Once upon a time, there was a dread disease that afflicted children. And in fact, among all the diseases that existed in this land, it was the worst. It killed the most children. And along came a brilliant inventor, a scientist, who came up with a partial cure for that disease. And it wasn't perfect. Many children still died, but it was certainly better than what they had before. And one of the good things about this cure was that it was free, virtually free, and was very easy to use. But the worst thing about it was that you couldn't use it on the youngest children, on infants, and on one-year-olds.
Једном давно била једна грозна болест која је погађала децу. У ствари, међу свим болестима које су постојале у овој земљи, она је била најгора. Убијала је већину деце. А онда је наишао сјајан проналазач, научник, који је нашао делимичан лек за то обољење. Није било савршено. Многа деца су и даље умирала, али било је боље него раније. А једна од добрих ствари о том леку је да је био бесплатан, практично бесплатан и веома лак за употребу. Али најгора ствар у вези са њим је што нисте могли да га користите на најмлађој деци, или бебама и једногодишњацима.
And so, as a consequence, a few years later, another scientist -- perhaps maybe this scientist not quite as brilliant as the one who had preceded him, but building on the invention of the first one -- came up with a second cure. And the beauty of the second cure for this disease was that it could be used on infants and one-year-olds. And the problem with this cure was it was very expensive, and it was very complicated to use. And although parents tried as hard as they could to use it properly, almost all of them ended up using it wrong in the end. But what they did, of course, since it was so complicated and expensive, they only used it on the zero-year-olds and the one-year-olds. And they kept on using the existing cure that they had on the two-year-olds and up.
Као последица, неколико година касније, други научник - можда не тако сјајан као онај пре њега, који се надоградио на изум првог - је смислио други лек. Лепота другог лека за ову болест је што је могао да се користи за бебе и једногодишњаке. Проблем овог лека је што је био веома скуп и веома компликован за употребу. И иако су родитељи покушали, што су више могли, да га правилно користе, скоро су га сви на крају користили погрешно. Пошто је био толико компликован и скуп, они су га само користили на једногодишњацима и млађима. А, настављали су са коришћењем постојећег лека који су имали за двогодишњаке и старију децу.
And this went on for quite some time. People were happy. They had their two cures. Until a particular mother, whose child had just turned two, died of this disease. And she thought to herself, "My child just turned two, and until the child turned two, I had always used this complicated, expensive cure, you know, this treatment. And then the child turned two, and I started using the cheap and easy treatment, and I wonder" -- and she wondered, like all parents who lose children wonder -- "if there isn't something that I could have done, like keep on using that complicated, expensive cure." And she told all the other people, and she said, "How could it possibly be that something that's cheap and simple works as well as something that's complicated and expensive?" And the people thought, "You know, you're right. It probably is the wrong thing to do to switch and use the cheap and simple solution." And the government, they heard her story and the other people, and they said, "Yeah, you're right, we should make a law. We should outlaw this cheap and simple treatment and not let anybody use this on their children." And the people were happy. They were satisfied.
Ово је трајало неко време. Људи су били срећни. Имали су своја два лека. Док једна мајка чије је дете које је управо напунило две године, умрло од те болести. Помислила је, ”Моје дете је тек напунило две године, а пре тога сам увек користила овај компликован и скуп лек, знате, овај метод. А онда је дете напунило две године и почела сам да користим овај јефтин и лак метод, и питам се....” И питала се, као и сви родитељи који изгубе децу, ”...да ли сам могла нешто да урадим, као, на пример, да користим онај компликовани, скупи лек.” Рекла је свим осталим људима, ”Како је могуће да нешто што је јефтино и једноставно функционише исто толико добро као нешто што је компликовано и скупо?” И људи су помислили, ”Знаш, у праву си. Вероватно је погрешно да се пребацимо и користимо јефтино и једноставно решење.” А влада је чула њену причу и причу осталих људи и рекла је, ”Да, у праву сте, требало би да направимо закон. Требало би да забранимо овај јефтин и једноставан метод и да никоме не дозволимо да га користи на деци.” И људи су били срећни и задовољни.
For many years this went along, and everything was fine. But then along came a lowly economist, who had children himself, and he used the expensive and complicated treatment. But he knew about the cheap and simple one. And he thought about it, and the expensive one didn't seem that great to him. So he thought, "I don't know anything about science, but I do know something about data, so maybe I should go and look at the data and see whether this expensive and complicated treatment actually works any better than the cheap and simple one." And lo and behold, when he went through the data, he found that it didn't look like the expensive, complicated solution was any better than the cheap one, at least for the children who were two and older -- the cheap one still didn't work on the kids who were younger.
Ово је трајало много година и све је било у реду. Али онда је наишао јадан економиста који је сам имао децу ово трајало Али, био му је познат и онај јефтин и једноставан. Размишљао је о томе и скуп му се није много допао. Помислио је, ”Не знам ништа о науци, али знам нешто о подацима, можда би требало да погледам податке и видим да ли је овај скуп и комликован метод заправо ишта бољи од јефтиног и једноставног.” И када је прегледао податке открио је да скуп и компликован метод није био ништа бољи од оног јефтиног. Барем не за децу старију од две године - јефтин и даље није радио за млађу децу.
And so, he went forth to the people and he said, "I've made this wonderful finding: it looks as if we could just use the cheap and simple solution, and by doing so we could save ourselves 300 million dollars a year, and we could spend that on our children in other ways." And the parents were very unhappy, and they said, "This is a terrible thing, because how can the cheap and easy thing be as good as the hard thing?" And the government was very upset. And in particular, the people who made this expensive solution were very upset because they thought, "How can we hope to compete with something that's essentially free? We would lose all of our market." And people were very angry, and they called him horrible names. And he decided that maybe he should leave the country for a few days, and seek out some more intelligent, open-minded people in a place called Oxford, and come and try and tell the story at that place.
Изашао је пред људе и рекао, ”Имам ово дивно откриће, изгледа да можемо да користимо само овај јефтин и једноставан метод. И на тај начин могли бисмо да уштедимо 300 милиона долара годишње, које бисмо другачије могли да потрошимо на нашу децу.” А родитељи су били веома несрећни и рекли су, ”Ово је страшна ствар, јер како јефтина и једноставна ствар може бити исто толико добра колико и компликована? И влада је била веома узнемирена, а посебно људи који су направили ово скупо решење, веома узнемирени и мислили су, ”Како можемо да се такмичимо са нечим што је у начелу бесплатно? Изгубили бисмо сво наше тржише.” Људи су били веома веома љути и звали су га грозним именима. А он је одлучио да би можда требало да напусти земљу на неколико дана и потражи неке интелигентније, отвореније људе у месту као што је Оксфорд, и да покуша да им тамо исприча своју причу.
And so, anyway, here I am. It's not a fairy tale. It's a true story about the United States today, and the disease I'm referring to is actually motor vehicle accidents for children. And the free cure is adult seatbelts, and the expensive cure -- the 300-million-dollar-a-year cure -- is child car seats. And what I'd like to talk to you about today is some of the evidence why I believe this to be true: that for children two years old and up, there really is no real benefit -- proven benefit -- of car seats, in spite of the incredible energy that has been devoted toward expanding the laws and making it socially unacceptable to put your children into seatbelts. And then talk about why -- what is it that makes that true? And then, finally talk a little bit about a third way, about another technology, which is probably better than anything we have, but which -- there hasn't been any enthusiasm for adoption precisely because people are so enamored with the current car seat solution. OK.
И тако, ево мене овде. То није бајка. То је истинита прича о САД-у данас, а болест на коју се односим су заправо дечије несреће изазване моторним возилима. Бесплатан лек су појаси за одрасле, а скуп лек - 300 долара годишње скуп лек - су дечије столице за кола. Данас бих желео да вам говорим о неким од доказа због којих верујем да је ово истина: за децу од две године и изнад не постоји права добит - доказана добит - од столице за кола, упркос невероватној енергији која је посвећена проширењу закона и која је учинила друштвено-неприхватљивим да децу вежете појасом. А лу говорити о томе шта је оно што то чини истинитим? Коначно, да причамо мало о трећем начину, о другој технологији која је вероватно боља од свега што имамо, али која није била прихваћена са ентузијазмом управо зато што су људи толико заљубљени у тренутно решење столица за децу. Добро.
So, many times when you try to do research on data, it records complicated stories -- it's hard to find in the data. It doesn't turn out to be the case when you look at seatbelts versus car seats. So the United States keeps a data set of every fatal accident that's happened since 1975. So in every car crash in which at least one person dies, they have information on all of the people. So if you look at that data -- it's right up on the National Highway Transportation Safety Administration's website -- you can just look at the raw data, and begin to get a sense of the limited amount of evidence that's in favor of car seats for children aged two and up. So, here is the data. Here I have, among two- to six-year-olds -- anyone above six, basically no one uses car seats, so you can't compare -- 29.3 percent of the children who are unrestrained in a crash in which at least one person dies, themselves die. If you put a child in a car seat, 18.2 percent of the children die. If they're wearing a lap-and-shoulder belt, in this raw data, 19.4 percent die. And interestingly, wearing a lap-only seatbelt, 16.7 percent die. And actually, the theory tells you that the lap-only seatbelt's got to be worse than the lap-and-shoulder belt. And that just reminds you that when you deal with raw data, there are hundreds of confounding variables that may be getting in the way.
Дакле, много пута када покушате да истражите податке, добијете компликоване приче. Тешко је пронаћи податке - али то није случај када гледате појасе наспрам столица са децу. Сједињене Државе имају сет података сваке смртне несреће која се десила после 1975. У свакој саобраћајној несрећи у којој најмање једна особа умре, постоје информације о свим осталим људима. Ако погледате податке - можете их наћи на вебсајту Министарства транспорта за безбедност на националним аутопутевима (САД). Можете само погледати у необрађене податке и почети да схватате ограничену количину доказа која иде у корист столицама за децу старију од две године. Ево тих података. Овде имамо децу од 2 до 6 година старости - нико преко 6 година не користи столицу за кола, тако да не можете упоредити. 29.3% деце која нису ни на који начин везана у несрећама у којима најмање једна особо умре, такође умре. Ако ставите дете у столицу, 18.2% те деце умре. Ако су били везани појасом преко крила и рамена, у овим необрађеним подацима, 19.4% њих умре. А занимљиво, ако су везани само појасом преко крила умре их 16.7%. Заправо, теорија говори да је појас преко крила много гори него онај преко крила и рамена. А то вас само подсећа на то да када се бавите необрађеним подацима, видећете стотине запрепашћавајућих променљивих које вам стоје на путу.
So what we do in the study is -- and this is just presenting the same information, but turned into a figure to make it easier. So the yellow bar represents car seats, the orange bar lap-and-shoulder, and the red bar lap-only seatbelts. And this is all relative to unrestrained -- the bigger the bar, the better. Okay. So, this is the data I just showed, OK? So the highest bar is what you're striving to beat. So you can control for the basic things, like how hard the crash was, what seat the child was sitting in, etc., the age of the child. And that's that middle set of bars. And so, you can see that the lap-only seatbelts start to look worse once you do that. And then finally, the last set of bars, which are really controlling for everything you could possibly imagine about the crash, 50, 75, 100 different characteristics of the crash.
Оно што радимо у истраживању је - ово је само презентација истих информација, али претворених у фигуре ради лакше представе. Жути стуб представља столице за децу, наранџасти стуб представња крило и раме, а црвени само појасе преко крила. О то је све релативно у односу на невезану децу. Што већи стуб, то боље. Добро. Ово су подаци које сам управо показао. У реду? Највиши стуб је оно што тежите да победите. Можете конролисати основне ствари, као на пример колико је тешка несрећа била, на ком месту је дете седело, итд. Годиште детета. И то је средњи скуп стубова. Можете видети да једино појаси преко крила почињу да изгледају лошије када то урадите. И онда коначно, последњи скуп стубова у коме заиста можете све да контролишете, можете да замислите шта желите о несрећи. 50, 75, 100 различитих карактеристика несреће.
And what you find is that the car seats and the lap-and-shoulder belts, when it comes to saving lives, fatalities look exactly identical. And the standard error bands are relatively small around these estimates as well. And it's not just overall. It's very robust to anything you want to look at. One thing that's interesting: if you look at frontal-impact crashes -- when the car crashes, the front hits into something -- indeed, what you see is that the car seats look a little bit better. And I think this isn't just chance. In order to have the car seat approved, you need to pass certain federal standards, all of which involve slamming your car into a direct frontal crash. But when you look at other types of crashes, like rear-impact crashes, indeed, the car seats don't perform as well. And I think that's because they've been optimized to pass, as we always expect people to do, to optimize relative to bright-line rules about how affected the car will be.
Оно што сазнате је да смртни случајеви столица за кола и појасева преко крила и рамена изгледају потпуно исто, када се ради о спасавању живота. А распон стандардне грешке је релативно мали око ових процена. Не само уопштено. Веома је јако и значајно за било шта што желите да истражите. Једна занимљива ствар: ако погледате сударе са фронталним ударом - када се ауто судари, и предњим делом удари у нешто - оно што заиста видите је да дечије столице изгледају мало боље. А ја сматрам да то није само случајност. Да би столица за децу била одобрена, мора проћи одређене државне стандарде, од којих сви подразумевају судар аутомобила директно фронталним делом. Али када погледате у друге врсте судара, као они са стране, видите да столице за децу немају добар резултат. Мислим да је то зато што су усавршене да прођу тест, као што увек очекујемо и за људе, да се усаврше у односу на јасно дефинисана правила о томе колико ће погођен ауто бити.
And the other thing you might argue is, "Well, car seats have got a lot better over time. And so if we look at recent crashes -- the whole data set is almost 30 years' worth of data -- you won't see it in the recent crashes. The new car seats are far, far better." But indeed, in recent crashes the lap-and-shoulder seatbelts, actually, are doing even better than the car seats. They say, "Well, that's impossible, that can't be." And the line of argument, if you ask parents, is, "But car seats are so expensive and complicated, and they have this big tangle of latches, how could they possibly not work better than seatbelts because they are so expensive and complicated?" It's kind of an interesting logic, I think, that people use. And the other logic, they say, "Well, the government wouldn't have told us [to] use them if they weren't much better."
Друга ствар коју можете рећи је, па, столице за кола су се временом побољшале. Ако погледамо скорашње сударе - читав скуп података садржи податке од скоро 30 година - то нећете видети у скорашњим сударима. Нове столице су много, много боље. Али заиста, у скорашњим сударима појаси преко крила и рамена су заправо бољи него саме столице. Они кажу, ”Па, то је немогуће, није тако.” А аргумент је, ако питате родитеље, ”Али столице за кола су толико скупе и компликоване, и имају овај велики чвор повеза, како то да нису боље од појаса, јер толико су скупе и компликоване?” То је на неки начин занимљива логика, коју људи користе. Друга логика је да кажу, ”Па, влада не нам не би рекла да не можемо да их користимо да су појаси много бољи.”
But what's interesting is the government telling us to use them is not actually based on very much. It really is based on some impassioned pleas of parents whose children died after they turned two, which has led to the passage of all these laws -- not very much on data. So you can only get so far, I think, in telling your story by using these abstract statistics. And so I had some friends over to dinner, and I was asking -- we had a cookout -- I was asking them what advice they might have for me about proving my point. They said, "Why don't you run some crash tests?" And I said, "That's a great idea." So we actually tried to commission some crash tests. And it turns out that as we called around to the independent crash test companies around the country, none of them wanted to do our crash test because they said, some explicitly, some not so explicitly, "All of our business comes from car seat manufacturers. We can't risk alienating them by testing seatbelts relative to car seats."
Али оно што је занимљиво је то да што нам влада говори да их користимо није засновано на много чему. То је заправо засновано на неколико страствених захтева родитеља чија су деца умрла када су напунила две године, а то је довело до спровођења свих ових закона - а не са много података. Мислим да не можете далеко стићи са својом причом користећи ову апстрактну статистику. Позвао сам неке пријатеље на вечеру и питао сам их - правили смо роштиљ напољу - питао сам их на који начин могу да докажем свој став. Рекли су, ”Зашто не урадиш тестове судара?” И рекао сам, ”То је одлична идеја.” Покушали смо да закажемо неке тестове судара. Испоставља се да пошто смо звали независне компаније за тест судара у читавој земљи, да ниједна није хтела да ради наш тест зато што, рекли су - неки директно, а неки не баш толико директно - ”Сво наше пословање потиче од произвођача столица за аутомобиле. Не можемо да ризикујемо да их одбијемо тако што ћемо да тестирамо појасе
Now, eventually, one did. Under the conditions of anonymity, they said they would be happy to do this test for us -- so anonymity, and 1,500 dollars per seat that we crashed. And so, we went to Buffalo, New York, and here is the precursor to it. These are the crash test dummies, waiting for their chance to take the center stage. And then, here's how the crash test works. Here, they don't actually crash the entire car, you know -- it's not worth ruining a whole car to do it. So they just have these bench seats, and they strap the car seat and the seatbelt onto it. So I just wanted you to look at this. And I think this gives you a good idea of why parents think car seats are so great. Look at the kid in the car seat. Does he not look content, ready to go, like he could survive anything? And then, if you look at the kid in back, it looks like he's already choking before the crash even happens. It's hard to believe, when you look at this, that that kid in back is going to do very well when you get in a crash. So this is going to be a crash where they're going to slam this thing forward into a wall at 30 miles an hour, and see what happens. OK?
у односу на столице. Временом, једна је пристала. Рекли су да би били срећни да ураде тест за нас, али под условом анонимитета. Дакле, анонимитет и 1,500 долара по седишту су учествовали у судару. Тако смо отишли у Бафало, Њујорк, а ево га претходник тога. Ово су лутке за тестове судара које чекају своју шансу да буду у центру пажње. Ево како тест судари раде. Они не слупају цео ауто, знате - то није вредно да уништите цео ауто да бисте тестирали. Само имају ове клупе као седишта на које вежу седишта и појасе. Само желим да погледате ово. Мислим да вам ово даје добру идеју о томе зашто родитељи мисле да су дечије столице толико добре. Погледајте ово дете у столици. Зар не изгледа задовољно, спремно да крене, као да може све да преживи? А онда, ако погледате у дете позади, изгледа као да се већ дави, пре него што се судар десио. Тешко је веровати када ово погледате ће да оно дете позади бити у реду и добро када будете имали судар. Дакле ово ће да буде судар у коме ће да закуцају ову ствар право у зид при брзини од 48 км на час и да виде шта се дешава. У реду?
So, let me show you what happens. These are three-year-old dummies, by the way. So here -- this is the car seat. Now watch two things: watch how the head goes forward, and basically hits the knees -- and this is in the car seat -- and watch how the car seat flies around, in the rebound, up in the air. The car seat's moving all over the place. Bear in mind there are two things about this. This is a car seat that was installed by someone who has installed 1,000 car seats, who knew exactly how to do it. And also it turned out these bench seats are the very best way to install car seats. Having a flat back makes it much easier to install them. And so this is a test that's very much rigged in favor of the car seat, OK? So, that kid in this crash fared very well.
Дозволите ми да вам покажем шта се дешава. Ово су трогодишње лутке. Овде - ово је столица за кола. Погледајте сада две ствари. Погледајте како глава иде напред и како удара у колена и то се дешава у дечијој столици. И погледајте како та столица лети у ваздуху у пост-удару. Столица се креће свуда унаоколо. Имајте на уму да постоје две ствари у вези са овим. Ово је столица за ауто коју је инсталирао неко ко је инсталирао 1000 столица, који је тачно знао како то да уради. Такође се испоставља да су ове клупе најбољи начин да се столице уграде. Много их је лакше инсталирати зато што имају раван наслон. Дакле, ово је тест који је веома намештен у корист столица, у реду? Тај мали у судару је добро прошао.
The federal standards are that you have to score below a 1,000 to be an approved car seat on this crash, in some metric of units which are not important. And this crash would have been about a 450. So this car seat was actually an above-average car seat from Consumer Reports, and did quite well. So the next one. Now, this is the kid, same crash, who is in the seatbelt. He hardly moves at all, actually, relative to the other child. The funny thing is, the cam work is terrible because they've only set it up to do the car seats, and so, they actually don't even have a way to move the camera so you can see the kid that's on the rebound. Anyway, it turns out that those two crashes, that actually the three-year-old did slightly worse. So, he gets about a 500 out of -- you know, on this range -- relative to a 400 and something. But still, if you just took that data from that crash to the federal government, and said, "I have invented a new car seat. I would like you to approve it for selling," then they would say, "This is a fantastic new car seat, it works great. It only got a 500, it could have gotten as high up as a 1,000." And this seatbelt would have passed with flying colors into being approved as a car seat.
Државни стандарди су да морате да имате резултат испод 1000 у неким једицама које нису важне, да би ваше седиште прошло тест судара. Овај судар би добио око 450 поена. Дакле, ова столица је просечна по процени извештаја потрошача и добро је прошла. У следећој, ево детета у истом судару, само сада има појас. Заправо једва да се померио у поређењу са другим дететом. Занимљива ствар је што је квалитет снимка грозан, јер су камеру само поставили да би проверили столице, тако да ни немају начина да помере камере да бисте видели дете на пост-ударцу. Све у свему, испоствавља се да је у та два судара трогодишње дете мало више страдало. Овај судар добија око 500 поена на овој скали, у поређењу са 400 и нешто. Али, ако само узмете податке из тог судара и однесете их влади и кажете: ”Изумио сам ново седиште за ауто. Волео бих да га одобрите за продају”, они би рекли: ”Ово је фантастично ново седиште, одлично функционише.” Само је добило 500, а могло је да добије до 1000. А овај појас би лагано прошао и био одобрен за седиште за кола.
So, in some sense, what this is suggesting is that it's not just that people are setting up their car seats wrong, which is putting children at risk. It's just that, fundamentally, the car seats aren't doing much. So here's the crash. So these are timed at the same time, so you can see that it takes much longer with the car seat -- at rebound, it takes a lot longer -- but there's just a lot less movement for child who's in the seatbelt. So, I'll show you the six-year-old crashes as well. The six-year-old is in a car seat, and it turns out that looks terrible, but that's great. That's like a 400, OK? So that kid would do fine in the crash. Nothing about that would have been problematic to the child at all. And then here's the six-year-old in the seatbelt, and in fact, they get exactly within, you know, within one or two points of the same. So really, for the six-year-old, the car seat did absolutely nothing whatsoever.
Ово на неки начин сугерише да се не ради само о томе да људи постављају своје столице погрешно, што доводи децу у ризик. Ради се о томе да нам столице за кола не пружају много. Ево судара. Они су мерени истовремено. Можете видети да је потребно много више времена са столицом - у пост-удару траје много дуже, али има много мање покрета за дете које је везано појасем. Такође ћу вам показати сударе са шестогодишњацима. Шестогодишњак је у столици за кола и испоставља се - изгледа грозно али је одлично. То је око 400, у реду? Дете би добро прошло током судара. Ништа у вези са тим не би било проблематично за дете. А, онда ево шестогодишњака са појасем, тачно стану у оквир, у оквиру једног или два поена. Дакле, за шестогодишњака столица није урадила апсолутно ништа.
That's some more evidence, so in some sense -- I was criticized by a scientist, who said, "You could never publish a study with an n of 4," meaning those four crashes. So I wrote him back and I said, "What about an n of 45,004?" Because I had the other 45,000 other real-world crashes. And I just think that it's interesting that the idea of using real-world crashes, which is very much something that economists think would be the right thing to do, is something that scientists don't actually, usually think -- they would rather use a laboratory, a very imperfect science of looking at the dummies, than actually 30 years of data of what we've seen with children and with car seats.
То је додатан доказ, тако да са неке стране - критиковао ме је један научник речима, ”Никада не би могао да објавиш студију са 4 субјекта”, односећи се на она 4 судара. Писао сам му назад и рекао, ”А шта ако имам 45,004 субјеката?” Јер имао сам преко 45,000 осталих, стварних судара. Мислим да је занимљиво да идеја о коришћењу стварних судара, што је нешто што економисти мисле да би било у реду, је у ствари нешто о чему научници не размишљају често - они би радије користили лабораторију, веома несавршену науку која посматра лутке, него праве 30-годишње податке о ономе што је виђено са децом и столицама за кола.
And so I think the answer to this puzzle is that there's a much better solution out there, that's gotten nobody excited because everyone is so delighted with the way car seats are presumably working. And if you think from a design perspective, about going back to square one, and say, "I just want to protect kids in the back seat." I don't there's anyone in this room who'd say, "Well, the right way to start would be, let's make a great seat belt for adults. And then, let's make this really big contraption that you have to rig up to it in this daisy chain." I mean, why not start -- who's sitting in the back seat anyway except for kids? But essentially, do something like this, which I don't know exactly how much it would cost to do, but there's no reason I could see why this should be much more expensive than a regular car seat. It's just actually -- you see, this is folding up -- it's behind the seat. You've got a regular seat for adults, and then you fold it down, and the kid sits on top, and it's integrated. It seems to me that this can't be a very expensive solution, and it's got to work better than what we already have.
Мислим да је одговор на ову загонетку да тамо негде постоји много боље решење које никога није узбудило зато што су сви тако задовољни са начином на који столице, наизглед, раде. А ако посматрате из угла дизајна, ако се вратите на почетак и кажете, ”Само желим да заштитим децу на задњем седишту”. Мислим да у овој просторији нема никога ко би рекао, ”Па, прави начин за почетак би био, хајде да направимо одличан појас за одрасле. А онда ћемо направити ову велику справу коју ћете свакодневно морати да монтирате.” Мислим, зашто да не почнемо са - ко седи позади осим деце? Али, ако урадите нешто овако, што не знам колико би коштало, је по мом мишљењу безразложно, зашто би ово требало да буде скупље него обично седиште за кола. Видите ово се склапа - иза седишта. Имате обично седиште за одрасле, а онда га склопите и дете седне на њега, и потпуно се уклопи. Мени се чини да ово не може бити много скупо решење, а мора да ради боље од онога што већ имамо.
So the question is, is there any hope for adoption of something like this, which would presumably save a lot of lives? And I think the answer, perhaps, lies in a story. The answer both to why has a car seat been so successful, and why this may someday be adopted or not, lies in a story that my dad told me, relating to when he was a doctor in the U.S. Air Force in England. And this is a long time ago: you were allowed to do things then you can't do today. So, my father would have patients come in who he thought were not really sick. And he had a big jar full of placebo pills that he would give them, and he'd say, "Come back in a week, if you still feel lousy." OK, and most of them would not come back, but some of them would come back. And when they came back, he, still convinced they were not sick, had another jar of pills. In this jar were huge horse pills. They were almost impossible to swallow. And these, to me, are the analogy for the car seats. People would look at these and say, "Man, this thing is so big and so hard to swallow. If this doesn't make me feel better, you know, what possibly could?"
Дакле питање је, постоји ли нада да се нешто овако, што би, наизглед спасило много живота, прихвати? Мислим да одговор, можда, лежи у причи. Одговор на то зашто је столица била толико успешна, као и на то зашто ово једног дана можда може, или не, бити прихваћено лежи у причи коју ми је тата испричао о томе када је био доктор у Ваздухопловној јединици војске САД-а у Енглеској. То је било одавно. Дозвољено им је било да раде оне ствари које данас нису дозвољене. Мом оцу би дошли пацијенти за које је он сматрао да нису стварно болесни. Он је имао огромну теглу пуну плацебо таблета које им је давао и рекао би им, ”Врати се за недељу дана ако се осећаш лоше.” У реду, већина њих се не би вратила, али неки би. А када су се вратили, он би, и даље убеђен да нису болесни, имао још једну теглу лекова. У њој су биле огромне, коњске пилуле. Било их је скоро немогуће прогутати. А оне, су по мом мишљењу, аналогија столица за кола. Људи би их погледали данас и рекли, ”Човече, ова ствар је толико велика и толико тешка за гутање. Ако се од ње не осећам боље, знаш шта, од чега ћу онда?”
And it turned out that most people wouldn't come back, because it worked. But every once in a while, there was still a patient convinced that he was sick, and he'd come back. And my dad had a third jar of pills. And the jar of pills he had, he said, were the tiniest little pills he could find, so small you could barely see them. And he would say, listen, I know I gave you that huge pill, that complicated, hard-to-swallow pill before, but now I've got one that's so potent, that is really tiny and small and almost invisible. It's almost like this thing here, which you can't even see."
И испоставило се да се многи не би вратили зато што је функционисало. Али с времена на време, и даље је постојао пацијент који је био убеђен да је болестан и који би се вратио. А мој тата је имао и трећу теглу таблета. А та тегла је, рекао би он, садржала најмање пилуле које је могао да нађе, толико мале да бисте једва могли да их видите. И рекао би, ”Слушај, знам да сам ти дао ону огромну таблету, ону компликовану и тешку за гутање, али сада имам једну толико моћну, да је стварно мајушна и скоро невидљива, скоро као ово овде, што једва и да видиш.”
And it turned out that never, in all the times my dad gave out this pill, the really tiny pill, did anyone ever come back still complaining of sickness. So, my dad always took that as evidence that this little, teeny, powerful pill had the ultimate placebo effect. And in some sense, if that's the right story, I think integrated car seats you will see, very quickly, becoming something that everyone has. The other possible conclusion is, well, maybe after coming to my father three times, getting sent home with placebos, he still felt sick, he went and found another doctor. And that's completely possible. And if that's the case, then I think we're stuck with conventional car seats for a long time to come. Thank you very much.
И испоставило се да се, након свих пута колико је мој тата дао ову пилулу, мајушну пилулу, нико никада није вратио жалећи се на болест. Мој тата је увек узимао тај доказ да је та мајушна, моћна пилула имала највећи плацебо ефекат. И на неки начин, ако је то права прича, мислим ћете убрзо увидети да столице за кола постају нешто што сви имају. Други могући закључак је, па, можда, након што су посетили мог оца три пута, и послати кући са плацебом, можда су се још увек осећали болесним и нашли другог доктора. И то је потпуно могуће. Али, ако је то случај, мислим да смо онда заглављени са уобичајеним столицама за кола још дуго времена. Хвала вам пуно.
(Applause)
(аплауз)
(Audience: I just wanted to ask you, when we wear seatbelts we don't necessarily wear them just to prevent loss of life, it's also to prevent lots of serious injury. Your data looks at fatalities. It doesn't look at serious injury. Is there any data to show that child seats are actually less effective, or just as effective as seatbelts for serious injury? Because that would prove your case.)
(Публика: Само сам хтео да Вас питам, када носимо појасе не носимо их увек само да бисмо спречили губитак живота, већ и да бисмо спречили много озбиљних повреда. Ваши подаци гледају на фаталне случајеве. Не гледају озбиљне повреде. Да ли постоје подаци који показују да су дечије столице мање ефективне, или исто толико ефективне колико и појаси приликом озбиљних повреда? То би потврдило ваш став.)
Steven Levitt: Yeah, that's a great question. In my data, and in another data set I've looked at for New Jersey crashes, I find very small differences in injury. So in this data, it's statistically insignificant differences in injury between car seats and lap-and-shoulder belts. In the New Jersey data, which is different, because it's not just fatal crashes, but all crashes in New Jersey that are reported, it turns out that there is a 10 percent difference in injuries, but generally they're the minor injuries. Now, what's interesting, I should say this as a disclaimer, there is medical literature that is very difficult to resolve with this other data, which suggests that car seats are dramatically better.
Да, то је одлично питање. У мојим подацима и осталим скуповима података које сам погледао за сударе у Њу Џерзију, нашао сам јако мале разлике за повреде. Дакле, у овим подацима, разлика је статистички беззначајна у повредама између столица и појаса преко рамена. У подацима из Њу Џерзија који су другачији јер се не ради о само фаталним сударима, већ о свим сударима у Њу Џерзију који су регистровани. Испоставља се да постоји разлика од 10% у повредама, али генерално то су мање повреде. Оно што је занимљиво, требало би да ово кажем као порицање, постоји медицинска литература коју је тешко уклопити са овим осталим подацима која сугерише да су столице за кола драматично боље.
And they use a completely different methodology that involves -- after the crash occurs, they get from the insurance companies the names of the people who were in the crash, and they call them on the phone, and they asked them what happened. And I really can't resolve, yet, and I'd like to work with these medical researchers to try to understand how there can be these differences, which are completely at odds with one another. But it's obviously a critical question. The question is even if -- are there enough serious injuries to make these cost-effective? It's kind of tricky. Even if they're right, it's not so clear that they're so cost-effective.
Те студије користе потпуно различиту методологују која подразумева - након судара они од осигуравајућих компанија добију имена учесника у судару које онда зову телефоном и питају их шта се догодило. И још увек не могу да реше, волео бих да радим са овим медицинским истраживачима да бих покушао да разумем како ове разлике могу да постоје када су потпуно супротне једна другој. Али, то је очигледно критично питање. Питање је. чак и да - да ли има довољно озбиљних повреда да би се ово учинило исплативим? Мало је компликовано. Чак и ако су у праву, није тако јасно да ће се исплатити.