Embracing otherness. When I first heard this theme, I thought, well, embracing otherness is embracing myself. And the journey to that place of understanding and acceptance has been an interesting one for me, and it's given me an insight into the whole notion of self, which I think is worth sharing with you today.
Прихватање другости. Када сам први пут чула за ову тему, помислила сам да је прихватање другости прихватање себе. А мој пут до тог места разумевања и прихватања је интересантан и дао ми је увид у целу идеју сопства и мислим да је она вредна да је поделим са вама данас.
We each have a self, but I don't think that we're born with one. You know how newborn babies believe they're part of everything; they're not separate? Well that fundamental sense of oneness is lost on us very quickly. It's like that initial stage is over -- oneness: infancy, unformed, primitive. It's no longer valid or real. What is real is separateness, and at some point in early babyhood, the idea of self starts to form. Our little portion of oneness is given a name, is told all kinds of things about itself, and these details, opinions and ideas become facts, which go towards building ourselves, our identity. And that self becomes the vehicle for navigating our social world. But the self is a projection based on other people's projections. Is it who we really are? Or who we really want to be, or should be?
Сви имамо сопство, али не мислим да се са њим рађамо. Знате како новорођенчад верују да су део свега; нису одвојени. Тај основни осећај целовитости изгубимо веома брзо. Као да је тај први стадијум готов - целовитост: рано детињство, неформирано, примитивно. Више није исправно или стварно. Оно што је стварно је одвојеност. У неком тренутку раног детињства почиње да се формира идеја о сопству. Наш мали део целовитости добија име и свашта му се о њему говори. И ти детаљи, мишљења и идеје постају чињенице, које постају материјал изградње нашег идентитета. То сопство постаје средство којим се крећемо кроз друштвени свет. Али сопство је пројекција, заснована на пројекцији других људи. Да ли је то оно ко ми заиста јесмо? Или ко желимо или би требало да будемо?
So this whole interaction with self and identity was a very difficult one for me growing up. The self that I attempted to take out into the world was rejected over and over again. And my panic at not having a self that fit, and the confusion that came from my self being rejected, created anxiety, shame and hopelessness, which kind of defined me for a long time. But in retrospect, the destruction of my self was so repetitive that I started to see a pattern. The self changed, got affected, broken, destroyed, but another one would evolve -- sometimes stronger, sometimes hateful, sometimes not wanting to be there at all. The self was not constant. And how many times would my self have to die before I realized that it was never alive in the first place?
Та интеракција између сопства и идентитета ми је била веома тешка док сам одрастала. Сопство које сам желела да изнесем у свет било је изнова одбацивано. Моја паника што немам сопство које се уклапа и конфузија која је настала због одбацивања мог сопства, створили су нелагоду, стид и безнађе који су ме током дугог временског периода дефинисали. Када погледам уназад, моје сопство је толико пута било уништено, да сам почела да увиђам шаблон. Сопство се мењало, бивало заражено, поломљено, уништено, али ново би се развило - понекад јаче, понекад пуно мржње, понекад не желевши уопште да је ту. Сопство није било стално. Колико пута је оно морало да умре, да бих схватила да уопште није било живо?
I grew up on the coast of England in the '70s. My dad is white from Cornwall, and my mom is black from Zimbabwe. Even the idea of us as a family was challenging to most people. But nature had its wicked way, and brown babies were born. But from about the age of five, I was aware that I didn't fit. I was the black atheist kid in the all-white Catholic school run by nuns. I was an anomaly, and my self was rooting around for definition and trying to plug in. Because the self likes to fit, to see itself replicated, to belong. That confirms its existence and its importance. And it is important. It has an extremely important function. Without it, we literally can't interface with others. We can't hatch plans and climb that stairway of popularity, of success. But my skin color wasn't right. My hair wasn't right. My history wasn't right. My self became defined by otherness, which meant that, in that social world, I didn't really exist. And I was "other" before being anything else -- even before being a girl. I was a noticeable nobody.
Одрасла сам на обали Енглеске седамдесетих година. Мој отац је белац из Корнвола, мајка црнкиња из Зимбабвеа. Чак је и идеја о нама као породици многима била провокативна. Али природа има своје уврнуте путеве и родиле су се браон бебе. Али већ од пете године била сам свесна да не припадам. Била сам црно дете, атеиста, у чисто белачкој католичкој школи коју су водиле опатице. Била сам аномалија. Моје сопство је жудело за дефиницијом и покушавало да се укључи. Јер сопство воли да се уклапа, да види себе у другима, да припада. То потврђује његово постојање и значај. И сопство је важно. Има изузетно важну функцију. Без њега, ми буквално не можемо да се суочимо са другима. Не можемо да правимо планове и пењемо се степеницама популарности и успеха. Али боја моје коже није била одговарајућа. Моја коса то није била. Моје порекло није било у реду. Моје сопство је постало дефинисано спољашњошћу, што је значило да у том друштвеном свету нисам заиста постојала. Пре било чега, постала сам друго - и пре него што сам постала девојчица. Постојала сам, али као да нисам.
Another world was opening up around this time: performance and dancing. That nagging dread of self-hood didn't exist when I was dancing. I'd literally lose myself. And I was a really good dancer. I would put all my emotional expression into my dancing. I could be in the movement in a way that I wasn't able to be in my real life, in myself.
Отприлике у то време рађао се још један свет: наступи и плес. Упорни страх од сопства није постојао када сам плесала. Буквално бих изгубила себе. Била сам добра плесачица. Сав свој емотивни израз бих уносила у свој плес. У покретима сам била онаква каква нисам могла да будем у стварном животу, у себи.
And at 16, I stumbled across another opportunity, and I earned my first acting role in a film. I can hardly find the words to describe the peace I felt when I was acting. My dysfunctional self could actually plug in to another self, not my own, and it felt so good. It was the first time that I existed inside a fully-functioning self -- one that I controlled, that I steered, that I gave life to. But the shooting day would end, and I'd return to my gnarly, awkward self.
Са шеснаест година сам наишла на још једну могућност и добила сам прву улогу у једном филму. Не могу да пронађем речи да бих описала мир који сам осећала када сам глумила. Моје дисфункционално сопство је могло да се повеже са другим сопством које није било моје. То је био тако добар осећај. То је било први пут да сам живела унутар потпуно функционалног сопства - које сам могла да контролишем, да њиме управљам, коме сам дала живот. Али снимање би се завршило и враћала бих се свом запетљаном, чудном сопству.
By 19, I was a fully-fledged movie actor, but still searching for definition. I applied to read anthropology at university. Dr. Phyllis Lee gave me my interview, and she asked me, "How would you define race?" Well, I thought I had the answer to that one, and I said, "Skin color." "So biology, genetics?" she said. "Because, Thandie, that's not accurate. Because there's actually more genetic difference between a black Kenyan and a black Ugandan than there is between a black Kenyan and, say, a white Norwegian. Because we all stem from Africa. So in Africa, there's been more time to create genetic diversity." In other words, race has no basis in biological or scientific fact. On the one hand, result. Right? On the other hand, my definition of self just lost a huge chunk of its credibility. But what was credible, what is biological and scientific fact, is that we all stem from Africa -- in fact, from a woman called Mitochondrial Eve who lived 160,000 years ago. And race is an illegitimate concept which our selves have created based on fear and ignorance.
До деветнаесте године сам била зрела филмска глумица али и даље у потрази за дефиницијом. Пријавила сам се на студије антропологије на једном универзитету. Др Филис Ли ме је интервјуисала и питала "Како би дефинисала расу?" Мислила сам да имам одговор на то. Рекла сам, "По боји коже." "Значи биологија, генетика?", питала је. "Јер, Танди, то није прецизно. Постоји више генетске разлике између црнца из Кеније и црнца из Уганде, него између црнца из Кеније и рецимо, белца из Норвешке. Сви потичемо из Африке. У Африци је било више времена да се развију генетичке разлике." Другим речима, раса није заснована на биолошким или научним чињеницама. С једне стране - резултат. Зар не? С друге стране, моја дефиниција себе је управо изгубила огроман део кредибилитета. Али оно што јесте истина, што је биолошка и научна чињеница, то је да сви потичемо из Африке - уствари од жене по имену Митохондријска Ева, која је живела пре 160.000 година. Раса је погрешан концепт који смо ми створили на основу страха и незнања.
Strangely, these revelations didn't cure my low self-esteem, that feeling of otherness. My desire to disappear was still very powerful. I had a degree from Cambridge; I had a thriving career, but my self was a car crash, and I wound up with bulimia and on a therapist's couch. And of course I did. I still believed my self was all I was. I still valued self-worth above all other worth, and what was there to suggest otherwise? We've created entire value systems and a physical reality to support the worth of self. Look at the industry for self-image and the jobs it creates, the revenue it turns over. We'd be right in assuming that the self is an actual living thing. But it's not. It's a projection which our clever brains create in order to cheat ourselves from the reality of death.
Зачудо, ова открића нису излечила моје ниско самопоуздање, осећање другости. Моја жеља да нестанем је и даље била веома јака. Дипломирала сам на Кембриџу; каријера ми је цветала; али моје "ја" је било у хаосу и завршила сам са булимијом и на психијатријском каучу. Наравно да јесам. И даље сам веровала да је моје сопство једино што ме одређује. Још увек сам сматрала да је сопство највећа могућа вредност. Шта би ми указало на супротно? Развили смо вредносне системе и физичку стварност да бисмо подржавали сопствену вредност. Погледајте модну индустрију и запослења која ствара, профит који остварује. Били бисмо у праву кад бисмо претпоставили да је сопство стварно биће. Али није; то је пројекција, коју наши паметни мозгови стварају како бисмо скренули мисли са реалности смрти.
But there is something that can give the self ultimate and infinite connection -- and that thing is oneness, our essence. The self's struggle for authenticity and definition will never end unless it's connected to its creator -- to you and to me. And that can happen with awareness -- awareness of the reality of oneness and the projection of self-hood. For a start, we can think about all the times when we do lose ourselves. It happens when I dance, when I'm acting. I'm earthed in my essence, and my self is suspended. In those moments, I'm connected to everything -- the ground, the air, the sounds, the energy from the audience. All my senses are alert and alive in much the same way as an infant might feel -- that feeling of oneness.
Али постоји нешто што сопству може дати крајњу и бесконачну повезаност - а то је јединство, наша суштина. Борба сопства за аутентичношћу и дефиницијом се неће завршити уколико се не споји са својим створитељем - са вама и са мном. То се може десити са свесношћу - свесношћу о реалности јединства и пројекције сопства. За почетак, можемо се сетити свих тренутака када изгубимо себе. Дешава ми се кад плешем, када глумим. Укорењена сам у своју суштину, а моје сопство није присутно. У тим тренуцима сам повезана са свиме - са земљом, ваздухом, звуцима, енергијом из публике. Сва моја чула су будна и жива, на начин на који се дете можда осећа - осећај јединства.
And when I'm acting a role, I inhabit another self, and I give it life for awhile, because when the self is suspended so is divisiveness and judgment. And I've played everything from a vengeful ghost in the time of slavery to Secretary of State in 2004. And no matter how other these selves might be, they're all related in me. And I honestly believe the key to my success as an actor and my progress as a person has been the very lack of self that used to make me feel so anxious and insecure. I always wondered why I could feel others' pain so deeply, why I could recognize the somebody in the nobody. It's because I didn't have a self to get in the way. I thought I lacked substance, and the fact that I could feel others' meant that I had nothing of myself to feel. The thing that was a source of shame was actually a source of enlightenment.
А када играм улогу, заузимам друго сопство, дајем му живот на неко време. Јер када је сопство искључено, нестаје и подељеност и осуђивање. Играла сам разне улоге, од осветољубивог духа у доба ропства, до Државне Секретарке у 2004. Без обзира колико су та сопства другачија, она се спајају у мени. Искрено верујем да је кључ мог глумачког успеха и личног напретка у недостатку сопства које ме је некад чинило тако нервозном и несигурном. Увек сам се питала зашто тако дубоко осећам бол других, зашто препознајем некога у никоме. Зато што ми у томе није сметало сопство. Мислила сам да ми недостаје душе, а чињеница да сам осећала друге, значила је да немам ништа своје да осетим. Оно због чега сам се стидела заправо ме је просветлило.
And when I realized and really understood that my self is a projection and that it has a function, a funny thing happened. I stopped giving it so much authority. I give it its due. I take it to therapy. I've become very familiar with its dysfunctional behavior. But I'm not ashamed of my self. In fact, I respect my self and its function. And over time and with practice, I've tried to live more and more from my essence. And if you can do that, incredible things happen.
И када сам схватила и заиста разумела да је моје сопство пројекција и да има функцију, десило се нешто смешно. Престала сам да му придајем значај. Поштујем га. Водим га на терапију. Добро сам упознала његово дисфункционално понашање. Али не стидим се свог "ја". Уствари, поштујем га и његову функцију. Током времена, уз вежбу, покушавам све више да живим из своје суштине. Ако успете у томе, дешавају се невероватне ствари.
I was in Congo in February, dancing and celebrating with women who've survived the destruction of their selves in literally unthinkable ways -- destroyed because other brutalized, psychopathic selves all over that beautiful land are fueling our selves' addiction to iPods, Pads, and bling, which further disconnect ourselves from ever feeling their pain, their suffering, their death. Because, hey, if we're all living in ourselves and mistaking it for life, then we're devaluing and desensitizing life. And in that disconnected state, yeah, we can build factory farms with no windows, destroy marine life and use rape as a weapon of war. So here's a note to self: The cracks have started to show in our constructed world, and oceans will continue to surge through the cracks, and oil and blood, rivers of it.
У фебруару сам ишла у Конго, плесала и славила са женама које су преживеле уништавање својих личности на буквално незамисливе начине - уништене јер друге сурове, психопатске личности широм те прелепе земље хране зависности нашег ега за лажним сјајем материјалног која нас још више одваја од осећања њиховог бола, њихове патње, њихове смрти. Јер, хеј, ако сви живимо у свом "ја" и погрешно га сматрамо за живот, онда животу одузимамо вредност и осећај. И у том стању одвојености да, можемо градити фабрике без прозора, уништавати водени свет и користити силовање као ратно оружје. Ево поруке сопству: У нашем изграђеном свету се појављују пукотине кроз које ће наставити да бујају океани и нафта и крв, у рекама.
Crucially, we haven't been figuring out how to live in oneness with the Earth and every other living thing. We've just been insanely trying to figure out how to live with each other -- billions of each other. Only we're not living with each other; our crazy selves are living with each other and perpetuating an epidemic of disconnection.
Оно што је важно, нисмо схватили како да живимо у јединству са Земљом и свим живим стварима. Само лудачки покушавамо да схватимо како да живимо једни с другима - милијардама других. Али не живимо једни с другима; наша луда сопства живе једна с другима и продужавају епидемију одвојености.
Let's live with each other and take it a breath at a time. If we can get under that heavy self, light a torch of awareness, and find our essence, our connection to the infinite and every other living thing. We knew it from the day we were born. Let's not be freaked out by our bountiful nothingness. It's more a reality than the ones our selves have created. Imagine what kind of existence we can have if we honor inevitable death of self, appreciate the privilege of life and marvel at what comes next. Simple awareness is where it begins.
Хајде да живимо једни с другима, и да идемо корак по корак. Ако можемо да уђемо у тешко сопство, као трачак свесности и пронађемо своју суштину, своју везу са бесконачним и сваким другим живим бићем. То знамо од кад смо се родили. Нека нас не плаши обилатост ништавности. То је стварније од онога што смо сами створили. Замислите какво би било постојање када бисмо поштовали неизбежну смрт сопства, ценили привилегију живота и дивили се ономе што следи. Све почиње једноставном свесношћу.
Thank you for listening.
Хвала Вам што сте саслушали.
(Applause)
(аплауз)