Fifty-two minutes ago, I took this picture about 10 blocks from here. This is the Grand Café here in Oxford. I took this picture because this turns out to be the first coffeehouse to open in England, in 1650. That's its great claim to fame. And I wanted to show it to you, not because I want to give you the Starbucks tour of historic England --
Пре само неколико минута усликао сам ово отприлике 10 блокова одавде. Ово је "Гранд кафе", овде у Оксфорду. Фотографисао сам ово јер је ово прва кафана отворена у Енглеској 1650. По томе је најпознатија. Желео сам да вам је покажем, не да бих вас спровео кроз кафане старе Енглеске,
(Laughter)
већ зато што је
but rather because the English coffeehouse was crucial to the development and spread of one of the great intellectual flowerings of the last 500 years, what we now call the Enlightenment.
енглеска кафетерија била од значаја за развој и ширење једног од највећих интелектуалних процвата у последњих 500 година, који данас зовемо Просветитељство.
And the coffeehouse played such a big role in the birth of the Enlightenment in part because of what people were drinking there. Because, before the spread of coffee and tea through British culture, what people drank -- both elite and mass folks drank -- day in and day out, from dawn until dusk, was alcohol. Alcohol was the daytime beverage of choice. You would drink a little beer with breakfast and have a little wine at lunch, a little gin, particularly around 1650, and top it off with a little beer and wine at the end of the day. That was the healthy choice, because the water wasn't safe to drink. And so, effectively, until the rise of the coffeehouse, you had an entire population that was effectively drunk all day.
А кафетерија је играла тако значајну улогу у његовом настанку, делом због онога што су људи тамо пили. Јер, пре него што су се кафа и чај раширили британском културом, људи су пили - елита, као и обичан народ - даноноћно, од сумрака до свитања, алкохол. Алкохол је био дневно пиће по избору. Попили бисте мало пива уз доручак, мало вина уз ручак, мало џина - посебно око 1650. - и завршили бисте дан са мало пива и вина. То је био здрав избор, је л' тако, јер вода није била безбедна за пиће. И тако, до успеха кафетерије, читава популација
(Laughter)
је заправо по цео дан пила.
And you can imagine what that would be like in your own life -- and I know this is true of some of you -- if you were drinking all day --
И можете замислити како би то изгледало у вашим животима - знам да је некима од вас већ тако -
(Laughter)
да пијете по цео дан,
and then you switched from a depressant to a stimulant in your life. You would have better ideas. You would be sharper and more alert. So it's not an accident that a great flowering of innovation happened as England switched to tea and coffee.
и онда пређете са депресаната на стимулансе, имали бисте боље идеје. Били бисте прецизнији и буднији. Тако да се велики процват иновација није случајно десио кад је Енглеска прешла на чај и кафу.
But the other thing that makes the coffeehouse important is the architecture of the space. It was a space where people would get together, from different backgrounds, different fields of expertise, and share. It was a space, as Matt Ridley talked about, where ideas could have sex. This was their conjugal bed, in a sense; ideas would get together there. And an astonishing number of innovations from this period have a coffeehouse somewhere in their story.
Али друга ствар због која је кафана битна је архитектура простора. То је било место где би се окупљали људи различитог порекла, различитих професија и размењивали. То је било место, као што је Мет Ридли причао, где су идеје могле да имају секс. То је, у неком смислу, био њихов брачни кревет. Тамо би се идеје сусретале. И запањујућ број иновација из овог периода негде у својој историји има кафетерију.
I've been spending a lot of time thinking about coffeehouses for the last five years because I've been kind of on this quest to investigate this question of where good ideas come from. What are the environments that lead to unusual levels of innovation, unusual levels of creativity? What's the kind of environmental -- what is the space of creativity? And what I've done is, I've looked at both environments like the coffeehouse, I've looked at media environments like the World Wide Web, that have been extraordinarily innovative; I've gone back to the history of the first cities; I've even gone to biological environments, like coral reefs and rain forests, that involve unusual levels of biological innovation. And what I've been looking for is shared patterns, signature behavior that shows up again and again in all of these environments. Are there recurring patterns that we can learn from, that we can take and apply to our own lives or our own organizations or our own environments to make them more creative and innovative? And I think I've found a few.
Последњих пет година много сам размишљао о кафетеријама, јер упустио сам се у потрагу за одговором на питање одакле долазе добре идеје. Каква окружења доводе до необичних нивоа иновације, необичних нивоа креативности? Какво је окружење - какав је простор креативности? Оно што сам урадио је да сам гледао окружења као што су кафетерије; гледао сам медијска окружења, као што је Интернет, која су необично иновативна; вратио сам се на историју првих градова; окренуо сам се биолошким окружењима, као што су корални гребени или прашуме, који укључују необичне нивое биолошке иновације; и тражио сам заједничке шаблоне, некакво истоветно понашање које се изнова и изнова јавља у овим срединама. Да ли постоје репетитивне шеме из којих можемо учити, које можемо преузети и применити на сопствене животе, или на своје организације, или на наша окружења, да буду иновативнија и креативнија? И мислим да сам нашао неколико.
But what you have to do to make sense of this and to really understand these principles is, you have to do away with the way in which our conventional metaphors and language steers us towards certain concepts of idea creation. We have this very rich vocabulary to describe moments of inspiration. We have the "flash" of insight, the "stroke" of insight, we have "epiphanies," we have eureka moments, we have the "light bulb" moments, right? All of these concepts, as rhetorically florid as they are, share this basic assumption, which is that an idea is a single thing. It's something that happens often in a wonderful, illuminating moment.
Али да би све ово имало смисла и да бисте заиста разумели ове принципе, морате да се изборите са много начина на које нас наше конвенционалне метафоре и језик усмеравају ка одређеним концептима стварања идеја. Речник нам је богат изразима за описивање тренутака инспирације. Имамо тренутке увида, "падање на памет", имамо просветљења, имамо "еурека!" тренутке, имамо "паљење сијалице", је л' тако? Сви ови концепти, колико год раскошни били, деле основну претпоставку, а то је да је идеја појединачна ствар, нешто што се често јавља у предивном тренутку просветљења.
But, in fact, what I would argue and what you really need to begin with is this idea that an idea is a network on the most elemental level. I mean, this is what is happening inside your brain. An idea -- a new idea -- is a new network of neurons firing in sync with each other inside your brain. It's a new configuration that has never formed before. And the question is: How do you get your brain into environments where these new networks are going to be more likely to form? And it turns out that, in fact, the network patterns of the outside world mimic a lot of the network patterns of the internal world of a human brain.
Међутим, заступам мишљење, и с тим би требало почети, да је идеја једна мрежа у свом најосновнијем облику. Мислим, ово се дешава унутар вашег мозга. Идеја, нова идеја, је мрежа неурона који се заједно пале унутар вашег мозга. То је нова веза која се до сада није формирала. Питање је: како довести мозак у окружења у којима ће се овакве нове мреже формирати? Испоставља се да, уствари, неке врсте мрежа из спољног света опонашају многе мрежне шеме
So the metaphor I'd like to use,
унутрашњег света људског мозга.
I can take from a story of a great idea that's quite recent -- a lot more recent than the 1650s. A wonderful guy named Timothy Prestero has an organization called Design That Matters. They decided to tackle this really pressing problem of the terrible problems we have with infant mortality rates in the developing world. One of the things that's very frustrating about this is that we know by getting modern neonatal incubators into any context, if we can keep premature babies warm, basically -- it's very simple -- we can halve infant mortality rates in those environments. So the technology is there. These are standard in all the industrialized worlds. The problem is, if you buy a $40,000 incubator, and you send it off to a midsized village in Africa, it will work great for a year or two years, and then something will go wrong and it will break, and it will remain broken forever, because you don't have a whole system of spare parts, and you don't have the on-the-ground expertise to fix this $40,000 piece of equipment. So you end up having this problem where you spend all this money getting aid and all these advanced electronics to these countries, and it ends up being useless.
Метафору коју бих желео да искористим могу да узмем из приче о једној скорашњој одличној идеји - скоријој од 1650. Један изузетан момак по имену Тимоти Престеро, има организацију која се зове "Значајан Дизајн". Они су одлучили да се ухвате у коштац са хитним проблемом који имамо у вези са стопом смртности новорођенчади у земљама у развоју. Једна од веома фрустрирајућих ствари у вези с овим је што знамо да ћемо, постављањем инкубатора било где, одржати превремено рођене бебе у топлоти - то је веома просто - и можемо преполовити смртност новорођенчади у тим срединама. Дакле, технологија постоји. Ови су стандардни у развијеним земљама. Проблем је у томе, ако купите инкубатор од 40.000$ и пошаљете га у неко афричко село средње величине, он ће одлично радити годину, две године, и онда ће се нешто покварити, и заувек ће остати покварен јер не постоји систем резервних делова и не постоје стручно оспособљени људи да поправе опрему од 40.000$. Тако остајете с проблемом трошења силног новца на помоћ и напредну технологију у овим земљама, да би све било бескорисно.
So what Prestero and his team decided to do was to look around and see: What are the abundant resources in these developing world contexts? And what they noticed was, they don't have a lot of DVRs, they don't have a lot of microwaves, but they seem to do a pretty good job of keeping their cars on the road. There's a Toyota 4Runner on the street in all these places. They seem to have the expertise to keep cars working. So they started to think, "Could we build a neonatal incubator that's built entirely out of automobile parts?" And this is what they came up with. It's called the NeoNurture device. From the outside, it looks like a normal little thing you'd find in a modern Western hospital. In the inside, it's all car parts. It's got a fan, it's got headlights for warmth, it's got door chimes for alarm, it runs off a car battery. And so all you need is the spare parts from your Toyota and the ability to fix a headlight, and you can repair this thing. Now that's a great idea, but I'd like to say that, in fact, this is a great metaphor for the way ideas happen. We like to think our breakthrough ideas, you know, are like that $40,000, brand-new incubator, state-of-the-art technology. But more often than not, they're cobbled together from whatever parts that happen to be around nearby.
Престеро и његов тим су одлучили да погледају около и виде: који су то обилни ресурси у овим земљама? Приметили су да тамо нема много видео рекордера, нема много микро-таласних рерни, али изгледа да им добро иде одржавање кола у возном стању. На улицама свих ових места постоји по један "Toyota Forerunner". Изгледа да су стручни у одржавању аутомобила. Тако су они размишљали, "Можемо ли да направимо инкубатор у потпуности од делова аутомобила?" Ово је производ њиховог рада. Зове се "неонегујућа справа". Споља изгледа као нормална, мала ствар коју бисте видели у модерној, западњачкој болници. Изнутра је сав од аутомобилских делова. Има вентилатор, има светла за одржавање топлоте, има звонце са врата као аларм. Ради на аутомобилски акумулатор. Све што вам је потребно су резервни делови за "Тојоту" и знање о поправљању фарова, и можете да поправите ово чудо. Е сад, то је одлична идеја, али желео бих да кажем да је, уствари, ово одлична метафора за начин на који се идеје стварају. Волимо да мислимо да су наше револуционарне идеје као тај нови инкубатор од 40.000$, врхунац технологије, али чешће су оне склепане од свакаквих делова који су се нашли около. Узимамо идеје других људи,
We take ideas from other people, people we've learned from, people we run into in the coffee shop, and we stitch them together into new forms and we create something new. That's really where innovation happens. And that means we have to change some of our models of what innovation and deep thinking really looks like, right? I mean, this is one vision of it. Another is Newton and the apple, when Newton was at Cambridge. This is a statue from Oxford. You know, you're sitting there, thinking a deep thought, the apple falls from the tree, and you have the theory of gravity. In fact, the spaces that have historically led to innovation tend to look like this. This is Hogarth's famous painting of a kind of political dinner at a tavern, but this is what the coffee shops looked like back then. This is the kind of chaotic environment where ideas were likely to come together, where people were likely to have new, interesting, unpredictable collisions, people from different backgrounds. So if we're trying to build organizations that are more innovative, we have to build spaces that, strangely enough, look a bit more like this. This is what your office should look like, it's part of my message here.
људи од којих смо учили, од оних на које налетимо у кафани, и лепимо их у нове облике, стварамо нешто ново. Тако се праве иновације дешавају. То значи да морамо да променимо нека од схватања тога како изгледају иновације и дубоко размишљање. Мислим, ово је једна визија тога. Друга је Њутн и јабука, кад је Њутн био на Кембриџу. Ова статуа је из Оксфорда. Знате, седите и дубоко размишљате, јабука вам падне са дрвета и смислите теорију гравитације. Уствари, места која су кроз историју доводила до иновација, изгледала су некако овако. Ово је позната Хогартова слика некакве политичке вечере у таверни, али овако су кафетерије изгледале у то време. Ово је то хаотично окружење у ком су се идеје сретале, где су људи доживљавали нове, занимљиве, непредвидиве сусрете - људи различитог порекла. Дакле, ако желимо да направимо иновативније организације, морамо да правимо просторе који, зачудо, мало више личе на овај. Овако би требало да изгледа ваша канцеларија, то је део моје поруке.
And one of the problems with this is that, when you research this field, people are notoriously unreliable when they actually self-report on where they have their own good ideas, or their history of their best ideas. And a few years ago, a wonderful researcher named Kevin Dunbar decided to go around and basically do the Big Brother approach to figuring out where good ideas come from. He went to a bunch of science labs around the world and videotaped everyone as they were doing every little bit of their job: when they were sitting in front of the microscope, when they were talking to colleagues at the watercooler ... And he recorded all these conversations and tried to figure out where the most important ideas happened. And when we think about the classic image of the scientist in the lab, we have this image -- you know, they're poring over the microscope, and they see something in the tissue sample, and -- "Eureka!" -- they've got the idea.
Један од проблема у вези с тим је да су људи - кад истражујете мало - људи су ужасно непоуздани, када говоре о томе одакле им њихове добре идеје, или историја њихових најбољих идеја. И пре неколико година, један одличан истраживач Кевин Данбар је одлучио да иде около и приступом "Велики брат" проучава одакле долазе добре идеје. Ишао је по гомилама научних лабораторија широм света и снимао све људе док су радили и најмањи део свог посла. Када су седели пред микроскопом, када су причали с колегама поред апарата за воду, све то. Снимио је све те разговоре и покушао да установи где су се најважније идеје јављале. И кад помислимо на класичну слику научника у лабораторији, видимо га како се нагиње над микроскопом, и види нешто у узорку ткива. И "О, еурека!" добије идеју.
What happened, actually, when Dunbar looked at the tape, is that, in fact, almost all of the important breakthrough ideas did not happen alone in the lab, in front of the microscope. They happened at the conference table at the weekly lab meeting, when everybody got together and shared their latest data and findings, oftentimes when people shared the mistakes they were having, the error, the noise in the signal they were discovering. And something about that environment -- and I've started calling it the "liquid network," where you have lots of different ideas that are together, different backgrounds, different interests, jostling with each other, bouncing off each other -- that environment is, in fact, the environment that leads to innovation.
Кад је Данбар погледао траку, видео је да уствари, се скоро ниједна од важних нових идеја није јавила сама у лабораторији, пред микроскопом. Јавиле су се за конференцијским столом, на недељним састанцима, кад би се сви окупили и поделили своје скорашње податке и налазе, често и када су људи саопштавали грешке које су правили, шум у сигналу који су откривали. И нешто у вези са том средином - почео сам да је зовем "течно окружење", где имате много различитих идеја, различитих порекла, интереса, који се гурају и одбијају једни од других - то окружење је, уствари, окружење које доводи до иновације.
The other problem that people have is, they like to condense their stories of innovation down to shorter time frames. So they want to tell the story of the eureka moment. They want to say, "There I was, I was standing there, and I had it all, suddenly, clear in my head." But, in fact, if you go back and look at the historical record, it turns out that a lot of important ideas have very long incubation periods. I call this the "slow hunch." We've heard a lot recently about hunch and instinct and blink-like sudden moments of clarity, but, in fact, a lot of great ideas linger on, sometimes for decades, in the back of people's minds. They have a feeling that there's an interesting problem, but they don't quite have the tools yet to discover them. They spend all this time working on certain problems, but there's another thing lingering there that they're interested in, but can't quite solve.
Други проблем је тај да људи воле да згусну своје приче о иновацији у краће временске секвенце. Желе да испричају причу о "еурека!" моменту. Желе да кажу, "Седео сам тамо, и одједном ми се све разбистрило." Међутим, ако се вратите на историјске податке, испоставља се да много добрих идеја има дуг период инкубације. Ово зовем "спори увид". У последње време пуно слушамо о слутњама и инстинкту, изненадним кратким тренуцима јасноће, међутим, много добрих идеја се некада деценијама, развлачи у малим мозговима људи. Имају осећај да постоји занимљив проблем, али још увек немају алате да га открију. Проводе силно време радећи на неким проблемима, али постоји још нешто што их занима, али не могу да реше.
Darwin is a great example of this. Darwin himself, in his autobiography, tells the story of coming up with the idea for natural selection as a classic eureka moment. He's in his study, it's October of 1838, and he's reading Malthus, actually, on population. And all of a sudden, the basic algorithm of natural selection kind of pops into his head, and he says, "Ah, at last, I had a theory with which to work." That's in his autobiography. About a decade or two ago, a wonderful scholar named Howard Gruber went back and looked at Darwin's notebooks from this period. Darwin kept these copious notebooks, where he wrote down every little idea he had, every little hunch. And what Gruber found was that Darwin had the full theory of natural selection for months and months and months before he had his alleged epiphany reading Malthus in October of 1838. There are passages where you can read it, and you think you're reading from a Darwin textbook, from the period before he has his epiphany. And so what you realize is that Darwin, in a sense, had the idea, he had the concept, but was unable to fully think it yet. And that is, actually, how great ideas often happen -- they fade into view over long periods of time.
Дарвин је одличан пример овога. Сам Дарвин, у својој аутобиографији прича како је идеја природне селекције била класичан "еурека!" моменат. У својој радној соби, октобра 1838. он седи и чита Малтусово дело о популацији. И наједном, основни алгоритам природне селекције му као пада на памет, и каже, "Ах, коначно, добио сам теорију на којој могу да радим". То стоји у његовој аутобиографији. Пре неких деценију-две, један диван научник Хауард Грубер је поново прегледао Дарвинове белешке из тог периода. Дарвин је водио опширне белешке где је записивао сваку и најмању идеју, осећај. А Грубер је пронашао да је Дарвин имао целу теорију природне селекције месецима и месецима и месецима пре свог наводног просветљења, док је читао Малтуса 1838. Постоје пасуси где то можете прочитати и мислите да читате из Дарвиновог уџбеника, из времена пре доживљавања тог просветљења. Значи онда схватате да је Дарвин, донекле имао идеју, имао је концепт, али није могао да га до краја промисли. И тако се заправо велике идеје често јављају; избледе из сећања дуг временски период.
Now the challenge for all of us is: How do you create environments that allow these ideas to have this long half-life? It's hard to go to your boss and say, "I have an excellent idea for our organization. It will be useful in 2020."
Изазов за све нас је: како креирати окружења која омогућавају овим идејама да имају дуг полуживот? Не можете отићи код шефа и рећи, "Имам одличну идеју за нашу организацију. Биће корисна 2020.
(Laughter)
Можете ли ми дати мало времена да радим на њој?"
"Could you just give me some time to do that?"
Пар компанија, као "Гугл",
Now a couple of companies like Google have innovation time off, 20 percent time. In a sense, those are hunch-cultivating mechanisms in an organization. But that's a key thing. And the other thing is to allow those hunches to connect with other people's hunches; that's what often happens. You have half of an idea, somebody else has the other half, and if you're in the right environment, they turn into something larger than the sum of their parts. So in a sense, we often talk about the value of protecting intellectual property -- you know, building barricades, having secretive R and D labs, patenting everything that we have so that those ideas will remain valuable, and people will be incentivized to come up with more ideas, and the culture will be more innovative. But I think there's a case to be made that we should spend at least as much time, if not more, valuing the premise of connecting ideas and not just protecting them.
имају 20% слободног времена за иновације, то је механизам у организацији који покреће те предосећаје. То је кључна ствар. А друга ствар је дозволити да се ти предосећаји повежу да предосећајима других људи; то се често дешава. Имате половину идеје, неко други има другу половину, и ако се налазите у правој средини, оне се претворе у нешто веће од суме својих делова. Дакле, на неки начин, често говоримо о значају заштите интелектуалне својине, знате, градимо барикаде, имамо тајне истраживачке лабораторије, патентирамо све, како би те идеје остале вредне, а људи мотивисани да смисле нове идеје и култура ће бити иновативнија. Али мислим да је важно рећи да би требало да проводимо барем толико, ако не и више, времена вреднујући повезивање идеја а не само њихово чување.
And I'll leave you with this story, which I think captures a lot of these values. It's just a wonderful tale of innovation, and how it happens in unlikely ways. It's October of 1957, and Sputnik has just launched. And we're in Laurel, Maryland, at the Applied Physics Lab associated with Johns Hopkins University. It's Monday morning, and the news has just broken about this satellite that's now orbiting the planet. And, of course, this is nerd heaven, right? There are all these physics geeks who are there, thinking, "Oh my gosh! This is incredible. I can't believe this has happened." And two of them, two twentysomething researchers at the APL, are there at the cafeteria table, having an informal conversation with a bunch of their colleagues. And these two guys are named Guier and Weiffenbach. They start talking, and one of them says, "Hey, has anybody tried to listen for this thing? There's this, you know, man-made satellite up there in outer space that's obviously broadcasting some kind of signal. We could probably hear it, if we tune in." So they ask around to a couple of their colleagues, and everybody's like, "No, I hadn't thought of doing that. That's an interesting idea."
Завршићу са једном причом за коју мислим да обухвата све ове вредности, и дивна је прича о иновацији и како се она дешава на разне начине. Октобар је 1957., управо је лансиран "Спутњик", а ми смо у Лорелу, Мериленд, у лабораторији за примењену физику, која ради са Џонс Хопкинс универзитетом. Понедељак је ујутру, и управо смо чули вест о том сателиту који кружи око планете. Тамо је, наравно, био рај за штребере. Сви ти штребери физике мисле, "О мој бого! Ово је невероватно. Не могу да верујем да се дешава." Двојица међу њима, два двадесетогодишњака из лабораторије за физику, седе за столом у кафетерији и неформално ћаскају са гомилом својих колега. Ова двојица се зову Гајер и Вајфенбах. Почну да причају, један од њих ће, "Хеј, је л' неко пробао да слуша ту ствар? Људи су направили сателит, који је у свемиру, који очито емитује некакав сигнал. Вероватно бисмо могли да га чујемо, ако пробамо." Распитају се около код пар колега, и сви кажу, "Не, нисам се сетио тога. То је занимљива идеја."
And it turns out Weiffenbach is kind of an expert in microwave reception, and he's got a little antenna set up with an amplifier in his office. So Guier and Weiffenbach go back to Weiffenbach's office, and they start noodling around -- "hacking," as we might call it now. And after a couple of hours, they start picking up the signal, because the Soviets made Sputnik very easy to track; it was right at 20 MHz, so you could pick it up really easily, because they were afraid people would think it was a hoax, basically, so they made it really easy to find.
Испоставља се да је Вајфенбах стручњак за пријем микроталаса, и има ту малу антену са појачивачем у својој канцеларији. Гајер и Вајфенбах се враћају у Вајфенбахову канцеларију и почињу да чепркају около - да хакују, како бисмо данас рекли. После пар сати заиста хватају сигнал, јер су Руси направили да "Спутњик" буде једноставан за праћење. Био је на 20 мегахерца, могао је лако да се прати, јер мислили су да ће људи помислити да је све превара. Тако су направили да се лако пронађе.
So these guys are sitting there, listening to this signal, and people start coming into the office and saying, "That's pretty cool. Can I hear?" And before long, they think, "Jeez, this is kind of historic. We may be the first people in the United States listening to this. We should record it." So they bring in this big, clunky analog tape recorder and start recording these little bleep, bleeps. And they start writing down the date stamp, time stamps for each little bleep that they record. And then they start thinking, "Well, gosh, we're noticing small little frequency variations here. We could probably calculate the speed that the satellite is traveling if we do a little basic math here using the Doppler effect." And they played around with it a little bit more and talked to a couple of their colleagues who had other specialties. And they said, "You know, we could actually look at the slope of the Doppler effect to figure out the points at which the satellite is closest to our antenna and the points at which it's furthest away. That's pretty cool."
Дакле, та два момка седе тамо и слушају тај сигнал, и људи почињу да долазе у ту канцеларију и говоре, "Уу, то је баш кул. Могу да чујем? Јуу, то је супер." И ускоро, помишљају, "Бого, па ово је историјски моменат. Ми смо можда први људи у САД који ово слушају. Требало би да снимимо." И онда доносе тај велики, незграпни аналогни рекордер, и почињу да снимају та кратка пиштања. И записују датуме, време, за свако пиштање које сниме. И почињу да размишљају, "Бого, примећујемо мале варијације у фреквенцији. Вероватно бисмо могли да израчунамо брзину којом тај сателит путује, ако применимо основну математику користећи Доплеров ефекат." Онда су се још мало играли са тим, разговарали са пар колега који су били специјализовани за друге ствари. И рекли су, "Бого, знате, мислимо да бисмо могли да уз помоћ нагиба Доплеровог ефекта прорачунамо тачке у којима је сателит најближи нашој антени и тачке у којима је најудаљенији од ње. То је баш кул."
Eventually, they get permission -- this is all a little side project that hadn't been officially part of their job description -- they get permission to use the new UNIVAC computer that takes up an entire room that they'd just gotten at the APL. And they run some more of the numbers, and at the end of about three or four weeks, turns out they have mapped the exact trajectory of this satellite around the Earth, just from listening to this one little signal, going off on this little side hunch that they'd been inspired to do over lunch one morning.
И коначно, добијају дозволу - ово је све био пројекат са стране, није био у званичном опису посла. Добили су дозволу да користе нови "UNIVAC" рачунар који је био нов у лабораторији, који заузима читаву просторију. Прорачунали су још неке бројеве, и после око четири недеље су мапирали тачну путању овог сателита око Земље, само слушајући тај мали сигнал, пратећи ту споредну идеју којом су били инспирисани за доручком једног јутра.
A couple weeks later, their boss, Frank McClure, pulls them into the room and says, "Hey, you guys, I have to ask you something about that project you were working on. You've figured out an unknown location of a satellite orbiting the planet from a known location on the ground. Could you go the other way? Could you figure out an unknown location on the ground if you knew the location of the satellite?" And they thought about it and they said, "Well, I guess maybe you could. Let's run the numbers here." So they went back and thought about it and came back and said, "Actually, it'll be easier." And he said, "Oh, that's great, because, see, I have these new nuclear submarines"
Пар недеља касније, њихов шеф, Френк Мек Клур, позива их у канцеларију и каже, "Хеј, момци, морам да вас питам нешто у вези с тим пројектом. Израчунали сте непознату локацију једног сателита који кружи око планете са познате локације на земљи. Да ли можете да урадите обрнуто? Можете ли да сазнате непознату локацију на тлу, ако знате локацију сателита?" Промислили су о томе, и рекли, "Па, мислим да бисмо могли. Проверићемо бројеве." Отишли су и размислили о томе. Онда су се вратили и рекли, "Уствари, то ће бити лакше." А он је рекао, "О, то је одлично. Јер, видите, имам ове нове нуклеарне подморнице
(Laughter)
које правим.
"that I'm building. And it's really hard to figure out how to get your missile so that it will land right on top of Moscow if you don't know where the submarine is in the middle of the Pacific Ocean. So we're thinking we could throw up a bunch of satellites and use it to track our submarines and figure out their location in the middle of the ocean. Could you work on that problem?"
И стварно је тешко израчунати како да пројектил слети тачно на Москву, ако не знате где се подморница налази усред Тихог океана. Размишљамо да лансирамо гомилу сателита и користимо их да пратимо подморнице и прорачунамо њихово место усред океана. Можете ли то да решите?" И тако се родио "GPS".
And that's how GPS was born. Thirty years later, Ronald Reagan, actually, opened it up and made it an open platform that anybody could build upon, and anybody could come along and build new technology that would create and innovate on top of this open platform, left it open for anyone to do pretty much anything they wanted with it. And now, I guarantee you, certainly half of this room, if not more, has a device sitting in their pocket right now that is talking to one of these satellites in outer space. And I bet you one of you, if not more, has used said device and said satellite system to locate a nearby coffeehouse somewhere in the last --
30 година касније, Роналд Реган је од тога направио отворену платформу коју свако може да надограђује, и свако може да направи нову технологију која ће донети нешто ново на основу ове платформе, која је остављена слободна да људи раде шта желе с њом. И сада, гарантујем вам да тренутно сигурно половина вас, ако не више, има једну справицу у свом џепу која комуницира са једним од тих сателита из свемира. И кладим се да је неко, ако не више вас, користио поменуту справу и поменути систем сателита да пронађе најближу кафетерију негде у последњих -
(Laughter)
(смех)
in the last day or last week, right?
у току последњег дана или прошле недеље, је л' тако?
(Applause)
(аплауз)
And that, I think, is a great case study, a great lesson in the power -- the marvelous, unplanned, emergent, unpredictable power -- of open innovative systems. When you build them right, they will be led to completely new directions the creators never even dreamed of. I mean, here you have these guys who basically thought they were just following this hunch, this little passion that had developed, then they thought they were fighting the Cold War, and then, it turns out, they're just helping somebody find a soy latte.
По мом мишљењу, то је одлична студија случаја, одлична лекција о моћи, о величанственој, непланској, случајној, непредвидивој моћи слободних система иновација. Када их исправно правите, они ће отићи у потпуно новим правцима о којима творци нису уопште сањали. Мислим, имате те момке који су мислили да само прате неки осећај, ту малу страст коју су имали. онда су мислили да се боре у Хладном рату, а испоставља се да само помажу некоме да пронађе соја лате кафу.
(Laughter)
(смех)
That is how innovation happens. Chance favors the connected mind.
Тако се иновације догађају. Случај погодује повезаном уму.
Thank you very much.
Много вам хвала.
(Applause)
(аплауз)