I run a design studio in New York. Every seven years, I close it for one year to pursue some little experiments, things that are always difficult to accomplish during the regular working year. In that year, we are not available for any of our clients. We are totally closed. And as you can imagine, it is a lovely and very energetic time.
Раководам со студио за дизајн во Њу Јорк. Секои седум години го затворам на една година за да изведам некои мали експерименти, работи кои е тешко да се завршат за време на регуларната работна година. Во таа година ние не сме достапни за било кој наш клиент. Комплетно затвораме. И како што може да замислите, тоа е убав период исполнет со енергија.
I originally had opened the studio in New York to combine my two loves, music and design. And we created videos and packaging for many musicians that you know, and for even more that you've never heard of. As I realized, just like with many many things in my life that I actually love, I adapt to it. And I get, over time, bored by them. And for sure, in our case, our work started to look the same. You see here a glass eye in a die cut of a book. Quite the similar idea, then, a perfume packaged in a book, in a die cut. So I decided to close it down for one year.
На почетокот го отворив студиото во Њу Јорк за да ги спојам моите две љубови, музиката и дизајнот. И креиравме видеа и пакувања за многу мизичари кои ги познавате. Па и за такви за кои не сте чуле. Сфатив дека, како и со другите работи во животот што ги сакав, се навикнав на нив. И со време, ми станаа здодевни. И се разбира, во нашиот случај, она што го правевме личеше едно на друго. Гледате тука стаклено око во вдлабнување на книга. Идејата се повторува потоа и со спакуван парфем во вдлабнување на книга. Затоа одлучив да го затвориме студиото на една година.
Also is the knowledge that right now we spend about in the first 25 years of our lives learning, then there is another 40 years that's really reserved for working. And then tacked on at the end of it are about 15 years for retirement. And I thought it might be helpful to basically cut off five of those retirement years and intersperse them in between those working years. (Applause) That's clearly enjoyable for myself. But probably even more important is that the work that comes out of these years flows back into the company and into society at large, rather than just benefiting a grandchild or two.
Исто така, знаеме дека сега трошиме околу 25 години од нашиот живот во учење. Потоа имаме околу 40 години резервирани за работење. И потоа продолжуваме со уште околу 15 години пензија. И, си помислив дека може да е добро едноставно да земеме пет години од пензијата и да ги распределиме помеѓу годините од работниот век. (Аплауз) Секако тоа беше уживање за мене. Но можеби уште поважно е тоа дека делата што произлегоа од овие години се слеваат назад во компанијата, и во општеството пошироко, наместо да се во полза само на едно или две внучиња.
There is a fellow TEDster who spoke two years ago, Jonathan Haidt, who defined his work into three different levels. And they rang very true for me. I can see my work as a job. I do it for money. I likely already look forward to the weekend on Thursdays. And I probably will need a hobby as a leveling mechanism. In a career I'm definitely more engaged. But at the same time, there will be periods when I think is all that really hard work really worth my while? While in the third one, in the calling, very much likely I would do it also if I wouldn't be financially compensated for it.
Пријателот ТЕДовец кој зборуваше пред две години, Џонатан Хајт, кој ја дефинираше својата работа на три различни нивоа. За мене тоа звучи многу прифатливо. Она што го правам го гледам како работа. Го правам тоа за пари. Веројатно веќе почнувам да мислам на викендот уште од четврток. И веројатно ќе ми треба хоби како механизам за наоѓање баланс. Во кариерата сум дефинитивно повеќе ангажиран Но во исто време ќе има периоди кога ќе мислам дали целата оваа напорна работа вреди за „изгубеното“ време. Додека во третиот, во професијата сосема веројатно дека би го правел така дури и кога би немал финансиска компанзација за тоа.
I am not a religious person myself, but I did look for nature. I had spent my first sabbatical in New York City. Looked for something different for the second one. Europe and the U.S. didn't really feel enticing because I knew them too well. So Asia it was. The most beautiful landscapes I had seen in Asia were Sri Lanka and Bali. Sri Lanka still had the civil war going on, so Bali it was. It's a wonderful, very craft-oriented society.
Јас не сум религиозна личност, но ја набљудувам природата. Мојата прва слободна година ја поминав во Њу Јорк. Но, барав нешто поинакво за втората. Европа и Америка не ми изгледаа многу привлечни затоа што ги познавав многу добро, Значи Азија беше изборот. Најубавите пејсажи кои ги имав видено во Азија беа во Шри Ланка и Бали. Во Шри Ланка сеуште имаше граѓанска војна. И, го избрав Бали. Тоа е прекрасно, многу занаетчиски ориентирано општество.
I arrived there in September 2008, and pretty much started to work right away. There is wonderful inspiration coming from the area itself. However the first thing that I needed was mosquito repellent typography because they were definitely around heavily. And then I needed some sort of way to be able to get back to all the wild dogs that surround my house, and attacked me during my morning walks. So we created this series of 99 portraits on tee shirts. Every single dog on one tee shirt. As a little retaliation with a just ever so slightly menacing message (Laughter) on the back of the shirt. (Laughter)
Таму пристигнав во Септември 2008-ма, и скоро веднаш почнав да работам. Прекрасна инспирација доаѓа од самата околина. Но прва работа која ми требаше беше типографија против комарци бидејќи навистина ги имаше премногу. А потоа ми требаше некој начин да се вратам на сите диви кучиња кои ми ја опкружуваа куќата и ме напаѓаа за време на моите утрински прошетки. Така ја направивме оваа серија од 99 портрети на маици. Различно куче на секоја маица. Како мала одмазда со една малку заканувачка порака (Смеа) на позадината на маицата. (Толку многу кучиња - толку малку рецепти!) (Смеа)
Just before I left New York I decided I could actually renovate my studio. And then just leave it all to them. And I don't have to do anything. So I looked for furniture. And it turned out that all the furniture that I really liked, I couldn't afford. And all the stuff I could afford, I didn't like. So one of the things that we pursued in Bali was pieces of furniture. This one, of course, still works with the wild dogs. It's not quite finished yet. And I think by the time this lamp came about, (Laughter) I had finally made peace with those dogs. (Laughter)
Пред да го напуштам Њу Јорк мислев дека треба да го реновирам студиото. А потоа да им го оставам. и да не правам ништо. Побарав мебел. И, се испостави дека мебелот што навистина ми се допаѓаше, беше прескап. А она што можев да го купам - не ми се допаѓаше. Така една од работите ки ги баравме на Бали беа парчиња мебел. Ова секако, сеуште има врска со дивите кучиња. Тоа сеуште не го завршив. И мислам дека откако ја најдов оваа лампа, (Смеа) конечно склучив мир со кучињата. (Смеа)
Then there is a coffee table. I also did a coffee table. It's called Be Here Now. It includes 330 compasses. And we had custom espresso cups made that hide a magnet inside, and make those compasses go crazy, always centering on them. Then this is a fairly talkative, verbose kind of chair. I also started meditating for the first time in my life in Bali. And at the same time, I'm extremely aware how boring it is to hear about other people's happinesses. So I will not really go too far into it.
Потоа има една масичка. И јас направив масичка. Се вика: "Биди тука сега." Се состои од 330 компаси. И имаме и посебно изработени шољи за еспресо во кои е скриен магнет, кој ги излудува компасите, секогаш кога ќе биде над нив. Потоа овој говорлив, зборлест тип на столица. Исто така, на Бали за првпат во животот започнав да медитирам. А во истовреме, многу ми е јасно колку е досадно да слушаш за среќата на другите луѓе. Затоа нема да навлегувам премногу во тоа.
Many of you will know this TEDster, Danny Gilbert, whose book, actually, I got it through the TED book club. I think it took me four years to finally read it, while on sabbatical. And I was pleased to see that he actually wrote the book while he was on sabbatical. And I'll show you a couple of people that did well by pursuing sabbaticals.
Многумина од вас ќе го препознаат овој ТЕДовец Дени Гилберт, чија книга, всушност, ја добив преку ТЕД клубот на книги. Мислам дека ми беа потребни четири години за конечно да ја дочитам, додека имав слободна година (сабатикал). И ми беше драго да видам дека тој всушност ја напишал книгата додека самиот имал сабатикал. Ќе ви покажам неколку луѓе кои добро го искористиле својот сабатикал.
This is Ferran Adria. Many people think he is right now the best chef in the world with his restaurant north of Barcelona, El Bulli. His restaurant is open seven months every year. He closes it down for five months to experiment with a full kitchen staff. His latest numbers are fairly impressive. He can seat, throughout the year, he can seat 8,000 people. And he has 2.2 million requests for reservations.
Ова е Фернан Адриа. Многумина мислат дека тој е најдобриот готвач во светот со своите ресторани северно од Барцелона, елБули. Неговиот ресторант е отворен седум месеци во годината. Тој затвора по пет месеци за да експериментира со целиот тим. Неговите последни бројки се навистина импресивни. Може да угости, во текот на годината, може да угости 8,000 луѓе. А има 2,2 милиони барања за резервации.
If I look at my cycle, seven years, one year sabbatical, it's 12.5 percent of my time. And if I look at companies that are actually more successful than mine, 3M since the 1930s is giving all their engineers 15 percent to pursue whatever they want. There is some good successes. Scotch tape came out of this program, as well as Art Fry developed sticky notes from during his personal time for 3M. Google, of course, very famously gives 20 percent for their software engineers to pursue their own personal projects.
Ако погледнам во мојот циклус, седум години па една година сабатикал, тоа е 12.5 проценти од моето време, И ако погледнам во компаниите кои се поуспешни од мојата, компанијата 3М, уште од 1930г. им дава на своите инженери 15 проценти од времето да го користат како што сакаат. Имаа добар успех. Скоч лентите произлегоа од оваа програма, а Арт Фрај ги направи лепливите ливчиња за забелешки во тоа време во 3М. Гугл, се разбира, многу познат дава 20 проценти од времето на своите инженери да го користат за сопствени проекти.
Anybody in here has actually ever conducted a sabbatical? That's about five percent of everybody. So I'm not sure if you saw your neighbor putting their hand up. Talk to them about if it was successful or not. I've found that finding out about what I'm going to like in the future, my very best way is to talk to people who have actually done it much better than myself envisioning it.
Дали некој тука користел сабатикал? Ова е околу 5 проценти од присутните. Па не сум сигурен дали видовте некој околу вас да крене рака. Разговарајте со нив, дали им бил успешен или не. Јас открив дека за да откријам што ќе ми се допаѓа во иднина, најдобро е да зборувам со луѓето кои веќе тоа го направиле - многу подобро отколку јас да замислувам.
When I had the idea of doing one, the process was I made the decision and I put it into my daily planner book. And then I told as many, many people as I possibly could about it so that there was no way that I could chicken out later on. (Laughter)
Кога добив идеја да направам еден сабатикал, одлучив и тоа го ставив во мојот планер. Потоа кажував за ова на што повеќе луѓе за да неможам после кукавички да се откажам. (Смеа)
In the beginning, on the first sabbatical, it was rather disastrous. I had thought that I should do this without any plan, that this vacuum of time somehow would be wonderful and enticing for idea generation. It was not. I just, without a plan, I just reacted to little requests, not work requests, those I all said no to, but other little requests. Sending mail to Japanese design magazines and things like that. So I became my own intern. (Laughter)
На почетокот, на првиот сабатикал, беше катастрофално. Мислев дека тоа можам да го направам без никаков план, дека тој временски вакуум некако ќе биде прекрасен и привлечен за генерирање нови идеи. Но не беше. Јас само реагирав, без план, само реагирав на ситни барања, не во врска со работата, на тие им реков не, туку обични ситни барања. Праќање меил до јапонски магазин за дизајн и такви слични нешта. Така си станав стажист сам на себе. (Смеа)
And I very quickly made a list of the things I was interested in, put them in a hierarchy, divided them into chunks of time and then made a plan, very much like in grade school. What does it say here? Monday, 8 to 9: story writing; 9 to 10: future thinking. Was not very successful. And so on and so forth. And that actually, specifically as a starting point of the first sabbatical, worked really well for me. What came out of it? I really got close to design again. I had fun. Financially, seen over the long term, it was actually successful. Because of the improved quality, we could ask for higher prices.
И многу брзо направив листа на работи кои ме интересираа, ги подредив по хиерархија, ги поделив во временски периоди и потоа направив план, многу слично како за на училиште. Што пишуваше во планот? Понеделник од осум до девет: пишување стории. Девет до десет: размислување за иднината. Не беше некој успех. И така натаму и така натаму. И тоа всушност, посебно како почетна точка на првиот сабатикал, испадна добро за мене. Што произлезе од тоа? Повторно бев навистина блиску до дизајнот. Се забавував. Финансиски, гледано во подолг период, всушност беше успешно. Заради подобрениот квалитет, можевме да ги зголемиме цените.
And probably most importantly, basically everything we've done in the seven years following the first sabbatical came out of thinking of that one single year. And I'll show you a couple of projects that came out of the seven years following that sabbatical. One of the strands of thinking I was involved in was that sameness is so incredibly overrated. This whole idea that everything needs to be exactly the same works for a very very few strand of companies, and not for everybody else.
И веројатно, најверојатно, во основа се што направивме во следните седум години по првиот сабатикал дојде од она што го размислувавме во една единствена година. Ќе ви покажам неколку проекти кои произлегоа од седумте години по тој сабатикал. Еден од аспектите на размислување беше тоа дека едноличноста е неверојатно преценета. Целата таа идеја дека се треба да биде потполно исто функционира за многу малку компании, а воопшто не за сите.
We were asked to design an identity for Casa da Musica, the Rem Koolhaas-built music center in Porto, in Portugal. And even though I desired to do an identity that doesn't use the architecture, I failed at that. And mostly also because I realized out of a Rem Koolhaas presentation to the city of Porto, where he talked about a conglomeration of various layers of meaning. Which I understood after I translated it from architecture speech in to regular English, basically as logo making. And I understood that the building itself was a logo.
Од нас се бараше да дизајнираме идентитет за "Casa de Musica", изградена од Рем Колхас во Порто, Португалија. И иако посакував да креирам идентитет кој не користи архитектура, не успеав во тоа. И уште повеќе затоа што сфатив од презентацијата на Рем Колхас на градот Порто каде тој зборуваше за конгломерат од различни слоеви на значење. Она што го разбрав откако го преведов од јазикот на архитектурата во обичен англиски, во основа како правење лого. И сфатив дека самата зграда беше лого.
So then it became quite easy. We put a mask on it, looked at it deep down in the ground, checked it out from all sides, west, north, south, east, top and bottom. Colored them in a very particular way by having a friend of mine write a piece of software, the Casa da Musica Logo Generator. That's connected to a scanner. You put any image in there, like that Beethoven image. And the software, in a second, will give you the Casa da Musica Beethoven logo. Which, when you actually have to design a Beethoven poster, comes in handy, because the visual information of the logo and the actual poster is exactly the same.
Тогаш се стана многу лесно. Ставивме маска на него, гледавме длабоко во неговата основа, го проверивме од сите страни, запад, север, југ, исток, од горе и од долу. Ги боевме на посебен начин со софтвер што го направи еден мој пријател, - "Casa de Musica" Лого Генератор. Софтверот е поврзан со скенер. Ставате некоја слика на скенерот, како оваа слика на Бетовен. И софтверот, за секунда, ќе ви направи "Casa de Musica" - Бетовен лого, Ова, кога ке треба да направите Бетовен постер, се покажува многу корисно, затоа што визуелната информација на логото и на постерот е потполно иста.
So it will always fit together, conceptually, of course. If Zappa's music is performed, it gets its own logo. Or Philip Glass or Lou Reed or the Chemical Brothers, who all performed there, get their own Casa da Musica logo. It works the same internally with the president or the musical director, whose Casa da Musica portraits wind up on their business cards. There is a full-blown orchestra living inside the building. It has a more transparent identity. The truck they go on tour with. Or there's a smaller contemporary orchestra, 12 people that remixes its own title.
Така се ке си одговара заедно, концепциски, се разбира. Ако се изведува музика од Запа, си добива свое лого. Или Филип Глас, или Лу Рид или Кемикал Брадерс кои што сите настапуваа таму, добија свое сопствено "Casa de Musica" лого. Ова функционира и интерно, со претседателот или музичкиот директор, чии "Casa de Musica" портрети завршуваат на нивните визит карти. Има цел комплетен оркестар кој живее во зградата. Тој има потранспарентен идентитет. Камионот со кој одат на турнеи. Или има и помал современ оркестар, 12 луѓе кои прават ремикс од името на оркестарот.
And one of the handy things that came about was that you could take the logo type and create advertising out of it. Like this Donna Toney poster, or Chopin, or Mozart, or La Monte Young. You can take the shape and make typography out of it. You can grow it underneath the skin. You can have a poster for a family event in front of the house, or a rave underneath the house or a weekly program, as well as educational services.
И една корисна работа која произлезе од ова беше тоа што, можеш да го земеш логото и да креираш реклама од него. Како овој постер за Дона Тони, или Шопен или Моцарт или Ла Монти Јанг. Може да ја земете формата и да направите типографија од неа. Може да ја ставите под кожата. Може да имате постер за некој семеен собир пред куќата, или забава под куќата, или неделна програма како и образовни сервиси.
Second insight. So far, until that point I had been mostly involved or used the language of design for promotional purposes, which was fine with me. On one hand I have nothing against selling. My parents are both salespeople. But I did feel that I spent so much time learning this language, why do I only promote with it? There must be something else. And the whole series of work came out of it. Some of you might have seen it. I showed some of it at earlier TEDs before, under the title "Things I've Learned in My Life So Far." I'll just show two now.
Второ согледување. До сега, до точката до која бев воглавно вклучен или го користев јазикот на дизајнот за промотивни цели, што беше во ред за мене. Од една страна немам ништо против продавање. Моите родители, и двајцата, работат во продажба. Но почувствував дека трошам премногу време учејќи го овој јазик, зошто промовирам само со него? Мора да има и нешто друго. И цела серија работи произлегоа од тоа. Некој од вас можеби го видел ова. Покажував нешто од ова претходно на ТЕД, под наслов "Работи кои ги научив во мојот живот до сега". Сега ќе ви покажам само две.
This is a whole wall of bananas at different ripenesses on the opening day in this gallery in New York. It says, "Self-confidence produces fine results." This is after a week. After two weeks, three weeks, four weeks, five weeks. And you see the self confidence almost comes back, but not quite. These are some pictures visitors sent to me. (Laughter)
Ова е ѕид од банани на различна зрелост на денот на отворање во оваа галерија во Њу Јорк. Вели, "Самодовербата продуцира убави резултати." Ова е после една недела. После две недели, три недели, четири недели, пет недели. И гледате самодовербата скоро се враќа, но не сосема. Ова се некои слики кои посетителите ми ги пратија. (Смеа)
And then the city of Amsterdam gave us a plaza and asked us to do something. We used the stone plates as a grid for our little piece. We got 250,000 coins from the central bank, at different darknesses. So we got brand new ones, shiny ones, medium ones, and very old, dark ones. And with the help of 100 volunteers, over a week, created this fairly floral typography that spelled, "Obsessions make my life worse and my work better."
И градот Амстердам ни даде плоштад да направиме нешто. Користевме камени плочи како мрежа за нашето мало дело. Добивме 250 илјади парички од централната банка, со различна потемнетост. Така добивме сосема нови, што светеа, средни, и многу стари најтемни. И со помошта на 100 волонтери, за една недела, беше креирана оваа прилично цветна типогафија која што вели, "Опсесијата ми го прави животот полош а работата подобар."
And the idea of course was to make the type so precious that as an audience you would be in between, "Should I really take as much money as I can? Or should I leave the piece intact as it is right now?" While we built all this up during that week, with the 100 volunteers, a good number of the neighbors surrounding the plaza got very close to it and quite loved it. So when it was finally done, and in the first night a guy came with big plastic bags and scooped up as many coins as he could possibly carry, one of the neighbors called the police.
Идејата се разбира беше да го направиме натписот толку прецизен така да како публика би се мислеле помеѓу, "Дали да земам пари онолку колку можам? Или да го оставам делото онакво какво што е сега?" Додека го правевме ова во текот на таа недела, со сто волонтери, добар број од соседите кои го окружуваа плоштадот се зближија со делото и го сакаа. Кога беше целосно завршено, во првата ноќ, дојде човек со големи пластични кеси и собра парички колку што можеше да носи, па еден од соседите повика полиција.
And the Amsterdam police in all their wisdom, came, saw, and they wanted to protect the artwork. And they swept it all up and put it into custody at police headquarters. (Laughter) I think you see, you see them sweeping. You see them sweeping right here. That's the police, getting rid of it all. So after eight hours that's pretty much all that was left of the whole thing. (Laughter)
И Амстердамската полиција со целата своја мудрост, дојде, виде, и реши да го заштити делото. Го исчистија и го ставија во притвор во полициска станица. (Смеа) Мислам дека видовте, видовте како метат. Еве може да ги видите како метат. Тоа е полицијата, се ослободува од сето тоа. Така, после 8 часа ова е скоро се што остана од целата работа. (Смеа)
We are also working on the start of a bigger project in Bali. It's a movie about happiness. And here we asked some nearby pigs to do the titles for us. They weren't quite slick enough. So we asked the goose to do it again, and hoped she would do somehow, a more elegant or pretty job. And I think she overdid it. Just a bit too ornamental. And my studio is very close to the monkey forest. And the monkeys in that monkey forest looked, actually, fairly happy. So we asked those guys to do it again. They did a fine job, but had a couple of readability problems. So of course whatever you don't really do yourself doesn't really get done properly.
Исто така работиме на стартување еден поголем проект во Бали. Тоа е филм за среќата. И тука замоливме неколку прасиња да ни ги направат насловите. Со нив не одеше се глатко. Затоа ја замоливме гуската да го направи повторно, со надеж дека ќе успее некако, поелегантна и поубава работа. И мислам дека и претера. Малку поукрасено од колку што треба. Моето студио е блиску до шумата со мајмуни. И мајмуните во мајмунската шума изгледаа, всушност, доста среќни. Па ги замоливме овие момци да го направат повторно. Тие направија добра работа, но имаа неколку проблеми со читливоста. Па се разбира што и да е, ако не го направиш сам нема да биде направено како што треба.
That film we'll be working on for the next two years. So it's going to be a while. And of course you might think that doing a film on happiness might not really be worthwhile. Then you can of course always go and see this guy.
На овој филм ќе работиме во наредните две години. Значи ќе потрае уште некое време. И се разбира ќе помислите дека правење филм за среќата може да не е исплатливо, па тогаш можете секогаш да одите и да го видите ова момче.
Video: (Laughter) And I'm happy I'm alive. I'm happy I'm alive. I'm happy I'm alive.
Видео: (Смеа) И среќен сум што сум жив. Среќен сум што сум жив. Среќен сум што сум жив.
Stefan Sagmeister: Thank you. (Applause)
Стефан Самајстер: Ви благодарам. (Аплауз)