Images like this, from the Auschwitz concentration camp, have been seared into our consciousness during the 20th century and have given us a new understanding of who we are, where we've come from and the times we live in. During the 20th century, we witnessed the atrocities of Stalin, Hitler, Mao, Pol Pot, Rwanda and other genocides, and even though the 21st century is only seven years old, we have already witnessed an ongoing genocide in Darfur and the daily horrors of Iraq. This has led to a common understanding of our situation, namely, that modernity has brought us terrible violence, and perhaps that native peoples lived in a state of harmony that we have departed from, to our peril.
Ваквите слики, од концентрациониот логор Аушвиц, се врежаа во нашата свест во текот на 20от век и ни дадоа нов увид во тоа кои сме, од каде сме дојдени и во какви времиња живееме. Во текот на 20от век, бевме сведоци на ѕверствата на Сталин, Хитлер, Мао, Пол Пот, Руанда и други геноциди, и иако 21от век наполни само седум години, веќе сме сведоци на тековниот геноцид во Дарфур и секојдневните ужаси во Ирак. Ова не доведува до заедничко разбирање на нашата состојба, имено: дека модерниот живот ни има донесено ужасно насилство, и можеби дека нашите предци живееле во состојба на хармонија која сме ја напуштиле на наша штета. Еве еден пример
Here is an example from an op-ed on Thanksgiving, in the "Boston Globe" a couple of years ago, where the writer wrote, "The Indian life was a difficult one, but there were no employment problems, community harmony was strong, substance abuse unknown, crime nearly nonexistent. What warfare there was between tribes was largely ritualistic and seldom resulted in indiscriminate or wholesale slaughter." Now you're all familiar with this treacle. We teach it to our children. We hear it on television and in storybooks. Now, the original title of this session was, "Everything You Know is Wrong," and I'm going to present evidence that this particular part of our common understanding is wrong, that, in fact, our ancestors were far more violent than we are, that violence has been in decline for long stretches of time, and that today, we are probably living in the most peaceful time in our species's existence.
од колумна за Денот на благодарноста од весникот Бостон глоуб од пред неколку години, каде што авторот вели, „Индијанскиот начин на живот бил тежок, но не постоеле проблеми со вработувањето, хармонијата во заедницата била силна, злоупотребата на супстанции непозната, криминалот практично непостоечки, ретките борби меѓу племињата биле главно ритуални и ретко доведувале до големи крвопролевања.“ Сите ја знаеме оваа шеќерна водичка. Така ги учиме нашите деца; слушаме на телевизија и во приказните. Бидејќи темата на оваа сесија е, „Сè што знаете е неточно“, ќе ви претставам докази дека овој конкретен дел од нашето заедничко сфаќање е погрешно: дека фактички нашите предци били многу понасилни од нас, дека насилството ебило во опаѓање веќе подолг временски период, и дека денес веројатно живееме во најмирниот период од постоењето на нашиот вид. Сега, во деценијата на Дарфур и Ирак,
Now in the decade of Darfur and Iraq, a statement like that might seem somewhere between hallucinatory and obscene, but I'm going to try to convince you that that is the correct picture. The decline of violence is a fractal phenomenon. You can see it over millennia, over centuries, over decades and over years, although there seems to have been a tipping point at the onset of the Age of Reason in the 16th century. One sees it all over the world, although not homogeneously. It's especially evident in the West, beginning with England and Holland around the time of the Enlightenment.
ваквата изјава би можела да се смета за некаде меѓу халуцинаторна и опсцена. Но ќе се обидам да ве убедам дека тоа и точната слика. Намалувањето на насилството е фрактален феномен. Се забележува во текот на милениумите, вековите, децениите и годините, иако се чини дека главната пресвртница е со почетокот на Рационализмот во 16от век. Ова се забележува ширум светот, иако невоедначено. Ова е особено се забележува на Западот, започнувајќи со Англија и Холандија за време на Просветлувањето.
Let me take you on a journey of several powers of 10 -- from the millennium scale to the year scale -- to try to persuade you of this. Until 10,000 years ago, all humans lived as hunter-gatherers, without permanent settlements or government. And this is the state that's commonly thought to be one of primordial harmony. But the archaeologist Lawrence Keeley, looking at casualty rates among contemporary hunter-gatherers, which is our best source of evidence about this way of life, has shown a rather different conclusion.
Дозволете да ве поведам на патување од неколку степени на 10 -- од размерот на милениум до размерот на година -- да се обидам да ве убедам во ова. До пред 10,.000 години, сите луѓе живееле како ловци и собирачи, без постојани населби или влада. Ова е состојба што обично се смета за исконска хармонија. Но археологот Лоренс Кили, анализирајќи ги стапките на смртност кај денешните ловци-собирачи -- нашиот најдобар извор на информации за ваквиот начин на живот -- води кон сосем поинаков заклучок.
Here is a graph that he put together, showing the percentage of male deaths due to warfare in a number of foraging or hunting and gathering societies. The red bars correspond to the likelihood that a man will die at the hands of another man, as opposed to passing away of natural causes, in a variety of foraging societies in the New Guinea highlands and the Amazon rain forest. And they range from a rate of almost a 60 percent chance that a man will die at the hands of another man to, in the case of the Gebusi, only a 15 percent chance. The tiny little blue bar in the lower left-hand corner plots the corresponding statistic from the United States and Europe in the 20th century, and it includes all the deaths of both World Wars. If the death rate in tribal warfare had prevailed during the 20th century, there would have been two billion deaths rather than 100 million.
Еве еден негов график на кој што се гледа процентот на смртност кај мажите како резултат од борба во поголем број вакви општества. Црвените столбови соодветствуваат на веројатноста дека некој маж ќе биде убиен од некој друг маж, наместо да умре од природна смрт, во поголем број собирачки општества во висорамнините на Нова Гвинеја и амазонската џунгла. Тие се движат од стапка од скоро 60 проценти веројатност дека еден маж ќе загине убиен од друг маж, до, во случајот со Гебуси, само 15 проценти веројатност. Малиот син столб во долниот лев агол ја прикажува истата статистика од САД и Европа во 20от век, и ги вклучува сите смртни случаи во обете светски војни. Доколку стапката на смртност во племенските војни се задржала во текот на 20от век, би станало збор за две милијарди смртни случаи, наместо 100 милиони.
Also on the millennium scale, we can look at the way of life of early civilizations, such as the ones described in the Bible. And in this supposed source of our moral values, one can read descriptions of what was expected in warfare, such as the following, from Numbers 31: "And they warred against the Midianites as the Lord commanded Moses, and they slew all the males. And Moses said unto them, 'Have you saved all the women alive? Now, therefore, kill every male among the little ones and kill every woman that hath known man by lying with him, but all the women children that have not known a man by lying with him, keep alive for yourselves.'" In other words: kill the men, kill the children. If you see any virgins, then you can keep them alive so that you can rape them. And you can find four or five passages in the Bible of this ilk. Also in the Bible, one sees that the death penalty was the accepted punishment for crimes such as homosexuality, adultery, blasphemy, idolatry, talking back to your parents --
Исто така, на размерот на милениум, можеме да го погледнеме начинот на живот на раните цивилизации како оние опишани во Библијата. Во овој наводен извор за морални вредности можеме да прочитаме што можело да се очекува во војна, како на пример следново од Броеви 31: „И тие војуваа продив Мидианитите кога Бог му нареди на Мојсие, и тие ги убија сите мажи. И Мојсие им рече, „Дали ги спасивте сите жени живи? Сега, затоа, убијте ги сите машки деца и убијте ја секоја жена што познала маж со тоа што спиела со него, но сите женски деца што не познале маж со тоа што спиеле со него, зачувајте ги за вас.“ Со други зборови, убијте ги мажите, убијте ги децата, ако видите девици тогаш може да ги оставите живи, за да можете да ги силувате. Во Библијата има четири или пет вакви пасуси. Исто така, во Библијата забележуваме дека смртната казна била вообичаената мерка за кривични дела како што се хомосексуалноста, неверството, богохулието, идолизирањето, пререкувањето на родителите --
(Laughter)
(Смеење) -- и собирање прачки во сабота.
and picking up sticks on the Sabbath. Well, let's click the zoom lens down one order of magnitude and look at the century scale. Now, although we don't have statistics for warfare throughout the Middle Ages to modern times, we know just from conventional history that the evidence was under our nose all along that there has been a reduction in socially sanctioned forms of violence.
Добро, да се спуштиме сега долу за еден ред величини и да погледнеме на размер на век. Иако немаме статистика за војните од Средниот век до современието, од конвенционалната историја знаеме -- доказите ни се пред нос дека има намалување во општествено прифатливите облици на насилство.
For example, any social history will reveal that mutilation and torture were routine forms of criminal punishment. The kind of infraction today that would give you a fine, in those days, would result in your tongue being cut out, your ears being cut off, you being blinded, a hand being chopped off and so on. There were numerous ingenious forms of sadistic capital punishment: burning at the stake, disemboweling, breaking on the wheel, being pulled apart by horses and so on. The death penalty was a sanction for a long list of nonviolent crimes: criticizing the king, stealing a loaf of bread. Slavery, of course, was the preferred labor-saving device, and cruelty was a popular form of entertainment. Perhaps the most vivid example was the practice of cat burning, in which a cat was hoisted on a stage and lowered in a sling into a fire, and the spectators shrieked in laughter as the cat, howling in pain, was burned to death.
На пример, знаеме дека сакатењето и мачењето како вообичаени облици на казнување на криминалците. За прекршоци за кои денес следи мала парична казна, во тогашно време би биле казнети со отсекување на јазикот, сечење уши, ослепување, отсекување рака, и така натаму. Постоеле голем број инвентивни облици на садистички смртни казни: горење на живи луѓе, вадење на цревата, извлекување на тркало, расчеречување со коњи, и така натаму. Смртната казна била санкција за голем број ненасилни дела: критикување на кралот, крадење векна леб. Ропството, се разбира, било претпочитаното средство за заштеда на труд, а свирепоста била популарна разонода. Можеби најживописен пример била практиката на горење мачки, при која мачката била носена на бина и врзана била спуштана во оган, при што публиката се смеела и кикотела, додека мачката, завивајќи од болка горела жива.
What about one-on-one murder? Well, there, there are good statistics, because many municipalities recorded the cause of death. The criminologist Manuel Eisner scoured all of the historical records across Europe for homicide rates in any village, hamlet, town, county that he could find, and then he supplemented them with national data when nations started keeping statistics. He plotted on a logarithmic scale, going from 100 deaths per 100,000 people per year, which was approximately the rate of homicide in the Middle Ages, and the figure plummets down to less than one homicide per 100,000 people per year in seven or eight European countries. Then, there is a slight uptick in the 1960s. The people who said that rock and roll would lead to the decline of moral values actually had a grain of truth to that. But there was a decline from at least two orders of magnitude in homicide from the Middle Ages to the present, and the elbow occurred in the early 16th century.
Што е со обичните убиствата? Па, за тоа имаме добри статистики, бидејќи голем број општини ја заведувале причината за смртта. Криминологот Мануел Ејзнер ги има истражувано историските податоци ширум Европа за стапките на убиства во секое село, град и општина за кои што можел да најде податоци, а истите ги дополнил со национални податоци од времето кога државите започнале со водење статистика. Нив ги нанесол на логаритамски график, од 100 смртни случаи на 100,000 луѓе годишно, што е приближната стапка на убиства во Средниот век. Оваа бројка паѓа на помалку од едно убиство на 100.,000 луѓе годишно во седум или осум европски земји. Потоа има мало покачување во 1960те. Луѓето што тврдеа дека рокенролот ќе доведе до опаѓање на моралните вредности всушност имале право до некаде. Но, станува збор за намалување од скоро два реда величини во бројот на убиства од Средниот век до денес, а до клучна пресвртница доаѓа во раниот 16ти век.
Let's click down now to the decade scale. According to nongovernmental organizations that keep such statistics, since 1945, in Europe and the Americas, there has been a steep decline in interstate wars, in deadly ethnic riots or pogroms and in military coups, even in South America. Worldwide, there's been a steep decline in deaths in interstate wars. The yellow bars here show the number of deaths per war per year from 1950 to the present. And, as you can see, the death rate goes down from 65,000 deaths per conflict per year in the 1950s to less than 2,000 deaths per conflict per year in this decade, as horrific as it is. Even in the year scale, one can see a decline of violence. Since the end of the Cold War, there have been fewer civil wars, fewer genocides -- indeed, a 90 percent reduction since post-World War II highs -- and even a reversal of the 1960s uptick in homicide and violent crime. This is from the FBI uniform crime statistics. You can see that there's a fairly low rate of violence in the '50s and the '60s, then it soared upward for several decades and began a precipitous decline, starting in the 1990s, so that it went back to the level that was last enjoyed in 1960. President Clinton, if you're here: thank you.
Да го погледнеме сега размерот на децении. Според невладините организации што водат ваква статистика, од 1945 година во Европа и Америка се бележи драстично намалување на бројот на војни меѓу државите, на смртоносните етнички судири или погроми, како и на воените удари дури и во Јужна Америка. Ширум светот, се забележува драстично опаѓање на бројот на жртви во војните меѓу државите. Жолтите столбови овде го прикажуваат бројот на смртни случаи по војна од 1950 година наваму. Како што можете да видите, бројот на жртви опаѓа од 65.000 жртви по конфликт по година во 1950те, до помалку од 2.000 смртни случаи по конфликт по година во текот на оваа деценија, колку и да е таа ужасна. Дури и на размер на година може да се забележи намалување на насилството. Од крајот на Студената војна избувнале помалку граѓански војни, помалку геноциди -- навистина, намалување од 90 проценти од највисоките вредности од повоенитениот период -- па дури и тренд спротивен на зголемувањето во убиствата и насилниот криминал од 1960те. Овие податоци се од Воедначената статистика за криминалот на ФБИ: можете да забележите дека има прилично ниска стапка на насилство во '50те и '60те потоа таа остварува голем подем во наредните децении, за да започне со оштар пад, почнувајќи во 1990те, враќајќи се скоро на нивото од 1960 година. Претседателе Клинтон, доколку сте овде, ви благодарам.
(Laughter)
(Смеа)
So the question is: Why are so many people so wrong about something so important? I think there are a number of reasons. One of them is we have better reporting. The Associated Press is a better chronicler of wars over the surface of the earth than 16th-century monks were.
Затоа, моето прашање е: зошто толку многу луѓе грешат за нешто олку важно? Мислам дека постојат повеќе причини. Една од нив е дека имаме подобро известување: „Асошиејтид прес подобро ги евидентира војните ширум Земјата отколку што тоа го правеле монасите од 16 век.“
(Laughter)
There's a cognitive illusion. We cognitive psychologists know that the easier it is to recall specific instances of something, the higher the probability that you assign to it. Things that we read about in the paper with gory footage burn into memory more than reports of a lot more people dying in their beds of old age. There are dynamics in the opinion and advocacy markets; no one ever attracted advocates and donors by saying, "Things just seem to be getting better and better."
Нам, когнитивните психолози, позната ни е следнава когнитивната илузија: колку ни е полесно да се сетиме за конкретен пример за нешто, толку поголема веројатност му припишуваме. Сликите од крвавите настани за кои што читаме во весниците ни се врежуваат во сеќавањето повеќе отколку вестите за многу повеќе луѓе што умираат од старост во својот кревет. Во пазарот на јавното мислење постои правило: никој никогаш не привлекол публика, поборници или донатори велејќи „се чини дека работите одат на подобро и подобро.“
(Laughter)
(Смеа)
There's guilt about our treatment of native peoples in modern intellectual life, and an unwillingness to acknowledge there could be anything good about Western culture. And, of course, our change in standards can outpace the change in behavior. One of the reasons violence went down is that people got sick of the carnage and cruelty in their time. That's a process that seems to be continuing, but if it outstrips behavior by the standards of the day, things always look more barbaric than they would have been by historic standards. So today, we get exercised -- and rightly so -- if a handful of murderers get executed by lethal injection in Texas after a 15-year appeal process. We don't consider that a couple of hundred years ago, they may have been burned at the stake for criticizing the king after a trial that lasted 10 minutes, and indeed, that that would have been repeated over and over again. Today, we look at capital punishment as evidence of how low our behavior can sink, rather than how high our standards have risen.
во современиот интелектуален живот чувствуваме вина заради начинот на кој сме ги третирале домородците, која не ни дозволува да признаеме дека западната култура има било какви доблести. Исто така, се разбира, нашите промени во стандардите можат да ги претекнат промените во однесувањето. Една од причините за намалувањето на насилството е тоа што на луѓето им се има смачено крвопролевањето и свирепоста во нивното време. Тоа е процес што се чини дека продолжува, но доколку го претекне однесувањето според стандардите на денешницата, работите тогаш изгледаат поварварски отколку што би биле според историски стандарди. Затоа денес, се вознемируваме -- и тоа со право -- доколку над неколку убијци се изведе смртна казна во Тексас по истекот на 15 годишен апелациски процес. Ние не земаме предвид дека пред неколку стотици години тие би биле живи изгорени заради критика на кралот, по судење што траело 10 минути -- и навистина, дека тоа би се повторувало одново и наново. Денес смртната казна ја сметаме за доказ за тоа колку ниско може да падне нашето однесување, наместо за тоа колку сме ги кренале нашите стандарди.
Well, why has violence declined? No one really knows, but I have read four explanations, all of which, I think, have some grain of plausibility. The first is: maybe Thomas Hobbes got it right. He was the one who said that life in a state of nature was "solitary, poor, nasty, brutish and short."
Добро, зошто се намалило насилството? Никој не знае навистина, но имам сретнато четири објаснувања кои што помагаат во разбирањето. Првото е: можеби Томас Хобс бил во право. Тој има речено дека животот во природата бил „самечки, сиромашен, гаден, животински и кус.“ Не затоа што, тврди тој,
(Laughter)
Not because, he argued, humans have some primordial thirst for blood or aggressive instinct or territorial imperative, but because of the logic of anarchy. In a state of anarchy, there's a constant temptation to invade your neighbors preemptively, before they invade you.
луѓето имаат некоја исконска жед за крв, или агресивни инстинкти или територијален императив, туку заради логикта на анархија. При анархија луѓето се под притисок да го нападнат својот сосед, пред тој да ги нападне нив. Во поскоро време, Томас Шелинг
More recently, Thomas Schelling gives the analogy of a homeowner who hears a rustling in the basement. Being a good American, he has a pistol in the nightstand, pulls out his gun, walks down the stairs. And what does he see but a burglar with a gun in his hand? Now, each one of them is thinking, "I don't really want to kill that guy, but he's about to kill me. Maybe I had better shoot him before he shoots me, especially since, even if he doesn't want to kill me, he's probably worrying right now that I might kill him before he kills me." And so on. Hunter-gatherer peoples explicitly go through this train of thought and will often raid their neighbors out of fear of being raided first.
дава аналогија за некој човек што слушнал звуци во визбата. Како добар Американец, тој го зел пиштолот и слегол по скалите. И што ќе види таму, ако не крадец со пиштол во раката. Обајцата си мислат, „Не сакам да го убијам човеков, но тој ќе ме убие мене. Можеби е подобро да пукам пред тој да пука во мене, особено бидејќи, дури и тој да не сака да ме убие, веројатно е уплашен дека јас ќе го убијам пред тој да ме убие.“ И така натаму. Луѓето што се ловци-собирачи експлицитно минуваат низ овој тек на размислување, и често ги напаѓаат своите соседи од страв дека тие ќе ги нападнат први.
Now, one way of dealing with this problem is by deterrence. You don't strike first, but you have a publicly announced policy that you will retaliate savagely if you are invaded. The only thing is that it's liable to having its bluff called, and therefore can only work if it's credible. To make it credible, you must avenge all insults and settle all scores, which leads to the cycles of bloody vendetta. Life becomes an episode of "The Sopranos." Hobbes's solution, "Leviathan," was that if authority for the legitimate use of violence was vested in a single democratic agency -- a leviathan -- then such a state can reduce the temptation of attack, because any kind of aggression will be punished, leaving its profitability zero. That would remove the temptation to invade preemptively out of fear of them attacking you first. It removes the need for a hair trigger for retaliation to make your deterrent threat credible, and therefore, it would lead to a state of peace. Eisner -- the man who plotted the homicide rates that you failed to see in the earlier slide -- argued that the timing of the decline of homicide in Europe coincided with the rise of centralized states. So that's a bit of a support for the leviathan theory. Also supporting it is the fact that we today see eruptions of violence in zones of anarchy, in failed states, collapsed empires, frontier regions, mafias, street gangs and so on.
Еден начин за справување со овој проблем е преку обесхрабрување: не напаѓате први, но имате јавно објавена политикиа дека немилосрдно ќе возвратите доколку ве нападнат. Она што е важно е дека ваквата политика е изложена на проверка, така што функционира само доколку е кредибилна. За да стане таква, морате да се осветите за сите навреди да ги порамните сите сметки, што доведува до постојана крвна освета. Животот станува како мафијашки филм. Решението на Хобс, „Левиатанот“, беше дека доколку авторитетот за легитимна употреба на насилство биде доделен на единствена демократска агенција -- еден левиатан -- тогаш ќе се намали примамливоста за напад, бидејќи секоја агресија ќе се казни, со што користа од неа е нула. Тоа би ја отстранила потребата да нападнете превентивно од страв тие да не ве нападнат први. Исто така, се отстранува потребата за брза одмазда со цел да дадете кредибилитет на вашите закани. На тој, начин, ова би довело до мир. Ајзнер -- човекот што ги проучуваше стапките на убиства кои што не ги видовте во претходниот слајд -- сметаше дека почетокот на намалувањето на бројот на убиства во Европа се поклопува со подемот на централизираните држави. Ова дава одредена потврда на теоријата за левиатанот. Исто така, за поддршка служи и фактот дека денес гледеаме ерупција на насилство во зоните на анархија: во пропаднатите држави, урнати империи, регионите на границите, мафиите, уличните банди и така натаму.
The second explanation is that in many times and places, there is a widespread sentiment that life is cheap. In earlier times, when suffering and early death were common in one's own life, one has fewer compunctions about inflicting them on others. And as technology and economic efficiency make life longer and more pleasant, one puts a higher value on life in general. This was an argument from the political scientist James Payne.
Второто објаснување е дека во многу места и времиња постои раширено убедување дека животот е евтин. Порано, кога страдањето и раната смрт биле вообичаени во секојдневниот живот, на луѓето не им паѓало многу тешко истите да им ги нанесат на други. Со напредокот на технологијата и економската ефикасност животот станува подолг и попријатен, со што тој станува повреден земено воопшто. Ова е аргументот на политичкиот научник Џејмс Пејн.
A third explanation invokes the concept of a nonzero-sum game, and was worked out in the book "Nonzero" by the journalist Robert Wright. Wright points out that, in certain circumstances, cooperation or nonviolence can benefit both parties in an interaction, such as gains in trade when two parties trade their surpluses and both come out ahead, or when two parties lay down their arms and split the so-called peace dividend that results in them not having to fight the whole time. Wright argues that technology has increased the number of positive-sum games that humans tend to be embroiled in, by allowing the trade of goods, services and ideas over longer distances and among larger groups of people. The result is that other people become more valuable alive than dead, and violence declines for selfish reasons. As Wright put it, "Among the many reasons that I think that we should not bomb the Japanese is that they built my minivan."
Трето објаснување почива на концептот „игра со ненулта сума,“ што новинарот Роберт Рајт го има разработено во книгата Не-Нула. Рајт укажува на тоа дека во одредени околности соработката, вклучувајќи го и ненасилството, може да им користи на обете страни при нивниот контакт, како при користа од трговија, кога две страни ги разменуваат своите вишоци и обете користат, или пак кога две страни ќе го положат оружјето и поделат придобивките од мирот што произлегуваат од тоа што не мораат постојано да се борат. Рајт тврди дека технологијата го има зголемено бројот на игри со позитивна сума во кои што луѓето често се впуштаат со овозможување на размена на стоки, услуги и идеи преку поголеми далечини и меѓу поголеми групи луѓе. На тој начин, другите луѓе вредат повеќе живи отколку мртви и насилството опаѓа од себични причини. Како што вели Рајт, „Меѓу многуте причини заради кои што сметам дека не би требало да им фрлиме бомби на јапонците е тоа што тие ми го имаат направено возилото.“
(Laughter)
(Смеа)
The fourth explanation is captured in the title of a book called "The Expanding Circle," by the philosopher Peter Singer, who argues that evolution bequeathed humans with a sense of empathy, an ability to treat other people's interests as comparable to one's own. Unfortunately, by default, we apply it only to a very narrow circle of friends and family. People outside that circle are treated as subhuman and can be exploited with impunity. But, over history, the circle has expanded. One can see, in historical record, it expanding from the village, to the clan, to the tribe, to the nation, to other races, to both sexes and, in Singer's own arguments, something that we should extend to other sentient species. So the question is: If this has happened, what has powered that expansion?
Четвртото објаснување е илустрирано во насловот на книгата „Кругот што се шири“, од филозофот Петар Сингер, кој тврди дека еволуцијата ги обдарила луѓето со чувство на емпатија: способност да се однесуваат со интересите на останатите слично како што се однесуваме кон сопствените. За жал, по правило ние тоа го правиме само со мал круг на пријатели и семејство. Луѓето надвор од тој круг ги третираме како да не се сосем луѓе, како да можеме неказнето да ги експлоатираме. Но со текот на времето, овој круг постојано се шири. Преку историските податоци можеме да видиме како се шири од село, до клан, до племе, до народ, до други раси, до обата пола и, како што тврди Сингер, нешто што ќе го прошириме на сите сетилни битија. Прашањето е, доколку ова се има случено, што е она што влијае на ваквото проширување?
And there are a number of possibilities, such as increasing circles of reciprocity in the sense that Robert Wright argues for. The logic of the Golden Rule -- the more you think about and interact with other people, the more you realize that it is untenable to privilege your interests over theirs, at least not if you want them to listen to you. You can't say that my interests are special compared to yours any more than you can say the particular spot that I'm standing on is a unique part of the universe because I happen to be standing on it that very minute. It may also be powered by cosmopolitanism, by histories and journalism and memoirs and realistic fiction and travel and literacy, which allows you to project yourself into the lives of other people that formerly you may have treated as subhuman, and also to realize the accidental contingency of your own station in life, the sense that "There but for fortune go I."
Постојат поголем број можности. Ширечки кругови на реципроцитет во смисол на аргументите на Роберт Рајт. Логиката на златното правило: колку повеќе размислуваме за другите луѓе и контактираме со нив, толку повеќе сваќаме дека е невозможно да го одбраниме привилигирањето на сопствените интереси во однос на нивните, барем не доколку сакаме да не слушаат. Ако некој тврди дека неговите интереси се специјални во споредба со туѓите, тоа е како да вели дека местото на кое што стои во моментот е специјален дел од универзумот затоа што тој тогаш се наоѓа таму. Тоа може исто така да биде водено од космополитанизмот: преку историите и новинарството и мемоарите и реалистична белетристика и патувањата и писменоста, што овозможува да се префрлиме во животите на другите луѓе кои што порано можеби би ги третирале како пониски од луѓе, и исто така да ја увидиме случајноста на сопственото место во животот; за улогата на среќата во животните околности.
Whatever its causes, the decline of violence, I think, has profound implications. It should force us to ask not just, "Why is there war?" but also, "Why is there peace?" Not just, "What are we doing wrong?" but also, "What have we been doing right?" Because we have been doing something right, and it sure would be good to find out what it is. Thank you very much.
Што и да е причината, намалувањето на насилството има далекусежни последици. Треба да се запрашаме не само „Зошто има војна“ туку и „Зошто има мир?“ Не само „Што не чини што правиме?“ туку и „Што правиме што чини?“ Бидејќи доколку сме направиле нешто како што треба, навистина би било добро да дознаеме што е тоа. Ви благодарам многу.
(Applause)
(Аплауз).
Chris Anderson: I loved that talk. I think a lot of people here in the room would say that that expansion you were talking about, that Peter Singer talks about, is also driven just by technology, by greater visibility of the other and the sense that the world is therefore getting smaller. I mean, is that also a grain of truth?
Крис Андерсон: Уживав во предавањето. Мислам дека многумина овде би рекле дека ширењето на -- она за што зборувавте, за кое што зборува Петер Сингер, е резултат на технологијата, преку поголемата видливост на другите и на чувството дека светот се намалува. Дали има малку вистина и во ова?
Steven Pinker: Very much. It would fit both in Wright's theory, that it allows us to enjoy the benefits of cooperation over larger and larger circles. But also, I think it helps us imagine what it's like to be someone else. I think when you read of these horrific tortures that were common in the Middle Ages, you think, "How could they possibly have done it, how could they not have empathized with the person that they're disemboweling?" But clearly, as far as they're concerned, this is just an alien being that does not have feelings akin to their own. Anything, I think, that makes it easier to imagine trading places with someone else means that it increases your moral consideration to that other person.
Стивен Пинкер. Многу. Се вклопува и во теоријата на Рајт, дека ни овозможува да уживаме во придобивките од соработката во поголеми и поголеми кругови. Но, исто така, мислам дека ни помага да замислиме што значи да се биде некој друг. Кога човек чита за ужасните измачувања вообичаени во Средниот век, си мисли, како можеле да прават такви работи, како можеле да не сочувствуваат со луѓето што им ги ваделе цревата? Но, јасно е дека, што се однесува до нив, тие биле други суштества што немаат чувства како нивните. Било што, сметам, што ни овозможува да замислиме како ги менуваме местата со некој друг доведува до подобрување на нашиот моралниот однос кон тој човек. КА: Добро, Стив, би сакал во текот на наредната година секој сопственик на
CA: I'd love every news media owner to hear that talk at some point, it's so important.
новински медиум да го чуе ова предавање. Мислам дека е навистина важно. Ви благодарам многу.
CA: Thank you. SP: My pleasure.
СП: Ми беше задоволство.