In half a century of trying to help prevent wars, there's one question that never leaves me: How do we deal with extreme violence without using force in return? When you're faced with brutality, whether it's a child facing a bully on a playground or domestic violence -- or, on the streets of Syria today, facing tanks and shrapnel, what's the most effective thing to do? Fight back? Give in? Use more force?
Иако половина век се обидувам да помогнам во спречувањето на војни, има едно прашање што секогаш си го поставувам: Како да се справиме со екстремното насилство без да возвратиме со сила? Кога се соочувате со бруталност, дали е тоа дете што се соочува со силеџија на игралиштето или домашно насилство или денес, на улиците на Сирија, соочувањето со тенкови и шрапнели, што е најдобро да се направи? Да возратиме? Да се предадеме? Да примениме повеќе сила?
This question: "How do I deal with a bully without becoming a thug in return?" has been with me ever since I was a child. I remember I was about 13, glued to a grainy black and white television in my parents' living room as Soviet tanks rolled into Budapest, and kids not much older than me were throwing themselves at the tanks and getting mown down. And I rushed upstairs and started packing my suitcase.
Прашањето: Како да се справам со силеџија без притоа да се претворам во насилник? ме следи од дете. Се сеќавам дека имав околу 13 год. бев залепена за црно-белиот телевизор во дневната соба на моите родители кога советските тенкови влегоа во Будимпешта, а деца, не многу постари од мене се фрлаа пред тенковите за да бидат убиени. Се стрчав по скалите горе и почнав да си го пакувам куферот
And my mother came up and said, "What on Earth are you doing?"
Мајка ми дојде и ми рече: „Што правиш“?
And I said, "I'm going to Budapest."
И реков: „Одам за Будимпешта.“
And she said, "What on Earth for?"
Таа рече: „Зошто?“
And I said, "Kids are getting killed there. There's something terrible happening."
И реков: „Таму убиваат деца. Нешто страшно се случува.“
And she said, "Don't be so silly." And I started to cry. And she got it, she said, "Okay, I see it's serious. You're much too young to help. You need training. I'll help you. But just unpack your suitcase."
А таа ми рече: „Не биди смешна.“ Јас заплакав. Таа разбра и ми рече, „Добро, гледам дека си сериозна. Премлада си за да помогнеш. Ти треба обука. Ќе ти помогнам. Само отпакувај го куферот.“
And so I got some training and went and worked in Africa during most of my 20s. But I realized that what I really needed to know I couldn't get from training courses. I wanted to understand how violence, how oppression, works. And what I've discovered since is this: Bullies use violence in three ways. They use political violence to intimidate, physical violence to terrorize and mental or emotional violence to undermine. And only very rarely in very few cases does it work to use more violence.
И така, поминав одредена обука и заминав да работам во Африка поголем дел од моите двесетти години. Но, сфатив дека она што навистина сакав да го знам не можев да го научам на курсеви за обука. Сакав да разберам како функционираат насилството, опресијата. Оттогаш открив дека: Силеџиите се служат со насилство на три начини. Користат политичко насилство за да заплашуваат, физичко насилство за да тероризираат и психичко или емоционално насилство за да ве понижат. И само многу ретко во многу малку случаи функционира примената на поголемо насилство за возврат.
Nelson Mandela went to jail believing in violence, and 27 years later he and his colleagues had slowly and carefully honed the skills, the incredible skills, that they needed to turn one of the most vicious governments the world has known into a democracy. And they did it in a total devotion to non-violence. They realized that using force against force doesn't work.
Нелсон Мандела отиде во затвор верувајќи во насилство, и 27 години подоцна тој и неговите колеги бавно и внимателно ги усовршуваа вештините, неверојатните вештини, кои им беа потребни за да ја претворат една од најбруталните влади познати на светот во демократија. Тоа го остварија со целосна посветеност на ненасилство. Тие сфатија дека возвраќањето на сила со сила не функционира.
So what does work? Over time I've collected about a half-dozen methods that do work -- of course there are many more -- that do work and that are effective. And the first is that the change that has to take place has to take place here, inside me. It's my response, my attitude, to oppression that I've got control over, and that I can do something about.
Но, што функционира? Со текот на времето собрав околу шест методи што функционираат --секако има многу повеќе-- коишто функционираат и коишто се ефикасни. Првиот е дека промената што треба да се случи треба да се случи тука, во мене. Тоа е мојата реакција, мојот став кон опресијата врз којшто имам контрола, и за којшто можам нешто да преземам.
And what I need to develop is self-knowledge to do that. That means I need to know how I tick, when I collapse, where my formidable points are, where my weaker points are. When do I give in? What will I stand up for? And meditation or self-inspection is one of the ways -- again it's not the only one -- it's one of the ways of gaining this kind of inner power.
А за да го направам тоа треба да се спознаам самата себе. Тоа значи дека треба да знам како функционирам, кога ќе паднам, да знам каде ми се силните точки, и каде ми се оние послабите. Кога да се предадам? За што ќе се заложам? А медитацијата или самопроверката е еден од начините -- повторно не е единствениот начин -- е еден од начините за здобивање со ваков вид на внатрешна моќ.
And my heroine here -- like Satish's -- is Aung San Suu Kyi in Burma. She was leading a group of students on a protest in the streets of Rangoon. They came around a corner faced with a row of machine guns. And she realized straight away that the soldiers with their fingers shaking on the triggers were more scared than the student protesters behind her. But she told the students to sit down. And she walked forward with such calm and such clarity and such total lack of fear that she could walk right up to the first gun, put her hand on it and lower it. And no one got killed.
А мојата хероина тука -- како и на Сатиш -- е Аун Сан Су Чи во Бурма. Таа предводеше група студенти на протест по улиците на Рангун. Во еден ќош, тие се соочија со редица митралези. А таа веднаш сфати дека војниците со нивните прсти кои се тресеа на чкрапалата се поисплашени од студентите - демонстранти - зад неа. Но таа им кажа на студентите да седнат. И таа тргна напред со таква смиреност и јаснотија и целосно отсуство на страв што успеа да дојде до првата пушка, да ја стави раката врз неа и да ја спушти. И никој не загина.
So that's what the mastery of fear can do -- not only faced with machine guns, but if you meet a knife fight in the street. But we have to practice. So what about our fear? I have a little mantra. My fear grows fat on the energy I feed it. And if it grows very big it probably happens.
Тоа може да се случи кога ќе го совладате стравот -- не само кога се соочувате со митралези, туку и ако наидете на тепачка со ножеви на улица. Но мора да вежбаме. Што со нашиот страв? Јас имам мала мантра. Мојот страв расте од енергијата со која го хранам. И ако порасне многу голем веројатно ќе се оствари.
So we all know the three o'clock in the morning syndrome, when something you've been worrying about wakes you up -- I see a lot of people -- and for an hour you toss and turn, it gets worse and worse, and by four o'clock you're pinned to the pillow by a monster this big. The only thing to do is to get up, make a cup of tea and sit down with the fear like a child beside you. You're the adult. The fear is the child. And you talk to the fear and you ask it what it wants, what it needs. How can this be made better? How can the child feel stronger? And you make a plan. And you say, "Okay, now we're going back to sleep. Half-past seven, we're getting up and that's what we're going to do."
Сите ние го знаеме синдромот на три часот наутро кога нешто што ве загрижува ќе ве разбуди -- гледам многу луѓе -- и еден час се вртите и превртувате станува сѐ полошо и полошо, и до четири часот веќе сте врзани за перницата од едно толку големо чудовиште. Единственото нешто е да станете, да си сварите чај и да седнете со стравот како дете покрај вас. Вие сте возрасниот. Стравот е детето. Разговарате со стравот и го прашувате што сака, што му треба. Како може ова да се подобри? Како може детето да се чувствува посилно? Правите план. И велите: „Добро, сега ќе се вратиме во кревет. Во седум и триесет, ќе станеме и тоа ќе го направиме.“
I had one of these 3 a.m. episodes on Sunday -- paralyzed with fear at coming to talk to you. (Laughter) So I did the thing. I got up, made the cup of tea, sat down with it, did it all and I'm here -- still partly paralyzed, but I'm here.
Имав една од тие епизоди во 3 часот наутро во Неделата -- парализирана од страв, поради овој говор. (смеа) Го направив тоа. Станав, си сварив чај, седнав со него, сѐ завршив и еве сум -- сѐ уште делумно парализирана, но тука сум.
(Applause)
(аплауз)
So that's fear. What about anger? Wherever there is injustice there's anger. But anger is like gasoline, and if you spray it around and somebody lights a match, you've got an inferno. But anger as an engine -- in an engine -- is powerful. If we can put our anger inside an engine, it can drive us forward, it can get us through the dreadful moments and it can give us real inner power.
Тоа е стравот. Што е со гневот? Секаде каде што има неправда, има гнев. Но, гневот е како бензин, ако со него испрскате наоколу и некој употреби запалка, тогаш добивате пекол. Но, гневот како двигател -- во мотор -- е моќен. Ако можеме нашиот гнев да го ставиме во мотор, може да нѐ движи напред, може да ни помогне во тешките моменти и може да ни даде вистинска внатрешна моќ.
And I learned this in my work with nuclear weapon policy-makers. Because at the beginning I was so outraged at the dangers they were exposing us to that I just wanted to argue and blame and make them wrong. Totally ineffective. In order to develop a dialogue for change we have to deal with our anger. It's okay to be angry with the thing -- the nuclear weapons in this case -- but it is hopeless to be angry with the people. They are human beings just like us. And they're doing what they think is best. And that's the basis on which we have to talk with them.
Го научив ова преку мојата работа со креаторите на политиките за нуклеарно оружје. Затоа што на почетокот бев толку бесна поради опасностите на кои нè изложуваа што сакав само да се расправам со нив, да ги обвинувам и да ги окривувам. Крајно неефективно. Со цел да изградиме дијалог за промена, треба да се справиме со нашиот гнев. Во ред е да бидете гневни на нештото -- нуклеарното оружје во овој случај -- но безнадежно е да бидете гневни на луѓето. Тие се човечки суштества исто како и ние. Го прават она што мислат дека е најдобро. Тоа е основата врз која треба да разговараме со нив.
So that's the third one, anger. And it brings me to the crux of what's going on, or what I perceive as going on, in the world today, which is that last century was top-down power. It was still governments telling people what to do. This century there's a shift. It's bottom-up or grassroots power. It's like mushrooms coming through concrete. It's people joining up with people, as Bundy just said, miles away to bring about change.
Значи, тоа е третото, гневот. А тоа ме води до сржта на она што се случува, она што гледам дека се случува, во светот денеска, а тоа е дека изминатиов век моќта доаѓаше од горе- надолу. Владите сѐ уште им кажуваа на луѓето што да прават. Во овој век настапи промена. Таа е од долу-нагоре или моќ на народот. Како печурки кои пробиваат низ бетон. Тоа се луѓе кои се здружуваат со луѓе, како што рече Банди, оддалечени со километри за да донесат промена.
And Peace Direct spotted quite early on that local people in areas of very hot conflict know what to do. They know best what to do. So Peace Direct gets behind them to do that. And the kind of thing they're doing is demobilizing militias, rebuilding economies, resettling refugees, even liberating child soldiers. And they have to risk their lives almost every day to do this. And what they've realized is that using violence in the situations they operate in is not only less humane, but it's less effective than using methods that connect people with people, that rebuild.
„Пис Дајрект“ многу рано сфатија дека локалното население во области на жесток конфликт знаат што треба да прават. Тие најдобро знаат што да прават. Затоа, „Пис Дајрект“ застанува зад нив, за да го прават тоа. Некои од нештата што тие ги прават, се демобилизирање на милицијата, обнова на економиите, повторно населување на бегалци, дури и ослободување на деца-војници. И речиси секој ден треба да го ризикуваат својот живот за да сторат тоа. Тие сфатиле дека примената на насилство во такви ситуации не само што е помалку хумано, туку е помалку ефективно отколку користењето на методи кои ги поврзуваат луѓето со луѓе, кои обновуваат.
And I think that the U.S. military is finally beginning to get this. Up to now their counter-terrorism policy has been to kill insurgents at almost any cost, and if civilians get in the way, that's written as "collateral damage." And this is so infuriating and humiliating for the population of Afghanistan, that it makes the recruitment for al-Qaeda very easy, when people are so disgusted by, for example, the burning of the Koran.
Мислам дека армијата на САД конечно почна да го разбира тоа. Досега, нивната политика против тероризмот беше убивање на бунтовниците по секоја цена, а ако по пат загинат цивили, тоа се припишува како „колатерална штета“. Тоа е толку навредливо и понижувачко за населението на Авганистан, и заради тоа регрутирањето од Алкаеда е многу лесно, кога луѓето толку многу ќе се згрозат, на пример, од палењето на Куранот.
So the training of the troops has to change. And I think there are signs that it is beginning to change. The British military have always been much better at this. But there is one magnificent example for them to take their cue from, and that's a brilliant U.S. lieutenant colonel called Chris Hughes. And he was leading his men down the streets of Najaf -- in Iraq actually -- and suddenly people were pouring out of the houses on either side of the road, screaming, yelling, furiously angry, and surrounded these very young troops who were completely terrified, didn't know what was going on, couldn't speak Arabic. And Chris Hughes strode into the middle of the throng with his weapon above his head, pointing at the ground, and he said, "Kneel." And these huge soldiers with their backpacks and their body armor, wobbled to the ground. And complete silence fell. And after about two minutes, everybody moved aside and went home.
Затоа, обуката на војската треба да се промени. Јас верувам дека има знаци на промена. Британската армија отсекогаш била многу подобра во ова. Но, има еден извонреден пример на кој тие може да се угледаат, а тоа е брилијантниот потполковник на САД, кој се вика Крис Хјуз. Тој ги водел своите луѓе низ улиците на Наџаф поточно во Ирак -- и одеднаш луѓето почнале да излегуваат од куќите на двете страни од улицата, вриштејќи, викајќи, крајно бесни, и ги опколиле младите војници кои биле целосно престрашени, не знаеле што се случува, не зборувале арапски. А Крис Хјуз зачекорил среде толпата со неговото оружје над главата, посочувајќи кон земјата, и рекол, „Клекнете“. И тие огромни војници со нивните ранци и нивното телесно оружје, се стресле на земјата. Завладеала целосна тишина. И по околу две минути, сите се повлекле и си заминале дома.
Now that to me is wisdom in action. In the moment, that's what he did. And it's happening everywhere now. You don't believe me? Have you asked yourselves why and how so many dictatorships have collapsed over the last 30 years? Dictatorships in Czechoslovakia, East Germany, Estonia, Latvia, Lithuania, Mali, Madagascar, Poland, the Philippines, Serbia, Slovenia, I could go on, and now Tunisia and Egypt. And this hasn't just happened. A lot of it is due to a book written by an 80-year-old man in Boston, Gene Sharp. He wrote a book called "From Dictatorship to Democracy" with 81 methodologies for non-violent resistance. And it's been translated into 26 languages. It's flown around the world. And it's being used by young people and older people everywhere, because it works and it's effective.
За мене, тоа е мудро дејствување. Во тој момент, тоа го направил. И тоа сега се случува насекаде. Не ми верувате? Дали сте се запрашале зошто и како толку многу диктаторства се срушија во изминатите 30 години? Диктаторства во Чехословачка, Источна Германија, Естонија, Латвија, Литванија, Мали, Мадагаскар, Полска и Филипините, Србија, Словенија, има уште, а сега Тунис и Египет. Сето тоа не се случи само од себе. Голем дел од тоа се должи на книга напишана од еден 80-годишен човек во Бостон, Џин Шарп. Тој напиша книга со наслов „Од диктаторство до демократија“ со 81 методологии за ненасилен отпор. Таа е преведена на 26 јазици. Го прелета светот. Ја користат млади луѓе и постари луѓе насекаде, затоа што функционира и е делотворна.
So this is what gives me hope -- not just hope, this is what makes me feel very positive right now. Because finally human beings are getting it. We're getting practical, doable methodologies to answer my question: How do we deal with a bully without becoming a thug? We're using the kind of skills that I've outlined: inner power -- the development of inner power -- through self-knowledge, recognizing and working with our fear, using anger as a fuel, cooperating with others, banding together with others, courage, and most importantly, commitment to active non-violence.
Тоа е она што ми дава надеж -- и не само надеж, тоа прави да се чувствувам многу позитивно сега. Затоа што конечно, луѓето почнаа да разбираат. Доаѓаме до практични, остварливи методологии за да одговориме на моето прашање: Како да се справиме со силеџија, без да станеме насилници? Се служиме со вештините кои ги нагласив: внатрешната моќ -- развојот на внатрешна моќ -- преку себе-спознавање прифаќање и работење со нашиот страв, користење на гневот како гориво, соработување со други, групирање со други, храброст, а најважно од сѐ, посветеноста на активно ненасилство.
Now I don't just believe in non-violence. I don't have to believe in it. I see evidence everywhere of how it works. And I see that we, ordinary people, can do what Aung San Suu Kyi and Ghandi and Mandela did. We can bring to an end the bloodiest century that humanity has ever known. And we can organize to overcome oppression by opening our hearts as well as strengthening this incredible resolve.
Денес, не само што верувам во ненасилство. Не мора да верувам во него. Насекаде гледам докази за неговото функционирање. и гледам дека ние, обичните луѓе, можеме да направиме нешто што го направиле Аун Сан Су Чи и Ганди и Мендела. Можеме да го окончаме најкрвавиот век што го памети човештвото. И можеме да се организираме за да ја надминеме опресијата со отворање на нашите срца како и зајакнување на тоа неверојатно откритие.
And this open-heartedness is exactly what I've experienced in the entire organization of this gathering since I got here yesterday. Thank you.
И токму таа отвореност на срцата ја почувствував кај сите организатори на овој собир, откако пристигнав вчера. Ви благодарам.
(Applause)
(аплауз)