I'm not sure that every person here is familiar with my pictures. I want to start to show just a few pictures to you, and after I'll speak.
Не сум сигурен дека секој човек овде е запознаен со моите фотографии. Сакам да започнам со тоа што ќе ви покажам неколку слики, а потоа ќе зборувам.
I must speak to you a little bit of my history, because we'll be speaking on this during my speech here. I was born in 1944 in Brazil, in the times that Brazil was not yet a market economy. I was born on a farm, a farm that was more than 50 percent rainforest [still]. A marvelous place. I lived with incredible birds, incredible animals, I swam in our small rivers with our caimans. It was about 35 families that lived on this farm, and everything that we produced on this farm, we consumed. Very few things went to the market. Once a year, the only thing that went to the market was the cattle that we produced, and we made trips of about 45 days to reach the slaughterhouse, bringing thousands of head of cattle, and about 20 days traveling back to reach our farm again.
Морам да ви кажам малку за моето минато, бидејќи ќе зборувам за тоа во мојот говор денес. Роден сум во 1944 во Бразил, во времињата кога Бразил сеуште не беше пазарна економија. Роден сум на фарма, која беше над 50% дождовна шума. Прекрасно место. Живеев со неверојатни птици и животни, пливав во нашите мали реки со каимани. Имаше околу 35 семејства кои живееја на оваа фарма и сè што произведувавме на оваа фарма самите го трошевме. Многу малку работи одеа на пазарот. Еднаш годишно, единственото нешто што одеше на пазарот беа говедата кои ги израснавме и патувавме околу 45 дена за да стигнеме до кланицата, носејќи илјадници грла, и околу 20 дена враќање назад за повторно да стигнеме на нашата фарма.
When I was 15 years old, it was necessary for me to leave this place and go to a town a little bit bigger -- much bigger -- where I did the second part of secondary school. There I learned different things. Brazil was starting to urbanize, industrialize, and I knew the politics. I became a little bit radical, I was a member of leftist parties, and I became an activist. I [went to] university to become an economist. I [did] a master's degree in economics.
Кога имав 15 години, морав да го напуштам ова место и да одам во малку поголем град -- многу поголем -- каде ја завршив втората половина од средно училиште. Таму научив различни нешта. Бразил почна да се урбанизира, индустријализира, и ја познавав политиката. Станав малку радикален, бев член на левичарските партии, и станав активист. Отидов на факултет за да станам економист. Магистрирав економија.
And the most important thing in my life also happened in this time. I met an incredible girl who became my lifelong best friend, and my associate in everything that I have done till now, my wife, Lélia Wanick Salgado.
Најважното нешто во мојот живот исто така се случи тогаш. Запознав една неверојатна девојка која ми стана доживотен најдобар пријател и мој соработник во сè што сум направил до сега, мојата сопруга, Лејла Веник Салгадо.
Brazil radicalized very strongly. We fought very hard against the dictatorship, in a moment it was necessary to us: Either go into clandestinity with weapons in hand, or leave Brazil. We were too young, and our organization thought it was better for us to go out, and we went to France, where I did a PhD in economics, Léila became an architect. I worked after for an investment bank. We made a lot of trips, financed development, economic projects in Africa with the World Bank.
Бразил многу се радикализира. Напорно се боревме против диктатурата, во тој момент беше неопходно за нас или да останеме во тајност со оружја во рацете, или да го напуштиме Бразил. Бевме многу млади, а нашата организација сметаште дека е подобро за нас да си одиме, и заминавме во Франција каде докторирав економија, а Лејла стана архитект. Работев за инвестициска банка. Бевме на многу патувања, го финансиравме развојот, економски проекти во Африка со Светската Банка.
And one day photography made a total invasion in my life. I became a photographer, abandoned everything and became a photographer, and I started to do the photography that was important for me. Many people tell me that you are a photojournalist, that you are an anthropologist photographer, that you are an activist photographer. But I did much more than that. I put photography as my life. I lived totally inside photography doing long term projects, and I want to show you just a few pictures of -- again, you'll see inside the social projects, that I went to, I published many books on these photographs, but I'll just show you a few ones now.
И еден ден фотографијата целосно ми го освои животот. Станав фотограф, напуштив сè и станав фотограф и почнав да го фотографирам она што беше важно за мене. Многумина ми велат дека сум фоторепортер, дека сум фотограф-антрополог, дека сум фотограф-активист. Но, јас направив многу повеќе од тоа. Го поистоветував фотографирањето со мојот живот. Целожно живеев за фотографирањето правев долгорочни проекти, и сакам да ви покажам само неколку слики, ќе видите во друштвените проекти, тогаш издадов многу книги за овие фотографии, но сега ќе ви покажам само неколку.
In the '90s, from 1994 to 2000, I photographed a story called Migrations. It became a book. It became a show.
Во деведесеттите, од 1994 до 2000, фотографирав приказна наречена Миграции. Стана книга. Стана шоу.
But during the time that I was photographing this, I lived through a very hard moment in my life, mostly in Rwanda. I saw in Rwanda total brutality. I saw deaths by thousands per day. I lost my faith in our species. I didn't believe that it was possible for us to live any longer, and I started to be attacked by my own Staphylococcus. I started to have infection everywhere. When I made love with my wife, I had no sperm that came out of me; I had blood. I went to see a friend's doctor in Paris, told him that I was completely sick. He made a long examination, and told me, "Sebastian, you are not sick, your prostate is perfect. What happened is, you saw so many deaths that you are dying. You must stop. Stop. You must stop because on the contrary, you will be dead."
Но во времето кога го фотографирав ова, минував низ многу тежок период од мојот живот, претежно во Руанда. Во Руанда видов тотална бруталност. Гледав по илјадници смртни случаи дневно. Ја изгубив надежта во човечкиот вид. Не верував дека е можно да продолжиме да живееме, a и ме нападнаа сопствените стафилококи. Бев инфициран насекаде. Кога имав односи со мојата жена, од мене не излегуваше сперма, туку крв. Отидов на доктор во Париз, му кажав дека сум многу болен. Тој долго ме испитуваше и ми рече: „Себастијан, не си болен, твојата простата е совршена. Она што се случило, си видел толку многу смртни случаи што и самиот умираш. Мораш да престанеш. Престани. Мораш да престанеш бидејќи во спротивно, ќе умреш.“
And I made the decision to stop. I was really upset with photography, with everything in the world, and I made the decision to go back to where I was born. It was a big coincidence. It was the moment that my parents became very old. I have seven sisters. I'm one of the only men in my family, and they made together the decision to transfer this land to Léila and myself. When we received this land, this land was as dead as I was. When I was a kid, it was more than 50 percent rainforest. When we received the land, it was less than half a percent rainforest, as in all my region. To build development, Brazilian development, we destroyed a lot of our forest. As you did here in the United States, or you did in India, everywhere in this planet. To build our development, we come to a huge contradiction that we destroy around us everything. This farm that had thousands of head of cattle had just a few hundreds, and we didn't know how to deal with these. And Léila came up with an incredible idea, a crazy idea.
И решив да престанам. Ме вознемируваше фотографирањето, и сè на светот, и одлучив да се вратам онаму каде се родив. Беше голема случајност. Беше периодот кога моите родители остареа. Имам седум сестри. Јас сум единствениот маж во семејството, и тие заедно ја донесоа одлуката да ни го препишат имотот на Лејла и мене. Кога ја добивме земјата, беше мртва исто колку и јас. Кога бев дете, беше повеќе од 50% дождовна шума. Кога ја добивме земјата, на целото подрачје имаше помалку од пола процент дождовна шума. Поради развојот на Бразил, уништивме многу голем дел од нашата шума. Исто како што направивте вие во САД или во Индија и секаде на планетата. Поради нашиот развој, дојдовме до огромна контрадикција и уништивме сè околу нас. Оваа фарма која имаше над илјадници грла говеда сега имаше само неколку стотици, и не знаевме што да правиме. Лејла доби една неверојатна, луда идеја.
She said, why don't you put back the rainforest that was here before? You say that you were born in paradise. Let's build the paradise again.
Таа рече, зошто да не ја вратиме дождовната шума што беше тука претходно? Велиш дека си бил роден во рај. Ајде повторно да го направиме рајот.
And I went to see a good friend that was engineering forests to prepare a project for us, and we started. We started to plant, and this first year we lost a lot of trees, second year less, and slowly, slowly this dead land started to be born again. We started to plant hundreds of thousands of trees, only local species, only native species, where we built an ecosystem identical to the one that was destroyed, and the life started to come back in an incredible way. It was necessary for us to transform our land into a national park. We transformed. We gave this land back to nature. It became a national park. We created an institution called Instituto Terra, and we built a big environmental project to raise money everywhere. Here in Los Angeles, in the Bay Area in San Francisco, it became tax deductible in the United States. We raised money in Spain, in Italy, a lot in Brazil. We worked with a lot of companies in Brazil that put money into this project, the government. And the life started to come, and I had a big wish to come back to photography, to photograph again. And this time, my wish was not to photograph anymore just one animal that I had photographed all my life: us. I wished to photograph the other animals, to photograph the landscapes, to photograph us, but us from the beginning, the time we lived in equilibrium with nature. And I went. I started in the beginning of 2004, and I finished at the end of 2011. We created an incredible amount of pictures, and the result -- Lélia did the design of all my books, the design of all my shows. She is the creator of the shows. And what we want with these pictures is to create a discussion about what we have that is pristine on the planet and what we must hold on this planet if we want to live, to have some equilibrium in our life. And I wanted to see us when we used, yes, our instruments in stone. We exist yet. I was last week at the Brazilian National Indian Foundation, and only in the Amazon we have about 110 groups of Indians that are not contacted yet. We must protect the forest in this sense. And with these pictures, I hope that we can create information, a system of information. We tried to do a new presentation of the planet, and I want to show you now just a few pictures of this project, please.
И отидов да видам еден добар пријател, шумарски инженер да ни подготви проект, и почнавме. Започнавме да садиме, и првата година изгубивме многу дрвја, втората година помалку, и полека, полека оваа мртва земја почна да се прераѓа. Почнавме да садиме стотици и илјадници дрвја, само локални видови, само домашни видови, изградивме екосистем идентичен на оној кој беше уништен, и животот почна да се враќа на неверојатен начин. Беше неопходно за нас да ја претвориме нашата земја во национален парк. Тоа го направивме. Ја вративме природата во оваа земја. Стана национален парк. Формиравме институција наречена Instituto Terra, и направивме голем проект за да собереме пари. Тука во Лос Анџелес, во заливот во Сан Франциско, започна да се одбива од даноците во САД. Собравме пари во Шпанија, Италија и многу во Бразил. Работевме со многу компании во Бразил што вложија пари во овој проект, а и владата. Животот се враќаше, а јас имав голема желба да се вратам на фотографијата, повторно да фотографирам. Овој пат, не сакав да ја фотографирам единствената врста на животни која ја фотографирав целиот мој живот: нас. Сакав да ги фотографирам другите животни, да ги фотографирам пејзажите, да нè фотографирам нас, но од почетокот, од времето кога живеевме во рамнотежа со природата. Така и почнав. Започнав на почетокот на 2004, и завршив на крај на 2011. Направивме неверојатна количина на фотографии, а резултатот - Лејла ги дизајнираше сите мои книги и сите мои говори. Таа е креаторот на сите говори. Со овие фотографии сакаме да отвориме дискусија за она недопреното што го имаме на планетата и што мора да задржиме на оваа планета доколку сакаме да живееме, да имаме некаква рамнотежа во животот. И сакав да нè видам нас кога сме го користеле каменот како орудија. Сеуште постоиме. Мината недела бев во Националната Индијанска Фондација во Бразил, и само во Амазон има околу 110 групи Индијанци со кои сеуште немаме контакт. Во смисла на тоа, мора да ги зачуваме шумите. И со овие фотографии, се надевам дека може да креираме систем од информации. Се обидовме да ја прикажеме планетата на нов начин и сега сакам да ви покажам неколку слики од овој проект.
Well, this — (Applause) — Thank you. Thank you very much.
Ова - (Аплауз) - Многу ви благодарам.
This is what we must fight hard to hold like it is now. But there is another part that we must together rebuild, to build our societies, our modern family of societies, we are at a point where we cannot go back. But we create an incredible contradiction. To build all this, we destroy a lot. Our forest in Brazil, that antique forest that was the size of California, is destroyed today 93 percent. Here, on the West Coast, you've destroyed your forest. Around here, no? The redwood forests are gone. Gone very fast, disappeared. Coming the other day from Atlanta, here, two days ago, I was flying over deserts that we made, we provoked with our own hands. India has no more trees. Spain has no more trees.
Мора напорно да се бориме за ова да остане онака како што е. Но, постои и уште нешто кое мора заедно одново да го изградиме, да формираме друштво, модерно семејство од друштва, од овде не можеме да се вратиме назад. Но ние создаваме неверојатна контрадикторност. За да го изградиме сè ова, уништуваме многу. Нашата шума во Бразил, древната шума која беше голема колку Калифорнија, денес е 93% уништена. Овде на западниот брег и вие сте ги уништиле вашите шуми. И овде. Шумите со црвени дрвја исчезнаа. Многу брзо исчезнаа. Доаѓајќи тука од Атланта пред два дена летав преку пустини кои самите сме ги напрaвиле со сопствените раце. Индија нема веќе дрјва, ниту Шпанија.
And we must rebuild these forests. That is the essence of our life, these forests. We need to breathe. The only factory capable to transform CO2 into oxygen, are the forests. The only machine capable to capture the carbon that we are producing, always, even if we reduce them, everything that we do, we produce CO2, are the trees. I put the question -- three or four weeks ago, we saw in the newspapers millions of fish that die in Norway. A lack of oxygen in the water. I put to myself the question, if for a moment, we will not lack oxygen for all animal species, ours included -- that would be very complicated for us.
Мора да ги обновиме сите овие шуми. Тоа е суштината на нашите животи, овие шуми. Мора да дишеме. Единствената фабрика која може да го претвори јаглеродниот-диоксид во кислород, се шумите. Единствените машини способни да го заробат јаглеродот кој го произведуваме, дури и кога ќе го намалиме, што и да правиме, произведуваме CO2, се дрвјата. Пред три или четири недели го поставив прашањето - видовме во весниците милиони риби умреле во Норвешка. Недостаток на кислород во водата. Се запрашав, ако за момент недостасува кислород за сите животниски видови, вклучувајќи го и нашиот -- тоа би било многу сложено за нас.
For the water system, the trees are essential. I'll give you a small example that you'll understand very easily. You happy people that have a lot of hair on your head, if you take a shower, it takes you two or three hours to dry your hair if you don't use a dryer machine. Me, one minute, it's dry. The same with the trees. The trees are the hair of our planet. When you have rain in a place that has no trees, in just a few minutes, the water arrives in the stream, brings soil, destroying our water source, destroying the rivers, and no humidity to retain. When you have trees, the root system holds the water. All the branches of the trees, the leaves that come down create a humid area, and they take months and months under the water, go to the rivers, and maintain our source, maintain our rivers. This is the most important thing, when we imagine that we need water for every activity in life.
За водениот систем, дрвјата се неопходни. Ќе ви дадам краток пример кој лесно ќе го разберете. Вие среќници кои имате многу коса на главата, ако се истуширате, ви треба два или три часа за да ја исушите косата доколку не употребите фен. Мене ми треба една минута и сум сув. Исто е и со дрвјата. Дрвјата се косата на нашата планета. Кога врне дожд во места без дрвја, само за неколку минути, водата стига до потокот, носи земја, уништувајќи го нашиот извор за вода, ги уништува реките и влажноста не може да се задржи. Кај дрвјата, кореновиот систем ја задржува водата. Сите гранки од дрвјата, лисјата кои паѓаат прават влажна површина и со месеци се под вода, стигаат до реките и го одржуваат нашиот извор, нашите реки. Ова е најважното нешто, кога ќе сфатиме дека водата ни е потребна за секоја активност во животот.
I want to show you now, to finish, just a few pictures that for me are very important in that direction. You remember that I told you, when I received the farm from my parents that was my paradise, that was the farm. Land completely destroyed, the erosion there, the land had dried. But you can see in this picture, we were starting to construct an educational center that became quite a large environmental center in Brazil. But you see a lot of small spots in this picture. In each point of those spots, we had planted a tree. There are thousands of trees. Now I'll show you the pictures made exactly in the same point two months ago.
Сега за крај сакам да ви покажам неколку фотографии кои за мене се многу важни во таа насока. Се сеќавате дека ви кажав кога ја добив фармата од моите родители таа фарма беше мојот рај. Земјата потполно уништена и исушена од ерозијата. Но, на оваа слика можете да видите, започнавме да градиме едукативен центар кој стана прилично голем центар за заштита на околината во Бразил. Но, во оваа слика можете да видите многу мали точки. Кај секоја точка, ние засадивме дрво. Има илјадници дрвја. Сега ќе ви ги покажам фотографиите од истото место пред два месеци.
(Applause)
(Аплауз)
I told you in the beginning that it was necessary for us to plant about 2.5 million trees of about 200 different species in order to rebuild the ecosystem. And I'll show you the last picture. We are with two million trees in the ground now. We are doing the sequestration of about 100,000 tons of carbon with these trees.
На почетокот ви кажав дека беше неопходно да засадиме околу 2.5 милиони дрвја од околу 200 различни врсти за одново да го изградиме екосистемот. И ќе ви ја покажам последната фотографија. Сега имаме 2 милиони дрвја. Правиме секвестрација на околу 100,000 тони јаглерод со овие дрвја.
My friends, it's very easy to do. We did it, no? By an accident that happened to me, we went back, we built an ecosystem. We here inside the room, I believe that we have the same concern, and the model that we created in Brazil, we can transplant it here. We can apply it everywhere around the world, no? And I believe that we can do it together.
Мои пријатели, многу е лесно да се направи тоа. Ние го направивме, зарем не? Поради несреќата која ми се случи мене, се вративме и изградивме екосистем. Верувам дека сите ние во оваа просторија, имаме ист интерес и овој модел кој го креиравме во Бразил може да го пренесеме и тука. Можеме да го примениме секаде. И верувам дека можеме тоа да го направиме заедно.
Thank you very much.
Ви благодарам многу.
(Applause)
(Аплауз)