I want to talk to you today about prosperity, about our hopes for a shared and lasting prosperity. And not just us, but the two billion people worldwide who are still chronically undernourished. And hope actually is at the heart of this. In fact, the Latin word for hope is at the heart of the word prosperity. "Pro-speras," "speras," hope -- in accordance with our hopes and expectations. The irony is, though, that we have cashed-out prosperity almost literally in terms of money and economic growth. And we've grown our economies so much that we now stand in a real danger of undermining hope -- running down resources, cutting down rainforests, spilling oil into the Gulf of Mexico, changing the climate -- and the only thing that has actually remotely slowed down the relentless rise of carbon emissions over the last two to three decades is recession. And recession, of course, isn't exactly a recipe for hope either, as we're busy finding out. So we're caught in a kind of trap. It's a dilemma, a dilemma of growth. We can't live with it; we can't live without it. Trash the system or crash the planet -- it's a tough choice; it isn't much of a choice. And our best avenue of escape from this actually is a kind of blind faith in our own cleverness and technology and efficiency and doing things more efficiently. Now I haven't got anything against efficiency. And I think we are a clever species sometimes. But I think we should also just check the numbers, take a reality check here.
Денес сакам да ви зборувам за просперитетот, за нашите надежи за заеднички и траен просперитет. И не само нашиот, туку и оној на две милијарди луѓе низ светот кои сѐ уште се хронично неухранети. А во основата на сево ова лежи надежта. Всушност, латинскиот збор за надеж е вграден во зборот просперитет. "Про-сперас", "сперас", надеж-- во согласност со нашите надежи и очекувања. Иронично е, сепак, што ние скоро буквално го истиснавме просперитетот во поглед на парите и економскиот пораст. А ги израснавме нашите економии толку многу што сега сме соочени со реална опасност на поткопување на надежта -- трошејќи ги ресурсите, сечејќи ги прашумите, испуштајќи нафта во Мексичкиот залив, менувајќи ја климата -- и единственото нешто кое бар малку успеа да го забави драстичниот раст на јаглеродните емисии во последните две декади е рецесијата. А рецесијата, се разбира, не е воопшто рецепт за надеж, како што во моментов се уверуваме. Па, како да сме фатени во стапица. Голема дилема е прашањето за растот. Не можеме да живееме со него, не можеме ни без него. Сруши го системот или уништи ја планетата -- тежок е изборот; не е баш некој избор. Нашиот најдобар начин да избегаме од ова всушност е слепата верба во нашиот памет, технологија и ефикасност, дека ќе ги правиме работите поефикасно. Да појаснам, немам ништо против ефикасаноста. И мислам дека понекогаш сме паметни како вид. Но мислам дека, исто така, треба да ги провериме бројките, да се вратиме малку во реалноста.
So I want you to imagine a world, in 2050, of around nine billion people, all aspiring to Western incomes, Western lifestyles. And I want to ask the question -- and we'll give them that two percent hike in income, in salary each year as well, because we believe in growth. And I want to ask the question: how far and how fast would be have to move? How clever would we have to be? How much technology would we need in this world to deliver our carbon targets? And here in my chart -- on the left-hand side is where we are now. This is the carbon intensity of economic growth in the economy at the moment. It's around about 770 grams of carbon. In the world I describe to you, we have to be right over here at the right-hand side at six grams of carbon. It's a 130-fold improvement, and that is 10 times further and faster than anything we've ever achieved in industrial history. Maybe we can do it, maybe it's possible -- who knows? Maybe we can even go further and get an economy that pulls carbon out of the atmosphere, which is what we're going to need to be doing by the end of the century. But shouldn't we just check first that the economic system that we have is remotely capable of delivering this kind of improvement?
Па, сакам да замислите свет, во 2050, од околу 9 милијарди луѓе, кои сите стремат да имаат примања како на западот. Западњачки начин на живот. Сакам да го поставам прашањето -- ...ќе им ги дадеме тие два проценти годишен раст на приходите, и примањата секако, затоа што веруваме во пораст. И, сакам да го поставам прашањето: колку далеку и колку брзо ќе треба да се движиме? Колку паметни ќе треба да бидеме? Колку многу технологија ќе ни треба за да ги испочитуваме нашите јаглеродни цели? Еве го мојот график -- на левата страна е каде сме сега. Ова е јаглеродниот интензитет на економскиот пораст на економијата во моментов. Околу 770 грама јаглерод. Во светот кој ви го опишувам би требало да бидеме еве овде на десната страна со 6 грама јаглерод. Тоа е подобрување од 130 пати. и тоа 10 пати подалеку и побрзо од било што, што сме постигнале до сега во историјата на индустријата. Можеби и можеме да го направиме, можеби е возможно, кој знае? Можеби можеме да одиме и уште подалеку и да направиме економија која ќе го елиминира јаглеродот од атмосферата, нешто што ќе мораме да го направиме до крајот на векот. Ама, зарем не би требало најпрво да провериме дали економскиот систем кој го имаме е бар малку способен за остварување на олку големо подобрување?
So I want to just spend a couple of minutes on system dynamics. It's a bit complex, and I apologize for that. What I'll try and do, is I'll try and paraphrase it is sort of human terms. So it looks a little bit like this. Firms produce goods for households -- that's us -- and provide us with incomes, and that's even better, because we can spend those incomes on more goods and services. That's called the circular flow of the economy. It looks harmless enough. I just want to highlight one key feature of this system, which is the role of investment. Now investment constitutes only about a fifth of the national income in most modern economies, but it plays an absolutely vital role. And what it does essentially is to stimulate further consumption growth. It does this in a couple of ways -- chasing productivity, which drives down prices and encourages us to buy more stuff. But I want to concentrate on the role of investment in seeking out novelty, the production and consumption of novelty. Joseph Schumpeter called this "the process of creative destruction." It's a process of the production and reproduction of novelty, continually chasing expanding consumer markets, consumer goods, new consumer goods.
Сега, сакам да посветам неколку минути на динамиката на системот. Малку е сложено и се извинувам поради тоа. Ќе пробам да го парафразирам во човечка терминологија. Тоа отприлика изгледа вака. Фирмите произведуваат домаќински добра - за нас - и ни даваат приходи, што е уште подобро, бидејки можеме да ги трошиме тие приходи на уште добра и услуги. Тоа се вика кружен тек на економијата. Изгледа доволно безопасно. Сакам да нагласам еден клучен аспект на овој систем, а тоа е улогата на инвестицијата. Инвестициите зафаќаат само околу една петина од националниот доход во повеќето модерни економии, но игра апсолутно витална улога. Во основа, инвестициите придонесуваат да се стимулира порастот на потрошувачката. Ова се случува на следниве начини - трчаме по продуктивност, која ги намалува цените и нѐ охрабрува да купуваме повеќе. Но сакам да се концентрирам на улогата на инвестицијата во пронаоѓањето новини, произведувањето и конзумирањето на нови работи. Јозеф Шумпетер го нарекол ова "Процес на креативна деструкција." Тоа е процесот на производство и репродукција на новости, постојана потрага за проширување на пазарите за потрошувачка, конзумерски добра, нови конзумерски добра.
And this, this is where it gets interesting, because it turns out that human beings have something of an appetite for novelty. We love new stuff -- new material stuff for sure -- but also new ideas, new adventures, new experiences. But the materiality matters too, because in every society that anthropologists have looked at, material stuff operates as a kind of language -- a language of goods, a symbolic language that we use to tell each other stories -- stories, for example, about how important we are. Status-driven, conspicuous consumption thrives from the language of novelty. And here, all of a sudden, we have a system that is locking economic structure with social logic -- the economic institutions, and who we are as people, locked together to drive an engine of growth. And this engine is not just economic value; it is pulling material resources relentlessly through the system, driven by our own insatiable appetites, driven in fact by a sense of anxiety. Adam Smith, 200 years ago, spoke about our desire for a life without shame. A life without shame: in his day, what that meant was a linen shirt, and today, well, you still need the shirt, but you need the hybrid car, the HDTV, two holidays a year in the sun, the netbook and iPad, the list goes on -- an almost inexhaustible supply of goods, driven by this anxiety. And even if we don't want them, we need to buy them, because, if we don't buy them, the system crashes. And to stop it crashing over the last two to three decades, we've expanded the money supply, expanded credit and debt, so that people can keep buying stuff. And of course, that expansion was deeply implicated in the crisis.
Е. овде станува интересно, бидејки испаѓа дека човечките битија имаат апетит за нови работи. Ние обожаваме нови работи -- нови материјални работи сигурно -- но исто така нови идеи, нови авантури, нови искуства. Но и материјалното е битно, затоа што во секое општество кое го проучувале антрополозите материјалните работи функционираат како некој вид на јазик -- јазик на добра симболичен јазик кој го користиме за да си раскажуваме приказни едни на други -- приказни, на пример за тоа колку сме ние важни. Потрошувачката поттикната од статусот вирее најдобро во јазикот на новоста И сега, одеднаш имаме систем кој ги врзува заедно економската структура и социјалната логика -- економските институции и ние луѓето го движиме моторот на порастот. Овој мотор нема само економска вредност; туку и ги расфрла материјалните добра неуморно низ системот, воден од нашите незаситни апетити, всушност, воден од нашето чувство на несигурност. Адам Смит, пред 200 години, зборувал за нашата желба за живот без срам. Живот без срам: Во неговото време, тоа значело да имаш ленена кошула, а денес, покрај кошулата, ти треба и автомобил - хибрид, HDTV, два одмори годишно на сонце, Netbook и iPad, листата продолжува -- скоро неисцрпна понуда на добра, се под водство на таа несигурност. Дури и ако не ги сакаме, треба да ги купуваме, затоа што, ако не ги купиме, системот ќе крахира. А за да се сопре крахот последните две до три децении, ја зголемивме снабденоста со пари, ги проширивме кредитите и долгот, се со цел луѓето да продолжат да купуваат ствари. Се разбира, таа експанзија беше длабоко поврзана со кризата.
But this -- I just want to show you some data here. This is what it looks like, essentially, this credit and debt system, just for the U.K. This was the last 15 years before the crash, and you can see there, consumer debt rose dramatically. It was above the GDP for three years in a row just before the crisis. And in the mean time, personal savings absolutely plummeted. The savings ratio, net savings, were below zero in the middle of 2008, just before the crash. This is people expanding debt, drawing down their savings, just to stay in the game. This is a strange, rather perverse, story, just to put it in very simple terms. It's a story about us, people, being persuaded to spend money we don't have on things we don't need to create impressions that won't last on people we don't care about.
Но, сакам да ви покажам некои податоци сега. Вака, во основа изгледа овој систем на кредит и долг, само за Обединетото Кралство. Ова беа последните 15 години пред крахот, и како што може да видите, конзумерскиот долг драматично пораснал. Бил над БДП три години по ред точно пред кризата. А во меѓувреме, личните заштеди драматично паднаа. Уделот на заштедите, нето заштеди, беше под нулата во 2008ма, токму пред крахот. Ова се луѓе со растечки долгови, луѓе кои си ги празнат заштедите, само за да останат во игра. Ова е чудна, да не речам перверзна приказна, кажана со прости термини. Ова е приказна за нас, луѓето кои сме убедувани да трошиме пари кои ги немаме на ствари кои не ни требаат за да оставиме краткотрајна импресија на луѓе кои ништо не ни значат.
(Laughter)
(Смеа)
(Applause)
(Аплауз)
But before we consign ourselves to despair, maybe we should just go back and say, "Did we get this right? Is this really how people are? Is this really how economies behave?" And almost straightaway we actually run up against a couple of anomalies. The first one is in the crisis itself. In the crisis, in the recession, what do people want to do? They want to hunker down, they want to look to the future. They want to spend less and save more. But saving is exactly the wrong thing to do from the system point of view. Keynes called this the "paradox of thrift" -- saving slows down recovery. And politicians call on us continually to draw down more debt, to draw down our own savings even further, just so that we can get the show back on the road, so we can keep this growth-based economy going. It's an anomaly, it's a place where the system actually is at odds with who we are as people.
Но пред да се предадеме на очајот, можеби треба да се повратиме и да кажеме, "Дали го разбравме ова добро? Дали луѓето се навистина вакви? Дали навистина вака се однесуваат економиите?" И скоро веднаш налетуваме на неколку аномалии. Првата е самата криза. Кога е криза, рецесија, што сакаат да прават луѓето? Тие се повлекувааат назад, сакаат да гледаат во иднината. сакаат да трошат помалку и да штедат повеќе. Ама штедењето е баш погрешен чекор од перспектива на економскиот систем. Кејнз ова го нарекува "парадокс на штедењето" -- штедењето го успорува закрепнувањето. Па така, политичарите постојано не повикуваат да го зголемуваме уште повеќе долгот, да ги трошиме нашите заштеди уште повеќе, само за да го повратиме ова шоу, за да ја одржиме оваа економија базирана на пораст. Тоа е аномалија, Тоа е местото каде системот всушност е во расчекор со тоа кои сме ние како луѓе.
Here's another one -- completely different one: Why is it that we don't do the blindingly obvious things we should do to combat climate change, very, very simple things like buying energy-efficient appliances, putting in efficient lights, turning the lights off occasionally, insulating our homes? These things save carbon, they save energy, they save us money. So is it that, though they make perfect economic sense, we don't do them? Well, I had my own personal insight into this a few years ago. It was a Sunday evening, Sunday afternoon, and it was just after -- actually, to be honest, too long after -- we had moved into a new house. And I had finally got around to doing some draft stripping, installing insulation around the windows and doors to keep out the drafts. And my, then, five year-old daughter was helping me in the way that five year-olds do. And we'd been doing this for a while, when she turned to me very solemnly and said, "Will this really keep out the giraffes?" (Laughter) "Here they are, the giraffes." You can hear the five-year-old mind working. These ones, interestingly, are 400 miles north of here outside Barrow-in-Furness in Cumbria. Goodness knows what they make of the Lake District weather. But actually that childish misrepresentation stuck with me, because it suddenly became clear to me why we don't do the blindingly obvious things. We're too busy keeping out the giraffes -- putting the kids on the bus in the morning, getting ourselves to work on time, surviving email overload and shop floor politics, foraging for groceries, throwing together meals, escaping for a couple of precious hours in the evening into prime-time TV or TED online, getting from one end of the day to the other, keeping out the giraffes.
Еве уште еден пример, комплетно различен: Зошто не ги правиме работите кои се толку очигледни дека треба да се направат за да се избориме против климатските промени, многу, многу прости работи како купување енергетски ефикасни апарати, поставување штедливи светилки, гасење на светлата кога не ни требаат, поставување изолација на куќите? Овие работи штедат јаглеродни емисии, штедат енергија, ни заштедуваат пари. Значи дали иако имаат совршена смисла во поглед на економичност, сепак не ги правиме? Па, имав мој личен увид на оваа тема пред неколку години. Беше Недела навечер, можеби попладне, и беше скоро откако -- всушност, да бидам искрен, предолго откако -- се преселивме во новата куќа. Најпосле стигнав да ги изолирам местата каде имаше провев, поставувајки изолација околу прозорците и вратите за да нема провев. И мојата тогаш пет годишна ќерка ми помагаше како што помагаат петгодишници. Го правевме тоа некое време, кога се сврте кон мене многу свечено и рече "Дали ова навистина ќе ги спречи жирафите?" (Промаја=Драфт, Жирафа=Жираф) "Еве ги, жирафите." Слушате како работи мозокот на петгодишникот. Овие, интересно, се 400 милји северно од овде кај Бероу-ин-Фурнс во Кумбрија. Кој знае како влијаат на временските услови на Лејк Дистрикт. Но всушност, тоа детско погрешно толкување ми се залепи во главава, затоа што, одеднаш ми стана јасно зошто не ги правиме заслепувачки јасните работи. Премногу сме зафатени со одбрана од жирафите -- Спремање на децата за на школо наутро, стигнување на работа на време, преживување на поплавата од мејлови и посета на маркетите, обезбедувајки ги продуктите, готвејки јадење, бегството од неколку часа во вечерта право кон телевизорот или ТЕД онлајн, поврзувајки ден за ден, избегнувајки ги жирафите.
(Laughter)
(смеа)
What is the objective? "What is the objective of the consumer?" Mary Douglas asked in an essay on poverty written 35 years ago. "It is," she said, "to help create the social world and find a credible place in it." That is a deeply humanizing vision of our lives, and it's a completely different vision than the one that lies at the heart of this economic model. So who are we? Who are these people? Are we these novelty-seeking, hedonistic, selfish individuals? Or might we actually occasionally be something like the selfless altruist depicted in Rembrandt's lovely, lovely sketch here? Well psychology actually says there is a tension -- a tension between self-regarding behaviors and other regarding behaviors. And these tensions have deep evolutionary roots, so selfish behavior is adaptive in certain circumstances -- fight or flight.
Која е целта? "Која е целта на потрошувачот?" Мери Даглас постави прашање во еден есеј за сиромаштијата напишан пред 35 години. "Целта е", рече таа "Да се помогне во создавање на социјален свет и да се пронајде своето место во него." Тоа е длабоко човечна верзија на нашите животи, и е комплетно различна визија од онаа која е централна на овој економски модел. Па, кои сме ние? Кои се овие луѓе? Дали сме ние овие луѓе во постојана потрага по новини, хедонисти, себични индивидуалци? Или можеби понекогаш можеме да бидеме нешто како несебичниот алтруист прикажан на овој преубав цртеж од Рембрант? Па, всушност, психологијата кажува дека има тензија -- тензија помеѓу себичното однесување и однесувањето поткрепувајки ги другите. Овие тензии имаат длабоки еволуциски корења, па себичното однесување е прифатливо во одредени ситуации -- при борба или бегство
But other regarding behaviors are essential to our evolution as social beings. And perhaps even more interesting from our point of view, another tension between novelty-seeking behaviors and tradition or conservation. Novelty is adaptive when things are changing and you need to adapt yourself. Tradition is essential to lay down the stability to raise families and form cohesive social groups. So here, all of a sudden, we're looking at a map of the human heart. And it reveals to us, suddenly, the crux of the matter. What we've done is we've created economies. We've created systems, which systematically privilege, encourage, one narrow quadrant of the human soul and left the others unregarded. And in the same token, the solution becomes clear, because this isn't, therefore, about changing human nature. It isn't, in fact, about curtailing possibilities. It is about opening up. It is about allowing ourselves the freedom to become fully human, recognizing the depth and the breadth of the human psyche and building institutions to protect Rembrandt's fragile altruist within.
Но однесувањето кое ги вклучува другите е суштинско за нашата еволција како социјални битија. И веројатно уште поинтересна од наша гледна точка, е тензијата помеѓу однесувањето во склад со потрагата за новини наспроти традицијата и конзервацијата. Новините се потребни кога има промени и кога треба да се прилагодиш. Традицијата е суштинска за да се постават темелите на стабилност за да се подигне фамилија и да се формираат цврсти социјални групи. Па еве, одеднаш, гледаме во мапа на човечкото срце. И таа одеднаш ни ја открива сржта на работите. Она што сме направиеле е - сме креирале економии. Сме креирале системи, кои систематски привилегираат, охрабруваат еден мал дел на човечката душа и го запоставуваат остатокот. Преку таа симболика, решението станува јасно, затоа што според ова, истото не е за промена на човечката природа. Не е за ограничување на можностите, туку повикува на отварање. Решението е да си ја дозволиме слободата да станеме луѓе во потполност да ги препознаеме длабочината и ширината на човечката психа и да изградиме институции за заштита на кршливиот внатрешен алтруист на Рембрант.
What does all this mean for economics? What would economies look like if we took that vision of human nature at their heart and stretched them along these orthogonal dimensions of the human psyche? Well, it might look a little bit like the 4,000 community-interest companies that have sprung up in the U.K. over the last five years and a similar rise in B corporations in the United States, enterprises that have ecological and social goals written into their constitution at their heart -- companies, in fact, like this one, Ecosia. And I just want to, very quickly, show you this. Ecosia is an Internet search engine. Internet search engines work by drawing revenues from sponsored links that appear when you do a search. And Ecosia works in pretty much the same way. So we can do that here -- we can just put in a little search term. There you go, Oxford, that's where we are. See what comes up. The difference with Ecosia though is that, in Ecosia's case, it draws the revenues in the same way, but it allocates 80 percent of those revenues to a rainforest protection project in the Amazon. And we're going to do it. We're just going to click on Naturejobs.uk. In case anyone out there is looking for a job in a recession, that's the page to go to. And what happened then was the sponsor gave revenues to Ecosia, and Ecosia is giving 80 percent of those revenues to a rainforest protection project. It's taking profits from one place and allocating them into the protection of ecological resources.
Што значи ова за економијата? Како би изгледала економијата ако ја ставиме таа визија за човечката природа во нејзиното јадро и ја протегнеме по должината на овие ортогонални димензии на човечката психа? Па, би можело по малку да личи како овие 4,000 компании со заеднички интерес кои процутеа во Обединетото Кралство последниве 5 години и слично на нив, порастот на Б компании во САД, претпријатија кои имаат еколошки и социјални цели запишани во своите правилници во нивната срж -- всушност, компании, како оваа, Екозија. Би сакал, многу брзо да ви го покажам ова. Екозија е интернет пребарувач. Интернет пребарувачите функционираат преку спонзорирани линкови кои се појавуваат додека пребарувате. Екозија работи на сличен начин. Па можеме да го направиме тоа сега-- можеме да истражиме некој поим. Еве на пример, Оксфорд, бидејки сме тука. Да видиме што ќе излезе. Разликата со Екозија е што во нејзиниот случај, таа генерира приходи на истиот начин со другите прабарувачи, но распределува 80% од тие приходи за проектот за заштита на дождовните шуми во Амазон. Еве пребаруваме поим. Ќе кликнеме на Naturejobs.uk. Во случај некој од вас да бара работа во рецесијава, ова е правата веб страна. Што ќе се случи после кликот е дека спонзорот ќе и даде приходи на Екозија, а Екозија дава 80% од нив на проектот за заштита на дождовните шуми. Зема профит од едно место и го алоцира за заштита на еколошки ресурси.
It's a different kind of enterprise for a new economy. It's a form, if you like, of ecological altruism -- perhaps something along those lines. Maybe it's that. Whatever it is, whatever this new economy is, what we need the economy to do, in fact, is to put investment back into the heart of the model, to re-conceive investment. Only now, investment isn't going to be about the relentless and mindless pursuit of consumption growth. Investment has to be a different beast. Investment has to be, in the new economy, protecting and nurturing the ecological assets on which our future depends. It has to be about transition. It has to be investing in low-carbon technologies and infrastructures. We have to invest, in fact, in the idea of a meaningful prosperity, providing capabilities for people to flourish.
Тоа е поинаков вид на претпријатие за нова економија. Тоа е, ако сакате, форма на еколошки алтруизам. Можеби е баш тоа. Што и да е, Што и да претставува новата економија, што нам ни треба економијата да прави, всушност е да инвестира назад во срцето на моделот да ја обнови инвестицијата. Само, сега инвестицијата нема да биде за немилосрдна и безумна трка по пораст на потрошувачката. Инвестицијата треба да е поинаква ѕверка. Таа треба, во новата економија, да ги заштитува и негува еколошките средства на кои се базира иднината. Треба да биде за транзиција. Треба да инвестира во ниско-јаглеродни технологии и инфраструктури. Мора да инвестираме, всушност, во идејата за просперитет со смисла, кој ќе обезбеди капацитети за луѓето да напредуваат.
And of course, this task has material dimensions. It would be nonsense to talk about people flourishing if they didn't have food, clothing and shelter. But it's also clear that prosperity goes beyond this. It has social and psychological aims -- family, friendship, commitments, society, participating in the life of that society. And this too requires investment, investment -- for example, in places -- places where we can connect, places where we can participate, shared spaces, concert halls, gardens, public parks, libraries, museums, quiet centers, places of joy and celebration, places of tranquility and contemplation, sites for the "cultivation of a common citizenship," in Michael Sandel's lovely phrase. An investment -- investment, after all, is just such a basic economic concept -- is nothing more nor less than a relationship between the present and the future, a shared present and a common future. And we need that relationship to reflect, to reclaim hope.
И се разбира, оваа задача има материјални димензии. Би било бесмислено да зборуваме за развој на луѓето ако тие немаат храна, облека и засолниште. Но исто така е јасно дека просперитетот е повеќе од ова. Тој има и социјални и психолошки цели -- семејство, пријателство, посветеност, општество, учество во животот на тоа општество. И ова исто така бара инвестиција, инвестиција -- на пример, на места -- каде може да се поврземе, каде може да учествуваме, заеднички простори, концертни хали, градини, јавни паркови, библиотеки, музеи, тивки центри, места за уживање и прослави, места за мир и размислување, места за "негување на сограѓанството," според убавата фраза на Мајкл Сандел. Инвестицијата -- инвестицијата, после се, е само еден базичен економски концепт -- ништо повеќе, ништо помалку од врска помеѓу сегашноста и иднината, споделена сегашност и заедничка иднина. А ни треба таа врска за да размислуваме, за да ја повратиме надежта.
So let me come back, with this sense of hope, to the two billion people still trying to live each day on less than the price of a skinny latte from the cafe next door. What can we offer those people? It's clear that we have a responsibility to help lift them out of poverty. It's clear that we have a responsibility to make room for growth where growth really matters in those poorest nations. And it's also clear that we will never achieve that unless we're capable of redefining a meaningful sense of prosperity in the richer nations, a prosperity that is more meaningful and less materialistic than the growth-based model. So this is not just a Western post-materialist fantasy. In fact, an African philosopher wrote to me, when "Prosperity Without Growth" was published, pointing out the similarities between this view of prosperity and the traditional African concept of ubuntu. Ubuntu says, "I am because we are." Prosperity is a shared endeavor. Its roots are long and deep -- its foundations, I've tried to show, exist already, inside each of us. So this is not about standing in the way of development. It's not about overthrowing capitalism. It's not about trying to change human nature. What we're doing here is we're taking a few simple steps towards an economics fit for purpose. And at the heart of that economics, we're placing a more credible, more robust, and more realistic vision of what it means to be human.
Значи, да се навратам пак, со ова чувство на надеж за двете милијарди луѓе кои сеуште пробуваат да го живеат секојдневниот живот на помалку пари од цената на макијато од локалново кафуле. Што можеме да им понудиме на тие луѓе? Јасно е дека имаме одговорност да им помогнеме да излезат од сиромаштијата. Јасно е дека имаме одговорност да направиме простор за раст каде растот всушност е значаен за најсиромашните нации. Исто така, јасно е дека никогаш нема да го постигнеме тоа ако не сме способни да му дадеме значење на смисолот на просперитетот во побогатите нации просперитет кој е повеќе со смисла а помалку материјалистички од моделот базиран на пораст. Значи ова не е само западњачка пост-материјалистичка фантазија. Всушност, еден африкански филозовф ми пиша кога "Просперитетот без пораст" беше издаден, истакнувајки ги сличностите помеѓу овој поглед на просперитетот и Африканскиот концепт на Убунту. Убунту вели "Јас сум бидејки ние сме." Просперитетот е заеднички потфат. Неговите корења се долги и длабоки -- неговите темели, пробав да покажам, веќе постојат, во секој од нас. Значи ова не значи попречување на развојот. Не значи соборување на капитализмот. Не значи проба за промена на човечката природа. Она што го правиме е што преземаме неколку едноставни чекори кон економија која ни одговара во својата цел. И во срцето на таа економија поставуваме поверодостојна, постабилна, и пореалистична визија за тоа што значи да си човек.
Thank you very much.
Благодарам многу.
(Applause)
(аплауз)
Chris Anderson: While they're taking the podium away, just a quick question. First of all, economists aren't supposed to be inspiring, so you may need to work on the tone a little. (Laughter) Can you picture the politicians ever buying into this? I mean, can you picture a politician standing up in Britain and saying, "GDP fell two percent this year. Good news! We're actually all happier, and a country's more beautiful, and our lives are better."
Крис Андерсон: Додека го средуваат подиумот, едно кратко прашање. Прво, економистите не би требало да звучат инспиративно, па трба да поработите малку на својот тон. (смеа) Можете ли да си ги замислите политичарите како го прифаќаат предлогов? Мислам, може ли да си замислите политичар да застане во Британија и да рече, "БДП падна за два проценти оваа година. Добри вести! Бидејки сме всушност сите посреќни и земјата ни е поубава и нашите животи се подобри."
Tim Jackson: Well that's clearly not what you're doing. You're not making news out of things falling down. You're making news out of the things that tell you that we're flourishing. Can I picture politicians doing it? Actually, I already am seeing a little bit of it. When we first started this kind of work, politicians would stand up, treasury spokesmen would stand up, and accuse us of wanting to go back and live in caves. And actually in the period through which we've been working over the last 18 years -- partly because of the financial crisis and a little bit of humility in the profession of economics -- actually people are engaging in this issue in all sorts of countries around the world.
Тим Џексон: Па, не се прави така. Не се прави вест за нешто што паѓа надолу. Се прават вести од работите кои ни кажуваат дека имаме процут. Дали можам да си ги замислам политичарите како го прават тоа? Всушност, веќе гледам некои примери. Кога прв пат почнавме со оваа работа, политичарите ќе станеа, портпаролот на министерството за финансии исто, и ќе не обвинеа дека сакаме да се вратиме на живот во пештерите. и всушност во периодот од 18 години колку што работиме -- делумно поради кризата а по малку од понизноста на нашата професија луѓето почнаа да се вложуваат во оваа проблематика во многу различни земји низ светот.
CA: But is it mainly politicians who are going to have to get their act together, or is it going to be more just civil society and companies?
КА: Но дали се воглавно политичарите тие кои ќе треба да се пренасочат, или повеќе ќе бидат тоа цивилното општество и компаниите?
TJ: It has to be companies. It has to be civil society. But it has to have political leadership. This is a kind of agenda, which actually politicians themselves are kind of caught in that dilemma, because they're hooked on the growth model themselves. But actually opening up the space to think about different ways of governing, different kinds of politics, and creating the space for civil society and businesses to operate differently -- absolutely vital.
ТЏ: Мора да бидат компаниите. И мора да биде општеството. Но мора да има политичко водство. Ова е еден вид на агенда, за која всушност самите политичари се заплеткани во дилема, затоа што се закатанчени за економскиот модел на пораст. Но всушност, отварањето на просторот за осмислување различни начини на водење држава, различни типови политика, и создавањето на простор за цивилното општество и бизнис да функционираат различно е апсолутно витално.
CA: And if someone could convince you that we actually can make the -- what was it? -- the 130-fold improvement in efficiency, of reduction of carbon footprint, would you then actually like that picture of economic growth into more knowledge-based goods?
КА: Ако некој може да ве убеди дека и со овој систем можеме да го постигнеме - како беше - 130 пати подобрувањето на ефикасноста, на редукција на јаглеродниот отпечаток, дали тогаш би ви инсистирале на вашиот модел на економски пораст надвор од материјалните добра а кон култутрата?
TJ: I would still want to know that you could do that and get below zero by the end of the century, in terms of taking carbon out of the atmosphere, and solve the problem of biodiversity and reduce the impact on land use and do something about the erosion of topsoils and the quality of water. If you can convince me we can do all that, then, yes, I would take the two percent.
ТЏ: Сепак би сакал да знам дека може да се направи тоа и да се стигне под нулата до крајот на векот, во смисол на одземање на јаглеродот од атмосферата и решавање на проблемот со биодиверзитетот и намалување на ударот земјишната искористеност и да се направи нешто за ерозијата на плодното земјиште и квалитетот на водата. Ако може да ме убедите сега би можеле да го направиме сето ова, тогаш, да, би ги прифатил двата проценти.
CA: Tim, thank you for a very important talk. Thank you.
КА: Тим, ви благодарам за многу значајниот говор.
(Applause)
(аплауз)