Fifty years ago, when I began exploring the ocean, no one -- not Jacques Perrin, not Jacques Cousteau or Rachel Carson -- imagined that we could do anything to harm the ocean by what we put into it or by what we took out of it. It seemed, at that time, to be a sea of Eden, but now we know, and now we are facing paradise lost.
Пре педесет година, када сам почела да истражујем океан, нико - чак ни Жак Перин, ни Жак Кусто или Рејчел Карсон - није замишљао да бисмо могли да урадимо ишта што би наудило океану, путем онога што у њега бацамо или из њега узимамо. Изгледало је, у то време, да сте у морском рају, али данас знамо и данас смо суочени са губљењем тог раја.
I want to share with you my personal view of changes in the sea that affect all of us, and to consider why it matters that in 50 years, we've lost -- actually, we've taken, we've eaten -- more than 90 percent of the big fish in the sea; why you should care that nearly half of the coral reefs have disappeared; why a mysterious depletion of oxygen in large areas of the Pacific should concern not only the creatures that are dying, but it really should concern you. It does concern you, as well.
Са вама желим да поделим свој поглед на промене у мору које су нас све погодиле, и да размотрим зашто је важно да смо за 50 година изгубили - заправо смо узели, појели - више од 90 одсто великих риба у мору; зашто би требало да вам је важно што је пола коралних гребена нестало, зашто мистериозан мањак кисеоника у великим пределима Пацифика треба да се тиче не само оних створења која умиру, већ би заправо требало да се тиче вас самих. И тиче вас се.
I'm haunted by the thought of what Ray Anderson calls "tomorrow's child," asking why we didn't do something on our watch to save sharks and bluefin tuna and squids and coral reefs and the living ocean while there still was time. Well, now is that time. I hope for your help to explore and protect the wild ocean in ways that will restore the health and, in so doing, secure hope for humankind. Health to the ocean means health for us.
Прогони ме мисао о ономе што Реј Андерсон назива ”дете сутрашњице” које се пита зашто нисмо нешто урадили током нашег времена да спасимо ајкуле и туне и лигње и коралне гребене и живи океан док је још увек било времена. Е, па сада је време. Надам се вашој помоћи на путу истраживања и заштите дивљег океана на начине који ће обновити здравље и самим тим обезбедити наду за човечанство. Здравње океана представља здравље за нас.
And I hope Jill Tarter's wish to engage Earthlings includes dolphins and whales and other sea creatures in this quest to find intelligent life elsewhere in the universe. And I hope, Jill, that someday we will find evidence that there is intelligent life among humans on this planet.
И надам се да жеља Џил Тартер да ангажује Земљане такође укључује и делфине и китове, као и остала морска створења у трагању за интелигентним животом негде у свемиру. И надам се, Џил, да ћемо једног дана наћи доказ да постоји интелигентни живот међу људима на овој планети.
(Laughter)
(Смех)
Did I say that? I guess I did.
Да ли сам то ја рекла? Изгледа да јесам.
For me, as a scientist, it all began in 1953 when I first tried scuba. It's when I first got to know fish swimming in something other than lemon slices and butter. I actually love diving at night; you see a lot of fish then that you don't see in the daytime. Diving day and night was really easy for me in 1970, when I led a team of aquanauts living underwater for weeks at a time -- at the same time that astronauts were putting their footprints on the moon. In 1979 I had a chance to put my footprints on the ocean floor while using this personal submersible called Jim. It was six miles offshore and 1,250 feet down. It's one of my favorite bathing suits.
За мене, као научницу, све је почело 1953. када сам први пут пробала да роним. То је када сам по први пут спознала рибе које пливају у нечем другачијем од соса од лимуна и путера. Ја заправо обожавам да роним ноћу. Тада видите много риба које не видите дању. Роњење дању и ноћу ми је 1970. било веома лако; тада сам водила тим акванаута у подводни живот неколико недеља дуг, док су истовремено стронаути остављали отиске на Месецу. 1979. имала сам прилику да оставим отиске на океанском дну користећи ову подморницу за једну особу под називом Џим. То је било десет километара од обале и на 380м дубине. Ово је једно од мојих омиљених купаћих костима.
Since then, I've used about 30 kinds of submarines and I've started three companies and a nonprofit foundation called Deep Search to design and build systems to access the deep sea. I led a five-year National Geographic expedition, the Sustainable Seas expeditions, using these little subs. They're so simple to drive that even a scientist can do it. And I'm living proof. Astronauts and aquanauts alike really appreciate the importance of air, food, water, temperature -- all the things you need to stay alive in space or under the sea. I heard astronaut Joe Allen explain how he had to learn everything he could about his life support system and then do everything he could to take care of his life support system; and then he pointed to this and he said, "Life support system." We need to learn everything we can about it and do everything we can to take care of it.
Од тада сам користила око 30 врста подморница и започела три компаније и невладиних фондација под називом ”Дубока потрага”, како бих дизајнирала и саградила систем за приступ дубоком мору. Водила сам петогодишњу експедицију магазина ”Национална географија”, под називом ”Одржива мора”, користећи ове мале подморнице. Толико су једноставне за вожњу да их чак и научници могу возити. Ја сам живи доказ. Астронаути и акванаути слични мени разумеју важност ваздуха, хране, воде, температуре - као и свих ствари неопходних како бисмо остали живи у свемиру или под морем. Чула сам да је астронаут Џо Ален објаснио да је морао да научи све о свом систему за одржавање живота и да онда уради све што је у његовој моћи да се о том систему брине; а онда је показао на ово и рекао: ”Систем за одржавање живота.” Морамо да научимо све што можемо да урадимо и урадимо све што можемо да га очувамо.
The poet Auden said, "Thousands have lived without love; none without water." Ninety-seven percent of Earth's water is ocean. No blue, no green. If you think the ocean isn't important, imagine Earth without it. Mars comes to mind. No ocean, no life support system. I gave a talk not so long ago at the World Bank and I showed this amazing image of Earth and I said, "There it is! The World Bank!" That's where all the assets are! And we've been trawling them down much faster than the natural systems can replenish them.
Песник Оден је рекао: ”Хиљаде су живеле без љубави. Нико без воде.” Деведесет седам одсто Земљине воде је океан. Не плав, већ зелен. Ако мислите да океан није важан, замислите Земљу без њега. На памет падне Марс. Без океана. Без система са подршку живота. Недавно сам држала говор у Светској банци где сам показала невероватне слике Земље и рекла: ”Ево је! Светска банка!” Ту се налази сва имовина! Природни системе смо уништавали смо много брже него што се сами могу обновити.
Tim Worth says the economy is a wholly-owned subsidiary of the environment. With every drop of water you drink, every breath you take, you're connected to the sea. No matter where on Earth you live. Most of the oxygen in the atmosphere is generated by the sea. Over time, most of the planet's organic carbon has been absorbed and stored there, mostly by microbes. The ocean drives climate and weather, stabilizes temperature, shapes Earth's chemistry. Water from the sea forms clouds that return to the land and the seas as rain, sleet and snow, and provides home for about 97 percent of life in the world, maybe in the universe. No water, no life; no blue, no green.
Тим Ворт каже да је економија филијала животне средине. Са сваком капљицом воде коју попијете и сваким уздахом који учините повезани сте са морем. Без обзира на ком делу Земље живите. Већину кисеоника у атмосфери ствара море. Током времена, већину органског угљеника на планети упије и сачува море, углавном путем микроба. Океан такође руководи климом и временским условима, стабилизује температуру, обликује Земљину хемију. Земља из мора ствара облаке који се враћају на земљу и мора као киша, суснежица и снег, и пружају дом за 97 одсто живота у свету, можда и у универзуму. Без воде нема живота. Нема плавог, нема зеленог.
Yet we have this idea, we humans, that the Earth -- all of it: the oceans, the skies -- are so vast and so resilient it doesn't matter what we do to it. That may have been true 10,000 years ago, and maybe even 1,000 years ago but in the last 100, especially in the last 50, we've drawn down the assets, the air, the water, the wildlife that make our lives possible. New technologies are helping us to understand the nature of nature; the nature of what's happening, showing us our impact on the Earth. I mean, first you have to know that you've got a problem. And fortunately, in our time, we've learned more about the problems than in all preceding history. And with knowing comes caring. And with caring, there's hope that we can find an enduring place for ourselves within the natural systems that support us. But first we have to know.
Ипак, ми, људи, имамо идеју да су Земља - целокупно - океани, неба - толико велики и отпорни да није битно шта са њима радимо. То је можда било тачно пре 10,000 година, можда чак и пре 1000 година, али у последњих 100, нарочито у послњедњих 50, умањили смо имовине, ваздух, воду, дивљи свет који чине живот могућим. Нове технологије нам помажу да разумемо природу природе, природу догађања. То нам показује наш утицај на Земљу. Прво морате да знате да имате проблем. На срећу, током нашег времена смо научили много више о проблемима него током читаве историје. Са знањем настаје и брига. Са бригом има наде да можемо наћи издрживо место за нас у оквиру природног система који нас подржава. Али прво морамо да знамо.
Three years ago, I met John Hanke, who's the head of Google Earth, and I told him how much I loved being able to hold the world in my hands and go exploring vicariously. But I asked him: "When are you going to finish it? You did a great job with the land, the dirt. What about the water?" Since then, I've had the great pleasure of working with the Googlers, with DOER Marine, with National Geographic, with dozens of the best institutions and scientists around the world, ones that we could enlist, to put the ocean in Google Earth. And as of just this week, last Monday, Google Earth is now whole.
Пре три године сам срела Џона Хенка који је на челу ”Google Earth” и рекла сам му колико ми се допадало што могу да држим свет у рукама и да га индиректно истражујем. Али упитала сам га: ”Када ћеш га завршити? Урадио си одличан посао са земљом, са прашином. А шта је са водом?” Од тада, уживам да радим са Гуглерима, са ”DOER Marine” и Националном Географијом, и са десетином најбољих институција и научника широм света, оне које смо могли да добијемо како бисмо ставили океан на ”Google Earth”. И од понедељка ове недеље ”Google Earth” је сада целина.
Consider this: Starting right here at the convention center, we can find the nearby aquarium, we can look at where we're sitting, and then we can cruise up the coast to the big aquarium, the ocean, and California's four national marine sanctuaries, and the new network of state marine reserves that are beginning to protect and restore some of the assets We can flit over to Hawaii and see the real Hawaiian Islands: not just the little bit that pokes through the surface, but also what's below. To see -- wait a minute, we can go kshhplash! -- right there, ha -- under the ocean, see what the whales see. We can go explore the other side of the Hawaiian Islands. We can go actually and swim around on Google Earth and visit with humpback whales. These are the gentle giants that I've had the pleasure of meeting face to face many times underwater. There's nothing quite like being personally inspected by a whale.
Размислите о следећем: управо овде у овом центру можемо да нађемо оближњи акваријум, можемо да погледамо где седимо а онда да се прошетамо обалом до великог акаријума, до океана и четири највећа карлифорнијска морска светилишта, као и мрежом државних, морских резервата који штите и обнављају неке од ресурса. Можемо прелетети преко Хаваја и видети права хавајска острва: не само мало онога што вири на површини, већ и оно што је испод. Да бисте видели - па чекајте можемо да се бућнемо управо овде - испод океана, да погледамо оно што китови виде. Можемо да истражимо другу страну хавајских острва. Путем ”Google Earth”-а можемо да пливамо око планете и посетимо грбаве китове. То су нежни џинови које сам имала прилику да лично упознам много пута под водом. Не постоји ништа као када вас кит испитује.
We can pick up and fly to the deepest place: seven miles down, the Mariana Trench, where only two people have ever been. Imagine that. It's only seven miles, but only two people have been there, 49 years ago. One-way trips are easy. We need new deep-diving submarines. How about some X Prizes for ocean exploration? We need to see deep trenches, the undersea mountains, and understand life in the deep sea.
Можемо да одлетимо на најдубља места: 11 километара дубок, Маријански ров који је само двоје људи посетило. Замислите то. То је само 11 километара, али само је двоје тамо отишло и то пре 49 година. Путовања у једном правцу су лака. Потребне су нам нове дубинске подморнице. Како би било да има награда за истраживање океана? Морамо видети дубоке ровове, подводне планине као и да разумемо живот у дубоком мору.
We can now go to the Arctic. Just ten years ago I stood on the ice at the North Pole. An ice-free Arctic Ocean may happen in this century. That's bad news for the polar bears. That's bad news for us too. Excess carbon dioxide is not only driving global warming, it's also changing ocean chemistry, making the sea more acidic. That's bad news for coral reefs and oxygen-producing plankton. Also it's bad news for us. We're putting hundreds of millions of tons of plastic and other trash into the sea. Millions of tons of discarded fishing nets, gear that continues to kill. We're clogging the ocean, poisoning the planet's circulatory system, and we're taking out hundreds of millions of tons of wildlife, all carbon-based units. Barbarically, we're killing sharks for shark fin soup, undermining food chains that shape planetary chemistry and drive the carbon cycle, the nitrogen cycle, the oxygen cycle, the water cycle -- our life support system. We're still killing bluefin tuna; truly endangered and much more valuable alive than dead. All of these parts are part of our life support system. We kill using long lines, with baited hooks every few feet that may stretch for 50 miles or more. Industrial trawlers and draggers are scraping the sea floor like bulldozers, taking everything in their path.
Данас можемо да идемо на Арктик. Пре само 10 година стајала сам на леду Северног пола. Овог века можемо имати Арктички океан без леда. То је лоша вест за беле медведе. То је и за нас лоша вест. Вишак угљен диоксида није само узрок глобалног загревања, већ мења и хемију океана чинећи га киселијим. То је лоша вест и за коралне гребене и планктон који производи кисеоник. Такође је и лоша вест за нас. Бацамо стотине милиона тона пластике и осталог отпада у море. Милиони тона одбачених рибарских мрежа које настављају да убијају. Затрпавамо океан, трујемо крвни систем планете и узимамо стотине милиона тона дивљачи, све је то заснивано на угљенику. Дивљачки убијамо ајкуле због супе од ајкулиног пераја, ниподиштавајући ланце исхране који обликују хемију планете и руководе циклусима угљеника и водоника, киосеоника и воде - наших животних система. И даље убијамо туну, која је заиста угрожена и много вреднија жива него мртва. Све су ово делови нашег животног система од кога зависимо. Убијамо са 50-метара дугим ужадима, попуњним удицама на сваки метар. Индустријски багери гуле морско дно успут носећи све што им се нађе на путу са собом.
Using Google Earth you can witness trawlers -- in China, the North Sea, the Gulf of Mexico -- shaking the foundation of our life support system, leaving plumes of death in their path. The next time you dine on sushi -- or sashimi, or swordfish steak, or shrimp cocktail, whatever wildlife you happen to enjoy from the ocean -- think of the real cost. For every pound that goes to market, more than 10 pounds, even 100 pounds, may be thrown away as bycatch. This is the consequence of not knowing that there are limits to what we can take out of the sea. This chart shows the decline in ocean wildlife from 1900 to 2000. The highest concentrations are in red. In my lifetime, imagine, 90 percent of the big fish have been killed. Most of the turtles, sharks, tunas and whales are way down in numbers.
Уз помоћ ”Google Earth”-а можете да видите те машине - у Кини, Северном мору, Мексичком заливу - како ремете основе нашег животног система, остављајући траг смрти на свом путу. Следећи пут када будете вечерали суши или сашими, или шницлу сабљарке, или шкампе, шта год да једете из океана - помислите на праву цену. За сваких пола килограма које стигне до тржишта преко 4.5 кг, чак 45 килограма, може бити одбачено као нежељени улов. Ово је последица незнања да постоје границе ономе што из мора можемо узети. Овај график показује пад окенске дивљачи од 1900. до 2000. Највише концентрације су црвене боје. Током мог живота, замислите, 90 одсто великих риба је убијено. Већина корњача. ајкула, туна и китова је опала у бројевима.
But, there is good news. Ten percent of the big fish still remain. There are still some blue whales. There are still some krill in Antarctica. There are a few oysters in Chesapeake Bay. Half the coral reefs are still in pretty good shape, a jeweled belt around the middle of the planet. There's still time, but not a lot, to turn things around. But business as usual means that in 50 years, there may be no coral reefs -- and no commercial fishing, because the fish will simply be gone. Imagine the ocean without fish. Imagine what that means to our life support system. Natural systems on the land are in big trouble too, but the problems are more obvious, and some actions are being taken to protect trees, watersheds and wildlife.
Али, ту су и добре вести. 10 одсто великих риба је још увек ту. И даље постоје плави китови. И даље има нешто планктона на Антарктику. Има и острига у Заливу Чесапик. Половина коралних гребена је и даље у добром стању, они су вредан појас око средине наше планете. И даље има времена, али не много, да би се ствари преокренуле. Али пословање на устаљен начин значи да за 50 година можда више неће бити коралних гребена - неће бити индустријског рибарења, јер риба више неће бити. Замислите океан без рибе. Замислите шта то значи за наш животни систем. Природни ситеми на копну су такође у великој невољи али проблеми тамо су очигледнији, и нешто се већ преузима да се заштите дрвеће, реке и дивљач.
And in 1872, with Yellowstone National Park, the United States began establishing a system of parks that some say was the best idea America ever had. About 12 percent of the land around the world is now protected: safeguarding biodiversity, providing a carbon sink, generating oxygen, protecting watersheds. And, in 1972, this nation began to establish a counterpart in the sea, National Marine Sanctuaries. That's another great idea. The good news is that there are now more than 4,000 places in the sea, around the world, that have some kind of protection. And you can find them on Google Earth. The bad news is that you have to look hard to find them. In the last three years, for example, the U.S. protected 340,000 square miles of ocean as national monuments. But it only increased from 0.6 of one percent to 0.8 of one percent of the ocean protected, globally. Protected areas do rebound, but it takes a long time to restore 50-year-old rockfish or monkfish, sharks or sea bass, or 200-year-old orange roughy. We don't consume 200-year-old cows or chickens. Protected areas provide hope that the creatures of Ed Wilson's dream of an encyclopedia of life, or the census of marine life, will live not just as a list, a photograph, or a paragraph.
1872. САД су успоставиле систем паркова са првим парком Јелоустоун. Неки кажу да је то најбоља идеја коју је Америка икада имала. Око 12 одсто копна на свету је данас заштићено: чувамо биолошку разноврсност, омогућавамо упијање угљеника, стварање кисеоника, штитимо слатке воде. А 1972. ова нација је почела да ради исто и у мору, Национална морска заштићена становишта. То је још једна одлична идеја. Добра вест је да постоји више од 4000 места у мору широм света која имају неку врсту заштите. И можете их наћи на ”Google Earth”. Лоша вест је да морате доста да их тражите. На пример, у последње три године САД су заштитиле око 880.000 квадратних километара окана као националнe споменикe. Али то представља пораст од 0.6 одсто на 0.8 одсто целокупног, глобалног океана које је тренутно заштићено. Заштићене области се поврате, али треба им много времена да обнове педесетогодишњу рибу, ајкулу или бранцин, или двестогодишњу рибу из тропских мора. Не једемо двестогодишње краве или пилиће. Заштићене средине дају наду да ће се створења из сна који је имао Ед Вилсон о енциклопедији живота, или пописа морског живота, живети не само на листи на фотографији или у пасусу.
With scientists around the world, I've been looking at the 99 percent of the ocean that is open to fishing -- and mining, and drilling, and dumping, and whatever -- to search out hope spots, and try to find ways to give them and us a secure future. Such as the Arctic -- we have one chance, right now, to get it right. Or the Antarctic, where the continent is protected, but the surrounding ocean is being stripped of its krill, whales and fish. Sargasso Sea's three million square miles of floating forest is being gathered up to feed cows. 97 percent of the land in the Galapagos Islands is protected, but the adjacent sea is being ravaged by fishing. It's true too in Argentina on the Patagonian shelf, which is now in serious trouble. The high seas, where whales, tuna and dolphins travel -- the largest, least protected, ecosystem on Earth, filled with luminous creatures, living in dark waters that average two miles deep. They flash, and sparkle, and glow with their own living light.
Са научницима широм света, гледамо на 99 одсто океана отвореном за риболов - за ископине, за отпад, и шта све не - за потрагу за тачкама наде, и покушајима да нађемо начине да нам свима дамо сигурну будућност. Као што је Арктик - имамо једну прилику, сада, да бисмо урадили како треба. Или Антарктик, тамо где је континет заштићен, али је околни океан лишен планктона, китова и рибе. Саргасово море има осам милиона квадратних км плутајуће шуме која се сакупља за исхрану крава. 97 одсто копна на Галапагос острвима је заштићено, али се околно море уништава риболовом. То је тачно и у Аргентини на плочи Патагоније, која је данас у великој опасности. Дубоке воде, којима путују китови, туне и делфини - највећи и најнезаштићенији екосистем на планети, препун је светлећих створења која живе у мрачним водама на дубини од 3 км. Они блистају, сијају и светле својим сопственим светлом.
There are still places in the sea as pristine as I knew as a child. The next 10 years may be the most important, and the next 10,000 years the best chance our species will have to protect what remains of the natural systems that give us life. To cope with climate change, we need new ways to generate power. We need new ways, better ways, to cope with poverty, wars and disease. We need many things to keep and maintain the world as a better place. But, nothing else will matter if we fail to protect the ocean. Our fate and the ocean's are one. We need to do for the ocean what Al Gore did for the skies above.
Још увек постоје места у морима толико нетакнута као када сам била мала. Наредних 10 година су можда најважније а у следећих 10.000 година наша врста ће морати да заштити оно што преостаје у природном систему који нам даје живот. Да бисмо се суочили са климатским променама потребни су нам нови начини за стварање енергије. Нови и бољи начини да се суочимо са сиромаштвом, ратовима и болестима. Много нових ствари да би свет био бољи. Али, ништа неће бити важно ако не успемо да заштитимо океан. Наша судбина је подједнака судбини океана. Морамо да урадимо за океан оно што је Ал Гор урадио за небо изнад нас.
A global plan of action with a world conservation union, the IUCN, is underway to protect biodiversity, to mitigate and recover from the impacts of climate change, on the high seas and in coastal areas, wherever we can identify critical places. New technologies are needed to map, photograph and explore the 95 percent of the ocean that we have yet to see. The goal is to protect biodiversity, to provide stability and resilience. We need deep-diving subs, new technologies to explore the ocean. We need, maybe, an expedition -- a TED at sea -- that could help figure out the next steps.
Глобални план за акцију са Међународном заједницом за заштиту природе, је на путу да заштити природну разноликост; да излечи и опорави дубоке виде и приобалне области, као и сва остала критична места од утицаја климатских промена. Потребне су нове технологије да бисмо мапирали, фотографисали и истражили 95 одсто океана које још треба да видимо. Циљ је заштитити биолошку разноврсност да бисмо омогућили стабилност и отпорност. Потребне су нам дубоководне подморнице, нове технологије за истраживање океана. Потребна нам је, можда, експедиција - TED на мору - која би могла да помогне у откривању следећих корака.
And so, I suppose you want to know what my wish is. I wish you would use all means at your disposal -- films, expeditions, the web, new submarines -- and campaign to ignite public support for a global network of marine protected areas -- hope spots large enough to save and restore the ocean, the blue heart of the planet. How much? Some say 10 percent, some say 30 percent. You decide: how much of your heart do you want to protect? Whatever it is, a fraction of one percent is not enough. My wish is a big wish, but if we can make it happen, it can truly change the world, and help ensure the survival of what actually -- as it turns out -- is my favorite species; that would be us. For the children of today, for tomorrow's child: as never again, now is the time.
И тако, претпостављам да желите да знате која је моја жеља. Желела бих да користите све што можете - филмове, експедиције, интернет, нове подморнице - и да се борите за јавну подршку глобалне мреже за заштићене морске области - за тачке наде довољно велике да спасе и обнове океан, плаво срце наше планете. Колико? Неки кажу 10 одсто, неки 30. Ви одлучите колики део свог срца желите да заштитите. Колики год да је, део једног одстотка је недовољан. Моја жеља је велика, али ако је остваримо, она заиста може променити свет и помоћи нам да обезбедимо опстанак, како се испоставља, моје омиљене врсте, а то смо ми. За децу данашњице, као и сутрашњице, као никада до сада, време је.
Thank you.
Хвала вам.
(Applause)
(Аплауз)