Thank you very much.
Ви благодарам многу
I moved to America 12 years ago with my wife Terry and our two kids. Actually, truthfully, we moved to Los Angeles --
Се преселив во Америка пред 12 години со сопругата Тери и нашите две деца. Всушност, се преселивме во Лос Анџелес
(Laughter)
(смеа)
thinking we were moving to America, but anyway --
мислевме дека се селиме во Америка, ама...
(Laughter)
(смеа)
It's a short plane ride from Los Angeles to America.
Со авион брзо се стига од Лос Анџелес до Америка.
(Laughter)
(смеа)
I got here 12 years ago, and when I got here, I was told various things, like, "Americans don't get irony."
Стигнав тука пред 12 години. и кога стигнав тука, слушнав разни работи, како на пример: „Американците не сфаќаат иронија“.
(Laughter)
(смеа)
Have you come across this idea? It's not true. I've traveled the whole length and breadth of this country. I have found no evidence that Americans don't get irony. It's one of those cultural myths, like, "The British are reserved."
Сте помислиле некогаш на ова? Тоа не е точно. Ја имам пропатувано земјава од крај до крај и не сум нашол доказ дека не сфаќаат иронија. Ова е еден од оние културолошки митови како и: „Британците се воздржани луѓе“.
(Laughter)
(смеа)
I don't know why people think this. We've invaded every country we've encountered.
Не знам зошто луѓето го мислат ова. Ја имаме окупирано секоја земја на која сме наишле.
(Laughter)
(смеа)
But it's not true Americans don't get irony, but I just want you to know that that's what people are saying about you behind your back. You know, so when you leave living rooms in Europe, people say, thankfully, nobody was ironic in your presence.
Не е вистина дека не разбирате иронија, сакам само да си знаете што зборуваат луѓето за вас, позади ваш грб. Кога сте во Европа луѓето си велат, добро е, никој не беше ироничен.
(Laughter)
(смеа)
But I knew that Americans get irony when I came across that legislation, "No Child Left Behind."
Сфатив дека Американците капираат иронија кога слушнав за легислативата „Ниедно дете нема да биде изоставено“.
(Laughter)
(смеа)
Because whoever thought of that title gets irony.
Зошто, кој и да го смислил тој наслов, капира иронија.
(Laughter)
(смеа)
Don't they?
Нели?
(Applause)
(аплауз)
Because it's leaving millions of children behind. Now I can see that's not a very attractive name for legislation: "Millions of Children Left Behind." I can see that. What's the plan? We propose to leave millions of children behind, and here's how it's going to work.
Затоа што милиони деца се изоставени. Ама тоа не е добар наслов: „Милиони деца кои не се опфатени“. Тоа ми е јасно. Што е планот? Предлагаме да изостават милиони деца и тоа изгледа вака.
And it's working beautifully.
И одлично функционира.
(Laughter)
(смеа)
In some parts of the country, 60 percent of kids drop out of high school. In the Native American communities, it's 80 percent of kids. If we halved that number, one estimate is it would create a net gain to the U.S. economy over 10 years, of nearly a trillion dollars. From an economic point of view, this is good math, isn't it, that we should do this? It actually costs an enormous amount to mop up the damage from the dropout crisis.
Во делови од земјата, 60% од децата се откажуваат од средно. Во заедниците со домородно население, бројката е 80%. Ако го преполовиме овој број, тоа би значело нето придобивка за американската економија од трилион долари за 10 години. Од економска гледна точка ова е добра математика, нели? И треба да го направиме? Всушност, чини огромни суми да се поправи штетата од кризата од напуштање на образованието.
But the dropout crisis is just the tip of an iceberg. What it doesn't count are all the kids who are in school but being disengaged from it, who don't enjoy it, who don't get any real benefit from it.
Ова е само врвот од сантата мраз. Она што не го броиме се сите деца кои остануваат во училиште но, вистински не се вклучуваат, не уживаат, не гледаат никаква вистинска придобивка од училиштето.
And the reason is not that we're not spending enough money. America spends more money on education than most other countries. Class sizes are smaller than in many countries. And there are hundreds of initiatives every year to try and improve education. The trouble is, it's all going in the wrong direction. There are three principles on which human life flourishes, and they are contradicted by the culture of education under which most teachers have to labor and most students have to endure.
А, причината за ова не е дека не вложуваме доволно. Америка троши на образование повеќе од другите земји. Паралелките се помали споредено со многу други земји. И имаме стотици иницијативи секоја година обидувајќи се да го подобриме образованието. Проблемот е што сѐ оди во погрешен правец. Постојат 3 принципи врз кои може да цути човечкиот живот, а тие се спротивни на културата на образованието во која наставниците работат и повеќето ученици треба да издржат.
The first is this, that human beings are naturally different and diverse. Can I ask you, how many of you have got children of your own? Okay. Or grandchildren. How about two children or more? Right. And the rest of you have seen such children.
Првиот принцип е дека човечките битија се различни и разнолики. Да ве прашам, колку од вас имаат дете? Во ред. Или внуци. А, две или повеќе деца? Во ред. А, останатите од вас имаат видено деца.
(Laughter)
(смеа)
Small people wandering about.
Мали човечиња кои шетаат наоколу.
(Laughter)
(смеа)
I will make you a bet, and I am confident that I will win the bet. If you've got two children or more, I bet you they are completely different from each other. Aren't they?
Можам да се опкладам и сигурен сум дека ќе ја добијам кладбата. Ако имате две или повеќе деца, Сигурно се сосема различни едно од друго. Нели?
(Applause)
(аплауз)
You would never confuse them, would you? Like, "Which one are you? Remind me."
Никогаш не би ги помешале, така? На пример: „Потсети ме, кој беше ти?“
(Laughter)
(смеа)
"Your mother and I need some color-coding system so we don't get confused."
„Со мајка ти треба да смислиме начин да ве разликуваме по бои да не ве мешаме кој е кој.“
Education under "No Child Left Behind" is based on not diversity but conformity. What schools are encouraged to do is to find out what kids can do across a very narrow spectrum of achievement. One of the effects of "No Child Left Behind" has been to narrow the focus onto the so-called STEM disciplines. They're very important. I'm not here to argue against science and math. On the contrary, they're necessary but they're not sufficient. A real education has to give equal weight to the arts, the humanities, to physical education. An awful lot of kids, sorry, thank you --
Образованието под оваа легислатива нема разноликост, туку конформизам. Училиштата се стремат да дознаат што децата можат низ тесен спектар постигања. Еден од ефектите на легислативата е да се стесни фокусот врз математиката, природните науки и технологијата. Тие се многу важни. Не сум тука да расправам против науката или математиката. Напротив, тие се неопходни, но не се доволни. Вистинското образование мора да даде подеднаква тежина на уметност, хуманистички науки, спорт. Огромен број деца, извинете, ви благодарам
(Applause)
(аплауз)
One estimate in America currently is that something like 10 percent of kids, getting on that way, are being diagnosed with various conditions under the broad title of attention deficit disorder. ADHD. I'm not saying there's no such thing. I just don't believe it's an epidemic like this. If you sit kids down, hour after hour, doing low-grade clerical work, don't be surprised if they start to fidget, you know?
Се смета дека во Америка сега околу 10% од децата се на пат да бидат дијагностицирани со разни состојби наречени Растројства на внимание или АДХД. Не велам дека тоа не постои. Само не верувам дека е во такви епидемски размери. Ако ги држите децата седнати со часови како чиновници во одделението, ќе се изненадите ако почнат да мрдаат?
(Laughter)
(смеа)
(Applause)
(аплауз)
Children are not, for the most part, suffering from a psychological condition. They're suffering from childhood.
Тие, најчесто, немаат психолошки проблем. Тие патат од детство.
(Laughter)
(смеа)
And I know this because I spent my early life as a child. I went through the whole thing. Kids prosper best with a broad curriculum that celebrates their various talents, not just a small range of them. And by the way, the arts aren't just important because they improve math scores. They're important because they speak to parts of children's being which are otherwise untouched.
А ова го знам бидејќи раното детство и јас го поминав како дете. Поминав низ целото искуство. Тие просперираат со широка наставна програма, каде се опфаќаат разни таленти. Патем, учењето уметности е важно не само за подобри постигања по математика. Важно е бидејќи допира делови од личноста на детето кои инаку би останале недопрени.
The second, thank you --
Вториот, ви благодарам
(Applause)
(аплауз)
The second principle that drives human life flourishing is curiosity. If you can light the spark of curiosity in a child, they will learn without any further assistance, very often. Children are natural learners. It's a real achievement to put that particular ability out, or to stifle it. Curiosity is the engine of achievement. Now the reason I say this is because one of the effects of the current culture here, if I can say so, has been to de-professionalize teachers. There is no system in the world or any school in the country that is better than its teachers. Teachers are the lifeblood of the success of schools. But teaching is a creative profession. Teaching, properly conceived, is not a delivery system. You know, you're not there just to pass on received information. Great teachers do that, but what great teachers also do is mentor, stimulate, provoke, engage. You see, in the end, education is about learning. If there's no learning going on, there's no education going on. And people can spend an awful lot of time discussing education without ever discussing learning. The whole point of education is to get people to learn.
Вториот принцип врз кој цути човечкиот живот е љубопитноста. Ако ја разгорите кај детето, тоа понатаму ќе учи без ваша помош, во најголем број случаи. Кај децата учењето доаѓа природно. Прашањето е дали ќе го поттикнете или ќе го задушите. Љубопитноста е моторот на успехот. Причината поради која го велам ова е бидејќи еден од ефектите на моменталната култура тука, ако ми дозволите, е депрофесионализација на наставниците. Нема систем или училиште кое е подобро од наставниците во него. Тие се крвотокот на училиштето. Но, подучувањето е креативна професија. Подучувањето, ако се постави правилно, не е систем за пренос. Не сте таму само за да пренесете информација. Одличните наставници тоа го прават, но одличните наставници исто така и менторираат стимулираат, провоцираат, ангажираат. Знаете, во крајна смисла, образованието е за да се учи. Ако нема учење, не се случува образование. И луѓето поминуваат многу време дискутирајќи за образование, а не за учење. Поентата е да ги натераш да учат.
An old friend of mine -- actually very old, he's dead.
Еден мој стар пријател, всушност многу стар, сега е мртов.
(Laughter)
(смеа)
That's as old as it gets, I'm afraid.
Тоа е најстар што можеш да бидеш.
(Laughter)
(смеа)
But a wonderful guy he was, wonderful philosopher. He used to talk about the difference between the task and achievement senses of verbs. You can be engaged in the activity of something, but not really be achieving it, like dieting.
Но, прекрасен човек беше, одличен филозоф. Тој зборуваше за разликата помеѓу глаголските модалитети на задавање и постигање задача. Може да си ангажиран во некоја активност ама тоа не значи и дека ја реализираш, како на пример, држење диета.
(Laughter)
(смеа)
It's a very good example. There he is. He's dieting. Is he losing any weight? Not really.
Тоа е многу добар пример. Ете го. Држи диета. Дали ослабнал? Не баш.
(Laughter)
(смеа)
Teaching is a word like that. You can say, "There's Deborah, she's in room 34, she's teaching." But if nobody's learning anything, she may be engaged in the task of teaching but not actually fulfilling it.
Предава лекција е таков глагол. Ако речете: „Ене ја Дебора, предава“. Но, ако никој не научил ништо, таа е ангажирана во задачата, но не ја остварила.
The role of a teacher is to facilitate learning. That's it. And part of the problem is, I think, that the dominant culture of education has come to focus on not teaching and learning, but testing. Now, testing is important. Standardized tests have a place. But they should not be the dominant culture of education. They should be diagnostic. They should help.
Улогата на наставникот е да го насочува учењето. Толку. И дел од проблемот, според мене, е дека доминантната култура на образованието стигна да се фокусира не на подучување и учење, туку на тестирање. Тестирањето е важно. Стандардизираните тестови имаат цел. Ама не треба да бидат доминатната култура во образованието. Тие треба да се дијагностички. Тие треба да помагаат.
(Applause)
(аплауз)
If I go for a medical examination, I want some standardized tests. I do. I want to know what my cholesterol level is compared to everybody else's on a standard scale. I don't want to be told on some scale my doctor invented in the car.
Одам на доктор, да направам испитувања. Сакам. Сакам да знам кое ми е нивото на холестерол споредено со она на другите луѓе, на стандардизирана скала. Не според некоја скала што докторот си ја измислил.
(Laughter)
(смеа)
"Your cholesterol is what I call Level Orange."
„Холестеролот ти е на портокалово ниво“
"Really?"
„Навистина?“
(Laughter)
(смеа)
"Is that good?" "We don't know."
„Дали е тоа добро?“ „Не знаеме“.
(Laughter)
(смеа)
But all that should support learning. It shouldn't obstruct it, which of course it often does. So in place of curiosity, what we have is a culture of compliance. Our children and teachers are encouraged to follow routine algorithms rather than to excite that power of imagination and curiosity. And the third principle is this: that human life is inherently creative. It's why we all have different résumés. We create our lives, and we can recreate them as we go through them. It's the common currency of being a human being. It's why human culture is so interesting and diverse and dynamic. I mean, other animals may well have imaginations and creativity, but it's not so much in evidence, is it, as ours? I mean, you may have a dog. And your dog may get depressed. You know, but it doesn't listen to Radiohead, does it?
Сето тоа треба да го помага учењето. А не да го опструира. Наместо љубопитност, имаме култура на сообразност. Нашите деца и наставници се принудени да следат рутина не ја разгоруваат имагинацијата и љубопитноста. И третиот принцип е: човечкиот живот по природа е креативен. Затоа сите имаме различни биографии. Го креираме нашиот живот и можеме повторно да го креираме додека одиме низ него. Тоа е заедничка девиза на човечките суштества. Затоа нашата култура е толку интересна, шарена и динамична. Можеби и животните имаат имагинација, но, не е толку евидентна како нашата, нели? Да речеме, имате куче. И кучето паѓа во депресија. Но, нема да ги слуша Редиохед, така?
(Laughter)
(смеа)
And sit staring out the window with a bottle of Jack Daniels.
Или да зјапа низ прозор со шише „Џек Даниелс“.
(Laughter)
(смеа)
"Would you like to come for a walk?" "No, I'm fine."
„Сакаш да одиме на прошетка?“ „Не, добро сум“.
(Laughter)
(смеа)
"You go. I'll wait. But take pictures."
„Оди ти. Јас ќе чекам тука. Направи некоја фотка“.
(Laughter)
(смеа)
We all create our own lives through this restless process of imagining alternatives and possibilities, and one of the roles of education is to awaken and develop these powers of creativity. Instead, what we have is a culture of standardization.
Ги креираме своите животи преку замислување можности и една од улогите на образованието е да ја разбуди и развие креативноста. Наместо тоа, ние имаме култура на стандардизација.
Now, it doesn't have to be that way. It really doesn't. Finland regularly comes out on top in math, science and reading. Now, we only know that's what they do well at, because that's all that's being tested. That's one of the problems of the test. They don't look for other things that matter just as much. The thing about work in Finland is this: they don't obsess about those disciplines. They have a very broad approach to education, which includes humanities, physical education, the arts.
Е сега, не мора да биде така. Навистина не мора. Финска редовно котира на врвот по математика, природни науки и читање. Единствено за тоа знаеме дека се добри бидејќи само тоа го тестираме. Тоа е еден од проблемите на тестовите. Не мерат други работи кои се подеднакво важни. Ситуацијата со работата во Финска е следна: тие не се опседнати со тие предмети. Имаат широк пристап кон образованието кој вклучува хуманистички науки, спорт, уметност.
Second, there is no standardized testing in Finland. I mean, there's a bit, but it's not what gets people up in the morning, what keeps them at their desks.
Второ, во Финска не постои стандардизирано тестирање. Мислам, има нешто малку, ама не е тоа тоа што ги движи луѓето, или што ги држи на работните бироа.
The third thing -- and I was at a meeting recently with some people from Finland, actual Finnish people, and somebody from the American system was saying to the people in Finland, "What do you do about the drop-out rate in Finland?"
Трето, неодамна бев на состанок со едни луѓе од Финска, кога некој од американскиот систем ги праша: „Што правите за децата кои се отпишуваат?“
And they all looked a bit bemused, and said, "Well, we don't have one. Why would you drop out? If people are in trouble, we get to them quite quickly and we help and support them."
И тие се погледнаа збунето и рекоа: „Па, немаме такво нешто“. Зошто би се отпишале? Ако имаат проблем, ние веднаш им приоѓаме им помагаме и ги поддржуваме“.
Now people always say, "Well, you know, you can't compare Finland to America." No. I think there's a population of around five million in Finland. But you can compare it to a state in America. Many states in America have fewer people in them than that. I mean, I've been to some states in America and I was the only person there.
Луѓето секогаш велат „Не можеш да ги споредуваш Финска и САД“. Не. Мислам дека Финска има околу 5 милиони жители. Но, може да се спореди со една сојузна држава. Има сојузни држави од САД со помалку жители. Мислам, сум бил во некои држави и јас бев единствениот човек таму.
(Laughter)
(смеа)
Really. Really. I was asked to lock up when I left.
Навистина. Навистина. Ми рекоа да заклучам на заминување.
(Laughter)
(смеа)
But what all the high-performing systems in the world do is currently what is not evident, sadly, across the systems in America -- I mean, as a whole. One is this: they individualize teaching and learning. They recognize that it's students who are learning and the system has to engage them, their curiosity, their individuality, and their creativity. That's how you get them to learn.
Тоа што сите успешни системи го прават за жал, моментално не е видливо во системите низ Америка, мислам, како целина. Прва работа е следнава: тие го индивидуализираат подучувањето и учењето. Сфаќаат дека учениците се тие кои учат и системот треба да ги ангажира нив, нивната љубопитност, креативност и индивидуалност. Така ќе ги натераш да учат.
The second is that they attribute a very high status to the teaching profession. They recognize that you can't improve education if you don't pick great people to teach and keep giving them constant support and professional development. Investing in professional development is not a cost. It's an investment, and every other country that's succeeding well knows that, whether it's Australia, Canada, South Korea, Singapore, Hong Kong or Shanghai. They know that to be the case.
Втора работа, многу високо ја ценат учителската професија. Знаат дека не можеш да го подобриш образованието ако немаш одлични учители на кои им нудиш постојана поддршка и професионален развој. Професионалниот развој не е трошок. Тоа е инвестиција и секоја земја која е успешна, го знае тоа било да е тоа Австралија, Канада, Јужна Кореја, Сингапур, Хонгконг или Шангај. Знаат дека е така.
And the third is, they devolve responsibility to the school level for getting the job done. You see, there's a big difference here between going into a mode of command and control in education -- That's what happens in some systems. Central or state governments decide, they know best and they're going to tell you what to do. The trouble is that education doesn't go on in the committee rooms of our legislative buildings. It happens in classrooms and schools, and the people who do it are the teachers and the students, and if you remove their discretion, it stops working. You have to put it back to the people.
И третата работа е тие даваат одговорност на училишно ниво за да се заврши работата. Знаете, има огромна разлика помеѓу команда и контрола. Тоа се случува во некои земји. Централната власт одлучува тие знаат и ќе ти кажат што да правиш. Проблемот е што образованието не продолжува да се одвива во салите за состаноци на законодавните домови. Се одвива во училниците и училиштата и луѓето кои го спроведуваат се наставници и ученици и ако им го одземете правото на слобода, престанува да функционира. Треба да го вратите во рацете на народот.
(Applause)
(аплауз)
There is wonderful work happening in this country. But I have to say it's happening in spite of the dominant culture of education, not because of it. It's like people are sailing into a headwind all the time. And the reason I think is this: that many of the current policies are based on mechanistic conceptions of education. It's like education is an industrial process that can be improved just by having better data, and somewhere in the back of the mind of some policy makers is this idea that if we fine-tune it well enough, if we just get it right, it will all hum along perfectly into the future. It won't, and it never did.
Се случуваат и прекрасни работи во оваа земја. Но, морам да кажам дека се случуваат и покрај доминантната култура во образованието, а не како резултат од истата. Тоа е како постојано да пловите наспроти ветрот. Мислам дека причината е следна: многу од актуелните политики се базирани на механички концепции. Како образованието да е индустриски процес кој може да се подобри само со подобри податоци. Во главите на креаторите на политиките постои идеја дека ако го наштелуваме добро, точно, ќе звучи совршено во иднина. Нема, и никогаш така нема да биде.
The point is that education is not a mechanical system. It's a human system. It's about people, people who either do want to learn or don't want to learn. Every student who drops out of school has a reason for it which is rooted in their own biography. They may find it boring. They may find it irrelevant. They may find that it's at odds with the life they're living outside of school. There are trends, but the stories are always unique. I was at a meeting recently in Los Angeles of -- they're called alternative education programs. These are programs designed to get kids back into education. They have certain common features. They're very personalized. They have strong support for the teachers, close links with the community and a broad and diverse curriculum, and often programs which involve students outside school as well as inside school. And they work. What's interesting to me is, these are called "alternative education."
Поентата е дека образованието не е механички систем. Тоа е човечки систем. Се работи за луѓе, кои или сакаат или не сакаат да учат. Секој ученик кој се откажува има причина за тоа која лежи во неговата лична приказна. Можеби им е здодевно. Не им е релевантно. Се коси со животот кој го живеат надвор од училиштето. Има трендови, но приказните се секогаш уникатни. Бев на состанок во Лос Анџелес за т.н. програми за алтернативно образование. Овие програми се дизајнирани за да ги вратат децата назад во училиште. Имаат некои заеднички црти. Доста се персонализирани. Нудат силна поддршка за наставниците, блиски врски со заедницата и широка и разнолична наставна програма работат во и надвор од училиште. И функционираат. Интересно ми е дека го нарекуваат „алтернативно образование“.
(Laughter)
(смеа)
You know? And all the evidence from around the world is, if we all did that, there'd be no need for the alternative.
Разбирате? А, доказите од секаде низ светот ни велат дека ако сите го правевме тоа, немаше да има потреба за алтернатива.
(Applause)
(аплауз)
(Applause ends)
(аплаузот завршува)
So I think we have to embrace a different metaphor. We have to recognize that it's a human system, and there are conditions under which people thrive, and conditions under which they don't. We are after all organic creatures, and the culture of the school is absolutely essential. Culture is an organic term, isn't it?
Мислам дека ни треба друга метафора. Треба да прифатиме дека е човечки систем и дека има услови во кои луѓето просперираат и услови каде не просперираат. Покрај сè, ние сме органски суштества и културата во училиштата е апсолутно важна. Култура е органски термин, нели?
Not far from where I live is a place called Death Valley. Death Valley is the hottest, driest place in America, and nothing grows there. Nothing grows there because it doesn't rain. Hence, Death Valley. In the winter of 2004, it rained in Death Valley. Seven inches of rain fell over a very short period. And in the spring of 2005, there was a phenomenon. The whole floor of Death Valley was carpeted in flowers for a while. What it proved is this: that Death Valley isn't dead. It's dormant. Right beneath the surface are these seeds of possibility waiting for the right conditions to come about, and with organic systems, if the conditions are right, life is inevitable. It happens all the time. You take an area, a school, a district, you change the conditions, give people a different sense of possibility, a different set of expectations, a broader range of opportunities, you cherish and value the relationships between teachers and learners, you offer people the discretion to be creative and to innovate in what they do, and schools that were once bereft spring to life.
Недалеку од каде живеам, постои место наречено „Долина на смртта“. „Долина на смртта“ е најтоплото, најсувото место во Америка и таму ништо не расте. Ништо не расте бидејќи нема дожд. Значи, Долина на смртта. Во зимата во 2004 год. во Долината на смртта заврна. 18 сантиметри дожд за краток период. И во пролетта 2005 год. се појави феномен. Целото тло беше покриено со цвеќе. Тоа докажува дека Долината на смртта не е мртва. Заспана е. Веднаш под површината има семиња кои чекаат поволни услови и со органски системи, ако условите се погодни, ќе се појави живот. Тоа се случува постојано. Земете една област или училиште, сменете ги условите, дајте им на луѓето различни можности, различни очекувања, избор на можности, негувајте гo односот наставник-ученик, дајте им на луѓето право на креативност и иновација во својата работа и училиштата кои биле оголени, повторно ќе се вратат во живот.
Great leaders know that. The real role of leadership in education -- and I think it's true at the national level, the state level, at the school level -- is not and should not be command and control. The real role of leadership is climate control, creating a climate of possibility. And if you do that, people will rise to it and achieve things that you completely did not anticipate and couldn't have expected.
Вистинските водачи тоа го знаат. Вистинската улога на лидерство во образование мислам истото важи и на државно ниво и на училишно ниво, не е команда и контрола. Улогата на лидерот е контрола на климата создавање клима на можности. Тогаш луѓето ќе се придвижат ќе постигнуваат работи кои воопшто не сте ги предвиделе и не сте можеле да ги очекувате.
There's a wonderful quote from Benjamin Franklin. "There are three sorts of people in the world: Those who are immovable, people who don't get it, or don't want to do anything about it; there are people who are movable, people who see the need for change and are prepared to listen to it; and there are people who move, people who make things happen." And if we can encourage more people, that will be a movement. And if the movement is strong enough, that's, in the best sense of the word, a revolution. And that's what we need.
Има еден цитат од Бенџамин Френклин. „Постојат 3 типа на луѓе на овој свет: Оние кои се неподвижни, кои не разбираат или не сакаат да преземат ништо. Постојат луѓе кои се подвижни, кои ја гледаат потребата за промена и сакаат да ја чујат. И постојат луѓе кои се движат, кои ги прават работите“. Ако охрабриме повеќе луѓе, ќе прерасне во движење. И ако движењето е доволно силно, тоа е револуција. Тоа е тоа што ни треба.
Thank you very much.
Ви благодарам многу.
(Applause)
(аплауз)
Thank you very much.
Ви благодарам многу.
(Applause)
(аплауз)