It can be a very complicated thing, the ocean. And it can be a very complicated thing, what human health is. And bringing those two together might seem a very daunting task, but what I'm going to try to say is that even in that complexity, there's some simple themes that I think, if we understand, we can really move forward. And those simple themes aren't really themes about the complex science of what's going on, but things that we all pretty well know. And I'm going to start with this one: If momma ain't happy, ain't nobody happy. We know that, right? We've experienced that. And if we just take that and we build from there, then we can go to the next step, which is that if the ocean ain't happy, ain't nobody happy. That's the theme of my talk. And we're making the ocean pretty unhappy in a lot of different ways.
Океан може бити јако компликована ствар. И људко здравље може бити компликована ствар. А спојити та два појма може да изгледа као веома обесхрабрујући задатак. Али оно што ћу покушати да кажем је да упркос тој комплексности, има неких једноставних тема које ће нам, ако их разумемо, омогућити да идемо напред. А те једноставне теме нису теме о комплексној науци о томе шта се дешава, већ су то ствари које сви углавном знамо. А почећу са овом. Ако мама није срећна, нико није срећан. То знамо, зар не? То смо искусили. И ако узмемо то и кренемо одатле, онда можемо да пређемо на други корак, а то је да ако океан није срећан, нико није срећан. То је тема мог говора. А океан чинимо веома несрећним на много различитих начина.
This is a shot of Cannery Row in 1932. Cannery Row, at the time, had the biggest industrial canning operation on the west coast. We piled enormous amounts of pollution into the air and into the water. Rolf Bolin, who was a professor at the Hopkin's Marine Station where I work, wrote in the 1940s that "The fumes from the scum floating on the inlets of the bay were so bad they turned lead-based paints black." People working in these canneries could barely stay there all day because of the smell, but you know what they came out saying? They say, "You know what you smell? You smell money." That pollution was money to that community, and those people dealt with the pollution and absorbed it into their skin and into their bodies because they needed the money. We made the ocean unhappy; we made people very unhappy, and we made them unhealthy.
Ово је слика улице са постројењима за козервисање сардина у Монтереју (Калифорнија), 1932. године. Та улица је у оно време имала највећу индустријску операцију конзервисања на западној обали САД-а. Нагомилали смо огромне количине загађења у ваздух и воду. Ролф Болин, који је био професор у морској станици ”Хопкинс”, где ја радим, је 1940. написао да, ”Испарења из пене која плута у увалама залива су толико лоша да су обојила фарбе на бази олова у црно”. Људи који су радили у овим фабрикама за конзервисање су једва, због смрада у њима могли да остану цео дан. Али да ли знате шта су горворили по изласку? Говорили су, ”Знаш на шта то мирише? Мирише на новац”. То загађење је за народ представљало новац. А ти људи су се суочавали са загађењем и упијали га у своју кожу и у своја тела зато што им је био потребан новац. Унесрећили смо океан; веома смо унесрећили људе, и учинили смо да буду нездрави.
The connection between ocean health and human health is actually based upon another couple simple adages, and I want to call that "pinch a minnow, hurt a whale." The pyramid of ocean life ... Now, when an ecologist looks at the ocean -- I have to tell you -- we look at the ocean in a very different way, and we see different things than when a regular person looks at the ocean because when an ecologist looks at the ocean, we see all those interconnections. We see the base of the food chain, the plankton, the small things, and we see how those animals are food to animals in the middle of the pyramid, and on so up this diagram. And that flow, that flow of life, from the very base up to the very top, is the flow that ecologists see. And that's what we're trying to preserve when we say, "Save the ocean. Heal the ocean." It's that pyramid.
Веза између здравља океана и људског здравља је у ствари заснована на другим једноставним изрекама. А ја то називам, ”Убоди рибицу, повредићеш кита”. Пирамида океанског живота... Е... када еколог погледа у океан - морам вам рећи - ми гледамо на океан на веома другачији начин, и видимо другачије ствари него што види обична особа. Јер када еколог погледа у океан, он види све те међусобне везе. Видимо основу ланца исхране, планктон, мале ствари, и видимо како су те мале животиње храна животињама у средини пирамиде, и тако навише, као на овом дијаграму. И тај ток, ток живота, из саме базе до самог врха, је ток који еколози виде. И то је оно што покушавамо да очувамо када кажемо, ”Сачувајте океан. Излечите океан”. То је та пирамида.
Now why does that matter for human health? Because when we jam things in the bottom of that pyramid that shouldn't be there, some very frightening things happen. Pollutants, some pollutants have been created by us: molecules like PCBs that can't be broken down by our bodies. And they go in the base of that pyramid, and they drift up; they're passed up that way, on to predators and on to the top predators, and in so doing, they accumulate.
Е сад, зашто је то важно за људско здравље? Када у дно те пирамиде нагурамо ствари које тамо не припадају, дешавају се неке веома страшне ствари. Загађивачи, нека загађења смо ми створили, молекуле као што су полихлоровани бифенили (ПБ) које тела не могу да разложе. Они су убачени у дно пирамиде и плутају навише и тако се преносе на предаторе и на више предаторе. И радећи то они се акумулирају.
Now, to bring that home, I thought I'd invent a little game. We don't really have to play it; we can just think about it here. It's the Styrofoam and chocolate game. Imagine that when we got on this boat, we were all given two Styrofoam peanuts. Can't do much with them: Put them in your pocket. Suppose the rules are: every time you offer somebody a drink, you give them the drink, and you give them your Styrofoam peanuts too. What'll happen is that the Styrofoam peanuts will start moving through our society here, and they will accumulate in the drunkest, stingiest people. (Laughter) There's no mechanism in this game for them to go anywhere but into a bigger and bigger pile of indigestible Styrofoam peanuts. And that's exactly what happens with PDBs in this food pyramid: They accumulate into the top of it.
Да бих то дочарао, измислио сам малу игру. Не морамо да је играмо. Можемо само да размишљамо о њој. Игра се зове стиропор и чоколада. Замислите да су нам по уласку на овај брод свима дали две мале коцке стиропора. Не можете ништа више са њима да урадите него да их ставите у џеп. Јер правила су следећа: сваки пут када некоме понудите пиће дате му пиће и дате му и своје коцке од стиропора. Десиће се да ће коцкице стиропора почети да се крећу кроз наше друштво. Сакупиће се код најпијанијих и најшкртијих људи. (Смех) У овој игри не постоји никакав механизам који би их усмерио игде другде него у све већу и већу гомилу несваривих коцкица од стиропора. А управо то се догађа са полихлорованим бифенилима у овој пирамиди исхране. Сакупљају се при њеном врху.
Now suppose, instead of Styrofoam peanuts, we take these lovely little chocolates that we get and we had those instead. Well, some of us would be eating those chocolates instead of passing them around, and instead of accumulating, they will just pass into our group here and not accumulate in any one group because they're absorbed by us. And that's the difference between a PCB and, say, something natural like an omega-3, something we want out of the marine food chain.
А сада претпоставите да, уместо коцкица стиропора узмемо ове дивне чоколадице уместо стирoпора. Па, неки од нас би чоколадице јели уместо да их деле унаоколо. И уместо акумулације само ће прећи у нашу групу и неће се акумулирати ни у једној другој. Зато што смо их ми појели. У томе је разлика између полихлорованог бифенила и рецимо, нечег природног, као што је омега-3, нечега што стварно желимо из морског ланца исхране.
PCBs accumulate. We have great examples of that, unfortunately. PCBs accumulate in dolphins in Sarasota Bay, in Texas, in North Carolina. They get into the food chain. The dolphins eat the fish that have PCBs from the plankton, and those PCBs, being fat-soluble, accumulate in these dolphins. Now, a dolphin, mother dolphin, any dolphin -- there's only one way that a PCB can get out of a dolphin. And what's that? In mother's milk. Here's a diagram of the PCB load of dolphins in Sarasota Bay. Adult males: a huge load. Juveniles: a huge load. Females after their first calf is already weaned: a lower load. Those females, they're not trying to. Those females are passing the PCBs in the fat of their own mother's milk into their offspring, and their offspring don't survive. The death rate in these dolphins, for the first calf born of every female dolphin, is 60 to 80 percent. These mothers pump their first offspring full of this pollutant, and most of them die. Now, the mother then can go and reproduce, but what a terrible price to pay for the accumulation of this pollutant in these animals -- the death of the first-born calf.
Полихлоровани бифенили се акумулирају. Нажалост, за то имамо неке одличне примере. ПБ-и се акумулирају у делфинима у заливу Сарасота у Тексасу, у Северној Каролини такође. Стижу и до ланца исхране. Делфини једу рибу која је појела планктон пун полихлорованог бифенила, а ти бифенили су растворљиви у масти, и тако се акумулирају у делфинима. А делфин, мама делфин, или било који делфин - постоји само један начин да ПБ дође до делфина. А који је то начин? Мајчино млеко. Ево дијаграма који показује количину ПБ-а у делфинима залива Сарасота. Одрасли мужјаци имаји огромну количину. Младунци, огромну количину такође. Након што су подигле младунче, женке имају нешто мању количину. Те женке не желе намерно да пренесу полихлоровани бифенил. Оне га преносе у масноћи свог сопственог мајчиног млека на своје младунче. А младунчад не преживе. Смртна стопа код ових делфина, за свако прво рођено младунче женке делфина, је 60 - 80 %. Те мајке напуне своје прво младунче овим отровним састојцима. И већина тих младунаца умре. Мајке онда могу опет да се размножавају, али након што су платиле ову високу цену због акумулације загађења у тим животињама - а то је смрт првог младунчета.
There's another top predator in the ocean, it turns out. That top predator, of course, is us. And we also are eating meat that comes from some of these same places. This is whale meat that I photographed in a grocery store in Tokyo -- or is it? In fact, what we did a few years ago was learn how to smuggle a molecular biology lab into Tokyo and use it to genetically test the DNA out of whale meat samples and identify what they really were. And some of those whale meat samples were whale meat. Some of them were illegal whale meat, by the way. That's another story. But some of them were not whale meat at all. Even though they were labeled whale meat, they were dolphin meat. Some of them were dolphin liver. Some of them were dolphin blubber. And those dolphin parts had a huge load of PCBs, dioxins and heavy metals. And that huge load was passing into the people that ate this meat. It turns out that a lot of dolphins are being sold as meat in the whale meat market around the world. That's a tragedy for those populations, but it's also a tragedy for the people eating them because they don't know that that's toxic meat.
Испоставља се да у океану постоји још један важан грабљивац. Тај грабљивац који је на врху ланца исхране смо, наравно, ми. Ми једемо и месо које долази управо са неких од ових места. Ово је месо кита које сам сликао у продавници у Токиу - или можда и није? Пре неколико година смо научили како да прокријумчаримо лабораторију молекуларне биологије у Токио и искористимо је за генетичко тестирање ДНК из узорака меса кита да бисмо га заправо идентификовали и видели шта је. Неки од тих примерака су стварно били месо кита. Неки су, заправо били илегално месо кита. То је друга прича. Али неки уопште нису били месо кита. Иако је на етикетама било идентификовано као месо од кита, било је од делфина. Неки су били делфинова јетра. Неки делфиново масно ткиво. А ти делови делфина су били препуни токсичних полихлорованих бифенила, диоксина и тешких метала. Тај огроман товар токсичности је прелазио на људе који су то месо јели. Испоставља се да се на тржиштима меса кита широм света продају делфини замаскирани као месо кита. Трагедија за те популације делфина. Али исто тако и трагедија за људе који их једу јер не знају да је то месо токсично.
We had these data a few years ago. I remember sitting at my desk being about the only person in the world who knew that whale meat being sold in these markets was really dolphin meat, and it was toxic. It had two-to-three-to-400 times the toxic loads ever allowed by the EPA. And I remember there sitting at my desk thinking, "Well, I know this. This is a great scientific discovery," but it was so awful. And for the very first time in my scientific career, I broke scientific protocol, which is that you take the data and publish them in scientific journals and then begin to talk about them. We sent a very polite letter to the Minister of Health in Japan and simply pointed out that this is an intolerable situation, not for us, but for the people of Japan because mothers who may be breastfeeding, who may have young children, would be buying something that they thought was healthy, but it was really toxic. That led to a whole series of other campaigns in Japan, and I'm really proud to say that at this point, it's very difficult to buy anything in Japan that's labeled incorrectly, even though they're still selling whale meat, which I believe they shouldn't. But at least it's labeled correctly, and you're no longer going to be buying toxic dolphin meat instead.
Пре неколико година смо дoбили ове податке, сећам се да сам седео за столом и био отприлике једина особа на свету која је знала да је месо кита на тржиштима у ствари месо делфина, и да је токсично. Садржало је 200, 300 до 400 пута више количине токсина него што је то законом дозвољено. И сећам да сам тако седео за столом и размишљао, ”И, сад ово знам. Ово је огромно научно откриће.” Али било је толико грозно. И први пут сам у мојој научној каријери прекршио научна правило које налаже да се научни подаци објављују у научним журналима, и да се онда о њима дискутује. Послали смо јако љубазно писмо министру зравства у Јапану и једноставно му указали на то да је ово не само за нас, већ и за људе Јапана, ствар преко које се не може прећи. Јер би мајке које можда доје и које имају малу децу куповале нешто за шта мисле да је здраво, а у ствари је токсично. То је прузроковало читав низ кампања у Јапану. И заиста сам поносан што могу да кажем да је данас веома тешко купити нешто у Јапану што је нетачно обележено, мада још увек продају месо кита, чему се ја противим. Али барем је тачно обележено, и више нећете грешком куповати токсично месо делфина.
It isn't just there that this happens, but in a natural diet of some communities in the Canadian arctic and in the United States and in the European arctic, a natural diet of seals and whales leads to an accumulation of PCBs that have gathered up from all parts of the world and ended up in these women. These women have toxic breast milk. They cannot feed their offspring, their children, their breast milk because of the accumulation of these toxins in their food chain, in their part of the world's ocean pyramid. That means their immune systems are compromised. It means that their children's development can be compromised. And the world's attention on this over the last decade has reduced the problem for these women, not by changing the pyramid, but by changing what they particularly eat out of it. We've taken them out of their natural pyramid in order to solve this problem. That's a good thing for this particular acute problem, but it does nothing to solve the pyramid problem.
Ово се не догађа само тамо, већ и у природној исхрани неких друштава у канадским арктичким пределима, у САД-у, и у европској акртичкој обасти где природна исхрана која подразумева фоке и китове води до акумулације полихлорованих бифенила који су се сакупили са свих страна света и завршили у овим женама. Те жене имају токсично мајчино млеко. Не могу да хране своје потомке, своју децу сопственим млеком због акумулације токсина у ланцу исхране, у тим пределима океанске пирамиде. То значи да су њихови имунитети угрожени. Значи да развој њихове деце исто може бити угрожен. Пажња светске јавности уперена у ову ситуацију је током последње деценије учинила да се умањи проблем тим женама, не мењањем пирамиде, већ мањањем онога што оне једу. Извадили смо их из њихове природне пирамиде да бисмо решили овај проблем. То је добро за овај одређени, акутни проблем, али не решава проблем пирамиде.
There's other ways of breaking the pyramid. The pyramid, if we jam things in the bottom, can get backed up like a sewer line that's clogged. And if we jam nutrients, sewage, fertilizer in the base of that food pyramid, it can back up all through it. We end up with things we've heard about before: red tides, for example, which are blooms of toxic algae floating through the oceans causing neurological damage. We can also see blooms of bacteria, blooms of viruses in the ocean. These are two shots of a red tide coming on shore here and a bacteria in the genus vibrio, which includes the genus that has cholera in it. How many people have seen a "beach closed" sign? Why does that happen? It happens because we have jammed so much into the base of the natural ocean pyramid that these bacteria clog it up and overfill onto our beaches. Often what jams us up is sewage.
Постоје другачији начини за разбијање пирамиде. Ако нагурамо ствари у њено дно, пирамида може да се заглави као запушена канализациона цев. А ако нагурамо хранљиве материје, отпадне воде из канализације и вештачко ђубриво у дно те пирамиде, она се може заглавити. И онда завршимо са већ познатим стварима: црвене токсичне плиме на пример, које су у ствари цветање токсичних алги које плутају кроз океане стварајући неуролошка оштећења. Можемо такође имати и цветање бактерија, цветање вируса у океану. Ово су два снимка црвене плиме која се приближава обали и бактерије рода ”вибрио”, којој припада и врста бактерије која преноси колеру. Колико вас је видело знак ”плажа је затворена”? Шта је узрок томе? Дешава се зато што смо нагурали толико ствари у саму основу природне пирамиде океана да је те бактерије запуше, а онда преплаве наше плаже. Често нас запуши и канализација.
Now how many of you have ever gone to a state park or a national park where you had a big sign at the front saying, "Closed because human sewage is so far over this park that you can't use it"? Not very often. We wouldn't tolerate that. We wouldn't tolerate our parks being swamped by human sewage, but beaches are closed a lot in our country. They're closed more and more and more all around the world for the same reason, and I believe we shouldn't tolerate that either. It's not just a question of cleanliness; it's also a question of how those organisms then turn into human disease. These vibrios, these bacteria, can actually infect people. They can go into your skin and create skin infections.
Колико је вас отишло у национални парк и видело велики знак на улазу који каже: ”Затворено зато што су људске фекалије толико преплавиле парк да не можете да га посетите”? Не баш често. Ми то не бисмо толерисали. Не бисмо толерисали да су наши паркови преплављени људским фекалијама. Али плаже се у нашој земљи (САД) доста затварају. А све се више и више затрварају и широм света из истог разлога. Ја сматрам да ни то не би требло да толеришемо. Не ради се само о чистоћи. Ради се и о томе како се ти организми после претворе у људске болести. Те вибрио бактерије заправо могу да заразе људе. Могу да вам уђу под кожу и изазову кожне инфекције.
This is a graph from NOAA's ocean and human health initiative, showing the rise of the infections by vibrio in people over the last few years. Surfers, for example, know this incredibly. And if you can see on some surfing sites, in fact, not only do you see what the waves are like or what the weather's like, but on some surf rider sites, you see a little flashing poo alert. That means that the beach might have great waves, but it's a dangerous place for surfers to be because they can carry with them, even after a great day of surfing, this legacy of an infection that might take a very long time to solve. Some of these infections are actually carrying antibiotic resistance genes now, and that makes them even more difficult.
Ово је графикон из програма о здрављу океана и човечанства, који показује пораст инфекција код људи изазваних вибрио бактеријом у протеклих неколико година. Сурфери су, на пример, посебно упознати са овим. На неким местима за сурфовање не само да можете да видите обавештења о томе какви су таласи или какво је време, већ можете видети и упозорења о мало плутајуће каке. То значи да плажа можда има велике таласе, који су опасни за сурфере да у њима буду због тога што на себи могу понети, чак и после одличног дана сурфовања, ову познату инфекцију за чије излечење је потребно много времена. Неке од ових инфекција заправо носе гене који су отпорни на антибиотике. А то их чини још отпорнијим.
These same infections create harmful algal blooms. Those blooms are generating other kinds of chemicals. This is just a simple list of some of the types of poisons that come out of these harmful algal blooms: shellfish poisoning,fish ciguatera, diarrheic shellfish poisoning -- you don't want to know about that -- neurotoxic shellfish poisoning, paralytic shellfish poisoning. These are things that are getting into our food chain because of these blooms. Rita Calwell very famously traced a very interesting story of cholera into human communities, brought there, not by a normal human vector, but by a marine vector, this copepod. Copepods are small crustaceans. They're a tiny fraction of an inch long, and they can carry on their little legs some of the cholera bacteria that then leads to human disease. That has sparked cholera epidemics in ports along the world and has led to increased concentration on trying to make sure shipping doesn't move these vectors of cholera around the world.
Исте те инфекције стварају она штетна токсична цветања алги. Та цветања затим производе друге врсте хемикалија. Ово је само једноставна листа неких од отрова који настају из тих штетних цветања алги: тровање шкољкама, тровање рибом, тровање шкољкама које изазива дијареју - боље да вам о томе не причам - неуротоксична и паралитична тровања шкољкама. То су ствари које доспевају у наш ланац исхране због тих цветања. Рита Калвел је успешно пратила веома занимљиву причу колере у људским заједницама, донету тамо, не нормалним, људским путем, већ путем морског организма, овог копепода. Копеподи су мали зглавкари. Они су сићушна створења дуга свега 2,5 цм. А на својим малим ногама могу да носе неке од бактерија колере које онда доводе до људских обољења. То је изазвало епидемију колере у лукама широм света и довело до повећаног труда да покушамо да се осигурамо да шпедиција не преноси колеру на овај начин широм света.
So what do you do? We have major problems in disrupted ecosystem flow that the pyramid may not be working so well, that the flow from the base up into it is being blocked and clogged. What do you do when you have this sort of disrupted flow? Well, there's a bunch of things you could do. You could call Joe the Plumber, for example. And he could come in and fix the flow. But in fact, if you look around the world, not only are there hope spots for where we may be able to fix problems, there have been places where problems have been fixed, where people have come to grips with these issues and begun to turn them around. Monterey is one of those.
Дакле шта можете да урадите? Имамо огромне проблеме у токовима поремећених екосистема где пирамида можда и не функционише добро, где нешто блокира и запушава проток из основе ка врху пирамиде. Шта радите када имате ову врсту поремећеног протока? Па, постоји гомила ствари које можете урадити. Можете на пример звати Багеристу Џоа. Он би могао да дође и да поправи проток. Али, ако заправо погледате унаоколо по свету, не само да постоје места наде где можда можемо да поправимо проблеме, већ постоје и места где су проблеми решени, где су се људи суочили са овим проблемима и почели да их решавају. Монтереј је један од њих.
I started out showing how much we had distressed the Monterey Bay ecosystem with pollution and the canning industry and all of the attendant problems. In 1932, that's the picture. In 2009, the picture is dramatically different. The canneries are gone. The pollution has abated. But there's a greater sense here that what the individual communities need is working ecosystems. They need a functioning pyramid from the base all the way to the top. And that pyramid in Monterey, right now, because of the efforts of a lot of different people, is functioning better than it's ever functioned for the last 150 years.
Почео сам тако што сам показао колико смо штете нанели екосистему Монтереј залива са загађењем и индустријом конзервисања и свих проблема који су из тога уследили. Ова слика је из 1932. Слика из 2009. је значајно другачија. Постројења за конзервисање више нема. Загађење је престало. Али овде постоји већи осећај да оно што је потребно друштвеним заједницама су функционални екосистеми. Неопходна им је функционална пирамида од основе до врха. А тренутно, та пирамида у Монтереју функционише боље него икада у последњих 150 година захваљујући труду много различитих људи.
It didn't happen accidentally. It happened because many people put their time and effort and their pioneering spirit into this. On the left there, Julia Platt, the mayor of my little hometown in Pacific Grove. At 74 years old, became mayor because something had to be done to protect the ocean. In 1931, she produced California's first community-based marine protected area, right next to the biggest polluting cannery, because Julia knew that when the canneries eventually were gone, the ocean needed a place to grow from, that the ocean needed a place to spark a seed, and she wanted to provide that seed.
То се није случајно догодило. Догодило се зато што су људи уложили време и труд и свој дух у то. Са леве стране овде је Џулија Плат, градоначелник мог родног града у Пацифик Грову. Постала је градоначелник са 74 године старости зато што је нешто морало да се преузме да би се океан заштитио. 1931. она је створила прву заштићену морску област базирану на иницијативи друштвене заједнице, баш поред највећег загађивача - фабрке за конзервисање, јер Џулија је знала да ће једном када те фабрике за конзервисање буду затворене океану бити потребно место са кога да почне да расте, и са кога да поново посеје семе. А она је желела да обезбеди то семе.
Other people, like David Packard and Julie Packard, who were instrumental in producing the Monterey Bay aquarium to lock into people's notion that the ocean and the health of the ocean ecosystem were just as important to the economy of this area as eating the ecosystem would be. That change in thinking has led to a dramatic shift, not only in the fortunes of Monterey Bay, but other places around the world.
Други људи, као што су Дејвид и Џули Пакард, који су били најважнији за отварање Монтереј Беј акваријума, и за то да људе увере да су океан и здравље његовог екосистема исто толико важни за економију тог региона колико и могућност да се тим екосистемом хранимо. Та промена у начину размишљања је довела до важног помака не само за судбину Монтереј залива, већ и других области широм света.
Well, I want to leave you with the thought that what we're really trying to do here is protect this ocean pyramid, and that ocean pyramid connects to our own pyramid of life. It's an ocean planet, and we think of ourselves as a terrestrial species, but the pyramid of life in the ocean and our own lives on land are intricately connected. And it's only through having the ocean being healthy that we can remain healthy ourselves.
Желим да вас оставим са мишљу да оно што стварно покушавамо да урадимо овде је да заштитимо пирамиду океана. А она је повезана са нашом пирамидом живота. Наша планета је у ствари океанска, а ми себе сматрамо копненом врстом. Али пирамида живота у океану и наши сопствени животи на копну су комплексно повезани. А само ако нам је океан здрав и ми можемо да останемо здрави.
Thank you very much.
Хвала вам пуно.
(Applause)
(Аплауз)