So a while ago, I tried an experiment. For one year, I would say yes to all the things that scared me. Anything that made me nervous, took me out of my comfort zone, I forced myself to say yes to. Did I want to speak in public? No, but yes. Did I want to be on live TV? No, but yes. Did I want to try acting? No, no, no, but yes, yes, yes.
Пре неког времена сам испробала један експеримент. Током годину дана ћу прихватати све ствари које ме плаше. Све што ме је чинило нервозном, избацивало из зоне комфора, присилила сам себе да прихватим. Да ли сам желела да причам у јавности? Не, али јесам. Да ли сам желела да будем уживо на ТВ-у? Не, али јесам. Да ли сам желела да покушам да глумим? Не, не, не, али да, да, да.
And a crazy thing happened: the very act of doing the thing that scared me undid the fear, made it not scary. My fear of public speaking, my social anxiety, poof, gone. It's amazing, the power of one word. "Yes" changed my life. "Yes" changed me. But there was one particular yes that affected my life in the most profound way, in a way I never imagined, and it started with a question from my toddler.
Десила се луда ствар - сам чин одрађивања ствари које су ме плашиле поништио је страх, учинио да нису више страшне. Мој страх од јавних говора, друштвена анксиозност - пуф, нестали су. Невероватно је, моћ једне речи. „Да“ ми је променило живот. „Да“ ме је променило. Међутим, постоји једно посебно „да“ које ми је утицало на живот у највећој мери, на начин на који нисам могла да замислим, а започело је питањем мог детета.
I have these three amazing daughters, Harper, Beckett and Emerson, and Emerson is a toddler who inexplicably refers to everyone as "honey." as though she's a Southern waitress.
Имам три невероватне ћерке, Харпер, Бекет и Емерсон, а Емерсон је дете које се необјашњиво обраћа свима са „срце“, као да је конобарица са југа.
(Laughter)
(Смех)
"Honey, I'm gonna need some milk for my sippy cup."
„Срце, требаће ми мало млека за флашицу.“
(Laughter)
(Смех)
The Southern waitress asked me to play with her one evening when I was on my way somewhere, and I said, "Yes." And that yes was the beginning of a new way of life for my family. I made a vow that from now on, every time one of my children asks me to play, no matter what I'm doing or where I'm going, I say yes, every single time. Almost. I'm not perfect at it, but I try hard to practice it. And it's had a magical effect on me, on my children, on our family. But it's also had a stunning side effect, and it wasn't until recently that I fully understood it, that I understood that saying yes to playing with my children likely saved my career.
Јужњачка конобарица ме је питала да се са њом играм једно вече док сам полазила негде и ја сам рекла: „Да.“ То „да“ је означило почетак новог начина живота за моју породицу. Заклела сам се да ћу од сада, сваки пут када ме једно од моје деце упита да се играм са њом, без обзира на то шта радим или где идем, рећи „да“ сваки пут. Скоро сваки. Нисам савршена у томе, али се баш трудим да то увежбам. То је имало магично дејство на мене, моју децу, нашу породицу. Међутим, имало је и запањујуће споредно дејство, а до скоро нисам то потпуно разумела, када сам схватила да је прихватање да се играм са својом децом вероватно спасило моју каријеру.
See, I have what most people would call a dream job. I'm a writer. I imagine. I make stuff up for a living. Dream job. No. I'm a titan. Dream job. I create television. I executive produce television. I make television, a great deal of television. In one way or another, this TV season, I'm responsible for bringing about 70 hours of programming to the world. Four television programs, 70 hours of TV --
Видите, имам оно што би већина људи назвала послом из снова. Ја сам писац. Замишљам. Измишљам ствари и тако зарађујем. Посао из снова. Не. Ја сам титан. Посао из снова. Стварам телевизију. Ја сам извршни продуцент на телевизији. Стварам телевизију, велики део телевизије. На један или други начин, ове телевизијске сезоне, одговорна сам за доношење 70 часова програма свету. Четири телевизијска програма, 70 часова на телевизији,
(Applause)
(Аплауз)
Three shows in production at a time, sometimes four. Each show creates hundreds of jobs that didn't exist before. The budget for one episode of network television can be anywhere from three to six million dollars. Let's just say five. A new episode made every nine days times four shows, so every nine days that's 20 million dollars worth of television, four television programs, 70 hours of TV, three shows in production at a time, sometimes four, 16 episodes going on at all times: 24 episodes of "Grey's," 21 episodes of "Scandal," 15 episodes of "How To Get Away With Murder," 10 episodes of "The Catch," that's 70 hours of TV, that's 350 million dollars for a season. In America, my television shows are back to back to back on Thursday night. Around the world, my shows air in 256 territories in 67 languages for an audience of 30 million people. My brain is global, and 45 hours of that 70 hours of TV are shows I personally created and not just produced, so on top of everything else, I need to find time, real quiet, creative time, to gather my fans around the campfire and tell my stories. Four television programs, 70 hours of TV, three shows in production at a time, sometimes four, 350 million dollars, campfires burning all over the world. You know who else is doing that? Nobody, so like I said, I'm a titan. Dream job.
некада три програма у продукцији, некада четири. Сваки програм ствара стотине послова који раније нису постојали. Буџет за једну епизоду телевизијске мреже може се кретати од три до шест милиона долара. Рецимо пет. Нова епизода на сваких девет дана пута четири програма, па је то сваких девет дана телевизија вредна 20 милиона долара, четири телевизијска програма, 70 часова ТВ-а, три шоуа у продукцији у тренутку, некада четири, 16 епизода које се дају у сваком моменту, 24 епизода „Увода у анатомију“, 21 епизода „Скандала“, 15 епизода „Како се извући са убиством“, 10 епизода „Улова“, то је 70 часова телевизије, то је 350 милиона долара по сезони. У Америци се моји телевизијски програми иду један за другим четвртком увече. Широм света, моји програми се приказују на 256 подручја и 67 језика за публику од 30 милиона људи. Мој ум је светски, а 45 сати од тих 70 часова на ТВ-у су програми које сам лично створила, а не само продуцирала, те поврх свега морам да пронађем време, заиста мирно, креативно време да окупим своје фанове око логорске ватре и причам своје приче. Четири програма, 70 сати телевизије, три шоуа у продукцији, некада четири, 350 милиона долара, логорске ватре горе широм света. Знате ко то још ради? Нико, па као што рекох, ја сам титан. Посао из снова.
(Applause)
(Аплауз)
Now, I don't tell you this to impress you. I tell you this because I know what you think of when you hear the word "writer." I tell you this so that all of you out there who work so hard, whether you run a company or a country or a classroom or a store or a home, take me seriously when I talk about working, so you'll get that I don't peck at a computer and imagine all day, so you'll hear me when I say that I understand that a dream job is not about dreaming. It's all job, all work, all reality, all blood, all sweat, no tears. I work a lot, very hard, and I love it.
Е, сад, не кажем ово да бих вас импресионирала. Кажем вам ово јер знам на шта мислите када чујете реч „писац“. Кажем вам ово да бисте ме сви ви који вредно радите, било да водите компанију, земљу, групу ученика, радњу или дом, схватили озбиљно када причам о послу, да разумете да не куцкам по компјутеру и замишљам по цео дан, да ме чујете када кажем да разумем да посао из снова не подразумева сањарење. Све је то посао, рад, стварност, сва крв, зној, без суза. Радим пуно, жестоко и обожавам то.
When I'm hard at work, when I'm deep in it, there is no other feeling. For me, my work is at all times building a nation out of thin air. It is manning the troops. It is painting a canvas. It is hitting every high note. It is running a marathon. It is being Beyoncé. And it is all of those things at the same time. I love working. It is creative and mechanical and exhausting and exhilarating and hilarious and disturbing and clinical and maternal and cruel and judicious, and what makes it all so good is the hum. There is some kind of shift inside me when the work gets good. A hum begins in my brain, and it grows and it grows and that hum sounds like the open road, and I could drive it forever. And a lot of people, when I try to explain the hum, they assume that I'm talking about the writing, that my writing brings me joy. And don't get me wrong, it does. But the hum -- it wasn't until I started making television that I started working, working and making and building and creating and collaborating, that I discovered this thing, this buzz, this rush, this hum. The hum is more than writing. The hum is action and activity. The hum is a drug. The hum is music. The hum is light and air. The hum is God's whisper right in my ear. And when you have a hum like that, you can't help but strive for greatness. That feeling, you can't help but strive for greatness at any cost. That's called the hum. Or, maybe it's called being a workaholic.
Када пуно радим, када сам задубљена у посао, не постоји ниједно друго осећање. За мене, мој посао увек изграђује нацију ни из чега. То је окупљање трупа. То је осликавање платна. То је погађање сваке високе ноте. То је трчање маратона. То је када сте Бијонсе и то су све ове ствари истовремено. Волим да радим. Рад је креативан, механички, исцрпљујућ, узбудљив, урнебесан, узнемиравајући, клинички, матерински, окрутан, разуман, а оно што све то чини добрим је шум. Постоји нека врста промене у мени када рад испадне добар. Шум креће у мом уму и расте, расте, а тај шум звучи као отворени пут и на њему бих могла да се возим заувек. Много људи, када покушам да објасним шум, претпоставља да причам о писању; да ми писање доноси радост. Немојте ме схватити погрешно; доноси ми радост. Међутим, шум... док нисам почела да стварам ТВ програм, док нисам почела да радим, радим и стварам, градим, креирам и сарађујем, нисам открила ову ствар, ово зујање, ово узбуђење, овај шум. Шум је више од писања. Шум је радња и активност. Шум је дрога. Шум је музика. Шум је светлост и ваздух. Шум је божије шапутање право у моје уво. Када имате такав шум, не можете да не тежите величини. Тај осећај, не можете да не тежите ка величини по сваку цену. То се назива шумом, или се можда назива „бити радохоличар“.
(Laughter)
(Смех)
Maybe it's called genius. Maybe it's called ego. Maybe it's just fear of failure. I don't know. I just know that I'm not built for failure, and I just know that I love the hum. I just know that I want to tell you I'm a titan, and I know that I don't want to question it.
Можда се зове „геније“. Можда се зове „его“. Можда је то само страх од неуспеха. Не знам. Само знам да нисам створена за неуспех и само знам да волим тај шум. Само знам да желим да вам кажем да сам титан и знам да не желим да то доводим у питање.
But here's the thing: the more successful I become, the more shows, the more episodes, the more barriers broken, the more work there is to do, the more balls in the air, the more eyes on me, the more history stares, the more expectations there are. The more I work to be successful, the more I need to work. And what did I say about work? I love working, right? The nation I'm building, the marathon I'm running, the troops, the canvas, the high note, the hum, the hum, the hum. I like that hum. I love that hum. I need that hum. I am that hum. Am I nothing but that hum?
Међутим, дешава се једна ствар - што сам успешнија, што више програма, више епизода, што је више баријера пробијено, више је посла који треба обавити, више лоптица у ваздуху, више очију уперених ка мени, више историја посматра, више има очекивања. Што више радим на томе да будем успешна, све је више потребно да радим. Шта сам рекла о раду? Волим да радим, зар не? Нација коју изграђујем, маратон на којем трчим, трупе, платно, висока нота, шум, шум, шум. Волим тај шум. Обожавам тај шум. Потребан ми је тај шум. Ја сам тај шум. Да ли сам нешто осим тог шума?
And then the hum stopped. Overworked, overused, overdone, burned out. The hum stopped.
Онда је шум престао. Преоптерећена, преангажована, пренатрпана послом, прегорела. Шум је престао.
Now, my three daughters are used to the truth that their mother is a single working titan. Harper tells people, "My mom won't be there, but you can text my nanny." And Emerson says, "Honey, I'm wanting to go to ShondaLand." They're children of a titan. They're baby titans. They were 12, 3, and 1 when the hum stopped. The hum of the engine died. I stopped loving work. I couldn't restart the engine. The hum would not come back. My hum was broken. I was doing the same things I always did, all the same titan work, 15-hour days, working straight through the weekends, no regrets, never surrender, a titan never sleeps, a titan never quits, full hearts, clear eyes, yada, whatever. But there was no hum. Inside me was silence. Four television programs, 70 hours of TV, three shows in production at a time, sometimes four. Four television programs, 70 hours of TV, three shows in production at a time ... I was the perfect titan. I was a titan you could take home to your mother. All the colors were the same, and I was no longer having any fun. And it was my life. It was all I did. I was the hum, and the hum was me. So what do you do when the thing you do, the work you love, starts to taste like dust?
Е, сад, моје три ћерке навикле су на истину да је њихова мајка титан који сам ради. Харпер говори људима: „Моја мама неће бити овде, али можете послати поруку мојој дадиљи.“ Емерсон каже: „Срце, желим да одем у Шондаленд.“ Оне су деца титана. Оне су мали титани. Имале су 12, три и једну годину када је шум престао. Зујање мотора је замрло. Престала сам да волим посао. Нисам могла поново да покренем мотор. Шум се није враћао. Мој шум се покварио. Радила сам исте ствари као и увек, исти титански посао - 15-часовни рад, рад током викенда, без кајања, никада предаја, титан никада не спава, титан никада не одустаје, пуног срца, јасног погледа, бла, бла, бла. Међутим, није било шума. У мени је била тишина. Четири ТВ програма, 70 сати ТВ-а, три шоуа у продукцији у тренутку, понекада четири. Четири ТВ програма, 70 сати ТВ-а, три шоуа у продукцији, некада 4. Била сам савршени титан. Била сам титан којег можете одвести кући код мајке. Све су боје биле исте и више се нисам забављала, а то је био мој живот. Било је то све што сам радила. Била сам шум и он је чинио мене. Па шта чините када ствар коју радите, посао који волите, почне да оставља укус прашине?
Now, I know somebody's out there thinking, "Cry me a river, stupid writer titan lady."
Е, сад, знам да неки тамо негде мисле: „Ућути више, глупа титанска списатељице.“
(Laughter)
(Смех)
But you know, you do, if you make, if you work, if you love what you do, being a teacher, being a banker, being a mother, being a painter, being Bill Gates, if you simply love another person and that gives you the hum, if you know the hum, if you know what the hum feels like, if you have been to the hum, when the hum stops, who are you? What are you? What am I? Am I still a titan? If the song of my heart ceases to play, can I survive in the silence?
Међутим, знате, то чините ако стварате, ако радите, ако волите оно што радите, било да сте предавач, банкар, мајка, сликар, Бил Гејтс, ако једноставно волите другу особу и то вам даје шум, ако познајете шум, ако знате осећај везан за шум, ако сте били у шуму, када шум престане, ко сте ви? Шта сте ви? Шта сам ја? Да ли сам још увек титан? Ако песма мог срца престане да свира, да ли могу да преживим у тишини?
And then my Southern waitress toddler asks me a question. I'm on my way out the door, I'm late, and she says, "Momma, wanna play?"
Онда ми је дечја јужњачка конобарица поставила питање. На путу сам ка вратима, касним, а она каже: „Мама, хоћеш да се играмо?“
And I'm just about to say no, when I realize two things. One, I'm supposed to say yes to everything, and two, my Southern waitress didn't call me "honey." She's not calling everyone "honey" anymore. When did that happen? I'm missing it, being a titan and mourning my hum, and here she is changing right before my eyes. And so she says, "Momma, wanna play?" And I say, "Yes." There's nothing special about it. We play, and we're joined by her sisters, and there's a lot of laughing, and I give a dramatic reading from the book Everybody Poops. Nothing out of the ordinary.
Само што нисам одбила када схватам две ствари. Прву - треба све да прихватам и другу - моја јужњачка конобарица ме није назвала „срце“. Никога више не зове „срце“. Када се то десило? Пропуштам то пошто сам титан и жалим за својим шумом, а ево ње, како се мења испред мене. Тако она каже: „Мама, хоћеш да се играмо?“ и ја кажем: „Да.“ Нема ничег посебног у томе. Играмо се и придружују нам се њене сестре и пуно је смеха и драматично им читам из књиге „Сви каке“. Ништа необично.
(Laughter)
(Смех)
And yet, it is extraordinary, because in my pain and my panic, in the homelessness of my humlessness, I have nothing to do but pay attention. I focus. I am still. The nation I'm building, the marathon I'm running, the troops, the canvas, the high note does not exist. All that exists are sticky fingers and gooey kisses and tiny voices and crayons and that song about letting go of whatever it is that Frozen girl needs to let go of.
Ипак је изузетно јер у свом болу и паници, у бескућништву свог недостатка шума, не могу ништа друго до да обратим пажњу. Фокусирам се. Мирна сам. Нација коју стварам, маратон на ком трчим, трупе, платно, високе ноте не постоје. Све што постоји су лепљиви прсти, балави пољупци, гласићи, бојице и песма о пуштању шта год да је то што Ледена девојка треба да пусти.
(Laughter)
(Смех)
It's all peace and simplicity. The air is so rare in this place for me that I can barely breathe. I can barely believe I'm breathing. Play is the opposite of work. And I am happy. Something in me loosens. A door in my brain swings open, and a rush of energy comes. And it's not instantaneous, but it happens, it does happen. I feel it. A hum creeps back. Not at full volume, barely there, it's quiet, and I have to stay very still to hear it, but it is there. Not the hum, but a hum.
Све је мир и једноставност. Ваздух је толико редак за мене на овом месту да једва дишем. Једва да могу да поверујем да дишем. Игра је супротна од рада. Срећна сам. Нешто у мени попушта. Врата у мом мозгу су се широм отворила и десио се налет енергије. Не истог тренутка, али се дешава, заиста се дешава. Осећам то. Шум се помаља. Не потпуно, једва да је ту, тих је и морам да будем веома мирна да бих га чула, али је ту. Не онај шум, али неки шум.
And now I feel like I know a very magical secret. Well, let's not get carried away. It's just love. That's all it is. No magic. No secret. It's just love. It's just something we forgot. The hum, the work hum, the hum of the titan, that's just a replacement. If I have to ask you who I am, if I have to tell you who I am, if I describe myself in terms of shows and hours of television and how globally badass my brain is, I have forgotten what the real hum is. The hum is not power and the hum is not work-specific. The hum is joy-specific. The real hum is love-specific. The hum is the electricity that comes from being excited by life. The real hum is confidence and peace. The real hum ignores the stare of history, and the balls in the air, and the expectation, and the pressure. The real hum is singular and original. The real hum is God's whisper in my ear, but maybe God was whispering the wrong words, because which one of the gods was telling me I was the titan?
Сада се осећам као да знам неку магичну тајну. Па, хајде да се не занесемо превише. То је само љубав. То је све. Нема магије. Нема тајне. Само је љубав у питању. То је само нешто што смо заборавили. Шум, радни шум, шум титана, то је само замена. Ако морам да се запитам ко сам, ако морам да вам кажем ко сам, ако себе описујем кроз програме, сате телевизије и кроз то колико је светски, врашки добар мој ум, заборавила сам шта је прави шум. Шум не означава моћ и није везан само за посао. Везан је искључиво за радост. Прави шум је везан само за љубав. Шум је електрицитет који проистиче из животног узбуђења. Прави шум је самопоуздање и мир. Прави шум игнорише зурење историје, лоптице у ваздуху, очекивања, притисак. Прави шум је јединствен и оригиналан. Прави шум је божији шапат у моје уво, али је можда бог шапутао погрешне речи, јер који бог ми је говорио да сам титан?
It's just love. We could all use a little more love, a lot more love. Any time my child asks me to play, I will say yes. I make it a firm rule for one reason, to give myself permission, to free me from all of my workaholic guilt. It's a law, so I don't have a choice, and I don't have a choice, not if I want to feel the hum.
То је само љубав. Свима би нам добродошло више љубави, много више љубави. Сваки пут када ме моје дете пита да се играмо, прихватићу то. Учинила сам то строгим правилом из једног разлога, да бих дала себи дозволу, да бих се ослободила радохоличарске кривице. То је закон, па немам избора, а немам избора, не ако желим да осетим шум.
I wish it were that easy, but I'm not good at playing. I don't like it. I'm not interested in doing it the way I'm interested in doing work. The truth is incredibly humbling and humiliating to face. I don't like playing. I work all the time because I like working. I like working more than I like being at home. Facing that fact is incredibly difficult to handle, because what kind of person likes working more than being at home?
Волела бих да је тако лако, али нисам добра у игрању. Не свиђа ми се. Не интересује ме на исти начин као посао. Веома је поражавајуће и понижавајуће суочити се са истином. Не волим да се играм. Радим све време јер волим да радим. Више волим да радим него да будем код куће. Суочавање са овом чињеницом је невероватно тешко јер каква би то особа више волела да ради него да буде код куће?
Well, me. I mean, let's be honest, I call myself a titan. I've got issues.
Па, ја. Мислим, будимо искрени, себе називам титаном. Имам проблеме.
(Laughter)
(Смех)
And one of those issues isn't that I am too relaxed.
А један од проблема није да сам превише опуштена.
(Laughter)
(Смех)
We run around the yard, up and back and up and back. We have 30-second dance parties. We sing show tunes. We play with balls. I blow bubbles and they pop them. And I feel stiff and delirious and confused most of the time. I itch for my cell phone always. But it is OK. My tiny humans show me how to live and the hum of the universe fills me up. I play and I play until I begin to wonder why we ever stop playing in the first place.
Јуримо по дворишту, напред-назад, напред-назад. Имамо журке са плесом које трају 30 секунди. Певамо песме. Играмо се лоптицама. Надувавам балоне и они их пуцају. Углавном се осећам круто, буновно и збуњено. Већину времена сам у искушењу да посегнем за телефоном. Ипак, добро је. Моји човечуљци ми показују како да живим, а шум универзума ме испуњава. Играм се и играм док се не запитам зашто уопште престајемо да се играмо.
You can do it too, say yes every time your child asks you to play. Are you thinking that maybe I'm an idiot in diamond shoes? You're right, but you can still do this. You have time. You know why? Because you're not Rihanna and you're not a Muppet. Your child does not think you're that interesting.
И ви то можете урадити, прихватити сваки пут када вас дете замоли да се играте. Да ли можда мислите да сам идиот у дијамантским ципелама? У праву сте, али и даље можете урадити ово. Имате времена. Знате зашто? Због тога што нисте Ријана или Мапетовац. Ваше дете не мисли да сте толико интересантни.
(Laughter)
(Смех)
You only need 15 minutes. My two- and four-year-old only ever want to play with me for about 15 minutes or so before they think to themselves they want to do something else. It's an amazing 15 minutes, but it's 15 minutes. If I'm not a ladybug or a piece of candy, I'm invisible after 15 minutes.
Треба вам само 15 минута. Моје девојчице од две и четири године желе са мном да се играју само око 15 минута пре него што помисле да желе нешто друго. То је невероватних 15 минута, али је 15 минута. Ако нисам бубамара или слаткиш, невидљива сам после 15 минута.
(Laughter)
(Смех)
And my 13-year-old, if I can get a 13-year-old to talk to me for 15 minutes I'm Parent of the Year.
А моја 13-годишњакиња, ако ми успе да прича са мном 15 минута, ја сам родитељ године.
(Laughter)
(Смех)
15 minutes is all you need. I can totally pull off 15 minutes of uninterrupted time on my worst day. Uninterrupted is the key. No cell phone, no laundry, no anything. You have a busy life. You have to get dinner on the table. You have to force them to bathe. But you can do 15 minutes. My kids are my happy place, they're my world, but it doesn't have to be your kids, the fuel that feeds your hum, the place where life feels more good than not good. It's not about playing with your kids, it's about joy. It's about playing in general. Give yourself the 15 minutes. Find what makes you feel good. Just figure it out and play in that arena.
Петнаест минута је све што вам треба. Сигурно могу да неометано проведем 15 минута најмање и у најгорем дану. „Неометано“ је кључна ствар. Нема мобилног телефона, прања веша, било чега. Имате ужурбан живот. Морате да обезбедите вечеру на столу. Морате их натерати да се окупају, али можете да издвојите 15 минута. Моја деца су место на ком сам срећна, они су мој свет, али то не морају бити ваша деца, гориво за ваш шум, место на ком је живот више добар него лош. Не ради се о игри са вашом децом, већ о радости. Ради се о игрању уопште. Дајте себи 15 минута. Пронађите оно што чини да се осећате добро. Само смислите како то да остварите и играјте у тој арени.
I'm not perfect at it. In fact, I fail as often as I succeed, seeing friends, reading books, staring into space. "Wanna play?" starts to become shorthand for indulging myself in ways I'd given up on right around the time I got my first TV show, right around the time I became a titan-in-training, right around the time I started competing with myself for ways unknown. 15 minutes? What could be wrong with giving myself my full attention for 15 minutes? Turns out, nothing. The very act of not working has made it possible for the hum to return, as if the hum's engine could only refuel while I was away. Work doesn't work without play.
Нисам савршена у томе. Заправо ми не успева колико ми и успева да виђам пријатеље, читам књиге, загледам се у свемир. „Хоћеш да се играмо?“ постаје скраћеница да удовољим себи на начине од којих сам одустала отприлике када сам добила свој први ТВ програм, отприлике када сам постала титан приправник, када сам отприлике почела да се такмичим са собом за непознато. Петнаест минута? Шта је погрешно у посвећивању пуне пажње себи на 15 минута? Испоставило се да није ништа. Сам чин да не радим омогућио је да се шум врати, као да је мотор шума могао да се допуни само кад нисам ту. Рад не функционише без игре.
It takes a little time, but after a few months, one day the floodgates open and there's a rush, and I find myself standing in my office filled with an unfamiliar melody, full on groove inside me, and around me, and it sends me spinning with ideas, and the humming road is open, and I can drive it and drive it, and I love working again. But now, I like that hum, but I don't love that hum. I don't need that hum. I am not that hum. That hum is not me, not anymore. I am bubbles and sticky fingers and dinners with friends. I am that hum. Life's hum. Love's hum. Work's hum is still a piece of me, it is just no longer all of me, and I am so grateful. And I don't give a crap about being a titan, because I have never once seen a titan play Red Rover, Red Rover.
Потребно је мало времена, али после неколико месеци, једног дана се бране отворе и потече бујица, а ја се нађем у канцеларији испуњена непознатом мелодијом, дубоко у мени и око мене, а она ми шаље вртлог идеја и пут шума је отворен и ја могу да се возим и возим по њему и поново волим да радим. Сада ми се, међутим, свиђа тај шум, али га не волим. Није ми потребан. Нисам тај шум. Тај шум нисам ја, не више. Ја сам балончићи, лепљиви прсти и вечере са пријатељима. Ја сам тај шум. Живот је шум. Љубав је шум. Радни шум је и даље део мене, али не представља ме целу више и толико сам захвална. Баш ме брига да будем титан јер никада нисам видела титана да се игра „арачкиње барачкиње“.
I said yes to less work and more play, and somehow I still run my world. My brain is still global. My campfires still burn. The more I play, the happier I am, and the happier my kids are. The more I play, the more I feel like a good mother. The more I play, the freer my mind becomes. The more I play, the better I work. The more I play, the more I feel the hum, the nation I'm building, the marathon I'm running, the troops, the canvas, the high note, the hum, the hum, the other hum, the real hum, life's hum. The more I feel that hum, the more this strange, quivering, uncocooned, awkward, brand new, alive non-titan feels like me. The more I feel that hum, the more I know who I am. I'm a writer, I make stuff up, I imagine. That part of the job, that's living the dream. That's the dream of the job. Because a dream job should be a little bit dreamy.
Прихватила сам мање посла и више игре и некако се мој свет још увек окреће. Мој ум је и даље светски. Моје логорске ватре и даље горе. Што се више играм, све сам срећнија, као и моја деца. Што се више играм, више се осећам као добра мајка. Што се више играм, мој ум постаје све слободнији. Што се више играм, боље радим. Што се више играм, више осећам шум, нацију коју стварам, маратон на ком трчим, трупе, платно, високе ноте, шум, шум, други шум, прави шум, животни шум. Што више осећам тај шум, све више се овај чудни, подрхтавајући, неучаурени, необични, потпуно нови, живи нетитан чини као ја. Што више осећам тај шум, више знам ко сам. Писац сам, измишљам ствари, замишљам. Тај део посла представља живљење сна. То је сан о послу, зато што би посао из снова требало да буде мало лепши.
I said yes to less work and more play. Titans need not apply.
Прихватила сам мање посла и више игре. Титанима ту није место.
Wanna play?
Хоћете да се играте?
Thank you.
Хвала вам.
(Applause)
(Аплауз)