I'm five years old, and I am very proud. My father has just built the best outhouse in our little village in Ukraine. Inside, it's a smelly, gaping hole in the ground, but outside, it's pearly white formica and it literally gleams in the sun. This makes me feel so proud, so important, that I appoint myself the leader of my little group of friends and I devise missions for us. So we prowl from house to house looking for flies captured in spider webs and we set them free. Four years earlier, when I was one, after the Chernobyl accident, the rain came down black, and my sister's hair fell out in clumps, and I spent nine months in the hospital. There were no visitors allowed, so my mother bribed a hospital worker. She acquired a nurse's uniform, and she snuck in every night to sit by my side. Five years later, an unexpected silver lining. Thanks to Chernobyl, we get asylum in the U.S. I am six years old, and I don't cry when we leave home and we come to America, because I expect it to be a place filled with rare and wonderful things like bananas and chocolate and Bazooka bubble gum, Bazooka bubble gum with the little cartoon wrappers inside, Bazooka that we'd get once a year in Ukraine and we'd have to chew one piece for an entire week. So the first day we get to New York, my grandmother and I find a penny in the floor of the homeless shelter that my family's staying in. Only, we don't know that it's a homeless shelter. We think that it's a hotel, a hotel with lots of rats. So we find this penny kind of fossilized in the floor, and we think that a very wealthy man must have left it there because regular people don't just lose money. And I hold this penny in the palm of my hand, and it's sticky and rusty, but it feels like I'm holding a fortune. I decide that I'm going to get my very own piece of Bazooka bubble gum. And in that moment, I feel like a millionaire. About a year later, I get to feel that way again when we find a bag full of stuffed animals in the trash, and suddenly I have more toys than I've ever had in my whole life. And again, I get that feeling when we get a knock on the door of our apartment in Brooklyn, and my sister and I find a deliveryman with a box of pizza that we didn't order. So we take the pizza, our very first pizza, and we devour slice after slice as the deliveryman stands there and stares at us from the doorway. And he tells us to pay, but we don't speak English. My mother comes out, and he asks her for money, but she doesn't have enough. She walks 50 blocks to and from work every day just to avoid spending money on bus fare. Then our neighbor pops her head in, and she turns red with rage when she realizes that those immigrants from downstairs have somehow gotten their hands on her pizza. Everyone's upset. But the pizza is delicious. It doesn't hit me until years later just how little we had. On our 10 year anniversary of being in the U.S., we decided to celebrate by reserving a room at the hotel that we first stayed in when we got to the U.S. The man at the front desk laughs, and he says, "You can't reserve a room here. This is a homeless shelter." And we were shocked. My husband Brian was also homeless as a kid. His family lost everything, and at age 11, he had to live in motels with his dad, motels that would round up all of their food and keep it hostage until they were able to pay the bill. And one time, when he finally got his box of Frosted Flakes back, it was crawling with roaches. But he did have one thing. He had this shoebox that he carried with him everywhere containing nine comic books, two G.I. Joes painted to look like Spider-Man and five Gobots. And this was his treasure. This was his own assembly of heroes that kept him from drugs and gangs and from giving up on his dreams. I'm going to tell you about one more formerly homeless member of our family. This is Scarlett. Once upon a time, Scarlet was used as bait in dog fights. She was tied up and thrown into the ring for other dogs to attack so they'd get more aggressive before the fight. And now, these days, she eats organic food and she sleeps on an orthopedic bed with her name on it, but when we pour water for her in her bowl, she still looks up and she wags her tail in gratitude. Sometimes Brian and I walk through the park with Scarlett, and she rolls through the grass, and we just look at her and then we look at each other and we feel gratitude. We forget about all of our new middle-class frustrations and disappointments, and we feel like millionaires. Thank you. (Applause)
Имам пет години и сум многу горда. Татко ми само што го изгради најдобриот полски клозет во нашето селце во Украина. Внатре смрди, со дупка која зјае во земјата, но однадвор - тој е со бисерно бел ламинат и буквално блеска на сонцето. Ова ме прави толку горда, толку важна, што се назначувам себеси како предводник на мојата малечка група пријатели и смислувам мисии за нас. Така, скитаме од куќа до куќа, барајќи муви заробени во пајакови мрежи и ги ослободуваме. Четири години претходно, кога имав една година, по несреќата во Чернобил, паѓаше црн дожд, а косата на мојата сестра отпадна во грутки, додека јас поминав девет месеци во болница. Не беа дозволени посетители, па мајка ми поткупи еден од болничарите. Доби болничка униформа, и се прикрадуваше секоја вечер за да седи покрај мене. Пет години подоцна - се појави зрнце надеж. Благодарение на Чернобил, добивме азил во САД. Имав шест години, и не плачев кога го напуштавме домот и се преселувавме во Америка, затоа што очекував дека тоа ќе биде место исполнето со ретки и прекрасни работи, како банани и чоколадо и гумите за џвакање Bazooka, оние со малечки сликички обвиткани однатре. Bazooka кои ги добивавме еднаш годишно во Украина и моравме да џвакаме едно парче цела недела. Така, првиот ден кога пристигнавме во Њујорк, јас и баба ми најдовме пени на подот на прибежиштето за бездомници. Само што - не знаевме дека тоа е прибежиште за бездомници. Мислевме дека е хотел - хотел со многу стаорци. Така, го најдовме тоа пени, залепено за подот и мислевме дека некој многу богат човек мора да го оставил тука, затоа што обичните луѓе не ги губат своите пари туку-така. И така, го држев тоа пени во дланката, а тоа целото лепливо и за'рѓано, но ми се чинеше како да држам цело богатство. Одлучив да си купам гума за џвакање Bazooka. И во тој момент, се чувствував како милионерка. Година дена подоцна, повторно истото чувство, кога најдовме торба полна со плишани животни во ѓубрето, и наеднаш имав повеќе играчки отколку што некогаш сум имала во својот живот. И повторно, тоа чувство ми се јави кога некој затропа на вратата на нашиот стан во Бруклин, и кога јас и мојата сестра здогледавме доставувач со пица која ние не сме ја нарачале. Ја зедовме пицата - нашата прва пица во животот, и ненаситно јадевме парче по парче, а доставувачот стоеше на прагот и зјапаше во нас. Ни рече да платиме, но ние не зборувавме англиски. Излезе мајка ми, и тој ѝ побара пари, но таа немаше доволно. Таа пешачеше 50 блокови до и од работа секој ден, само за да го одбегне плаќањето на автобуски билет. Потоа, нашата сосетка ѕирна од вратата и целосно збесна кога сфати дека имигрантите од долниот кат некако ѝ ја зеле пицата. Сите беа вознемирени. Но, пицата беше превкусна. Не сфатив колку малку имаме сè додека не поминаа години. На нашата 10 годишнина од пристигнувањето во САД, одлучивме да прославиме во собата во хотелот во којшто за првпат отседнавме кога дојдовме во САД. Човекот на рецепција ни се насмеа, и ни рече: „Не можете да резервирате соба тука. Ова е прибежиште за бездомници.“ Бевме шокирани. И мојот сопруг Брајан бил бездомник како дете. Неговото семејство изгубило сè, и на 11 години, морал да живее по мотели со неговиот татко, мотели кои ја земале сета нивна храна и ја задржувале, сè додека не ја исплателе сметката. Еднаш, кога конечно ја добил назад својата кутија со овесни снегулки Frosted Flakes, целата била полна со лебарки. Но, тој поседувал нешто. Тој поседувал кутија за чевли која секаде ја носел со себе, а која содржела девет стрипови, два G.I.Joes насликани да потсетуваат на Спајдермен, и пет Gobots. Тоа било неговото богатство. Тоа било неговото друштво на херои кои го чувале настрана од дроги и банди, и не му дозволиле да се откаже од соништата. Ќе ви раскажам за уште еден поранешен бездомник - член на нашето семејство. Ова е Скарлет. На времето, Скарлет била користена како мамка за борби со кучиња. Била врзувана и фрлана во ринг за другите кучиња да ја нападнат и така да станат поагресивни пред борбата. Денеска, таа јаде органска храна, и спие на ортопетски кревет со нејзиното име на него, но, кога ќе ставиме вода во нејзината чинија, таа сè уште погледнува нагоре и мафта со нејзината опашка во знак на благодарност. Понекогаш, Брајан и јас шетаме низ паркот со Скарлет, и таа се тркала низ тревата, а ние само погледнуваме во неа, а потоа и еден во друг и чувствуваме благодарност. Забораваме на сите наши фрустрации и разочарувања, и се чувствуваме како милионери. Ви благодарам. (Аплауз)