You’re halfway through what’s supposedly one of the greatest novels of the 20th century, but nothing quite makes sense. Narrating characters offer clashing versions of the same story and often seem unsure who, what, or when they’re talking about. Seemingly minor details trigger intense emotional reactions you don't understand. And the prose is loaded with convoluted sentences and outlandish imagery. Confused? Good— that means you’re on the right track.
Стигли сте до половине наводно једног од највећих романа 20. века, али готово да ништа нема смисла. Ликови који приповедају нуде сукобљене верзије исте приче и често изгледају несигурно о коме, чему и када говоре. Наизглед безначајни детаљи узрокују јаке емоционалне реакције које не разумете. А проза је крцата увијеним реченицама и необичним сликама. Збуњени сте? И треба - то значи да сте на правом путу.
William Faulkner is considered one of America’s most remarkable and perplexing writers. Fortunately, he wasn’t just toying with his audience. Faulkner used confusion intentionally, to explore the most mysterious parts of the human mind and investigate pressing issues of personal, racial, and regional identity. The result is a body of work that’s shocking, inventive, and often hilarious— but above all, challenging. So what clues should readers look for to navigate his literary labyrinths?
Вилијам Фокнер се сматра једним од америчких најизванреднијих и најкомпликованијих писаца. Срећом, није се само поигравао са својом публиком. Фокнер је намерно користио конфузију како би истражио најтајанственије делове људског ума и испитао горуће проблеме личних, расних и регионалних идентитета. Резултат је опус дела која су шокантна, инвентивна и често урнебесна - али изнад свега, захтевна. Које би трагове читаоци требало да прате како би се снашли у његовим књижевним лавиринтима?
Many of Faulkner’s novels are set in the fictional county of Yoknapatawpha— a fantastical reimagining of Lafayette County, Mississippi, where he spent most of his life. Born in 1897, Faulkner grew up steeped in oral storytelling traditions, from folklore and family histories to local legends of Civil War glory. However, these grand myths didn’t match the messy reality of the American South, divided by racist Jim Crow laws and plagued by the legacies of slavery and colonial violence. All these tensions come alive inside Yoknapatawpha. Full of horror, humor, and human tragedy, Faulkner’s stories feature many memorable characters, like the spurned bride who sleeps beside her would-be husband’s corpse, or the duped sharecropper obsessively hunting for imaginary coins. At first glance, these characters seem grotesquely absurd. But under the surface, they all reflect his obsession with how people process the past— what they stubbornly hold on to, unwittingly forget and willingly distort.
Многи Фокнерови романи су смештени у фиктивном округу Јокнапатафа - фантастичном приказу округа Лафајет у Мисисипију где је провео већи део живота. Рођен 1897, Фокнер је одрастао уроњен у традиције усменог приповедања, од фолклора и породичних историја до локалних легенди о слави грађанског рата. Ови узвишени митови се нису поклапали са хаотичном стварношћу америчког Југа, расцепљеног расистичким законима Џима Кроа, и кога је прогањало наслеђе робовласништва и колонијалног насиља. Све ове тензије оживљавају унутар Јокнапатафе. Испуњене ужасом, хумором и људском трагедијом, Фокнерове приче садрже многе упечатљиве ликове, попут презрене невесте која спава поред леша свог несуђеног супруга, или намагарченог закупца који опсесивно јури измишљене златнике. На први поглед, ови ликови се чине гротескно апсурдним. Међутим, испод површине, сви они одражавају Фокнерову опсесију тиме како људи разумеју прошлост - за шта се тврдоглаво држе, шта несвесно заборављају, а шта намерно изврћу.
Much of Faulkner’s fiction is told from multiple perspectives, offering the reader several versions of the story’s events. For example, “The Sound and the Fury” combines the narratives of Benjy, Quentin, and Jason Compson, three brothers haunted by memories of their sister Caddy. One brother's narration will occasionally fill the gaps left by another's, but just as often, their accounts contradict each other. To make things more confusing, Benjy’s narration is disjointed in time, slipping between past and present without warning. Meanwhile, Quentin's section confuses fact and fantasy as it jumps backward in time from the day of his untimely death. Only the aggressive, money-hungry Jason attempts to embrace the present— but even he is constantly overtaken by past resentments.
Већи део Фокнерове фикције је исприповедан из више перспектива, тако да нуди читаоцу неколико верзија догађаја. На пример, „Бука и бес” комбинује приповедање Бенџија, Квентина и Џејсона Компсона, тројице браће коју прогањају сећања на њихову сестру Кеди. Приповедање једног брата ће повремено да попуњава рупе које је оставио други, али исто тако, њихови извештаји су контрадикторни. Да би ствари биле још конфузније, Бенџијево приповедање је временски ишчашено - клизи између прошлости и садашњости без упозорења. У међувремену, Квентинов део меша чињенице и фантастику док поскакује назад кроз време од дана његове превремене смрти. Једино агресивни, грамзиви Џејсон покушава да пригрли садашњост - али чак и њега редовно савлађују озлојеђености из прошлости.
Following these threads can be bewildering, but Faulkner wants the audience to share in the characters’ confusion. This approach allows readers to understand the Compsons’ biases and blindspots firsthand. And since his characters’ distortions of the past often reflect larger denials of Southern history, it also allows Faulkner to explore his own anxieties about the South. For example, his novel “Light in August” deliberately induces ambiguity about a character’s racial origins in ways that undermine rigid Jim Crow policies. And in “Absalom, Absalom!” narrating townsfolk remark that “no one knew how” a local landowner had come into his property, and that his house was built “apparently out of nothing.” This kind of evasive language shows how characters are desperate to cover up the region's intolerable history of genocide and slavery.
Праћење ових нити може да буде збуњујуће, али Фокнер жели да публика дели конфузију ликова. Овај приступ омогућује читаоцима да разумеју из прве руке пристрасности и слепе мрље Компсонових. А како извртање прошлости од стране његових ликова често одражава шира порицања јужњачке историје, то Фокнеру омогућује да истражује и сопствене неспокоје у вези са Југом. На пример, роман „Светлост у августу” намерно уноси амбивалентност у вези са расним пореклом лика на начине који подривају круте политике Џима Кроа. А у „Авесаломе, Авесаломе!” локални приповедачи запажају да „нико није знао како” је локални земљопоседник дошао у посед своје имовине, као и да је његова кућа саграђена „очито ни из чега“. Овај вид врдавог језика показује колико су ликови очајни да прикрију неподношљиву геноцидну и робовласничку историју регије.
But even when exploring the heaviest topics, Faulkner spellbinds readers with verbal acrobatics. One particularly bewildering sentence in “Absalom, Absalom!” runs 1,288 words long, and features locals haggling over “violently-colored candy,” a “cloudy swirl of chickens,” and a hard-drinking planter who’s compared to both a worn-out cannon and a showgirl. Even his jokes can breed more confusion, such as when Benjy Compson conflates his sister Caddy with golf caddies.
Међутим, чак и када истражује најтеже теме, Фокнер опчињава читаоце вербалном акробатиком. Једна нарочито збуњујућа реченица из романа „Авесаломе, Авесаломе!” је дуга 1 288 речи и садржи локалце који се ценкају око „жестоко обојеног слаткиша“, „облачни вртлог кокошки” и пијандуру плантажера кога истовремено пореде са дотрајалим топом и старлетом. Чак и Фокнерове шале могу да изнедре додатну конфузију, као када Бенџи Компсон помеша своју сестру Кеди са кедијима из голфа.
Reading Faulkner is rarely easy, but it is deeply rewarding. He invites readers to contemplate the unreliable nature of history and memory. And in teaching us to embrace confusion and recognize the limits of our perception, Faulkner can help us listen for hidden meanings in the sound and fury that surround us.
Читање Фокнера готово да никад није лако, али је истински плодотворно. Позива читаоце да размисле о непоузданој природи историје и сећања. А подучавајући нас како да пригрлимо конфузију и препознамо границе наше перцепције, Фокнер нам може помоћи да ослушнемо скривена значења у буци и бесу који нас окружују.