) Нисам могао да му кажем да никада нисам имао секс. То је још горе. Сматра се да бисмо увек требали да будемо спремни. Жене су предмети, посебно сексуални предмети.
Anyway, so I couldn't tell him any of that. So, like my mother would say, make a long story short, I just simply said to Johnny, "Yes." He told me to go in his room. I go in his room. On his bed is a girl from the neighborhood named Sheila. She's 16 years old. She's nude. She's what I know today to be mentally ill, higher-functioning at times than others. We had a whole choice of inappropriate names for her. Anyway, Johnny had just gotten through having sex with her. Well actually, he raped her, but he would say he had sex with her. Because, while Sheila never said no, she also never said yes.
Елем, нисам могао ништа о томе да му кажем. Дакле, да скратим причу, што би моја мајка рекла. Џонију сам једноставно рекао, ”Да.” Рекао ми је да идем у његову собу. Отишао сам. На кревету је лежала Шила, девојчица из комшилука. Имала је 16 година. Била је нага. Била је, како то данас зовемо, ментално болесна, са понекад мало бољим функцијама. Имали смо велики избор непримерених назива за њу. Дакле, Џони је управо завршио сексуални однос са њом. Заправо, силовао ју је, али он је рекао да су имали секс. Јер, Шила није никада рекла не, а никада није рекла ни да.
So he was offering me the opportunity to do the same. So when I go in the room, I close the door. Folks, I'm petrified. I stand with my back to the door so Johnny can't bust in the room and see that I'm not doing anything, and I stand there long enough that I could have actually done something. So now I'm no longer trying to figure out what I'm going to do; I'm trying to figure out how I'm going to get out of this room. So in my 12 years of wisdom, I zip my pants down, I walk out into the room, and lo and behold to me, while I was in the room with Sheila, Johnny was back at the window calling guys up. So now there's a living room full of guys. It was like the waiting room in the doctor's office. And they asked me how was it, and I say to them, "It was good," and I zip my pants up in front of them, and I head for the door.
Нудио ми је прилику да урадим исто. Ушао сам у собу и затворио врата. Народе, био сам скамењен. Леђима сам стао уз врата тако да Џони не би могао да уђе у собу и види ме како ништа не радим. Стајао сам тамо онолико времена колико би ми заправо требало да нешто урадим. Дакле, више нисам покушавао да откријем шта ћу да радим. Покушавао сам да схватим како да побегнем из те собе. Са мојих 12 година мудрости, откопчао сам панталоне, и изашао у дневну собу. Кад на моје изненађење док сам са Шилом био у соби, Џони је био на прозору и позивао момке горе. Дневна соба је тада била пуна мушкараца. Била је као докторска чекаоница. Питали су ме како је било. Рекао сам им да је било добро. Закопчао сам панталоне пред њима, и упутио се ка вратима.
Now I say this all with remorse, and I was feeling a tremendous amount of remorse at that time, but I was conflicted, because, while I was feeling remorse, I was excited, because I didn't get caught. But I knew I felt bad about what was happening. This fear, getting outside the man box, totally enveloped me. It was way more important to me, about me and my man box card than about Sheila and what was happening to her.
Сада ово кажем са кајањем, а осећао сам огромну количину кајања и тада, али нисам знао шта да мислим јер, иако сам осећао кајање, био сам узбуђен зато што нисам био ухваћен, али осећао сам се лоше због онога што се догодило. Тај страх од изласка из мушке кутије ме је тотално обузео. Био сам себи много важнији, ја и моја мушка кутија него Шила и оно што се њој догађало.
See collectively, we as men are taught to have less value in women, to view them as property and the objects of men. We see that as an equation that equals violence against women. We as men, good men, the large majority of men, we operate on the foundation of this whole collective socialization. We kind of see ourselves separate, but we're very much a part of it. You see, we have to come to understand that less value, property and objectification is the foundation and the violence can't happen without it. So we're very much a part of the solution as well as the problem. The center for disease control says that men's violence against women is at epidemic proportions, is the number one health concern for women in this country and abroad.
Видите, колективно, ми као мушкарци смо научени да мање вреднујемо жене, да их видимо као власништво и предмете за мушкарце. То видимо као једначину која је једнака насиљу над женама. Ми као мушкарци, добри мушкарци, велика већина мушкараца, ми функционишемо на основи читаве колективне друштвености. Себе видимо као на неки начин одвојене, али и као део свега тога. Морамо да схватимо да су мање вредности, власништво и објективизација основе а да се насиље не догађа без њих. Дакле, ми смо део решења као и сам проблем. Центар за контролу болести каже да је насиље над женама достигло пропорције епидемије и да је прва по реду здравствена брига за жене у овој земљи (САД) и у иностранству.
So quickly, I'd like to just say, this is the love of my life, my daughter Jay. The world I envision for her -- how do I want men to be acting and behaving? I need you on board. I need you with me. I need you working with me and me working with you on how we raise our sons and teach them to be men -- that it's okay to not be dominating, that it's okay to have feelings and emotions, that it's okay to promote equality, that it's okay to have women who are just friends and that's it, that it's okay to be whole, that my liberation as a man is tied to your liberation as a woman. (Applause)
Само кратко, желео бих да кажем да је ово љубав мог живота, моја ћерка Џеј. У свету који за њу замишљам, како желим да се мушкарци понашају? Потребни сте ми, да будете уз мене. Потребни сте ми да радите са мном и ја са вама на томо како да подигнемо наше синове и научимо их да буду мушкарци - да је у реду да не буду доминантни, да је у реду да имају осећања и емоције, да је у реду да промовишу једнакост, да је у реду да су им жене пријатељи и ништа више, да је у реду да буду целина, и да моје ослобођење као мушкарац је везано за твоје ослобођење као жена.
I remember asking a nine-year-old boy, I asked a nine-year-old boy, "What would life be like for you, if you didn't have to adhere to this man box?" He said to me, "I would be free."
Сећам се да сам једном питао деветогодишњег дечака, ”Какав би твој живот био када не би морао да се придржаваш ове мушке кутије?” Рекао ми је, ”Био бих слободан.”
Thank you folks.
Хвала вам народе.
(Applause)
(Аплауз)