Today, I'm going to take you around the world in 18 minutes. My base of operations is in the U.S., but let's start at the other end of the map, in Kyoto, Japan, where I was living with a Japanese family while I was doing part of my dissertational research 15 years ago. I knew even then that I would encounter cultural differences and misunderstandings, but they popped up when I least expected it.
Денес, ќе ве однесам на пат околу светот во 18 минути. Јас работам во САД, но да започнеме на другиот крај од мапата во Кјото, Јапонија, каде што живеев со едно јапонско семејство додека ја спремав дисертацијата пред 15 години. Свесна бев дека ќе се соочам со културни разлики и недоразбирања, но искрснуваа кога најмалку очекував.
On my first day, I went to a restaurant, and I ordered a cup of green tea with sugar. After a pause, the waiter said, "One does not put sugar in green tea." "I know," I said. "I'm aware of this custom. But I really like my tea sweet." In response, he gave me an even more courteous version of the same explanation. "One does not put sugar in green tea." "I understand," I said, "that the Japanese do not put sugar in their green tea, but I'd like to put some sugar in my green tea." (Laughter) Surprised by my insistence, the waiter took up the issue with the manager. Pretty soon, a lengthy discussion ensued, and finally the manager came over to me and said, "I am very sorry. We do not have sugar." (Laughter) Well, since I couldn't have my tea the way I wanted it, I ordered a cup of coffee, which the waiter brought over promptly. Resting on the saucer were two packets of sugar.
Уште првиот ден, отидов во ресторан, и си нарачав шолја зелен чај со шеќер. По кратка пауза, келнерот рече, „Но не се става шеќер во зелен чај.“ „Знам“, реков. „Свесна сум за ова. Ама јас си сакам благ чај.“ Како одговор, уште пољубезно ми го кажа истото. „Ама не се става шеќер во зелениот чај.“ „Сфаќам“, реков, „дека Јапонците не пијат зелен чај со шеќер. Ама јас би сакала да ставам шеќер кога пијам зелен чај.“ (публиката се смее) Изненаден од мојата упорност, келнерот го викна менаџерот. Набрзо, по долга дискусија, конечно дојде менаџерот и ми рече, „Жал ми е. Немаме шеќер.“ (публиката се смее) Па, бидејќи не можев да пијам чај каков што сакав, си нарачав кафе, а келнерот веднаш ми го донесе. На тацната забележав две пакетчиња шеќер.
My failure to procure myself a cup of sweet, green tea was not due to a simple misunderstanding. This was due to a fundamental difference in our ideas about choice. From my American perspective, when a paying customer makes a reasonable request based on her preferences, she has every right to have that request met. The American way, to quote Burger King, is to "have it your way," because, as Starbucks says, "happiness is in your choices." (Laughter) But from the Japanese perspective, it's their duty to protect those who don't know any better -- (Laughter) in this case, the ignorant gaijin -- from making the wrong choice. Let's face it: the way I wanted my tea was inappropriate according to cultural standards, and they were doing their best to help me save face.
Тоа што не успеав да си набавам шолја благ зелен чај не се должеше на обично недоразбирање. Се работи за една фундаментална разлика во нашите поимања за изборите. Според мојата американска перспектива, кога еден муштерија бара нешто бидејќи го претпочита, муштеријата има право да биде услужен. Американскиот начин, според Бургер Кинг, е „вашиот начин,“ бидејќи, како што вели и Старбакс, „среќата се крие во вашите избори.“ (публиката се смее) Ама од јапонска перспектива, должност им е да ги заштитат тие што не знаат, (публиката се смее) во овој случај, неупатениот туѓинец, да направи погрешен избор. Да бидеме искрени: чајот што го сакав беше несоодветен според културните стандарди, и тие даваа сé од себе за да ми го обелат образот.
Americans tend to believe that they've reached some sort of pinnacle in the way they practice choice. They think that choice, as seen through the American lens best fulfills an innate and universal desire for choice in all humans. Unfortunately, these beliefs are based on assumptions that don't always hold true in many countries, in many cultures. At times they don't even hold true at America's own borders. I'd like to discuss some of these assumptions and the problems associated with them. As I do so, I hope you'll start thinking about some of your own assumptions and how they were shaped by your backgrounds.
Американците веруваат дека го постигнале врвот во правењето избори. Мислат дека начинот на кој тие го перцепираат правењето избор е соодветен со некоја вродена и универзална потреба за избор кај сите луѓе. За жал, нивните верувања се засновани на претпоставки што не се вистинити во многу земји, во многу култури. Понекогаш дури и не се вистинити во самите граници на Америка. Би сакала да ги продискутирам овие претпоставки и проблемите кои ги предизвикуваат. И така, се надевам дека ќе почнете да размислувате за вашите погрешни претпоставки и како вашето потекло ви ги обликувало.
First assumption: if a choice affects you, then you should be the one to make it. This is the only way to ensure that your preferences and interests will be most fully accounted for. It is essential for success. In America, the primary locus of choice is the individual. People must choose for themselves, sometimes sticking to their guns, regardless of what other people want or recommend. It's called "being true to yourself." But do all individuals benefit from taking such an approach to choice? Mark Lepper and I did a series of studies in which we sought the answer to this very question. In one study, which we ran in Japantown, San Francisco, we brought seven- to nine-year-old Anglo- and Asian-American children into the laboratory, and we divided them up into three groups.
Прва претпоставка: ако изборот се однесува на тебе, ти си тој што треба да го направи. Тоа е единствениот начин да се осигурате дека вашите приоритети и интереси ќе се земат предвид. Тоа е клучот за успехот. Во Америка, изборот го прави самата индивидуа. Луѓето мора самите да прават избори, понекогаш и да одат против светот, без разлика што сакаат или препорачуваат другите луѓе. Тоа се вика „да си бидеш верен на себеси.“ Но, дали на сите индивидуи им одговара ваквиот пристап до изборот? Марк Лепер и јас изведовме неколку студии во кои го баравме одговорот на ова прашање. Во една студија, што ја изведовме во јапонскиот кварт во Сан Франциско, донесовме седум, осум и девет годишни Англо и Азиско-Американски дечиња во лабораторијата и ги поделивме на неколку групи.
The first group came in, and they were greeted by Miss Smith, who showed them six big piles of anagram puzzles. The kids got to choose which pile of anagrams they would like to do, and they even got to choose which marker they would write their answers with. When the second group of children came in, they were brought to the same room, shown the same anagrams, but this time Miss Smith told them which anagrams to do and which markers to write their answers with. Now when the third group came in, they were told that their anagrams and their markers had been chosen by their mothers. (Laughter) In reality, the kids who were told what to do, whether by Miss Smith or their mothers, were actually given the very same activity, which their counterparts in the first group had freely chosen.
Кога влезе првата група, ги поздрави г-ца Смит, која им покажа шест купа анаграми и сложувалки. Децата требаше да одберат кој куп анаграми ќе го решаваат. Дури и требаше да одберат со кој маркер ќе ги запишат одговорите. Кога влезе втората група дечиња, ги донесовме до истата соба, им ги покажавме истите анаграми, но овој пат г-ѓа Смит им кажа кои анаграми да ги решат и со кои маркери да ги запишат одговорите. А кога влезе третата група, им кажавме кои анаграми и маркери им ги одбрале мајките. (публиката се смее) Всушност, децата на кои им кажавме што да прават, без разлика дали г-ѓа Смит или нивните мајки, требаше да ја прават истата активност, што ја правеа и нивните другарчиња од првата група, кои слободно одбираа.
With this procedure, we were able to ensure that the kids across the three groups all did the same activity, making it easier for us to compare performance. Such small differences in the way we administered the activity yielded striking differences in how well they performed. Anglo-Americans, they did two and a half times more anagrams when they got to choose them, as compared to when it was chosen for them by Miss Smith or their mothers. It didn't matter who did the choosing, if the task was dictated by another, their performance suffered. In fact, some of the kids were visibly embarrassed when they were told that their mothers had been consulted. (Laughter) One girl named Mary said, "You asked my mother?"
Со оваа процедура, можевме да се осигураме дека децата во сите три групи работеа на истата активност, што беше полесно за ние да правиме споредби. Ваквите мали разлики во начинот на кој им ја зададовме активноста резултираа со големи разлики во нивната изведба. Англо-Американците, решија два и пол пати повеќе анаграми кога требаше самите да ги одберат, во споредба со тие дечиња за кои бираа г-ца Смит или мајките. Без разлика на тоа кој бирал, ако задачата им беше одбрана од друг, имаа послаба изведба. Всушност, некои од дечињата беа засрамени кога им кажавме дека се консултиравме со мајките. (публиката се смее) Едно девојче по име Мери рече, „Како тоа, сте ја прашале мајка ми?“
(Laughter)
(публиката се смее)
In contrast, Asian-American children performed best when they believed their mothers had made the choice, second best when they chose for themselves, and least well when it had been chosen by Miss Smith. A girl named Natsumi even approached Miss Smith as she was leaving the room and tugged on her skirt and asked, "Could you please tell my mommy I did it just like she said?" The first-generation children were strongly influenced by their immigrant parents' approach to choice. For them, choice was not just a way of defining and asserting their individuality, but a way to create community and harmony by deferring to the choices of people whom they trusted and respected. If they had a concept of being true to one's self, then that self, most likely, [was] composed, not of an individual, but of a collective. Success was just as much about pleasing key figures as it was about satisfying one's own preferences. Or, you could say that the individual's preferences were shaped by the preferences of specific others.
Од друга страна, Азиско-Американските деца имале најдобра изведба кога верувале дека мајките одбрале за нив, потоа кога самите бирале, и имале најлоша изведба кога изборот го правела г-ца Смит. Едно девојче по име Нацуми дури и се приближи на г-ца Смит на одење, ја потегна за сукњата и ја праша „Ќе може ли да и кажете на мама дека ја послушав?“ Првата генерација дечиња биле под силно влијание на нивните родители-емигранти кога станува збор за правењето избори. За нив, изборот не бил само начин да се дефинира и реализира нивната индивидуалност, туку начин да се создаде заедница и хармонија преку покорување на изборите направени од луѓето на кои им верувале и ги почитувале. Ако имале концепт да си останат доследни на себеси, тогаш тоа себеси, најверојатно, не се состои од една индивидуа, туку од цел колектив. Успехот за нив значел задоволување на важните луѓе а и задоволување на сопствените желби. Или, би можеле да речеме дека желбите на индивидуата биле обликувани од желбите на другите.
The assumption then that we do best when the individual self chooses only holds when that self is clearly divided from others. When, in contrast, two or more individuals see their choices and their outcomes as intimately connected, then they may amplify one another's success by turning choosing into a collective act. To insist that they choose independently might actually compromise both their performance and their relationships. Yet that is exactly what the American paradigm demands. It leaves little room for interdependence or an acknowledgment of individual fallibility. It requires that everyone treat choice as a private and self-defining act. People that have grown up in such a paradigm might find it motivating, but it is a mistake to assume that everyone thrives under the pressure of choosing alone.
Претпоставката дека најдобро бираме кога сами бираме, како индивидуи, држи вода кога индивидуата е јасно еманципирана од другите. Кога, наспроти ова, двајца или повеќе индивидуи ги гледаат нивните избори и последиците како интимно поврзани, тогаш тие може да го зголемат нивниот успех така што изборот ќе го гледаат како колективен чин. А да инсистираме тие самите да одберат може лошо да влијае и на нивната изведба и на нивните врски. Сепак тоа е она што го бара американската парадигма. Таа ни остава малку простор за меѓузависност или разбирање на индивидуалните мани. Таа бара сите на изборот да гледаме како приватен и себе-дефинирачки чин. Луѓето што пораснале со таа парадигма ја перцепираат како мотивирачка. Но, погрешна е претпоставката дека сите уживаат во притисокот да прават избори сами.
The second assumption which informs the American view of choice goes something like this. The more choices you have, the more likely you are to make the best choice. So bring it on, Walmart, with 100,000 different products, and Amazon, with 27 million books and Match.com with -- what is it? -- 15 million date possibilities now. You will surely find the perfect match. Let's test this assumption by heading over to Eastern Europe. Here, I interviewed people who were residents of formerly communist countries, who had all faced the challenge of transitioning to a more democratic and capitalistic society. One of the most interesting revelations came not from an answer to a question, but from a simple gesture of hospitality. When the participants arrived for their interview, I offered them a set of drinks: Coke, Diet Coke, Sprite -- seven, to be exact.
Третата претпоставка на американското гледиште на изборите е отприлика вака. Колку повеќе избор имаш, поверојатно е дека ќе го одбереш најдоброто. И така Волмарт има 100 000 различни производи, Амазон има 27 милиони книги, а Match.com има - колку таму? 15 милиони потенцијални партнери. Сигурно ќе го најдете вистинскиот. За да ја тестираме оваа претпоставка, ќе се префрлиме во источна Европа. Таму, ги интервјуирав луѓето кои живееле во поранешни комунистички држави, и се соочиле со предизвикот да се префрлат во подемократски и капиталистички општества. Едно од најинтересните откритија не дојде од одговор на прашање, туку од еден прост гест на гостопримство. Кога дојдоа учесниците на интервјуто им понудив неколку пијалоци, Кока Кола, диетална Кока Кола, Спрајт, поточно, седум вида пијалоци.
During the very first session, which was run in Russia, one of the participants made a comment that really caught me off guard. "Oh, but it doesn't matter. It's all just soda. That's just one choice." (Murmuring) I was so struck by this comment that from then on, I started to offer all the participants those seven sodas, and I asked them, "How many choices are these?" Again and again, they perceived these seven different sodas, not as seven choices, but as one choice: soda or no soda. When I put out juice and water in addition to these seven sodas, now they perceived it as only three choices -- juice, water and soda. Compare this to the die-hard devotion of many Americans, not just to a particular flavor of soda, but to a particular brand. You know, research shows repeatedly that we can't actually tell the difference between Coke and Pepsi. Of course, you and I know that Coke is the better choice.
За време првата сесија, која се одвиваше во Русија, еден од учесниците даде коментар што ме запрепасти. „А, па нема врска. Сé е тоа газиран сок. Тоа е само еден избор.“ (мумла) Толку ме изненади коментаров, па оттогаш почнав на сите учесници да им ги нудам овие седум сока. И ги прашував, „Колку избори гледате тука?“ Цело време, тие овие седум различни сока ги перцепираа не како седум избори, туку како еден избор: газиран сок или никаков сок. Кога додадов и џус и вода на овие седум сока, учесниците ги перцепираа како само три избора - џус, вода и газиран сок. Споредете го ова со приврзаноста на многу Американци, не само кон одреден вкус на сок, туку и кон одреден бренд. Знаете, истражувањата покажуваат дека не можеме да направиме разлика меѓу Кока кола и Пепси. Ама секако, и вие и јас си знаеме дека Кока кола е подобриот избор.
(Laughter)
(публиката се смее)
For modern Americans who are exposed to more options and more ads associated with options than anyone else in the world, choice is just as much about who they are as it is about what the product is. Combine this with the assumption that more choices are always better, and you have a group of people for whom every little difference matters and so every choice matters. But for Eastern Europeans, the sudden availability of all these consumer products on the marketplace was a deluge. They were flooded with choice before they could protest that they didn't know how to swim. When asked, "What words and images do you associate with choice?" Grzegorz from Warsaw said, "Ah, for me it is fear. There are some dilemmas you see. I am used to no choice." Bohdan from Kiev said, in response to how he felt about the new consumer marketplace, "It is too much. We do not need everything that is there." A sociologist from the Warsaw Survey Agency explained, "The older generation jumped from nothing to choice all around them. They were never given a chance to learn how to react." And Tomasz, a young Polish man said, "I don't need twenty kinds of chewing gum. I don't mean to say that I want no choice, but many of these choices are quite artificial."
За модерните Американци кои се многу повеќе изложени на повеќе опции и повеќе реклами поврзани со можности отколку кој било во светот, изборот не е само за тоа кои се туку и за тоа кој е производот. Да го комбинираме ова со претпоставката дека повеќе избори е секогаш подобро, и ете ви група луѓе за кои секоја мала разлика значи и така и секој избор значи нешто. Но, за источно Европејците, ненадејната достапност до сите овие потрошувачки производи на пазарот беше апокалипса. Се удавија во избори пред да можат да кажат дека не знаат да пливаат. Кога ги прашаа, „Кои зборови и слики ги поврзувате со изборот?“ Грегори од Варшава рече. „Ох, јас го асоцирам со страв. Имам недоумици. Навикнат сум да немам избор.“ Бохдан од Киев рече, како одговор на прашањето што мисли за новиот потрошувачки пазар, „Премногу е. Не ни треба сé што ни нуди.“ Еден социолог од Варшавската агенција за анкети објасни, „Постарата генерација скокна од ништо на премногу избор околу нив. Не им дадоа шанса да научат како да реагираат.“ И Томаш, млад Полјак рече, „Не ми требаат дваесет вида гуми за џвакање. Не велам дека не сакам никаков избор, но многу од изборите се вештачки.“
In reality, many choices are between things that are not that much different. The value of choice depends on our ability to perceive differences between the options. Americans train their whole lives to play "spot the difference." They practice this from such an early age that they've come to believe that everyone must be born with this ability. In fact, though all humans share a basic need and desire for choice, we don't all see choice in the same places or to the same extent. When someone can't see how one choice is unlike another, or when there are too many choices to compare and contrast, the process of choosing can be confusing and frustrating. Instead of making better choices, we become overwhelmed by choice, sometimes even afraid of it. Choice no longer offers opportunities, but imposes constraints. It's not a marker of liberation, but of suffocation by meaningless minutiae. In other words, choice can develop into the very opposite of everything it represents in America when it is thrust upon those who are insufficiently prepared for it. But it is not only other people in other places that are feeling the pressure of ever-increasing choice. Americans themselves are discovering that unlimited choice seems more attractive in theory than in practice.
Всушност, многу од изборите се помеѓу нешта што и не се баш различни. Вредноста на изборот зависи од нашата способност да ги перцепираме разликите помеѓу опциите. Американците цел живот вежбаат да играат „најди ја разликата.“ Тие ова го вежбаат од многу мала возраст и веруваат дека секој човек мора да се роди со оваа способност. Всушност, иако сите луѓе делат основна потреба и желба за правење избори, не сите го гледаме изборот на истите места или до ист степен. Кога некој не може да увиди како еден избор се разликува од друг избор, или кога има премногу избори за споредување, процесот на бирање може да ве збуни и исфрустрира. Наместо да правиме подобри избори, ние сме преплавени со избор, па некогаш и се плашиме од изборот. Изборот веќе не ни нуди можности, туку нé ограничува. Не означува ослободување, туку загушување со незначајни ситници. Со други зборови, изборот може да се развие во спротивно на сé што претставувал во Америка кога им се наметнува на оние кои се недоволно подготвени за тоа. Но, не само другите луѓе од други места го чувствуваат притисокот од сé поголемиот избор. Американците и самите откриваат дека неограничениот избор изгледа попривлечен теоретски отколку во пракса.
We all have physical, mental and emotional (Laughter) limitations that make it impossible for us to process every single choice we encounter, even in the grocery store, let alone over the course of our entire lives. A number of my studies have shown that when you give people 10 or more options when they're making a choice, they make poorer decisions, whether it be health care, investment, other critical areas. Yet still, many of us believe that we should make all our own choices and seek out even more of them.
Сите имаме физички, ментални и емоционални ограничувања што ни оневозможуваат да го процесираме секој избор со кој се соочуваме, дури и во продавница, а не пак за текот на нашите животи. Неколку мои студии покажаа дека кога на луѓето им даваш 10 или повеќе опции кога прават избор, носат полоши одлуки, без разлика дали се однесува на здравство, инвестиција, и други критични области. Сепак, многу од нас веруваат дека треба сами да ги правиме сите избори и дури и повеќе да бараме.
This brings me to the third, and perhaps most problematic, assumption: "You must never say no to choice." To examine this, let's go back to the U.S. and then hop across the pond to France. Right outside Chicago, a young couple, Susan and Daniel Mitchell, were about to have their first baby. They'd already picked out a name for her, Barbara, after her grandmother. One night, when Susan was seven months pregnant, she started to experience contractions and was rushed to the emergency room. The baby was delivered through a C-section, but Barbara suffered cerebral anoxia, a loss of oxygen to the brain. Unable to breathe on her own, she was put on a ventilator. Two days later, the doctors gave the Mitchells a choice: They could either remove Barbara off the life support, in which case she would die within a matter of hours, or they could keep her on life support, in which case she might still die within a matter of days. If she survived, she would remain in a permanent vegetative state, never able to walk, talk or interact with others. What do they do? What do any parent do?
Ова ме носи до третата, можеби и најпроблематична претпоставка: „Никогаш не смеете да му речете не на изборот.“ За да го преиспитаме ова, да се вратиме во САД а потоа да скокнеме „преку барата“ до Франција. Блиску до Чикаго, на една млада двојка, Сузан и Даниел Мичел, требаше да им се роди првото бебенце. Веќе имаа избрано име за девојчето. Барбара, по баба и. Една вечер, кога Сузан беше во седмиот месец на бременоста, доби грчеви и набрзина ја однесоа во брза помош. Детето се роди со Царски рез, но Барбара имала церебрална аноксија, губиток на кислород во мозокот. Бидејќи не можела да дише сама, ја ставиле на вентилатор. По два дена, докторите на фамилијата Мичел ѝ дале избор. Или на Барбара да ѝ ги тргнат цевките, по што би умрела за неколку часа, или да ја одржуваат жива, во кој случај би умрела сепак за неколку дена, а ако преживела, сепак би била во постојана вегетативна состојба, без да може да оди, зборува или стапи во интеракција со други. И што направиле? Што би направил секој родител?
In a study I conducted with Simona Botti and Kristina Orfali, American and French parents were interviewed. They had all suffered the same tragedy. In all cases, the life support was removed, and the infants had died. But there was a big difference. In France, the doctors decided whether and when the life support would be removed, while in the United States, the final decision rested with the parents. We wondered: does this have an effect on how the parents cope with the loss of their loved one? We found that it did. Even up to a year later, American parents were more likely to express negative emotions, as compared to their French counterparts. French parents were more likely to say things like, "Noah was here for so little time, but he taught us so much. He gave us a new perspective on life."
Во една студија што ја изведов со Симона Боти и Кристина Орфали, интервјуиравме Американски и Француски родители. Сите ја преживеале истата трагедија. Во сите случаи, биле остранети цевките, и новороденчињата умреле. Но, има голема разлика. Во Франција, докторите биле тие кои решавале дали и кога се отстрануваат цевките, додека во САД, крајната одлука зависела од родителите. Се запрашавме: дали ова влијае на начинот на кој родителите ја преболуваат загубата на нивните сакани? Откривме дека влијае. Дури и една година подоцна, повеќето од американските родители изразувале негативни емоции, во споредба со француските родители. Француските родители најчесто велеле, „Ноа беше овде кратко време, ама многу нé научи. Ни даде нова животна перспектива.“
American parents were more likely to say things like, "What if? What if?" Another parent complained, "I feel as if they purposefully tortured me. How did they get me to do that?" And another parent said, "I feel as if I've played a role in an execution." But when the American parents were asked if they would rather have had the doctors make the decision, they all said, "No." They could not imagine turning that choice over to another, even though having made that choice made them feel trapped, guilty, angry. In a number of cases they were even clinically depressed. These parents could not contemplate giving up the choice, because to do so would have gone contrary to everything they had been taught and everything they had come to believe about the power and purpose of choice.
Американските родители најчесто велеле, „Што ако? А што ако?“ Еден родител рекол, „Се чувствувам како намерно да ме измачуваа. Како ме натераа тоа да го направам?“ А друг родител рече, „Се чувствувам како да сум земал учество во погубување.“ Но кога американските родители ги прашале дали би преферирале докторите да ја донесат одлуката, сите рекле, „Не.“ Не можеле ни да замислат да го препуштат тој избор на некој друг, дури и ако тој избор придонел да се чувствуваат фатени во стапица, виновни, лути. Во неколку случаи, тие дури биле и клинички депримирани. Овие родители не можеле да замислат да го препуштат тој избор на некој друг, бидејќи тоа би било спротивно на сé што ги учеле и сé што верувале за моќта и целта на изборот.
In her essay, "The White Album," Joan Didion writes, "We tell ourselves stories in order to live. We interpret what we see, select the most workable of the multiple choices. We live entirely by the imposition of a narrative line upon disparate images, by the idea with which we have learned to freeze the shifting phantasmagoria, which is our actual experience." The story Americans tell, the story upon which the American dream depends, is the story of limitless choice. This narrative promises so much: freedom, happiness, success. It lays the world at your feet and says, "You can have anything, everything." It's a great story, and it's understandable why they would be reluctant to revise it. But when you take a close look, you start to see the holes, and you start to see that the story can be told in many other ways.
Во нејзиниот есеј, „Белиот албум,“ Џоан Дидион пишува, „Сами си кажуваме приказни за да преживееме. Го толкуваме она што го гледаме, го бираме тоа што ни одговара од неколкуте избори. Целосно живееме со наметнатата наративна линија на раштркани слики, на идеи со кои сме се научиле да ја замрзнеме менливата фантазмагорија што е нашето вистинско искуство.“ Приказната која Американците ја кажуваат, приказната на која се заснова американскиот сон е приказната на неограничен избор. Оваа приказна ветува многу: слобода, среќа, успех. Ви го дава светот на дланка и ви вели, „Можете да имате било што, сé.“ Тоа е прекрасна приказна, и сфаќам зошто не сакаат да ја раскажат поинаку. Но, кога ќе погледнете одблиску, почнувате да ги гледате дупките, и почнувате да сфаќате дека приказната може да биде раскажана на многу различни начини.
Americans have so often tried to disseminate their ideas of choice, believing that they will be, or ought to be, welcomed with open hearts and minds. But the history books and the daily news tell us it doesn't always work out that way. The phantasmagoria, the actual experience that we try to understand and organize through narrative, varies from place to place. No single narrative serves the needs of everyone everywhere. Moreover, Americans themselves could benefit from incorporating new perspectives into their own narrative, which has been driving their choices for so long.
Американците често се обидувале да ги распространат нивните идеи за изборот, и веруваат дека ќе бидат, или треба да бидат, пречекани со отворени срца и умови. Но книгите по историја и дневните вести ни кажуваат дека ова не секогаш функционира. Фантазмагоријата, вистинското искуство кое се обидуваме да го разбереме и организираме преку приказна, варира од едно до друго место. Не постои една приказна која одговара на потребите на сите и секаде. Дури и самите Американци би им користело ако вклучат нови перспективи во нивната приказна, која им ги водела изборите многу долго време.
Robert Frost once said that, "It is poetry that is lost in translation." This suggests that whatever is beautiful and moving, whatever gives us a new way to see, cannot be communicated to those who speak a different language. But Joseph Brodsky said that, "It is poetry that is gained in translation," suggesting that translation can be a creative, transformative act. When it comes to choice, we have far more to gain than to lose by engaging in the many translations of the narratives. Instead of replacing one story with another, we can learn from and revel in the many versions that exist and the many that have yet to be written. No matter where we're from and what your narrative is, we all have a responsibility to open ourselves up to a wider array of what choice can do, and what it can represent. And this does not lead to a paralyzing moral relativism. Rather, it teaches us when and how to act. It brings us that much closer to realizing the full potential of choice, to inspiring the hope and achieving the freedom that choice promises but doesn't always deliver. If we learn to speak to one another, albeit through translation, then we can begin to see choice in all its strangeness, complexity and compelling beauty.
Роберт Фрост еднаш рекол дека, „Поезијата е изгубена во преводот.“ Со ова сака да каже дека сé што е убаво и трогателно, и ни дава нова перспектива, не може да се искомуницира на оние кои зборуваат различен јазик. Но Џозеф Бродски рекол дека, „Поезијата се раѓа во преводот,“ и предлага дека преводот може да биде креативен и преобразувачки чин. Што се однесува до изборот, можеме многу да добиеме ако се вклучиме во многуте преводи на приказните. Наместо да замениме една приказна со друга, можеме да научиме од многуте верзии кои постојат и оние кои допрва ќе бидат напишани. Без разлика од каде сме и која е вашата приказна, сите имаме одговорност да се отвориме кон пошироки сфаќања за можностите на изборот, и за сфаќањето на изборот. И ова воопшто не нé води кон морален релативизам кој парализира. Напротив, ова нé учи кога и како да реагираме. Нé носи многу поблиску до реализирање на целосниот потенцијал на изборите, да инспирираат и да ни дадат надеж за постигнување на слободата што ни ја ветува изборот но не секогаш ни ја носи. Ако се научиме да зборуваме едни со други, дури и преку превод, тогаш може го сфатиме изборот со сета негова чудна природа, сложеност, и неверојатна убавина.
Thank you.
Ви благодарам.
(Applause)
(аплауз)
Bruno Giussani: Thank you. Sheena, there is a detail about your biography that we have not written in the program book. But by now it's evident to everyone in this room. You're blind. And I guess one of the questions on everybody's mind is: How does that influence your study of choosing because that's an activity that for most people is associated with visual inputs like aesthetics and color and so on?
Ви благодарам. Шина, има еден детаљ во вашата биографија што не го напишавме во програмата. Но досега сигурно сите овде сфатиле. Вие сте слепа. И претпоставувам сите се прашуваат: Како ова влијае на вашата студија за изборот, бидејќи изборот е активност што многумина ја асоцираат со визуелна перцепција како што е естетиката, бојата и слично?
Sheena Iyengar: Well, it's funny that you should ask that because one of the things that's interesting about being blind is you actually get a different vantage point when you observe the way sighted people make choices. And as you just mentioned, there's lots of choices out there that are very visual these days. Yeah, I -- as you would expect -- get pretty frustrated by choices like what nail polish to put on because I have to rely on what other people suggest. And I can't decide. And so one time I was in a beauty salon, and I was trying to decide between two very light shades of pink. And one was called "Ballet Slippers." And the other one was called "Adorable." (Laughter) And so I asked these two ladies, and the one lady told me, "Well, you should definitely wear 'Ballet Slippers.'" "Well, what does it look like?" "Well, it's a very elegant shade of pink." "Okay, great." The other lady tells me to wear "Adorable." "What does it look like?" "It's a glamorous shade of pink." And so I asked them, "Well, how do I tell them apart? What's different about them?" And they said, "Well, one is elegant, the other one's glamorous." Okay, we got that. And the only thing they had consensus on: well, if I could see them, I would clearly be able to tell them apart.
Па, интересно што прашавте, бидејќи едно од нештата што е интересно кога сте слепи е дека добивата различна перспектива кога го набљудувате начинот на кој тие што гледаат прават избори. И како што спомнавте, многу од изборите се визуелни. Да, па - како што претпоставувате се фрустрирам од тие избори како што е каков лак да ставите, бидејќи морам да се потпрам на туѓата помош. И не можам да се решам. Еднаш бев во козметички салон, и се обидував да се решам меѓу две нијанси на розово. Едната се викаше „Балетанки“. А другата „Слатка“. (публиката се смее) И ги прашав дамите што да одберам. Едната жена ми рече, „Дефинитивно, „Балетанки“. „А, како изгледа?“ „Епа, тоа е елегантна нијанса на розово.“ „Добро, супер.“ А другата жена ми рече да го одберам „Слатка“. „А како изгледа?“ „Тоа е гламурозна нијанса на розово.“ И ги прашав, „А како да ги разликувам? Во што се разликуваат?“ И ми рекоа, „Епа, едното е елегантно, а другото е гламурозно.“ Добро, сфатив. И двете беа едногласни дека ако би можела да ги видам, би можела и да ги разликувам.
(Laughter)
(публиката се смее)
And what I wondered was whether they were being affected by the name or the content of the color, so I decided to do a little experiment. So I brought these two bottles of nail polish into the laboratory, and I stripped the labels off. And I brought women into the laboratory, and I asked them, "Which one would you pick?" 50 percent of the women accused me of playing a trick, of putting the same color nail polish in both those bottles. (Laughter) (Applause) At which point you start to wonder who the trick's really played on. Now, of the women that could tell them apart, when the labels were off, they picked "Adorable," and when the labels were on, they picked "Ballet Slippers." So as far as I can tell, a rose by any other name probably does look different and maybe even smells different.
И се прашував дали и на двете им влијаело името или пак нијансата на бојата. И решив да направам експеримент. Па ги земав двете шишенца лак за нокти во лабораторијата, и ги тргнав етикетите. И донесов жени во лабораторијата, и ги прашав, „Кое би го одбрале?“ 50 % од жените ме обвинија дека сум ги изиграла, и сум ставила иста боја лак за нокти во двете шишенца. (публиката се смее) (aплауз) И тогаш започнав да се прашувам „Кој е тука изиграниот?“ А пак, жените кои можеа да ги разликуваат, кога немаше етикети, го бираа „Слатка“, а кога имаше етикети, го бираа „Балетанки.“ Што се однесува до мене, ружата која поинаку се вика најверојатно и различно изгледа а можеби и различно мириса.
BG: Thank you. Sheena Iyengar. Thank you Sheena.
Ви благодарам. Шина Ијенгар. Ви благодарам Шина.
(Applause)
(аплауз)