I'm talking to you about the worst form of human rights violation, the third-largest organized crime, a $10 billion industry. I'm talking to you about modern-day slavery.
Говорим вам о најгорој врсти злоупотребе људских права, трећем по величини организованом криминалу, индустрији која вреди 10 милијарди долара. Говорим вам о савременом ропству.
I'd like to tell you the story of these three children, Pranitha, Shaheen and Anjali. Pranitha's mother was a woman in prostitution, a prostituted person. She got infected with HIV, and towards the end of her life, when she was in the final stages of AIDS, she could not prostitute, so she sold four-year-old Pranitha to a broker. By the time we got the information, we reached there, Pranitha was already raped by three men.
Желим да вам испричам причу о ово троје деце, Пранити, Шахин и Анџали. Пранитина мајка се бавила проституцијом, била је проституисана. Инфицирала се ХИВ-ом и пред крај живота, када је била у последњим стадијумима СИДЕ, није могла да се проституише па је продала четворогодишњу Праниту једном посреднику. Док смо добили ту информацију и стигли тамо, Праниту су већ силовала три мушкарца.
Shaheen's background I don't even know. We found her in a railway track, raped by many, many men, I don't know many. But the indications of that on her body was that her intestine was outside her body. And when we took her to the hospital she needed 32 stitches to put back her intestine into her body. We still don't know who her parents are, who she is. All that we know that hundreds of men had used her brutally.
Шахинину прошлост чак ни не знам. Нашли смо је на прузи, силовало ју је много, много мушкараца, не знам колико. Индикатори тога на њеном телу били су њени унутрашњи органи који су били споља. А када смо је одвели у болницу, било је потребно 32 шава да се органи врате унутар тела. И даље не знамо ко су јој родитељи или ко је она. Све што знамо је да су је стотине мушкараца брутално искористиле.
Anjali's father, a drunkard, sold his child for pornography. You're seeing here images of three years, four-year-olds, and five-year-old children who have been trafficked for commercial sexual exploitation. In this country, and across the globe, hundreds and thousands of children, as young as three, as young as four, are sold into sexual slavery. But that's not the only purpose that human beings are sold for. They are sold in the name of adoption. They are sold in the name of organ trade. They are sold in the name of forced labor, camel jockeying, anything, everything.
Анџалин отац, пијаница, продао је своје дете у порнографију. Овде видите слике трогодишње, четворогодишње и петогодишње деце која су жртве трговине људима зарад комерцијалне сексуалне експлоатације. У овој земљи и широм света, стотине и хиљаде деце, већ са три или четири године, продају се као сексуални робови. Али то није једини разлог продаје људских бића. Продају се у име усвајања. Продају се у име трговине органима. У име принудног рада, као џокеји за камиле, било шта, све.
I work on the issue of commercial sexual exploitation. And I tell you stories from there. My own journey to work with these children started as a teenager. I was 15 when I was gang-raped by eight men. I don't remember the rape part of it so much as much as the anger part of it. Yes, there were eight men who defiled me, raped me, but that didn't go into my consciousness. I never felt like a victim, then or now. But what lingered from then till now -- I am 40 today -- is this huge outrageous anger.
Ја радим на проблему комерцијалне сексуалне експлоатације. Приче које вам причам су одатле. Моје лично путовање у рад са овом децом почело је у тинејџерским годинама. Имала сам 15 година када ме је силовало 8 мушкараца заредом. Не сећам се толико дела силовања, колико тога да сам била бесна. Да, осморица су ме злоставила, силовала, али то ми се није урезало у свест. Никада се нисам осећала као жртва, тада или сада. Али оно што је остало од тада - сада имам 40 година - је тај огроман и ужасан бес.
Two years, I was ostracized, I was stigmatized, I was isolated, because I was a victim. And that's what we do to all traffic survivors. We, as a society, we have PhDs in victimizing a victim. Right from the age of 15, when I started looking around me, I started seeing hundreds and thousands of women and children who are left in sexual slavery-like practices, but have absolutely no respite, because we don't allow them to come in.
Две године сам била прогањана, стигматизована, изолована, јер сам била жртва. То радимо свима који преживе трговину људима. Ми, као друштво, специјализовали смо се у жртвовању жртава. Већ са 15 година, када сам почела да гледам око себе, виђала сам стотине и хиљаде жена и деце које су остављане у пословима налик том ропству али које немају одмора јер им не дозвољавамо да уђу.
Where does their journey begin? Most of them come from very optionless families, not just poor. You have even the middle class sometimes getting trafficked. I had this I.S. officer's daughter, who is 14 years old, studying in ninth standard, who was raped chatting with one individual, and ran away from home because she wanted to become a heroine, who was trafficked. I have hundreds and thousands of stories of very very well-to-do families, and children from well-to-do families, who are getting trafficked.
Где почиње њихов пут? Многе од њих потичу из добрих породица, не само из сиромашних. Понекад чак и из средње класе. Једном сам радила са ћерком једног официра која је имала 14 година, ишла у девети разред, коју је силовала особа с којом се дружила, па је побегла од куће јер је хтела да буде јунакиња, потом је продата. Знам стотине и хиљаде прича о добростојећим породицама и деци из таквих породица којима се тргује.
These people are deceived, forced. 99.9 percent of them resist being inducted into prostitution. Some pay the price for it. They're killed; we don't even hear about them. They are voiceless, [unclear], nameless people. But the rest, who succumb into it, go through everyday torture. Because the men who come to them are not men who want to make you your girlfriends, or who want to have a family with you. These are men who buy you for an hour, for a day, and use you, throw you.
Они су обманути, присиљени. 99.9% њих се опире укључивању у проституцију. Неки плате цену за то. Убију их; ни не чујемо за њих. Они као да не постоје, немају имена. Али они други, који подлегну, пролазе кроз свакодневно мучење. Јер мушкарци који им долазе нису они који желе да будете њихове девојке, или који желе да имају породицу с вама. Они вас купују на сат или на дан и искористе вас и одбаце.
Each of the girls that I have rescued -- I have rescued more than 3,200 girls -- each of them tell me one story in common ... (Applause) one story about one man, at least, putting chili powder in her vagina, one man taking a cigarette and burning her, one man whipping her. We are living among those men: they're our brothers, fathers, uncles, cousins, all around us. And we are silent about them.
Свака од девојака коју сам спасила - спасила сам преко 3200 девојака - све оне имају једну заједничку причу... (аплауз) бар једну причу о мушкарцу који је у њихову вагину стављао чили прах, једном мушкарцу који ју је пекао цигаретом, једном који ју је бичевао. Ми живимо међу тим мушкарцима: они су наша браћа, очеви, ујаци, рођаци, свуда око нас. А ми ћутимо о њима.
We think it is easy money. We think it is shortcut. We think the person likes to do what she's doing. But the extra bonuses that she gets is various infections, sexually transmitted infections, HIV, AIDS, syphilis, gonorrhea, you name it, substance abuse, drugs, everything under the sun. And one day she gives up on you and me, because we have no options for her. And therefore she starts normalizing this exploitation. She believes, "Yes, this is it, this is what my destiny is about." And this is normal, to get raped by 100 men a day. And it's abnormal to live in a shelter. It's abnormal to get rehabilitated.
Мислимо да је то лака зарада. Мислимо да је пречица. Мислимо да она то воли да ради. Али додатни бонуси које она добија су разне инфекције, сексуално преносиве болести, ХИВ, СИДА, сифилис, гонореја, све редом, дрога, разне зависности, све што постоји. Једног дана она одустане од нас, јер немамо опција за њу. Онда почиње да нормализује ово искоришћавање. Верује, "Да, то је то, то је моја судбина." То је нормално, да је силује до 100 мушкараца дневно. А није нормално да живе у сигурној кући. Није нормално да се рехабилитују.
It's in that context that I work. It's in that context that I rescue children. I've rescued children as young as three years, and I've rescued women as old as 40 years. When I rescued them, one of the biggest challenges I had was where do I begin. Because I had lots of them who were already HIV infected. One third of the people I rescue are HIV positive. And therefore my challenge was to understand how can I get out the power from this pain. And for me, I was my greatest experience. Understanding my own self, understanding my own pain, my own isolation, was my greatest teacher. Because what we did with these girls is to understand their potential.
У таквом окружењу ја радим. У таквом окружењу спашавам децу. Спасила сам децу која имају само 3 године и жене које имају 40 година. После тога, један од највећих изазова је био одакле да почнем. Јер већ много њих јер било инфицирано ХИВ-ом. Једна трећина оних које спасем су ХИВ позитивни. И стога је мој изазов био да схватим како могу да извучем моћ из тог бола. Ја сам себи била највеће искуство. Разумевање себе, разумевање свог сопственог бола, сопствене изолације, то је био мој највећи учитељ. Јер покушали смо да разумемо потенцијал ових девојака.
You see a girl here who is trained as a welder. She works for a very big company, a workshop in Hyderabad, making furnitures. She earns around 12,000 rupees. She is an illiterate girl, trained, skilled as a welder. Why welding and why not computers? We felt, one of the things that these girls had is immense amount of courage. They did not have any pardas inside their body, hijabs inside themselves; they've crossed the barrier of it. And therefore they could fight in a male-dominated world, very easily, and not feel very shy about it.
Овде видите девојку која је обучена за вариоца. Ради за велику компанију, у радионици у Хајдерабаду, производи намештај. Зарађује око 12.000 рупија (oкo 21.600 динара). Неписмена је, али је обучена да буде варилац. Зашто варење, а не компјутери? Осећали смо да је једна од ствари коју ове девојке имају огромна количина храбрости. Нису имале никаквих ограничења и нису се скривале; прешле су те баријере. И због тога могу веома лако да се боре у свету којим доминирају мушкарци, а да се не стиде тога.
We have trained girls as carpenters, as masons, as security guards, as cab drivers. And each one of them are excelling in their chosen field, gaining confidence, restoring dignity, and building hopes in their own lives. These girls are also working in big construction companies like Ram-ki construction, as masons, full-time masons.
Обучили смо их за столаре, за зидаре, раднице обезбеђења, возаче таксија. И свака од њих надмашује очекивања у својој одабраној професији, стиче поуздање, враћа достојанство, гради наду у свом животу. Ове девојке раде и у великм грађевинским фирмама, као што је "Рам-ки градња", као зидарке, с пуним радним временом.
What has been my challenge? My challenge has not been the traffickers who beat me up. I've been beaten up more than 14 times in my life. I can't hear from my right ear. I've lost a staff of mine who was murdered while on a rescue. My biggest challenge is society. It's you and me. My biggest challenge is your blocks to accept these victims as our own.
Шта је мој изазов? Мој изазов нису трговци људима који су ме тукли. Пребијена сам више од 14 пута у свом животу. На десно уво не чујем. Изгубила сам члана екипе који је убијен у току спасавања. Мој највећи изазов је друштво. Ви и ја. Мој највећи изазов су ваше блокаде да прихватите ове жртве као своје.
A very supportive friend of mine, a well-wisher of mine, used to give me every month, 2,000 rupees for vegetables. When her mother fell sick she said, "Sunitha, you have so much of contacts. Can you get somebody in my house to work, so that she can look after my mother?" And there is a long pause. And then she says, "Not one of our girls."
Једна пријатељица која ми је велика подршка и жели ми добро, ми је давала 2000 рупија (око 3.600 динара) сваког месеца, за поврће. Када јој се мајка разболела, питала је "Сунита, имаш толико контаката. Да ли можеш да нађеш неког да ради у мојој кући и брине о мојој мајци?" И уследила је дуга пауза. А онда је рекла, "Не неку од наших девојака."
It's very fashionable to talk about human trafficking, in this fantastic A-C hall. It's very nice for discussion, discourse, making films and everything. But it is not nice to bring them to our homes. It's not nice to give them employment in our factories, our companies. It's not nice for our children to study with their children. There it ends. That's my biggest challenge.
Веома је модерно причати о трговини људима, у овој фантастичној сали. Веома је добра тема за дискусију, дискурс, снимање филмова и све остало. Али није лепо доводити их у наше домове. Није лепо запослити их у нашим фабрикама и фирмама. Није лепо да наша деца уче с њиховом. Ту се завршава. То је мој највећи изазов.
If I'm here today, I'm here not only as Sunitha Krishnan. I'm here as a voice of the victims and survivors of human trafficking. They need your compassion. They need your empathy. They need, much more than anything else, your acceptance.
Данас овде нисам само као Сунита Кришнан. Овде сам као глас жртава и преживелих у трговини људима. Потребно им је ваше саосећање. Потребна им је ваша емпатија. Више од свега им је потребно да их прихватите.
Many times when I talk to people, I keep telling them one thing: don't tell me hundred ways how you cannot respond to this problem. Can you ply your mind for that one way that you can respond to the problem? And that's what I'm here for, asking for your support, demanding for your support, requesting for your support. Can you break your culture of silence? Can you speak to at least two persons about this story? Tell them this story. Convince them to tell the story to another two persons.
Много пута, када разговарам с људима, говорим им једну ствар: немојте ми рећи 100 начина на које не можете да решите овај проблем. Можете ли да усмерите ум на онај један начин на који можете да решите проблем? Због тога сам ја овде, тражим вашу подршку, наређујем вам да подржите, захтевам вашу подршку. Можете ли прекинути културу тишине? Можете ли барем двема особама пренети ову причу? Испричајте им ово. Убедите их да испричају још двема особама.
I'm not asking you all to become Mahatma Gandhis or Martin Luther Kings, or Medha Patkars, or something like that. I'm asking you, in your limited world, can you open your minds? Can you open your hearts? Can you just encompass these people too? Because they are also a part of us. They are also part of this world. I'm asking you, for these children, whose faces you see, they're no more. They died of AIDS last year. I'm asking you to help them, accept as human beings -- not as philanthropy, not as charity, but as human beings who deserve all our support. I'm asking you this because no child, no human being, deserves what these children have gone through. Thank you. (Applause)
Не тражим да сви постанете Махатма Ганди или Мартин Лутер Кинг, или Меда Паткарс или нешто слично. Тражим да ви, у свом ограниченом свету, отворите своје умове. Можете ли да отворите срца? Можете ли да прихватите и ове људе? Јер они су такође део нас. Такође су део овог света. Молим вас, због деце чија лица видите, а које више нема. Умрла су од СИДЕ прошле године. Молим вас да им помогнете, да их прихватите као људска бића, не због филантропије, не из милости, него као људска бића која заслужују сву нашу подршку. Тражим ово од вас јер ниједно дете, ниједно људско биће не заслужује оно кроз шта су ова деца прошла. Хвала вам. (аплауз)