The murder happened a little over 21 years ago, January the 18th, 1991, in a small bedroom community of Lynwood, California, just a few miles southeast of Los Angeles. A father came out of his house to tell his teenage son and his five friends that it was time for them to stop horsing around on the front lawn and on the sidewalk, to get home, finish their schoolwork, and prepare themselves for bed. And as the father was administering these instructions, a car drove by, slowly, and just after it passed the father and the teenagers, a hand went out from the front passenger window, and -- "Bam, Bam!" -- killing the father. And the car sped off.
Убиството се случило пред нешто повеќе од 21 година, 18-ти јануари 1991, во еднo мало предградие на Линвуд, Калифорнија, само неколку милји југоисточно од Лос Анџелес. Еден татко излегол од својата куќа за да му каже на неговиот син тинејџер и неговите пет другарчиња дека е време да прекинат со палавите игри кои ги играле на тревникот пред куќата и тротоарот, да одат дома, да си ги завршат домашните задачи, и да се подготват за спиење. И додека таткото им го кажувал ова, полека, поминала една кола, и само што го одминала таткото и тинејџерите, од совозачкиот прозорец се појавила една рака и "Бам, Бам! го убила таткото. Потоа колата забрзала.
The police, investigating officers, were amazingly efficient. They considered all the usual culprits, and in less than 24 hours, they had selected their suspect: Francisco Carrillo, a 17-year-old kid who lived about two or three blocks away from where the shooting occurred. They found photos of him. They prepared a photo array, and the day after the shooting, they showed it to one of the teenagers, and he said, "That's the picture. That's the shooter I saw that killed the father."
Полицијата, инспекторите, биле неверојатно ефикасни. Ги зеле во предвид сите вообичаени виновници, и за помалку од 24 часа, го селектирале нивниот осомничен: Франциско Кариљо, 17-годишно дете кое живеело околу два или три блока оддалеченост од местото на пукањето. Пронашле слики од него. Подготвиле цела низа на слики и следниот ден после пукањето, му ги покажале на еден од тинејџерите, а тој рекол, "Тоа е сликата. Него го видов како пукаше, тој го уби татко му."
That was all a preliminary hearing judge had to listen to, to bind Mr. Carrillo over to stand trial for a first-degree murder. In the investigation that followed before the actual trial, each of the other five teenagers was shown photographs, the same photo array. The picture that we best can determine was probably the one that they were shown in the photo array is in your bottom left hand corner of these mug shots. The reason we're not sure absolutely is because of the nature of evidence preservation in our judicial system, but that's another whole TEDx talk for later. (Laughter)
На судијата од прелиминарното сослушување ова му било доволно, за да му одреди на Г.Кариљо судење за убиство од прв степен. Во истрагата којашто следела пред самото судење, на секој од останатите пет тинејџери му биле покажани фотографии т.е. истата низа на фотографии. Од она што најдобро можевме да процениме, сликата којашто најверојатно им била прикажана се наоѓа во вашиот долен лев ќош од овие матни слики. Причината поради која не сме апсолутно сигурни е поради начинот на кој се чуваат доказите во нашиот судски систем, но тоа би било цел друг TEDx говор за подоцна. (Смеа)
So at the actual trial, all six of the teenagers testified, and indicated the identifications they had made in the photo array. He was convicted. He was sentenced to life imprisonment, and transported to Folsom Prison.
Така, на самото судење, сите шест тинејџери сведочеле, и ги посочиле нивните веќе направени идентификации на низата од фотографии. Тој бил осуден. Го осудиле на доживотен затвор, и бил префлен во Folsom Prison (Затворот Фолсом).
So what's wrong? Straightforward, fair trial, full investigation. Oh yes, no gun was ever found. No vehicle was ever identified as being the one in which the shooter had extended his arm, and no person was ever charged with being the driver of the shooter's vehicle. And Mr. Carrillo's alibi? Which of those parents here in the room might not lie concerning the whereabouts of your son or daughter in an investigation of a killing?
И, што не чини овде? Накратко, фер судење и целосна истрага. А да, пиштол никогаш не бил пронајден. Ниту едно возило не било идентификувано како возилото од кое убиецот ја извадил својата рака за да пука, и ниту една личност не била обвинета дека е возачот на возилото од кое е пукано. А што е со алибито на Г.Кариљо? Кои од родителите овде во просторијава не би лажел за локацијата на вашиот син или ќерка кога станува збор за истрага на убиство?
Sent to prison, adamantly insisting on his innocence, which he has consistently for 21 years.
Испратен во затвор, упорно инсистирајќи на својата невиност, која ја поседува непрекинато веќе 21 година.
So what's the problem? The problems, actually, for this kind of case come manyfold from decades of scientific research involving human memory. First of all, we have all the statistical analyses from the Innocence Project work, where we know that we have, what, 250, 280 documented cases now where people have been wrongfully convicted and subsequently exonerated, some from death row, on the basis of later DNA analysis, and you know that over three quarters of all of those cases of exoneration involved only eyewitness identification testimony during the trial that convicted them. We know that eyewitness identifications are fallible.
И, што е проблемот? Всушност, проблемите за еден ваков вид на случај потекнуваат повеќекратно од декади на научно истражување кое ја вклучува човековата меморија. Пред сè, ги имаме сите статистички анализи од работата на Проектот Невиност, каде знаеме дека имаме, колку, 250, 280 документирани случаи во кои луѓе биле погрешно осудени, а потоа амнестирани, некои од смртна казна, врз основа на подоцнежна ДНК анализа, и знаете дека повеќе од три четвртини од сите тие случаи на амнестирање, вклучувале само идентификација од страна на сведок за време на судењето кое ги осудило. Знаеме дека сведоштвата се несигурни.
The other comes from an interesting aspect of human memory that's related to various brain functions but I can sum up for the sake of brevity here in a simple line: The brain abhors a vacuum. Under the best of observation conditions, the absolute best, we only detect, encode and store in our brains bits and pieces of the entire experience in front of us, and they're stored in different parts of the brain. So now, when it's important for us to be able to recall what it was that we experienced, we have an incomplete, we have a partial store, and what happens? Below awareness, with no requirement for any kind of motivated processing, the brain fills in information that was not there, not originally stored, from inference, from speculation, from sources of information that came to you, as the observer, after the observation. But it happens without awareness such that you don't, aren't even cognizant of it occurring. It's called reconstructed memories. It happens to us in all the aspects of our life, all the time. It was those two considerations, among others -- reconstructed memory, the fact about the eyewitness fallibility -- that was part of the instigation for a group of appeal attorneys led by an amazing lawyer named Ellen Eggers to pool their experience and their talents together and petition a superior court for a retrial for Francisco Carrillo. They retained me, as a forensic neurophysiologist, because I had expertise in eyewitness memory identification, which obviously makes sense for this case, right? But also because I have expertise and testify about the nature of human night vision.
Другиот проблем потекнува од еден интересен аспект на човековата меморија кој е поврзан со повеќе мозочни функции, но во корист на времето сето тоа ќе го сумирам во една реченица: На мозокот му се гади од празнина. Во најдобрите опсервациски услови, апсолутно најдобрите, ние забележуваме, енкодираме и складираме во нашите мозоци само мали делчиња од севкупното доживување кое е пред нас, а тие делчиња се складирани во различни делови од мозокот. И сега, кога ни е важно да се присетиме на она што претходно сме го доживеале, а ние имаме складирано многу мал дел од потребните информации и тогаш што се случува? Под праг на свесност, без да постои некој мотив, мозокот додава информации кои не биле таму, првобитно не биле складирани, тој си донесува заклучоци, си шпекулира врз основа на информации коишто дошле до вас, како набљудувач, после самиот настан. Но тоа се случува несвесно, на тој начин што вие дури и не знаете дека тоа се случува. Ова се нарекува реконструирани сеќавања. Ни се случува во сите аспекти од животот, цело време. Токму овие две согледувања, помеѓу другите -- реконструктивноста на мемориите, односно несигурноста на сведоците -- ова беше поттик за една група на адвокати водени од страна на една неверојатна адвокатка Елен Егерс да ги обединат нивното искуство и талент, и да поднесат молба до врховниот суд со цел да добијат ново судење за Франциско Кариљо. Тие ме задржаа, како форензички неврофизиолог, бидејќи имав искуство со меморијата кај сведоците кои вршат идентификација, коешто очигледно има смисла за овој случај, така? Но исто така бидејќи имав искуство и сведочам за природата на човековиот ноќен вид.
Well, what's that got to do with this? Well, when you read through the case materials in this Carrillo case, one of the things that suddenly strikes you is that the investigating officers said the lighting was good at the crime scene, at the shooting. All the teenagers testified during the trial that they could see very well. But this occurred in mid-January, in the Northern Hemisphere, at 7 p.m. at night. So when I did the calculations for the lunar data and the solar data at that location on Earth at the time of the incident of the shooting, all right, it was well past the end of civil twilight and there was no moon up that night. So all the light in this area from the sun and the moon is what you see on the screen right here. The only lighting in that area had to come from artificial sources, and that's where I go out and I do the actual reconstruction of the scene with photometers, with various measures of illumination and various other measures of color perception, along with special cameras and high-speed film, right? Take all the measurements and record them, right? And then take photographs, and this is what the scene looked like at the time of the shooting from the position of the teenagers looking at the car going by and shooting. This is looking directly across the street from where they were standing. Remember, the investigating officers' report said the lighting was good. The teenagers said they could see very well. This is looking down to the east, where the shooting vehicle sped off, and this is the lighting directly behind the father and the teenagers. As you can see, it is at best poor. No one's going to call this well-lit, good lighting, and in fact, as nice as these pictures are, and the reason we take them is I knew I was going to have to testify in court, and a picture is worth more than a thousand words when you're trying to communicate numbers, abstract concepts like lux, the international measurement of illumination, the Ishihara color perception test values. When you present those to people who are not well-versed in those aspects of science and that, they become salamanders in the noonday sun. It's like talking about the tangent of the visual angle, all right? Their eyes just glaze over, all right? A good forensic expert also has to be a good educator, a good communicator, and that's part of the reason why we take the pictures, to show not only where the light sources are, and what we call the spill, the distribution, but also so that it's easier for the trier of fact to understand the circumstances. So these are some of the pictures that, in fact, I used when I testified, but more importantly were, to me as a scientist, are those readings, the photometer readings, which I can then convert into actual predictions of the visual capability of the human eye under those circumstances, and from my readings that I recorded at the scene under the same solar and lunar conditions at the same time, so on and so forth, right, I could predict that there would be no reliable color perception, which is crucial for face recognition, and that there would be only scotopic vision, which means there would be very little resolution, what we call boundary or edge detection, and that furthermore, because the eyes would have been totally dilated under this light, the depth of field, the distance at which you can focus and see details, would have been less than 18 inches away.
И, каква врска има тоа со ова? Епа, кога читате низ материјалите од овој случај поврзан со Кариљо, една од работите што веднаш ви боде во очи е тоа што инспекторите рекле дека осветлувањето било добро на местото на злосторството т.е при пукањето. Сите тинејџери сведочеле за време на судењето и рекле дека можеле да гледаат многу добро. Но ова се случило во средината на јануари, на северната хемисфера, во 7 часот навечер. Па така кога ги направив пресметките добиени од податоците за месечината и сонцето за оваа локација на Земјата и за времето на настанот т.е. пукањето, се покажа дека видливоста била многу ниска и дека истата вечер немало месечина. Значи светлината што доаѓа од сонцето и месечината ја гледате овде на овој екран. Единственото осветлување во оваа област би морало да доаѓа од вештачки извори, и тоа е моментот кога излегувам и вршам вистинска реконструкција на сцената со фотометри, со неколку мерачи на осветленост и неколку други мерачи за перцепција на боја, во пакет со специјалните камери и филм со голема брзина, така? Земете во предвид сè што е измерено, така? Потоа земете ги фотографиите, и еве како изгледала сцената за време на пукањето од гледна точка на тинејџерите кои гледаат кон колата која поминува и од која пукаат. Ова е поглед директно преку улицата од местото каде тие стојат. Се сеќавате, извештајот на инспекторите кажал дека осветлувањето било добро. Тинејџерите кажале дека можеле да гледаат многу добро. Ова е поглед надолу кон исток, кон каде избегало возилото од кое е пукано, а ова е осветлувањето директно позади таткото и тинејџерите. Како што гледате, речиси и не се забележува. Никој не би рекол дека ова е добра осветленост, и всушност, колку и да се убави овие слики, и причината поради која ги правиме е бидејќи знаев деке ќе ме викнат да сведочам на суд, а сликата вреди повеќе од илјада зборови во моментите кога се обидувате да пренесете броеви, апстрактни концепти како лукс, меѓународната мерка за осветленост, вредностите од Ишихара тестот за перцепција на боја. Кога зборувате за ова пред луѓе кои не се навлезени во овие аспекти од науката, тие стануваат како саламандери под пладневно сонце. Како кога зборувате за тангентата на визуелниот агол, така? Само бледо ве гледаат, така? Еден добар форензички експерт треба да биде и добар едукатор, добар комуникатор, и тоа е дел од причината поради која ги правиме сликите, не само за да покажеме каде се наоѓаат изворите на светлина, и она што го нарекуваме распрсканост, дистрибуцијата, но исто така бидејќи на тој начин судијата полесно ќе ги разбере околностите. Овие се некои од фотографиите кои, всушност, ги користев кога сведочев, но за мене како научник, поважни беа, податоците, фотометриските податоци, кои можам да ги претворам во предвидувања за визуелната способност на човековото око под тие услови, а од податоците кои ги измерив на самото место во истите сончеви и месечеви услови во истото време, и така натаму, така, можев да предвидам дека нема услови за соодветна перцепција на боја, коешто пак е клучно за препознавање на лицето, и дека во тие услови е можен само скотопски вид, коешто значи дека ќе има многу мала резолуција, она што го нарекуваме гранична или детекција на раб, понатаму, бидејќи зениците би биле целосно проширени при една ваква осветленост, оттука длабочината на полето, далечината до која можете да се фокусирате и да видите детали, би била помалку од 45 сантиметри.
I testified to that to the court, and while the judge was very attentive, it had been a very, very long hearing for this petition for a retrial, and as a result, I noticed out of the corner of my eye that I thought that maybe the judge was going to need a little more of a nudge than just more numbers.
Го кажав ова во судот, и додека судијата внимателно ме следеше, а беше многу, многу долго сослушувањето кога ja поднесовме молбата за повторено судење, и така наеднаш ми дојде идејата и си помислив дека можеби на судијата ќе треба да му дадам посликовито објаснување, а не да му трупам само броеви.
And here I became a bit audacious, and I turned and I asked the judge, I said, "Your Honor, I think you should go out and look at the scene yourself."
И тогаш малку се охрабрив, се свртев и побарав од судијата, реков, "Ваше Височество, мислам дека треба да излезете и сами да го видите местото,"
Now I may have used a tone which was more like a dare than a request — (Laughter) — but nonetheless, it's to this man's credit and his courage that he said, "Yes, I will." A shocker in American jurisprudence.
Добро, можеби користев тон кој повеќе звучеше на предизвик отколку на барање - (Смеа) - но како и да е, поради заслуга на тој човек и поради неговата храброст тој рече, "Да, ќе отидам." Тоа беше шок во Американската правна наука.
So in fact, we found the same identical conditions, we reconstructed the entire thing again, he came out with an entire brigade of sheriff's officers to protect him in this community, all right? (Laughter) We had him stand actually slightly in the street, so closer to the suspect vehicle, the shooter vehicle, than the actual teenagers were, so he stood a few feet from the curb toward the middle of the street. We had a car that came by, same identical car as described by the teenagers, right? It had a driver and a passenger, and after the car had passed the judge by, the passenger extended his hand, pointed it back to the judge as the car continued on, just as the teenagers had described it, right? Now, he didn't use a real gun in his hand, so he had a black object in his hand that was similar to the gun that was described. He pointed by, and this is what the judge saw.
Всушност, ги затекнавме истите тие услови, го реконструиравме настанот одново, тој дојде со цела бригада шерифи кои имаа задача да го штитат, така? (Смеа) Го натеравме да застане на улицата, до возилото на осомничениот, возилото од кое е пукано, поблиску од местото на кое стоеле тинејџерите, тој застана неколку стапки од тротоарскиот раб кон средината на улицата. Имавме кола која помина истата кола како што била опишана од страна на тинејџерите, така? Имаше возач и патник, и откако колата помина покрај судијата, патникот ја испружи неговата рака, ја насочи кон судијата додека колата се движеше, исто како што опишале тинејџерите, така? Овој пат, тој не држеше вистински пиштол во раката, туку во раката држеше црн предмет кој беше сличен на претходно опишаниот пиштол. Тој го насочи предметот, и еве што виде судијата.
This is the car 30 feet away from the judge. There's an arm sticking out of the passenger side and pointed back at you. That's 30 feet away. Some of the teenagers said that in fact the car was 15 feet away when it shot. Okay. There's 15 feet.
Ова е колата на 9 метри оддалеченост од судијата. Има рака која е испружена од совозачката страна и е насочена кон вас. Тоа е на 9 метри оддалеченост. Некои од тинејџерите рекле дека всушност колата била оддалечена 5 метри при пукањето. Во ред. Еве ви 5 метри.
At this point, I became a little concerned. This judge is someone you'd never want to play poker with. He was totally stoic. I couldn't see a twitch of his eyebrow. I couldn't see the slightest bend of his head. I had no sense of how he was reacting to this, and after he looked at this reenactment, he turned to me and he says, "Is there anything else you want me to look at?"
Во тој момент, се загрижив малку. Со овој судија во никој случај не би сакале да играте покер. Беше целосно рамнодушен. Веѓата воопшто не ја ни помрднуваше. Воопшто не ја ни наведна главата. Немав претстава како реагираше на ова, и откако ја погледна оваа симулација, се сврте кон мене и рече, "Има ли уште нешто кон што би сакал да погледнам?"
I said, "Your honor," and I don't know whether I was emboldened by the scientific measurements that I had in my pocket and my knowledge that they are accurate, or whether it was just sheer stupidity, which is what the defense lawyers thought — (Laughter) — when they heard me say, "Yes, Your Honor, I want you stand right there and I want the car to go around the block again and I want it to come and I want it to stop right in front of you, three to four feet away, and I want the passenger to extend his hand with a black object and point it right at you, and you can look at it as long as you want." And that's what he saw. (Laughter)
Реков, "Ваше височество," и не сум сигурен дали бев охрабрен поради научните податоци кои ги имав во својот џеб и моето знаење дека тие се прецизни или дали можеби беше чиста глупост, како што мислеа адвокатите од одбраната - (Смеа) кога слушнаа што кажав, "Да, Ваше Височество, сакам да застанете овде и сакам колата да го обиколи блокот уште еднаш и сакам да дојде и да застане токму пред вас, на оддалеченост од еден метар, и сакам патникот да ја испружи неговата рака држејќи црн предмет и да ја насочи кон вас, а вие може да гледате колку ви душа сака." И еве што виде тој. (Смеа)
You'll notice, which was also in my test report, all the dominant lighting is coming from the north side, which means that the shooter's face would have been photo-occluded. It would have been backlit. Furthermore, the roof of the car is causing what we call a shadow cloud inside the car which is making it darker. And this is three to four feet away.
Ќе забележите, а тоа го има и во мојот извештај, воглавно осветлувањето доаѓа од северната страна, што значи дека лицето на оној кој пукал би било осветлено отпозади и со тоа помалку видливо. Понатаму, покривот на колата во внатрешноста на самата кола предизвикува т.н. сенка од облак коешто пак ја прави потемна. Ова е на еден метар оддалеченост.
Why did I take the risk? I knew that the depth of field was 18 inches or less. Three to four feet, it might as well have been a football field away. This is what he saw. He went back, there was a few more days of evidence that was heard. At the end of it, he made the judgment that he was going to grant the petition for a retrial. And furthermore, he released Mr. Carrillo so that he could aid in the preparation of his own defense if the prosecution decided to retry him.
Зошто ризикував? Знаев дека длабочината на видното поле е 45 см или помалку. На еден метар оддалеченост можеше да има и фудбалски терен. Еве што виде тој. Тој си отиде, уште неколку дена имаше изложување на докази. На крајот од ова, тој пресуди и рече дека ќе ја прифати молбата за повторно судење. И во продолжение, тој го ослободи Г.Кариљо за да може да помогне во подготовката на својата одбрана доколку обвинителството одлучи одново кривично да го гони.
Which they decided not to. He is now a freed man. (Applause)
Тие одлучија да не го прават тоа. Тој сега е слободен човек. (Аплауз)
(Applause)
(Аплауз)
This is him embracing his grandmother-in-law. He -- His girlfriend was pregnant when he went to trial, right? And she had a little baby boy. He and his son are both attending Cal State, Long Beach right now taking classes. (Applause)
Еве го како ја прегрнува бабата на неговата девојка. Девојка му била бремена кога тој отишол на судење, така? Таа родила машко дете. Тој и син му, сега и двајцата посетуваат настава на Кал Стејт Лонг Бич. (Аплауз)
And what does this example -- what's important to keep in mind for ourselves?
И до што нè води овој пример -- што треба да извлечеме како поука за самите нас?
First of all, there's a long history of antipathy between science and the law in American jurisprudence. I could regale you with horror stories of ignorance over decades of experience as a forensic expert of just trying to get science into the courtroom. The opposing council always fight it and oppose it.
Пред сè, постои долго минато на антипатија помеѓу науката и правото во рамки на Американската правна наука. Можам до утре да ви зборувам за ужасни приказни на незнаење кои ги сретнав низ декадите како форензички експерт обидувајќи се науката да ја внесам во судницата. Судскиот совет секој пат беше против тоа.
One suggestion is that all of us become much more attuned to the necessity, through policy, through procedures, to get more science in the courtroom, and I think one large step toward that is more requirements, with all due respect to the law schools, of science, technology, engineering, mathematics for anyone going into the law, because they become the judges. Think about how we select our judges in this country. It's very different than most other cultures. All right?
Мојата препорака е дека сите ние треба да станеме посвесни за тоа дека треба да внесеме повеќе наука во судниците, со помош на политиката и со помош на разни процедури, и мислам дека еден голем чекор кон тоа е да се бара поголемо знаење, со сета должна почит кон правните факултети, од областа на технологијата, инжинерството и математиката од секој кој ќе се запише на право, бидејќи утре тие ќе бидат судии. Размислете за тоа како ги бираме судиите во оваа земја. Многу е поразлично од повеќето други култури. Така?
The other one that I want to suggest, the caution that all of us have to have, I constantly have to remind myself, about just how accurate are the memories that we know are true, that we believe in? There is decades of research, examples and examples of cases like this, where individuals really, really believe. None of those teenagers who identified him thought that they were picking the wrong person. None of them thought they couldn't see the person's face. We all have to be very careful. All our memories are reconstructed memories. They are the product of what we originally experienced and everything that's happened afterwards. They're dynamic. They're malleable. They're volatile, and as a result, we all need to remember to be cautious, that the accuracy of our memories is not measured in how vivid they are nor how certain you are that they're correct.
Друго нешто што сакам да предложам, е дека секој од нас треба да внимава, јас постојано се потсетувам самиот себе, и да се прашува, колку се прецизни сеќавањата за кои знаеме дека се вистинити, во коишто веруваме? Овој проблем е истражуван со декади, постојат еден куп случаи како овој, каде луѓето навистина, навистина веруваат. Ниту еден од тинејџерите коишто го идентификувал Кариљо не мислел дека ја избира погрешната личност. Ниту еден од нив не мислел дека не може да го види лицето на личноста. Сите ние треба да бидеме многу внимателни. Сите наши сеќавање се реконструирани сеќавања. Тие се продукт на она што првобитно сме доживеале и сето она што се случило отпосле. Тие се динамични. Тие се променливи. Тие се нестабилни, и како резултат на тоа, треба да запамтиме дека мора да внимаваме, бидејќи вистинитоста на нашите сеќавања не се мери преку тоа колку се јасни, ниту преку тоа колку сте уверени дека се точни.
Thank you. (Applause)
Ви благодарам. (Аплауз)