I was here four years ago, and I remember, at the time, that the talks weren't put online. I think they were given to TEDsters in a box, a box set of DVDs, which they put on their shelves, where they are now.
Бев овде пред четири години, и се сеќавам, во тоа време, говорите не беа публикувани на интернет; Мислам дека членовите на ТЕД ги добиваа во кутии, како сет од повеќе ДВД дискови, кои тие ги ставаа на нивните полици, каде се наоѓаат до ден денес.
(Laughter)
(Смеа)
And actually, Chris called me a week after I'd given my talk, and said, "We're going to start putting them online. Can we put yours online?" And I said, "Sure."
Всушност Крис ме повика една недела откако го одржав мојот говор и ми рече, "Ќе започнеме да ги ставаме на интернет. Може ли твојот говор да го објавиме на интернет?" Јас реков, "Секако."
And four years later, it's been downloaded four million times. So I suppose you could multiply that by 20 or something to get the number of people who've seen it. And, as Chris says, there is a hunger for videos of me.
Четири години подоцна, како што реков, беше виден од четири... па, беше превземен од интернет четири милиони пати. Претпоставувам дека таа бројка може да ја помножите со 20 или повеќе за да ја добиете бројката на луѓето кои го виделе говорот. И како што вели Крис, постои вистинска глад
(Laughter)
за моите видеа.
(Applause)
(Смеа)
(Аплауз)
Don't you feel?
... не ли чувствувате?
(Laughter)
(Смеа)
So, this whole event has been an elaborate build-up to me doing another one for you, so here it is.
Целиот овој настан беше детална подготовка за мене, правејќи уште една за вас, па еве ја.
(Laughter)
(Смеа)
Al Gore spoke at the TED conference I spoke at four years ago and talked about the climate crisis. And I referenced that at the end of my last talk. So I want to pick up from there because I only had 18 minutes, frankly.
Ал Гор зборуваше на ТЕД Конференцијата на која јас зборував пред четири години и зборуваше за климатска криза. Го кажав тоа како напомена на крајот на мојот изминат говор. Па би сакал да продолжам од таму затоа што имав само 18 минути, искрено.
(Laughter)
Па, како што реков...
So, as I was saying --
(Laughter)
(Смеа)
You see, he's right. I mean, there is a major climate crisis, obviously, and I think if people don't believe it, they should get out more.
Видете, тој е во право. Мислам, постои огромна климатска криза, очигледно. И мислам дека ако луѓето не веруваат, тогаш треба да излегуваат надвор повеќе.
(Laughter)
(Смеа)
But I believe there is a second climate crisis, which is as severe, which has the same origins, and that we have to deal with with the same urgency. And you may say, by the way, "Look, I'm good. I have one climate crisis, I don't really need the second one."
Но јас сметам дека постои втора климатска криза, која е исто толку сериозна, која ги има истите корени, и со која исто така треба да се справиме итно. И со ова мислам -- и може да кажете, патем, "Види, доста е. Имам една климатска криза;
(Laughter)
Навистина не ми е потребна и втора."
But this is a crisis of, not natural resources -- though I believe that's true -- but a crisis of human resources.
Но ова е криза на, не на природни ресурси, иако јас сметам дека тоа е вистина, туку криза на човечки ресурси.
I believe fundamentally, as many speakers have said during the past few days, that we make very poor use of our talents. Very many people go through their whole lives having no real sense of what their talents may be, or if they have any to speak of. I meet all kinds of people who don't think they're really good at anything.
Во основа, јас верувам, како што многу говорници веќе кажаа во изминативе неколку дена, дека ние многу малку ги користиме нашите таленти. Премногу луѓе ги минуваат целите нивни животи немајќи вистинско чувство за тоа кои би можеле да бидат нивните вистински таленти, или дали воопшто имаат некој за кој би зборувале. Јас среќавам секакви видови на луѓе кои сметаат дека не се добри во ништо.
Actually, I kind of divide the world into two groups now. Jeremy Bentham, the great utilitarian philosopher, once spiked this argument. He said, "There are two types of people in this world: those who divide the world into two types and those who do not."
Всушност, јас сега го делам светот на две групи. Џереми Бентам, голем утилитаристички филозоф, еднаш го изнесе овој аргумент. Тој рече, "Постојат два вида на луѓе на овој свет, оние кои го делат светот на два вида и оние кои не го делат."
(Laughter)
(Смеа)
Well, I do.
Епа, јас го делам.
(Laughter)
(Смеа)
I meet all kinds of people who don't enjoy what they do. They simply go through their lives getting on with it. They get no great pleasure from what they do. They endure it rather than enjoy it, and wait for the weekend. But I also meet people who love what they do and couldn't imagine doing anything else. If you said, "Don't do this anymore," they'd wonder what you're talking about. It isn't what they do, it's who they are. They say, "But this is me, you know. It would be foolish to abandon this, because it speaks to my most authentic self." And it's not true of enough people. In fact, on the contrary, I think it's still true of a minority of people. And I think there are many possible explanations for it.
Среќавам секакви лиѓе кои не уживаат во она што го работат. Тие едноставно минуваат низ нивните животи справувајќи се со тоа. Тие не добиваат големо задоволство од оноа што го работат. Тие тоа го издржуваат, наместо да го уживаат, и го чекаат викендот. Но исто така среќавам и луѓе кои го сакаат она што го работат и не можат да замислат да работат ништо друго. Ако им кажете, "Немој веќе да го работиш оваа," тие ќе се прашуваат за што зборувате. Затоа што тоа не е тоа што тие работат, туку тоа е кои се тие. Тие велат, "Тоа сум јас, знаете. Би било лудост за мене да го оставам ова, бидејќи тоа најавтентично кажува кој сум јас." Ова не се однесува на повеќето луѓе. Всушност, напротив, сметам дека ова е вистина за многу малку луѓе. И мислам дека постојат многу
And high among them is education, because education, in a way, dislocates very many people from their natural talents. And human resources are like natural resources; they're often buried deep. You have to go looking for them, they're not just lying around on the surface. You have to create the circumstances where they show themselves. And you might imagine education would be the way that happens, but too often, it's not. Every education system in the world is being reformed at the moment and it's not enough. Reform is no use anymore, because that's simply improving a broken model. What we need -- and the word's been used many times in the past few days -- is not evolution, but a revolution in education. This has to be transformed into something else.
објаснувања за тоа. Едно од врвот на листата меѓу објаснувањата е образованието, затоа што образованието, на некој начин, повеќето луѓе ги оддалечува од нивните природни таленти. А човековите ресурси се како природните ресурси; честопати се закопани длабоко. Морате да ги барате. Тие не лежат на површината. Морате да поготвите услови во кои тие самите се покажуваат. И може да си помислите дека образованието е начинот на кој тоа се прави. Но многу често, не е. Секој образовен систем во светот во моментов се реформира. И тоа не е доволно. Реформата сега е бескорисна, затоа што таа само го подобрува инаку расипаниот модел. Што ни треба -- и зборот беше користен многу пати за време на курсот во изминативе неколку дена -- не е еволуција, туку револуција во образованието. Тоа мора да биде трансформирано
(Applause)
во нешто друго.
(Аплауз)
One of the real challenges is to innovate fundamentally in education. Innovation is hard, because it means doing something that people don't find very easy, for the most part. It means challenging what we take for granted, things that we think are obvious. The great problem for reform or transformation is the tyranny of common sense. Things that people think, "It can't be done differently, that's how it's done."
Еден од вистинските предизвици е иновација во коренот на образованието. Иновирањето е тешко затоа што значи да се прави нешто што луѓето не мислат дека е едноставно во поголемиот дел од времето. Тоа значи да ги преиспитаме ставовите кои сме ги сфаќале "здраво за готово", нештата за кои мислиме дека се очигледни. Големиот проблем на реформирањето или трансформирањето е тиранијата на здравиот разум, нештата за кои луѓето мислат, "Па, не може да биде направено на ниеден друг начин од проста причина што тоа се прави така"
I came across a great quote recently from Abraham Lincoln, who I thought you'd be pleased to have quoted at this point.
Пред некое време наидов на еден цитат од Абрахам Линколн, за кој сметав дека ќе бидете задоволни дека го цитирам во овој момент.
(Laughter)
(Смеа)
He said this in December 1862 to the second annual meeting of Congress. I ought to explain that I have no idea what was happening at the time. We don't teach American history in Britain.
Тој го рече ова во Декември 1862-ра на вториот годишен состанок на конгресот. Треба да појаснам дека немам поим што се случувало во тоа време. Ние не учиме американска историја во Британија.
(Laughter)
(Смеа)
We suppress it. You know, this is our policy.
Ние ја поттиснуваме. Знаете, таква е нашата политика.
(Laughter)
(Смеа)
No doubt, something fascinating was happening then, which the Americans among us will be aware of.
Значи, без двоумење, нешто фасцинантно се случувало во Декември 1862-ра година за кое што американците меѓу нас ќе бидат потполно свесни.
But he said this: "The dogmas of the quiet past are inadequate to the stormy present. The occasion is piled high with difficulty, and we must rise with the occasion." I love that. Not rise to it, rise with it. "As our case is new, so we must think anew and act anew. We must disenthrall ourselves, and then we shall save our country."
Но тој го рече ова: "Догмите од тивкото минато се неадекватни за бурната сегашност. Околностите се натрупани со тешкотии и ние мора да се издигнеме со нив." Го сакам тоа. Не да се издигнеме над нив, туку со нив. Во новава ситуација, ние мора да мислиме одново и да дејствуваме одново Мораме самите себеси да се ослободиме
I love that word, "disenthrall."
и дури тогаш ќе ја спасиме нашата земја."
You know what it means? That there are ideas that all of us are enthralled to, which we simply take for granted as the natural order of things, the way things are. And many of our ideas have been formed, not to meet the circumstances of this century, but to cope with the circumstances of previous centuries. But our minds are still hypnotized by them, and we have to disenthrall ourselves of some of them. Now, doing this is easier said than done. It's very hard to know, by the way, what it is you take for granted. And the reason is that you take it for granted.
Го сакам изразот, "ослободиме." Знаете што тоа значи? Дека постојат идеи на кои ние им робуваме, кои ги земаме здраво за готово како природна состојба на нештата, начин на кој нештата се. И многу од нашите идеи се формирани не да се справат со околностите од овој век, туку да се справат со околностите од минатиот век. Но нашите умови сеуште се хипнотизирани од нив. И ние мораме да се ослободиме од некои од нив. Но, да го направиме тоа е полесно да се каже отколку да се направи. Многу е тешко да се знае кои работи ги земаме "здраво за готово." А причината е затоа што ги земаме "здраво за готово."
(Laughter)
Дозволете ми да ве прашам за нешто што можеби го земате "здраво за готово."
Let me ask you something you may take for granted. How many of you here are over the age of 25? That's not what you take for granted, I'm sure you're familiar with that. Are there any people here under the age of 25? Great. Now, those over 25, could you put your hands up if you're wearing your wristwatch? Now that's a great deal of us, isn't it? Ask a room full of teenagers the same thing. Teenagers do not wear wristwatches. I don't mean they can't, they just often choose not to. And the reason is we were brought up in a pre-digital culture, those of us over 25. And so for us, if you want to know the time, you have to wear something to tell it. Kids now live in a world which is digitized, and the time, for them, is everywhere. They see no reason to do this. And by the way, you don't need either; it's just that you've always done it and you carry on doing it. My daughter never wears a watch, my daughter Kate, who's 20. She doesn't see the point. As she says, "It's a single-function device."
Колкумина од вас се над 25 години? Не сметам дека тоа го земате здраво за готово. Сигурен сум дека веќе сте запознаени со тоа. Дали има некој кој е под 25 години? Одлично. Сега, вие со над 25, подигнете рака доколку носите рачен часовник. Не има во голем број, нели? Прашајте го истово во соба полна со тинејџери. Тинејџерите не носат рачни часовници. Не мислам дека тие неможат или несмеат, само честопати одлучуваат да не носат. А причината е во, како што гледате, тоа што ние сме израснати во пред-дигитална култура, ние над 25 годишна возраст. Па за нас, ако сакаме да знаеме колку е часот, мораме да носиме нешто кое ќе ни го каже времето. Децата денес живеат во дигитализиран свет, и времето, за нив, е насекаде. Тие не гледаат причина да го прават ова. И, патем, ниту вие не мора да го правите тоа; работата е во тоа што вие тоа отсекогаш сте го правеле, и продолжувате да го правите. Мојата ќерка никогаш не носи часовник, мојата ќерка Кејт, која има 20 години. Таа не ја гледа причината за тоа. И таа вели, "тоа е направа со една функција." (Смеа)
(Laughter)
"Како, колку мизерно е тоа?"
"Like, how lame is that?" And I say, "No, no, it tells the date as well."
А јас велам, "Не, не, го покажува и датумот исто така."
(Laughter)
(Смеа)
"It has multiple functions."
"Има повеќе функции."
(Laughter)
But, you see, there are things we're enthralled to in education. A couple of examples. One of them is the idea of linearity: that it starts here and you go through a track and if you do everything right, you will end up set for the rest of your life. Everybody who's spoken at TED has told us implicitly, or sometimes explicitly, a different story: that life is not linear; it's organic. We create our lives symbiotically as we explore our talents in relation to the circumstances they help to create for us. But, you know, we have become obsessed with this linear narrative. And probably the pinnacle for education is getting you to college. I think we are obsessed with getting people to college. Certain sorts of college. I don't mean you shouldn't go, but not everybody needs to go, or go now. Maybe they go later, not right away.
Гледате, постојат работи на кои сме станеле робови преку образованието. Дозволете ми да ви дадам неколку примери. Една од нив е идеја на линеарност, дека тоа започнува овде, и вие одите по патеката, и доколку направите се како што треба, ќе завршите обезбедени до крајот на животот. Секој досега кој зборувал на ТЕД ни кажал имплицитно понекогаш и експлицитно, различна приказна, дека животот не е линеарен, туку органски. Ние ги креираме нашите животи симбиотично додека ги истражуваме нашите таленти во релација со околностите кои тие помагаат да ги направиме за нас. Но знаете, ние станавме опседнати со оваа проповедање за линеарноста. И веројатно врвот во образованието е да се запишеме на колеџ. Мислам дека сме опседнати да ги запишеме луѓето на колеџ, и тоа на одредени видови на колеџ. Не мислам дека не треба да одите на колеџ, но не секој има потреба да оди, и немора секој да оди сега. Можеби ќе одат подоцна, не сега.
And I was up in San Francisco a while ago doing a book signing. There was this guy buying a book, he was in his 30s. I said, "What do you do?" And he said, "I'm a fireman." I asked, "How long have you been a fireman?" "Always. I've always been a fireman." "Well, when did you decide?" He said, "As a kid. Actually, it was a problem for me at school, because at school, everybody wanted to be a fireman."
Пред малку бев во Сан Франциско и потпишував книги на мои обожаватели. Имаше еден човек кој купуваше книга, имаше триесеттина години. И јас го прашав, "Која е вашата професија?" А тој рече, "Јас сум пожарникар." Јас го прашав, "А колку време сте пожарникар?" Тој одговори, "Отсекогаш, отсекогаш сум пожарникар." Јас реков, "А кога одлучи да станеш пожарникар?" Тој рече, "Уште како дете. Всушност тоа ми претставуваше проблем во училиштето," затоа што таму сите сакаа да станат пожарникари."
(Laughter)
Рече, "Навистина сакав да станам пожарникар."
He said, "But I wanted to be a fireman." And he said, "When I got to the senior year of school, my teachers didn't take it seriously. This one teacher didn't take it seriously. He said I was throwing my life away if that's all I chose to do with it; that I should go to college, I should become a professional person, that I had great potential and I was wasting my talent to do that." He said, "It was humiliating. It was in front of the whole class and I felt dreadful. But it's what I wanted, and as soon as I left school, I applied to the fire service and I was accepted. You know, I was thinking about that guy recently, just a few minutes ago when you were speaking, about this teacher, because six months ago, I saved his life."
А потоа продолжи, "Кога стасав до завршната година во училиштето," моите наставници не ме сфаќаа сериозно. Особено еден наставник не ме сфаќаше сериозно. Ми рече дека го фрлам животот доколку се одлучам само тоа да го работам, дека треба да се запишам на колеџ, и дека треба да станам некаков професионалец, дека имам голем потенцијал, и дека си го трошам талентот." И ми рече, "ми беше навистина понижувачки затоа што тоа го рече пред целиот клас, и јас навистина се чувствував ужасно. Но тоа беше она што го сакам, и веднаш штом го завршив училиштето, се пријавив во пожарна станица и бев примен." И ми рече, "Знаеш, пред извесно време размислував за наставникот неколку минути пред вие да зборувате, бидејќе пред шест месеци,
(Laughter)
му го спасив животот." (Смеа)
He said, "He was in a car wreck, and I pulled him out, gave him CPR, and I saved his wife's life as well." He said, "I think he thinks better of me now."
Тој имаше сообраќајна несреќа и беше заробен во смачканиот автомобил, го извадив и му дадов вештачко дишење, а го спасив и животот на неговата жена истотака." Ми рече, "Мислам дека сега има подобро мислење за мене."
(Laughter)
(Смеа)
(Applause)
(Аплауз)
You know, to me, human communities depend upon a diversity of talent, not a singular conception of ability. And at the heart of our challenges --
Знаете, за мене, човечките заедници зависат од разновидноста на таленти, а не од единствен концепт за способност.
(Applause)
И во сржта на нашите предизвици -- (Аплауз)
At the heart of the challenge is to reconstitute our sense of ability and of intelligence. This linearity thing is a problem.
Во сржта на нашите предизвици е да се реконструира нашето сфаќање за способности и за интелигенцијата. Линеарноста е проблем.
When I arrived in L.A. about nine years ago, I came across a policy statement -- very well-intentioned -- which said, "College begins in kindergarten." No, it doesn't.
Кога пристигнав во Лос Анѓелес пред околу девет години, наидов на изјава, добронамерна, која гласи, "Колеџ започнува во градинка." Епа, не започнува.
(Laughter)
(Смеа)
It doesn't. If we had time, I could go into this, but we don't.
Не започнува. Доколку имавме време, би се задржал на ова, но немаме време.
(Laughter)
(Смеа)
Kindergarten begins in kindergarten.
Градинка започнува во градинка.
(Laughter)
(Смеа)
A friend of mine once said, "A three year-old is not half a six year-old."
Еден мој пријател еднаш рече, "Тригодишно дете не е половина од шестгодишно дете."
(Laughter)
(Смеа)
(Applause)
(Аплауз)
They're three.
Тоа е тригодишно.
But as we just heard in this last session, there's such competition now to get into kindergarten -- to get to the right kindergarten -- that people are being interviewed for it at three. Kids sitting in front of unimpressed panels, you know, with their resumes --
Но како што видовме во последната изјава, има огромен натпревар да го запишете детето во градинка денес, да го запишете во вистинската градинка, што луѓето ги инервјуираат на тригодишна возраст. Деца седат пред неимпресионирана комисија, знаете, со нивните резимеа,
(Laughter)
(Смеа)
Flicking through and saying, "What, this is it?"
прелистувајќи ги и велејќи, "Ова е тоа?"
(Laughter)
(Смеа)
(Applause)
(Аплауз)
"You've been around for 36 months, and this is it?"
"На светот сте веќе 36 месеци и ова е тоа?"
(Laughter)
(Смеа)
"You've achieved nothing -- commit.
"Не сте постигнале ништо, предадете се.
(Laughter)
Како што гледам јас, првите шест месеци сте ги поминале во доење."
Spent the first six months breastfeeding, I can see."
(Смеа)
(Laughter)
See, it's outrageous as a conception.
Гледате, тоа е срамно како концепт, па сепак, привлекува луѓе.
The other big issue is conformity. We have built our education systems on the model of fast food. This is something Jamie Oliver talked about the other day. There are two models of quality assurance in catering. One is fast food, where everything is standardized. The other is like Zagat and Michelin restaurants, where everything is not standardized, they're customized to local circumstances. And we have sold ourselves into a fast-food model of education, and it's impoverishing our spirit and our energies as much as fast food is depleting our physical bodies.
Друго големо прашање е конформизмот. Нашиот образовен систем е изграден по модел на брза храна. Оваа е нешто за кое Џејми Оливер зборуваше пред некој ден. Постојат два модела за обезбедување на квалитет во угостителство. Еден е брза храна, каде се е стандардизирано. Другиот е како во Загат и Мишелин рестораните каде се е нестандардизирано, тие се прилагодени на локалните состојби. Ние се продадовме самите себе си на моделот на едукација по теркот на брза храна. Тоа го осиромашува нашиот дух и ја исцрпува нашата енергија исто колку што брзата храна го осиромашува нашето физичко тело.
(Applause)
(Аплауз)
We have to recognize a couple of things here. One is that human talent is tremendously diverse. People have very different aptitudes. I worked out recently that I was given a guitar as a kid at about the same time that Eric Clapton got his first guitar.
Сметам дека треба да признаеме неколку работи овде. Првата е дека човековиот талент е неверојатно разноврсен. Луѓето се склони на многу работи. Разбрав неодамна дека првата гитара сум ја добил како дете
(Laughter)
на речиси иста возраст кога Ерик Клептон ја добил неговата прва гитара.
It worked out for Eric, that's all I'm saying.
Знаете, Ерик имаше корист од тоа, тоа е се што сакам да кажам.
(Laughter)
(Смеа)
In a way -- it did not for me. I could not get this thing to work no matter how often or how hard I blew into it. It just wouldn't work.
За мене немаше никаква корист. Таа работа никако не ми одеше без оглед на тоа колку често и колку напорно дував во неа. Едноставно не ми одеше.
(Laughter)
But it's not only about that. It's about passion. Often, people are good at things they don't really care for. It's about passion, and what excites our spirit and our energy. And if you're doing the thing that you love to do, that you're good at, time takes a different course entirely. My wife's just finished writing a novel, and I think it's a great book, but she disappears for hours on end. You know this, if you're doing something you love, an hour feels like five minutes. If you're doing something that doesn't resonate with your spirit, five minutes feels like an hour. And the reason so many people are opting out of education is because it doesn't feed their spirit, it doesn't feed their energy or their passion.
Но не е само тоа. Се работи за страста. Многу често, луѓето се добри во работи кои едноставно не ги интересираат. Се работи за страста, и што го возбудува нашиот дух и нашата енергија. И ако ја работиш работата која ја сакаш, во која си добар, времето завзема потполно друг тек. Мојата жена само што заврши со пишување на роман, и мислам дека е одлична книга, но неа ја нема по цели часови. Го знаете ова, ако работите нешто што сакате, еден час ви се чини како да е пет минути. Но ако работиш нешто што не е "на иста бранова должина" со вашиот дух пет минути ви изгледаат како еден час. И причината зошто некои луѓе не се одлучуваат за образованието е во тоа што образованието не го храни нивниот дух, не ја храни нивната енергија ниту нивната пасија.
So I think we have to change metaphors. We have to go from what is essentially an industrial model of education, a manufacturing model, which is based on linearity and conformity and batching people. We have to move to a model that is based more on principles of agriculture. We have to recognize that human flourishing is not a mechanical process; it's an organic process. And you cannot predict the outcome of human development. All you can do, like a farmer, is create the conditions under which they will begin to flourish.
Мислам дека треба да ги смениме метафорите. Треба да се оттргнеме од онаа што во суштина е индустриски модел на образование, мануфактурен модел, кој е базиран на линеарност на конформизмот и на маса луѓе. Треба да се префрлиме на модел кој повеќе е базиран на принципот на земјоделие. Треба да разбереме дека процветување на човекот не е механички процес, туку органски процес. И неможете да го предвидите исходот од човековиот развој; се што можете да направите, како фармер, е да обезбедите услови под кои тие ќе почнат да цутат.
So when we look at reforming education and transforming it, it isn't like cloning a system. There are great ones, like KIPP's; it's a great system. There are many great models. It's about customizing to your circumstances and personalizing education to the people you're actually teaching. And doing that, I think, is the answer to the future because it's not about scaling a new solution; it's about creating a movement in education in which people develop their own solutions, but with external support based on a personalized curriculum.
Па кога гледаме во реформирање на образование и негова трансформација, тоа не е како клонирање на систем. Постојат добри системи, како "знаењето е моќ". Постојат многу добри модели. Се работи за прилагодување на околностите, и персонализирање на едукацијата во согласност со луѓето кои ги едуцираме. И правење на тоа, јас сметам дека е одговор за иднината затоа што не се работи за изнаоѓање на ново решение; се работи за креирање на движење во образованието во кое луѓето ќе ги развиваат сопствените решенија, но со надворешна поддршка базирана на персонализирана наставна програма.
Now in this room, there are people who represent extraordinary resources in business, in multimedia, in the Internet. These technologies, combined with the extraordinary talents of teachers, provide an opportunity to revolutionize education. And I urge you to get involved in it because it's vital, not just to ourselves, but to the future of our children. But we have to change from the industrial model to an agricultural model, where each school can be flourishing tomorrow. That's where children experience life. Or at home, if that's what they choose, to be educated with their families or friends.
Сега, во оваа соба, има луѓе кои претставуваат неверојатни ресурси во бизнисот, во мултимедија и во интернет. Овие технологии, комбинирани со извонредните таленти на учителите, обезбедуваат можност за револуција во образованието. И јас ве охрабрувам да се вклучите во тоа затоа што тоа е важно, не само за нас, туку за иднината на нашите деца. Но мораме да преминеме од индустриски модел во земјоделски модел, каде од секое училиште ќе може да процвета иднината. Тоа е каде децата го вкусуваат животот. Или дома, ако таму тие одлучат да бидат образовани со нивните семејства или со нивните пријатели.
There's been a lot of talk about dreams over the course of these few days. And I wanted to just very quickly -- I was very struck by Natalie Merchant's songs last night, recovering old poems. I wanted to read you a quick, very short poem from W. B. Yeats, who some of you may know. He wrote this to his love, Maud Gonne, and he was bewailing the fact that he couldn't really give her what he thought she wanted from him. And he says, "I've got something else, but it may not be for you."
Овде имаше многу зборувања за соништата во изминативе неколку дена. И би сакал само накратко -- Бев многу погоден од песните на Натали Мерчант минатата ноќ, потсетувајќи се на старите песни. Би сакал да ви прочитам набрзина, многу кратка песна од Вилијам Батлер Јејтс, кој е некој што можеби го знаете. Тој го напиша ова за неговата љубов, Мод Гон, и тој го оплакува фактот дека неможе да и го даде тоа што тој сметаше дека таа го бараше од него. Тој вели, "Имам нешто друго, но тоа може да не е за тебе."
He says this: "Had I the heavens' embroidered cloths, Enwrought with gold and silver light, The blue and the dim and the dark cloths Of night and light and the half-light, I would spread the cloths under your feet: But I, being poor, have only my dreams; I have spread my dreams under your feet; Tread softly because you tread on my dreams." And every day, everywhere, our children spread their dreams beneath our feet. And we should tread softly.
Го вели ова: И да имам облека везена од небо, проткаена со злато, и сребрена светлина, Сина и замаглена и темна облека од ноќ и светлина и полусветлина, би ја распостелал облеката под твоите стапала; Но јас, сиромав, ги имам само моите соништа; И ги распостелав моите соништа под твоите стапала; Оди нежно затоа што одиш по моите соништа." И секој ден, секаде, нашите деца ги постелаат нивните соништа под нашите стапала. И ние треба да чекориме нежно.
Thank you.
Ви благодарам.
(Applause)
(Аплауз)
Thank you very much.
(Applause)
Thank you.
(Applause)