So for any of us in this room today, let's start out by admitting we're lucky. We don't live in the world our mothers lived in, our grandmothers lived in, where career choices for women were so limited. And if you're in this room today, most of us grew up in a world where we have basic civil rights, and amazingly, we still live in a world where some women don't have them. But all that aside, we still have a problem, and it's a real problem. And the problem is this: Women are not making it to the top of any profession anywhere in the world. The numbers tell the story quite clearly. 190 heads of state -- nine are women. Of all the people in parliament in the world, 13 percent are women. In the corporate sector, women at the top, C-level jobs, board seats -- tops out at 15, 16 percent. The numbers have not moved since 2002 and are going in the wrong direction. And even in the non-profit world, a world we sometimes think of as being led by more women, women at the top: 20 percent.
Сите кои денес сме во оваа просторија, да признаеме дека имаме среќа. Ние не живееме во свет во каков што живееле нашите мајки, во каков што живееле нашите баби, каде што изборот на кариера за жените бил многу ограничен. Ако сте во оваа просторија денес, повеќето од нас пораснавме во свет во кој имаме основни човечки права, и зачудувачки, сè уште живееме во свет каде некои жени ги немаат. Но сè тоа настрана, ние сè уште имаме проблем, и тоа вистински проблем. А проблемот е следниот: Жените не стигнуваат до врвот на ниту една професија, никаде во светот. Бројките ја кажуваат приказната многу јасно. 190 водачи на држави, 9 се жени. Од сите луѓе во парламентот во светот, 13% се жени. Во корпоративниот сектор, жени на врвот, C-ниво позиции, борд позиции - достигнуваат 15-16%. Бројките не се поместени од 2002 и одат во погрешна насока. Дури и во непрофитниот свет, свет кој понекогаш го сметаме за воден од повеќе жени, жени на врвот: 20%.
We also have another problem, which is that women face harder choices between professional success and personal fulfillment. A recent study in the U.S. showed that, of married senior managers, two-thirds of the married men had children and only one-third of the married women had children. A couple of years ago, I was in New York, and I was pitching a deal, and I was in one of those fancy New York private equity offices you can picture. And I'm in the meeting -- it's about a three-hour meeting -- and two hours in, there needs to be that bio break, and everyone stands up, and the partner running the meeting starts looking really embarrassed. And I realized he doesn't know where the women's room is in his office. So I start looking around for moving boxes, figuring they just moved in, but I don't see any. And so I said, "Did you just move into this office?" And he said, "No, we've been here about a year." And I said, "Are you telling me that I am the only woman to have pitched a deal in this office in a year?" And he looked at me, and he said, "Yeah. Or maybe you're the only one who had to go to the bathroom."
Исто така имаме друг проблем, жените се соочуваат со потежок избор помеѓу професионалниот успех и личното исполнување. Неодамнешните испитувања во САД покажуваат дека, од сениор менаџерите во брак, две третини од оженетите мажи имаат деца и само една третина од омажените жени имаат деца. Пред неколку години, бев во Њујорк, преговарав околу една зделка тоа беше во една од тие фенси Њујоршки приватни канеларии, можете да ги замилсите. . И јас сум на состанок, тричасовен состанок, два часа внатре, тука треба да ја има онаа био- пауза, и сите стануваат и партнерот што го држеше состанокот почна да гледа навистина засрамено. Сфатив дека тој не знае каде е женскиот тоалет во неговата канцеларија. Јас почнав да разгледувам наоколу за да видам кутии за преселување, претпоставив дека штотоуку се вселиле, но не видов ниту една, Па реков: "Дали штотуку се вселивте во овие канцеларии?" А тој рече: "Не, тука сме околу една година." И јас реков: "Дали ми кажувате дека јас сум единствената жена што има правено договор во оваа канцеларија во една година?" Тој ме погледна и рече: "Да. Или можеби сте единствената која морала да оди во тоалет."
(Laughter)
(Смеење)
So the question is, how are we going to fix this? How do we change these numbers at the top? How do we make this different? I want to start out by saying, I talk about this -- about keeping women in the workforce -- because I really think that's the answer. In the high-income part of our workforce, in the people who end up at the top -- Fortune 500 CEO jobs, or the equivalent in other industries -- the problem, I am convinced, is that women are dropping out. Now people talk about this a lot, and they talk about things like flextime and mentoring and programs companies should have to train women. I want to talk about none of that today, even though that's all really important. Today I want to focus on what we can do as individuals. What are the messages we need to tell ourselves? What are the messages we tell the women that work with and for us? What are the messages we tell our daughters?
Прашањето е, како ќе го поправиме ова? Како ќе ги смениме овие бројки на врвот? Како да го направиме ова поинаку? Сакам да започнам со тоа што ќе кажам, јас зборувам за ова, за задржување на жената во работната сила, бидејќи навистина мислам дека постои одговор. Во делот на повисоки примања во работната сила, од луѓето кои завршуваат на врвот, Fortune 500 CEO позиции, или еквивалентни во другите индустрии, проблемот, убедена сум, е тоа што жените се откажуваат. Луѓето сега зборуваат многу за ова, тие зборуваат за работи како флексибилно време и менторство и програми што компаниите треба да ги имаат за обучување на жени. Јас не сакам да зборувам за ниту една од нив денес, и покрај тоа што сè тоа е навистина важно. Денес сакам да се фокусирам на тоа што можеме да го направиме како поединци. Кои пораки треба да си ги кажеме себеси? Кои пораки им ги кажуваме на жените што работат со и за нас? Кои пораки им ги кажуваме на нашите ќерки?
Now, at the outset, I want to be very clear that this speech comes with no judgments. I don't have the right answer. I don't even have it for myself. I left San Francisco, where I live, on Monday, and I was getting on the plane for this conference. And my daughter, who's three, when I dropped her off at preschool, did that whole hugging-the-leg, crying, "Mommy, don't get on the plane" thing. This is hard. I feel guilty sometimes. I know no women, whether they're at home or whether they're in the workforce, who don't feel that sometimes. So I'm not saying that staying in the workforce is the right thing for everyone.
За почеток, сакам да бидам многу јасна дека овој говор доаѓа без пресуди. Јас го немам вистинскиот одговор. Јас дури го немам ниту за мене. Го напуштив Сан Франциско, каде што живеам, во понеделник, и одев кон авион за оваа конференција. И мојата ќерка, која има 3 години, кога ја оставив во градинка, го направи цело тоа гушкање-за-нога плачење со "Мамо, не оди на авион". Тоа е тешко. Се чувствувам виновна понекогаш. Не познавам жени, без разлика дали се дома, или се дел од работната сила, кои не го чувствуваат тоа понекогаш. Не велам дека останувањето во работната сила е вистинската работа за секого.
My talk today is about what the messages are if you do want to stay in the workforce, and I think there are three. One, sit at the table. Two, make your partner a real partner. And three, don't leave before you leave. Number one: sit at the table. Just a couple weeks ago at Facebook, we hosted a very senior government official, and he came in to meet with senior execs from around Silicon Valley. And everyone kind of sat at the table. He had these two women who were traveling with him pretty senior in his department, and I kind of said to them, "Sit at the table. Come on, sit at the table," and they sat on the side of the room. When I was in college, my senior year, I took a course called European Intellectual History. Don't you love that kind of thing from college? I wish I could do that now. And I took it with my roommate, Carrie, who was then a brilliant literary student -- and went on to be a brilliant literary scholar -- and my brother -- smart guy, but a water-polo-playing pre-med, who was a sophomore.
Мојот говор денес е за тоа кои се пораките ако сакате да останете во работната сила, и мислам дека има три. Еден, седете на масата. Два, направете го вашиот партнер вистински партнер. И три, не заминувајте пред да заминете. Број еден: седете на масата. Пред неколку недели во Facebook, пречекавме сениор владин службеник, тој дојде да се сретне со сениор-директорите од Силиконската Долина. Сите на некој начин седнаа на масата. Со него имаше две жени кои патувале со него, прилично сениори во неговиот оддел, и јас им реков нешто како: "Седнете на масата. Ајде, седнете на масата" и тие седнаа настрана во собата. Кога јас бев на колеџ, во мојата сениорска година, посетував курс наречен Европска Интелектуална Историја. Нели ги сакате таквите работи од колеџ? Посакувам да можам да го правам тоа сега. Го посетував со мојата цимерка Кари, која тогаш беше брилијантна студентка по литература и која стана брилијантен научник по литература и со мојот брат - паметно момче, ватерполист и иден студент на медицина кој беше во втора година.
The three of us take this class together. And then Carrie reads all the books in the original Greek and Latin, goes to all the lectures. I read all the books in English and go to most of the lectures. My brother is kind of busy. He reads one book of 12 and goes to a couple of lectures, marches himself up to our room a couple days before the exam to get himself tutored. The three of us go to the exam together, and we sit down. And we sit there for three hours -- and our little blue notebooks -- yes, I'm that old. We walk out, we look at each other, and we say, "How did you do?" And Carrie says, "Boy, I feel like I didn't really draw out the main point on the Hegelian dialectic." And I say, "God, I really wish I had really connected John Locke's theory of property with the philosophers that follow." And my brother says, "I got the top grade in the class."
Сите тројца ги посетувавме часовите заедно. Кари ги читаше сите книги на оргинален грчки и латински, одеше на сите предавања. Јас ги прочитав сите книги на англиски и бев на повеќето предавања Брат ми беше некако зафатен. Тој прочита една книга од 12-те и отиде на неколку предавања, се појави во нашата соба неколку дена пред испитот за да го подучуваме. Сите тројца отидовме на испит заедно и седнавме. Ние седевме таму околу 3 часа со нашите сини тетратки - да, јас сум толку стара. Излеговме надвор, се погледнавме меѓусебе и рековме: "Што направивте?" И Кари рече: " Дечки, чувствувам дека не ја извлеков главната поента на Хегеловата дијалектика."' Јас реков: "Господе, навистина сакам да ги поврзев Џон Локовата теорија за сопственост и филозофите што следат." Брат ми рече: "Јас ја имам највисоката оцена во класот."
(Laughter)
(Смеа)
"You got the top grade in the class? You don't know anything."
"Ти ја имаш највискоата оцена во класот? Ти не знаеш ништо."
(Laughter)
(Смеа)
The problem with these stories is that they show what the data shows: women systematically underestimate their own abilities. If you test men and women, and you ask them questions on totally objective criteria like GPAs, men get it wrong slightly high, and women get it wrong slightly low. Women do not negotiate for themselves in the workforce. A study in the last two years of people entering the workforce out of college showed that 57 percent of boys entering, or men, I guess, are negotiating their first salary, and only seven percent of women. And most importantly, men attribute their success to themselves, and women attribute it to other external factors. If you ask men why they did a good job, they'll say, "I'm awesome. Obviously. Why are you even asking?" If you ask women why they did a good job, what they'll say is someone helped them, they got lucky, they worked really hard. Why does this matter? Boy, it matters a lot. Because no one gets to the corner office by sitting on the side, not at the table, and no one gets the promotion if they don't think they deserve their success, or they don't even understand their own success.
Проблемот со овие приказни е што го пока- жуваат тоа што податоците го покажуваат: жените систематски ги потценуваат своите способности. Ако тестирате мажи и жени, и ги прашате прашања за целосно објективни критериуми како просек на оцени мажите ќе згрешат кон повисока, а жените кон пониска оцена. Жените не преговараат за себе на работните места. Една студија во последните две години за луѓето што влегуваат во работната сила после факултет покажува дека 57% од момчињата, или мажите, претпоставувам, ја преговараат својата прва плата, а само 7% од жените. И уште поважно, мажите го припишуваат својот успех на себе, а жените го припишуваат на други екстерни фактори. Ако прашате мажи зошто завршиле добра работа, тие ќе ви речат: "Јас сум фантастичен. Очигледно. "Зошто воопшто прашуваш?" Ако прашате жени зошто завршиле добра работа, ќе кажат дека некој им помогнал, имале среќа, работеле навистина напорно. Зошто ова е важно? Дечки, многу е важно. Бидејќи никој нема да стигне до главната канцеларија со седење на страна, а не на маса и никој нема да добие унапредување ако не мисли дека го заслужува својот успех или ако не го ни разбира својот успех.
I wish the answer were easy. I wish I could go tell all the young women I work for, these fabulous women, "Believe in yourself and negotiate for yourself. Own your own success." I wish I could tell that to my daughter. But it's not that simple. Because what the data shows, above all else, is one thing, which is that success and likeability are positively correlated for men and negatively correlated for women. And everyone's nodding, because we all know this to be true.
Посакувам одговорот да беше лесен. Посакувам да појдев да им кажам на сите млади жени за кои работам, на тие прекрасни жени, "Верувајте во себе и преговарајте за себе. Поседувајте го споствениот успех." Посакувам да можам тоа да и го кажам на мојата ќерка. Но, не е толку едноставно. Бидејќи тоа што го покажуваат податоците, пред сѐ, е едно нешто, тоа е што успехот и допадливоста се во позитивен сооднос со мажите а негативен со жените. И сите климаат, бидејќи сите знаеме дека тоа е вистина.
There's a really good study that shows this really well. There's a famous Harvard Business School study on a woman named Heidi Roizen. And she's an operator in a company in Silicon Valley, and she uses her contacts to become a very successful venture capitalist. In 2002 -- not so long ago -- a professor who was then at Columbia University took that case and made it [Howard] Roizen. And he gave the case out, both of them, to two groups of students. He changed exactly one word: "Heidi" to "Howard." But that one word made a really big difference. He then surveyed the students, and the good news was the students, both men and women, thought Heidi and Howard were equally competent, and that's good. The bad news was that everyone liked Howard. He's a great guy. You want to work for him. You want to spend the day fishing with him. But Heidi? Not so sure. She's a little out for herself. She's a little political. You're not sure you'd want to work for her. This is the complication. We have to tell our daughters and our colleagues, we have to tell ourselves to believe we got the A, to reach for the promotion, to sit at the table, and we have to do it in a world where, for them, there are sacrifices they will make for that, even though for their brothers, there are not.
Има навистина добра студија што го покажува ова многу добро. Има позната студија од училиштето за бизнис на Харвард за жена по име Хајди Роизен. Таа е оператор во компанија во Силиконската Долина и ги користи своите контакти за да стане успешен венчр капиталист (инвеститор во почетен бизнис). Во 2002 -- не толку одамна -- професор што тогаш беше на Колумбија Универзитетот го зеде случајот и го смени со [Хауард] Роизен. И го даде случајот, двете верзии, на две групи на студенти. Тој смени точно еден збор: "Хајди" во "Хауард". Но тој еден збор направи навистина голема разлика. Тогаш тој ги испита студентите и добрите вести беа што студентите, и машки и женски, мислеа дека Хајди и Хауард се еднакво компетентни и тоа е добро. Лошите вести беа што на сите повеќе им се допадна Хаувард. Тој е прекрасно момче. Сакате да работите за него. Сакате да го поминете денот во риболов со него. Но Хајди? Не баш. Таа е малку себична. Таа е малку политичар. Не сте сигурни дека сакате да работите за неа. Ова е компликацијата. Мора да им кажеме на нашите ќерки и колешки, мора да си кажеме себеси да веруваме дека ние добивме A, да посегнеме по унапредување, да седиме на маса, а тоа мора да го направиме во свет каде треба да направиме жртви за да го постигнеме тоа, кои што нашите браќа не треба да ги направат.
The saddest thing about all of this is that it's really hard to remember this. And I'm about to tell a story which is truly embarrassing for me, but I think important. I gave this talk at Facebook not so long ago to about 100 employees, and a couple hours later, there was a young woman who works there sitting outside my little desk, and she wanted to talk to me. I said, okay, and she sat down, and we talked. And she said, "I learned something today. I learned that I need to keep my hand up." "What do you mean?" She said, "You're giving this talk, and you said you would take two more questions. I had my hand up with many other people, and you took two more questions. I put my hand down, and I noticed all the women did the same, and then you took more questions, only from the men." And I thought to myself, "Wow, if it's me -- who cares about this, obviously -- giving this talk -- and during this talk, I can't even notice that the men's hands are still raised, and the women's hands are still raised, how good are we as managers of our companies and our organizations at seeing that the men are reaching for opportunities more than women?" We've got to get women to sit at the table.
Најтажното нешто околу ова сè ова е што навистина е тешко да се запамти ова. Ќе ви кажам една приказна што е навистина засрамувачка за мене, но мислам дека е важна. Го држев овој говор во Facebook не многу одамна на околку 100 вработени, и неколку часа подоцна, една млада жена што работи таму, што седеше на другата страна на мојата мала маса, сакаше да зборува со мене. Јас реков во ред и таа седна и разговаравме. Таа рече: "Научив нешто денес. Научив дека мора да ја држам раката горе." "Што мислиш со тоа?" Таа рече: "Додека го држеше говорот рече дека ќе одговориш уште две прашања. Јас ја имав подигнато раката заедно со многу други и ти избра уште две прашања. Јас ја спуштив раката и забележав дека сите жени го направија истото и тогаш ти одговори повеќе прашања само од мажите." Си помислив, "Ако јас која навистина се грижи за ова, очигледно, држејќи го овој говор и за време на овој говор, не ни забележав дека рацете на мажите се подигнати, а рацете на жените се подигнати, тогаш колку сме добри како менаџери во нашите компании и организации во забележување дека мажите ги достигнуваат можностите повеќе од жените?" Мора да направиме жените да седат на маса.
(Cheers)
(Овации)
(Applause)
(Аплауз)
Message number two: Make your partner a real partner. I've become convinced that we've made more progress in the workforce than we have in the home. The data shows this very clearly. If a woman and a man work full-time and have a child, the woman does twice the amount of housework the man does, and the woman does three times the amount of childcare the man does. So she's got three jobs or two jobs, and he's got one. Who do you think drops out when someone needs to be home more? The causes of this are really complicated, and I don't have time to go into them. And I don't think Sunday football-watching and general laziness is the cause.
Порака број два: Направете го вашиот пратнер вистински партнер. Станав сигурна дека ние имаме направено поголем напредок на работните места отколку во домовите. Податоците го покажуваат тоа многу јасно. Ако жена и маж работат со полно работно време и имаат дете, жената завршува двојно повеќе домашна работа од мажот, и жената вложува три пати повеќе во грижа за детето од мажот. Така таа има три работи или две работи, а тој една. Кој мислите дека ќе се откаже кога некој мора да биде дома? Причините за ова се навистина комплицирани и немам време да навлегувам во тоа. Не мислам дека неделното гледање на фудбал и генералната мрзливост се причини за тоа.
I think the cause is more complicated. I think, as a society, we put more pressure on our boys to succeed than we do on our girls. I know men that stay home and work in the home to support wives with careers, and it's hard. When I go to the Mommy-and-Me stuff and I see the father there, I notice that the other mommies don't play with him. And that's a problem, because we have to make it as important a job, because it's the hardest job in the world to work inside the home, for people of both genders, if we're going to even things out and let women stay in the workforce.
Мислам дека причината е покомплицирана. Мислам дека, како општество, правиме поголем притисок на нашите момчиња да успеат отколку на нашите девојчиња. Знам мажи кои остануваат дома и работат дома за да ја поддржат кариерата на своите жени и тоа е тешко. Кога одам на `Мама-и-јас` настани и гледам татко таму, забележувам дека другите мајки не се дружат со него. Тоа е проблем, бидејќи мора тоа да го направиме како важна професија бидејќи најтешка работа во светот е да работиш внатре во домот, за луѓето од двата пола, доколку ги изедначиме работите и дозволиме на жените
(Applause)
да останат во работната сила.
(Аплауз)
Studies show that households with equal earning and equal responsibility also have half the divorce rate. And if that wasn't good enough motivation for everyone out there, they also have more -- how shall I say this on this stage? They know each other more in the biblical sense as well.
Студиите покажаа дека домаќинства со еднакви заработувачки и еднакви одговорности исто така имаат помала стапка на развод. Ако ова не е доволно добра мотивација за сите, тие исто имаат повеќе - како да го кажам тоа на сцена? - тие се познаваат повеќе меѓусебно во библиска смисла.
(Cheers)
(Овации)
Message number three: Don't leave before you leave. I think there's a really deep irony to the fact that actions women are taking -- and I see this all the time -- with the objective of staying in the workforce actually lead to their eventually leaving. Here's what happens: We're all busy. Everyone's busy. A woman's busy. And she starts thinking about having a child, and from the moment she starts thinking about having a child, she starts thinking about making room for that child. "How am I going to fit this into everything else I'm doing?" And literally from that moment, she doesn't raise her hand anymore, she doesn't look for a promotion, she doesn't take on the new project, she doesn't say, "Me. I want to do that." She starts leaning back. The problem is that -- let's say she got pregnant that day, that day -- nine months of pregnancy, three months of maternity leave, six months to catch your breath -- Fast-forward two years, more often -- and as I've seen it -- women start thinking about this way earlier -- when they get engaged, or married, when they start thinking about having a child, which can take a long time. One woman came to see me about this. She looked a little young. And I said, "So are you and your husband thinking about having a baby?" And she said, "Oh no, I'm not married." She didn't even have a boyfriend.
Порака број три: Не заминувајте пред да заминете. Мислам дека постои длабока иронија во фактот дека акциите што жените ги превземаат, а го гледам тоа цело време, со цел да останат во работната сила всушност доведуваат до нивно евентуално заминување. Еве што се случува: Сите ние сме зафатени. Секој е зафатен. Жената е зафатена. И таа почнува да размислува за дете, и од моментот кога почнува да размислува за дете, почнува да размислува за создавање на простор за тоа дете. "Како ќе го вклопам тоа во сè друго што правам?" И буквално од тој момент, таа не ја подига раката повеќе, таа не бара унапредување, таа не се вклучува во новиот проект, таа не вели: "Јас. Јас сакам да го направам тоа." Таа почнува да се повлекува. Проблемот е што, да речеме таа е бремена тој ден, тој ден - 9 месеци брементост, 3 месеци породилно отсуство, 6 месеци да се земе здив -- Набрзина две години, почесто, како што гледам, жените почнуваат да размислуваат на овој начин порано, кога ќе се свршат или омажат, кога ќе почнат да размислуваат за дете, што може да земе долго време. Една жена дојде да ме види околу ова. Изгледаше прилично млада. Јас реков: "Вие и сопругот размислувате да имате бебе?" И таа рече: "О не, јас не сум мажена." Таа немаште ниту момче.
(Laughter)
(Смеа)
I said, "You're thinking about this just way too early."
Јас реков: "Ти размислуваш за тоа многу прерано".
But the point is that what happens once you start kind of quietly leaning back? Everyone who's been through this -- and I'm here to tell you, once you have a child at home, your job better be really good to go back, because it's hard to leave that kid at home. Your job needs to be challenging. It needs to be rewarding. You need to feel like you're making a difference. And if two years ago you didn't take a promotion and some guy next to you did, if three years ago you stopped looking for new opportunities, you're going to be bored because you should have kept your foot on the gas pedal. Don't leave before you leave. Stay in. Keep your foot on the gas pedal, until the very day you need to leave to take a break for a child -- and then make your decisions. Don't make decisions too far in advance, particularly ones you're not even conscious you're making.
Поентата е што се случува откако ќе започнете со такво тивко повлекување? Сите што поминале низ тоа -- тука сум да ви кажам, откако ќе имате дете дома, најдобро е вашата работа да е многу добра за да се вратите назад, бидејќи многу е тешко да го оставите тоа дете дома. Вашата работа треба да е предизвикувачка. Мора да е наградувачка. Мора да се чувствувате како да менувате нешто. И ако пред две години не добивте унапредување, а некое момче до вас доби, ако пред три години престанавте да барате нови можности, ќе ви биде здодевно затоа што требало да го држите стапалото на педалот за гас. Не заминувајте пред да заминете. Останете тука. Држете го стапалото на педалот за гас, до денот кога треба да заминете заради вашето дете и тогаш донесете одлуки. Не донесувајте одлуки прерано, особено не оние кои не сте ни свесни дека ги донесувате.
My generation really, sadly, is not going to change the numbers at the top. They're just not moving. We are not going to get to where 50 percent of the population -- in my generation, there will not be 50 percent of [women] at the top of any industry. But I'm hopeful that future generations can. I think a world where half of our countries and our companies were run by women, would be a better world. It's not just because people would know where the women's bathrooms are, even though that would be very helpful. I think it would be a better world. I have two children. I have a five-year-old son and a two-year-old daughter. I want my son to have a choice to contribute fully in the workforce or at home, and I want my daughter to have the choice to not just succeed, but to be liked for her accomplishments.
Мојата генерација, за жал нема да ги промени бројките на врвот. Тие едноставно не се движат. Нема да успееме, 50% од популацијата во мојата генерација, нема да има 50% жени на врвот на ниту една индустрија. Но верувам дека идните генерации можат. Мислам дека свет каде половина од државите и компаниите ќе бидат водени од жени, ќе биде подобар свет. Не само поради тоа што луѓето ќе знаат каде се женските тоалети и покрај тоа што би било многу корисно. Мислам дека ќе биде подобар свет. Јас имам две деца. Имам 5 годишен син и 2 годишна ќерка. Сакам мојот син да има избор целосно да придонесува и на работното место и дома, сакам мојата ќерка да има избор не само да успее, туку и да ја сакаат останатите поради своите заслуги.
Thank you.
Ви благодарам.
(Applause)
(Аплауз)