If I should have a daughter, instead of "Mom," she's going to call me "Point B," because that way she knows that no matter what happens, at least she can always find her way to me.
Ако некогаш имам ќерка, наместо „мама“, ќе ме вика „Точка Б“, затоа што на тој начин ќе знае дека без разлика што и да се случи, барем секогаш ќе може да дојде до мене.
And I'm going to paint solar systems on the backs of her hands so she has to learn the entire universe before she can say, "Oh, I know that like the back of my hand."
И ќе ѝ го насликам сончевиот систем на задната страна од рачињата, за да може да го научи целиот универзум пред и да може да каже: „Ох, го знам тоа како задната страна од мојата рака.“
And she's going to learn that this life will hit you hard in the face, wait for you to get back up just so it can kick you in the stomach. But getting the wind knocked out of you is the only way to remind your lungs how much they like the taste of air. There is hurt, here, that cannot be fixed by Band-Aids or poetry.
И ќе научи дека овој живот ќе те удри силно по лицето, ќе чека да се средиш, за повторно да може да те удри во стомакот. Но, со тоа што ќе ти го одземе „ветрот“, е единствениот начин да ги потсети твоите бели дробови колку тие го сакаат вкусот на воздухот. Таму е болката, тука, која не може да се залечи со фластер или поезија.
So the first time she realizes that Wonder Woman isn't coming, I'll make sure she knows she doesn't have to wear the cape all by herself, because no matter how wide you stretch your fingers, your hands will always be too small to catch all the pain you want to heal. Believe me, I've tried. "And, baby," I'll tell her, don't keep your nose up in the air like that. I know that trick; I've done it a million times. You're just smelling for smoke so you can follow the trail back to a burning house, so you can find the boy who lost everything in the fire to see if you can save him. Or else find the boy who lit the fire in the first place, to see if you can change him. But I know she will anyway, so instead I'll always keep an extra supply of chocolate and rain boots nearby, because there is no heartbreak that chocolate can't fix. Okay, there's a few that chocolate can't fix.
Па така, првиот пат кога ќе сфати дека Wonder Woman не доаѓа, ќе се осигурам дека знае дека не мора сама да ја носи наметката затоа што, без разлика колку многу ќе ги рашириш твоите прстиња, твоите раце секогаш ќе бидат премногу малечки за да ја соберат сета болка која сакаш да ја излечиш. Верувај ми, сум пробала. „И, малечка“, ќе ѝ речам, „не го кревај носето така нагоре, го знам трикот, сум го направила милион пати. Ти само намирисуваш чад, за да можеш да дојдеш до трагата до куќата што гори, за да можеш да го најдеш момчето кое изгубило сѐ во пожарот, да видиш дали можеш да го спасиш. Или пак, да го најдеш момчето кое го запалило огнот, да видиш дали можеш да го промениш.“ Но, знам дека таа сеедно ќе го направи тоа, па наместо тоа, секогаш ќе чувам по едно чоколатце или чизмички за дожд во близина, затоа што не постои болка која чоколадото не може да ја излечи. Во ред, постојат неколку болки кои чоколадото може да ги излечи.
But that's what the rain boots are for, because rain will wash away everything, if you let it. I want her to look at the world through the underside of a glass-bottom boat, to look through a microscope at the galaxies that exist on the pinpoint of a human mind, because that's the way my mom taught me. That there'll be days like this.
Но, за тоа се чизмичките за дожд, затоа што дождот ќе измие сѐ, ако му дозволиш. Сакам да гледа на светот преку долната страна на шишето со бротче внатре, да гледа низ микроскоп во галаксиите кои постојат во најмалечките делчиња во човековиот ум, затоа што тоа е начинот на кој мајка ми ме научи. Дека ќе има вакви денови.
(Singing) There'll be days like this, my momma said. When you open your hands to catch and wind up with only blisters and bruises; when you step out of the phone booth and try to fly and the very people you want to save are the ones standing on your cape; when your boots will fill with rain, and you'll be up to your knees in disappointment. And those are the very days you have all the more reason to say thank you.
♫ There'll be days like this, my momma said. ♫ Кога ќе ги отвориш рацете за да фатиш, а ќе завршиш со плускавци и модринки; кога ќе излезеш од телефонската говорница, и ќе се обидеш да полеташ, и малкуте луѓе кои ќе сакаш да ги спасиш се тие кои стојат на твојата наметка; кога твоите чизмички ќе се наполнат со дожд, а ти ќе бидеш до колена во разочарување. А тие се малкуте денови за кои ќе имаш уште повеќе причини да се заблагодариш.
Because there's nothing more beautiful than the way the ocean refuses to stop kissing the shoreline, no matter how many times it's sent away. You will put the wind in win some, lose some. You will put the star in starting over, and over. And no matter how many land mines erupt in a minute, be sure your mind lands on the beauty of this funny place called life. And yes, on a scale from one to over-trusting, I am pretty damn naive. But I want her to know that this world is made out of sugar. It can crumble so easily, but don't be afraid to stick your tongue out and taste it.
Затоа што не постои ништо поубаво од начинот на кој океанот одбива да престане да се бакнува со брегот, без разлика колку пати го има испратено далеку. Ќе победиш со ветрот, ќе изгубиш со него. Ќе ја поставиш ѕвездата да започне одново, и одново. И без разлика на тоа колку мини ќе еруптираат во минута, биди сигурна дека твојот ум слетува на убавината на ова смешно место наречено живот. И да, на скала од еден до премногу поверлива, јас сум доста наивна. Но, сакам да знае дека овој свет е направен од шеќер. Може многу лесно да се строши, но, немој да се плашиш да го исползиш јазикот и да го вкусиш.
"Baby," I'll tell her, "remember, your momma is a worrier, and your poppa is a warrior, and you are the girl with small hands and big eyes who never stops asking for more." Remember that good things come in threes and so do bad things. Always apologize when you've done something wrong, but don't you ever apologize for the way your eyes refuse to stop shining. Your voice is small, but don't ever stop singing. And when they finally hand you heartache, when they slip war and hatred under your door and offer you handouts on street-corners of cynicism and defeat, you tell them that they really ought to meet your mother.
„Малечка“, ќе ѝ речам, „запомни, твојата мама е воин, и твојот тато е воин, а ти си девојчето со малечки рачиња и големи очиња кое никогаш не престанува да бара повеќе.“ Запомни дека добрите работи доаѓаат во тројки, но, исто така и лошите работи. И секогаш извини се кога ќе направиш нешто погрешно, но никогаш немој да се извинуваш за начинот на кој твоите очиња одбиваат да престанат да блескаат. Твојот глас е малечок, но никогаш немој да престанеш да пееш. И кога на крајот конечно ќе ти сервираат болка, кога ќе ти лизнат војна и омраза под вратата, и ќе ти понудат летоци на уличните ќошиња од цинизам и неуспех, ќе им кажеш дека мора да ја запознаат твојата мајка.
(Applause)
Ви благодарам. Ви благодарам.
Thank you. Thank you.
(Applause)
(Аплауз)
Thank you.
Ви благодарам.
(Applause)
(Аплауз)
Thanks.
Фала.
(Applause)
(Аплауз)
Thank you.
Ви благодарам.
(Applause)
(Аплауз)
All right, so I want you to take a moment, and I want you to think of three things that you know to be true. They can be about whatever you want -- technology, entertainment, design, your family, what you had for breakfast. The only rule is don't think too hard. Okay, ready? Go. Okay.
Во ред, сега сакам да воздивнете и сакам да замислите три работи за кои знаете дека се вистина. Може да бидат за било што, технологија, забава, дизајн, вашето семејство, што имавте за појадок. Единственото правило е да не размислувате премногу. Во ред, спремни? Почнете. Во ред.
So here are three things I know to be true. I know that Jean-Luc Godard was right when he said that, "A good story has a beginning, a middle and an end, although not necessarily in that order." I know that I'm incredibly nervous and excited to be up here, which is greatly inhibiting my ability to keep it cool.
Еве три работи за кои јас знам дека се вистина. Знам дека Жан - Лук Годард бил во право кога рекол дека: „Добрата приказна има почеток, средина и крај, иако не неопходно по тој редослед.“ Знам дека имам неверојатно голема трема и сум премногу возбудена што сум тука, што во голема мера ми ја попречува способноста да останам кул.
(Laughter)
(Смеа)
And I know that I have been waiting all week to tell this joke.
И знам дека чекав цела недела за да ја раскажам оваа шега.
(Laughter)
(Смеа)
Why was the scarecrow invited to TED? Because he was out standing in his field.
Зошто плашилото беше покането на TED? Затоа што беше надвор, стоејќи во неговото поле. (Затоа што беше инзвонредно во неговото поле - з.п. игра на зборови)
(Laughter)
(Смеа)
I'm sorry. Okay, so these are three things I know to be true. But there are plenty of things I have trouble understanding. So I write poems to figure things out. Sometimes the only way I know how to work through something is by writing a poem. Sometimes I get to the end of the poem, look back and go, "Oh, that's what this is all about," and sometimes I get to the end of the poem and haven't solved anything, but at least I have a new poem out of it.
Се извинувам. Во ред, еве три работи за кои знам дека се вистина. Но, постојат еден куп работи кои се мачам да ги разберам. Па затоа пишувам поезија. Понекогаш, единствениот начин на кој знам дека ќе изработам нешто е преку пишувањето поема. И понекогаш, стасувам до крајот на поемата и погледнувам назад и си велам: „Ох, значи за тоа се работи.“ а понекогаш, стасувам до крајот на поемата и пак не разбирам ништо, но, барем ќе добијам нова поема од тоа.
Spoken-word poetry is the art of performance poetry. I tell people it involves creating poetry that doesn't just want to sit on paper, that something about it demands it be heard out loud or witnessed in person.
Поезијата на кажаниот збор, претставува уметност на изведувачката поезија. Им кажувам на луѓето дека вклучува создавање поезија која не сака само да стои на хартија, туку дека нешто во врска со неа бара да биде слушната на глас, или просведочена во живо.
When I was a freshman in high school, I was a live wire of nervous hormones. And I was underdeveloped and over-excitable. And despite my fear of ever being looked at for too long, I was fascinated by the idea of spoken-word poetry. I felt that my two secret loves, poetry and theater, had come together, had a baby, a baby I needed to get to know. So I decided to give it a try. My first spoken-word poem, packed with all the wisdom of a 14-year-old, was about the injustice of being seen as unfeminine. The poem was very indignant, and mainly exaggerated, but the only spoken-word poetry that I had seen up until that point was mainly indignant, so I thought that's what was expected of me.
Кога бев прва година средно, бев како жива жичка од нервозни хормони. И бев недоразвиена и прекумерно возбудена. И покрај мојот страв да ме гледаат подолго време, бев фасцинирана од идејата за поезијата на кажаниот збор. Почуствував дека моите две тајни љубови, поезијата и театарот, се соединија, добија бебе, бебе кое јас требаше да го запознаам. Така одлучив да се обидам. Мојата прва поема на кажан збор беше спакувана во мудроста на една 14 годишно девојче, стануваше збор за неправдата да гледаат на Вас како неженствени. Поемата беше доста огорчена, и во голема мера претерана, но, единствената поезија на кажаниот збор која јас ја имав видено сè дотогаш во основа содржеше горчина, па помислив дека тоа е тоа што се очекува од мене.
The first time that I performed, the audience of teenagers hooted and hollered their sympathy, and when I came off the stage, I was shaking. I felt this tap on my shoulder, and I turned around to see this giant girl in a hoodie sweatshirt emerge from the crowd. She was maybe eight feet tall and looked like she could beat me up with one hand, but instead she just nodded at me and said, "Hey, I really felt that. Thanks." And lightning struck. I was hooked.
Првиот пат кога настапував, публиката составена од тинејџери ме исвирка и извика, и кога се симнав од сцената се тресев. Почувствував како некој ме допре за рамото, при што се свртев за да видам една огромна девојка во дуксерка, која излегува од толпата. Таа беше можеби 2.5m висока, и изгледаше дека може да ме претепа со само една рака, но наместо тоа, таа ми кимна со главата и рече: „Еј, навистина го почувствував тоа. Благодарам.“ И тогаш ме погоди молња. Бев заробена.
I discovered this bar on Manhattan's Lower East Side that hosted a weekly poetry open Mic, and my bewildered, but supportive, parents took me to soak in every ounce of spoken word that I could. I was the youngest by at least a decade, but somehow the poets at the Bowery Poetry Club didn't seem bothered by the 14-year-old wandering about. In fact, they welcomed me.
Открив еден бар на Lower East Side на Менхетен каде имаше open-mic за поезија секоја недела, каде моите збунети, но полни со поддршка родители ме носеа за да го впијам секој грам збор. Јас бев најмлада за барем една деценија, но, некако на поетите од Bowery Poetry Club се чинеше дека не им пречи една изгубено 14 годишно девојче... Всушност, тие ми посакаа добредојде.
And it was here, listening to these poets share their stories, that I learned that spoken-word poetry didn't have to be indignant, it could be fun or painful or serious or silly. The Bowery Poetry Club became my classroom and my home, and the poets who performed encouraged me to share my stories as well. Never mind the fact that I was 14. They told me, "Write about being 14." So I did and stood amazed every week when these brilliant, grown-up poets laughed with me and groaned their sympathy and clapped and told me, "Hey, I really felt that too."
И тоа се случи тука, слушајќи ги овие поети како ги споделуваат нивните приказни, кога научив дека поезијата на кажаниот збор не мора да биде полна со горчина може да биде забавна или болна, или сериозна или смешна. Bowery Poetry Club стана мојата училница и мојот дом, а, поетите кои изведуваа ме охрабруваа да ги споделам и моите приказни. Никогаш не замерувајќи на фактот што имам 14 години, тие ми рекоа: „Пишувај за тоа како е да се има 14.“ Така и направив, и се воодушевував секоја недела кога овие прекрасни, возрасни поети се смееја со мене и го покажуваа своето сочувство и ракоплескаа и ми велеа: „Еј, и јас навистина го почувствував тоа.“
Now I can divide my spoken-word journey into three steps. Step one was the moment I said, "I can. I can do this." And that was thanks to a girl in a hoodie. Step two was the moment I said, "I will. I will continue. I love spoken word. I will keep coming back week after week." And step three began when I realized I didn't have to write indignant poems, if that's not what I was. There were things that were specific to me, and the more that I focused on those things, the weirder my poetry got, but the more that it felt like mine. It's not just the adage "Write what you know." It's about gathering up all of the knowledge and experience you've collected up to now to help you dive into the things you don't know. I use poetry to help me work through what I don't understand, but I show up to each new poem with a backpack full of everywhere else that I've been.
Сега можам да го поделам моето патување за кажаниот збор на три чекори. Првиот чекор беше моментот кога реков, „Јас можам да го направам тоа.“ И тоа беше благодарение на девојката со дуксерката. Вториот чекор беше моментот кога реков, „Јас ќе продолжам.“ Јас го сакам кажаниот збор. Ќе продолжам да доаѓам секоја недела.“ И третиот чекор започна кога сфатив дека не морам да пишувам поеми кои се полни со огорченост, ако тоа не е тоа што сум јас. Постоеја работи кои се специфични за мене, и колку повеќе се фокусирав на тие работи, толку почудна стануваше мојата поезија, но така стануваше и повеќе моја. Не е само до изреката: „Пишувај за тоа што го знаеш.“ Туку, за впивање на сето знаење и искуство кое сте го собрале до сега да ви помогне да нурнете во работите кои не ги познавате. Ја користам поезијата да ми помогне да го сфатам тоа што не го разбирам, но на секоја нова поема ѝ се поставувам со ранец исполнет од местата каде сум била.
When I got to university, I met a fellow poet who shared my belief in the magic of spoken-word poetry. And actually, Phil Kaye and I coincidentally also share the same last name. When I was in high school I had created Project V.O.I.C.E. as a way to encourage my friends to do spoken word with me. But Phil and I decided to reinvent Project V.O.I.C.E., this time changing the mission to using spoken-word poetry as a way to entertain, educate and inspire. We stayed full-time students, but in between we traveled, performing and teaching nine-year-olds to MFA candidates, from California to Indiana to India to a public high school just up the street from campus.
Кога се запишав на факултет, сретнав поет кој го делеше моето верување во магијата на поезијата на кажаниот збор. И всушност, Фил Кеј и јас случајно исто така го делиме и истото презиме. Кога бев средно, го содадов проектот V.O.I.C.E, како начин да ги охрабри моите пријатели да се обидат со кажаниот збор заедно со мене. Но Фил и јас одлучивме повторно да го осмислиме проектот V.O.I.C.E. но овој пат, менувајќи ја мисијата за употреба на поезијата на кажаниот збор како начин кој забавува, образува и инспирира. Oстанавме да бидеме редовни студенти, но во меѓувреме патувавме изведувајќи пред и предавајќи од девет-годишни до MFA кандидати, од Калифорнија, преку Индијана и Индија, до државното средно училиште на улицата од кампусот.
And we saw over and over the way that spoken-word poetry cracks open locks. But it turns out sometimes, poetry can be really scary. Turns out sometimes, you have to trick teenagers into writing poetry. So I came up with lists. Everyone can write lists. And the first list that I assign is "10 Things I Know to be True." And here's what happens, you would discover it too if we all started sharing our lists out loud. At a certain point, you would realize that someone has the exact same thing, or one thing very similar, to something on your list. And then someone else has something the complete opposite of yours. Third, someone has something you've never even heard of before. Fourth, someone has something you thought you knew everything about, but they're introducing a new angle of looking at it. And I tell people that this is where great stories start from -- these four intersections of what you're passionate about and what others might be invested in.
И повторно и повторно го видовме начинот на кој поезијата на кажаниот збор отклучува заклучени врати. Но, понекогаш се чини дека поезијта може да биде страшна. Понекогаш се чини дека мораш да ги измамиш тинејџерите да пишуваат поезија. Така, составив списоци. Секој може да си напише список. И првиот список кој го зададов е: „10 работи за кои знаете дека се вистинити“. И, еве што се случува и што вие ќе откриете исто така, доколку сите ние започнеме да ги споделуваме нашите списоци на глас. Во одреден момент, ќе сфатите дека некој го има токму истото нешто, или нешто сосема слично на нешто од вашиот список. И потоа, некој друг кој има список целосно спротивен на вашиот. Трет, некој кој има нешто за кое никогаш не сте ни слушнале. И четврти, некој кој има нешто за кое вие сте мислеле дека знаете сè, но тие Ви претставуваат целосно нов поглед на нештото. И им велам на луѓето дека ова е местото каде започнуваат големите приказни, овие четири крстосници за тоа за што Вие сте страствени и за што други можеби би биле вклучени.
And most people respond really well to this exercise. But one of my students, a freshman named Charlotte, was not convinced. Charlotte was very good at writing lists, but she refused to write any poems. "Miss," she'd say, "I'm just not interesting. I don't have anything interesting to say." So I assigned her list after list, and one day I assigned the list "10 Things I Should Have Learned by Now." Number three on Charlotte's list was, "I should have learned not to crush on guys three times my age." I asked her what that meant, and she said, "Miss, it's kind of a long story." And I said, "Charlotte, it sounds pretty interesting to me." And so she wrote her first poem, a love poem unlike any I had ever heard before. And the poem began, "Anderson Cooper is a gorgeous man."
И повеќето луѓе навистина реагираат добро на оваа вежба. Но, една од моите студентки од прва година, Шарлот, не беше убедена во тоа. Шарлот беше навистина добра во составувањето списоци, но одбиваше да пишува било какви поеми. „Госпоѓице“, ќе ми речеше, „Јас не сум интересна. Немам ништо интересно да кажам.“ Така, јас ѝ давав еден список по друг, сè додека не ја задолжив за списокот „10 работи кои би требало да ги имам научено до сега“. Број три на списокот од Шарлот беше: „Требаше да научам да не се затрескувам во момци кои се три пати постари од мене.“ Ја запрашав што значи тоа, а, таа ми рече: „Г-це, тоа е долга приказна.“ А јас ѝ реков: „Шарлот, мене ми звучи доста интересно.“ Па, така таа ја напиша својата прва поема, љубовна поема како никоја друга што сум ја слушнала порано. А поема започнуваше со: „Андерсон Купер е згоден маж.“
(Laughter)
(Смеа)
"Did you see him on 60 Minutes, racing Michael Phelps in a pool -- nothing but swim trunks on -- diving in the water, determined to beat this swimming champion? After the race, he tossed his wet, cloud-white hair and said, 'You're a god.' No, Anderson, you're the god."
„Дали го виде во ’60 Minutes’ тркајќи се со Мајкл Фелпс во базен, со ништо на него освен шорцеви за пливање, нурнувајќи се во водата, одлучен да го порази овој шампион во пливање? По трката, ја растресе својата коса бела како облак, и рече: „Ти си бог.“ „Не, Андерсон, ти си тој бог!“
(Laughter)
(Смеа)
(Applause)
(Аплауз)
Now, I know that the number one rule to being cool is to seem unfazed, to never admit that anything scares you or impresses you or excites you. Somebody once told me it's like walking through life like this. You protect yourself from all the unexpected miseries or hurt that might show up. But I try to walk through life like this. And yes, that means catching all of those miseries and hurt, but it also means that when beautiful, amazing things just fall out of the sky, I'm ready to catch them. I use spoken word to help my students rediscover wonder, to fight their instincts to be cool and unfazed and, instead, actively pursue being engaged with what goes on around them, so that they can reinterpret and create something from it.
Сега знам дека правилото бр.1 да се биде кул е да изгледате непреплашено, никогаш да не признаете дека нешто ве плаши, или ве импресионира, или ве возбудува. Некој еднаш ми рече дека тоа е како чекорење низ животот. Се заштитуваш себе си од сите неочекувани несреќи или болки кои можат да се појават. Но, јас се обидувам да чекорам низ животот вака. И да, тоа значи дека ги фаќам сите тие несреќи и болки, но, исто така, значи и дека кога убавите, прекрасни работи само паѓаат од небо, јас сум подготвена да ги фатам. Го користам кажаниот збор да им помогнам на моите студенти повторно да го откријат прашувањето, да се изборат со своите инстинкти да бидат кул и неисплашени, и, наместо тоа - активно да бараат да бидат вклучени во тоа што се случува околу нив, за да можат поинаку да го толкуваат и да создадат нешто од него.
It's not that I think that spoken-word poetry is the ideal art form. I'm always trying to find the best way to tell each story. I write musicals; I make short films alongside my poems. But I teach spoken-word poetry because it's accessible. Not everyone can read music or owns a camera, but everyone can communicate in some way, and everyone has stories that the rest of us can learn from. Plus, spoken-word poetry allows for immediate connection. It's not uncommon to feel like you're alone or that nobody understands you, but spoken word teaches that if you have the ability to express yourself and the courage to present those stories and opinions, you could be rewarded with a room full of your peers, or your community, who will listen. And maybe even a giant girl in a hoodie who will connect with what you've shared. And that is an amazing realization to have, especially when you're 14. Plus, now with YouTube, that connection's not even limited to the room we're in. I'm so lucky that there's this archive of performances that I can share with my students. It allows for even more opportunities for them to find a poet or a poem that they connect to.
Не е дека мислам оти поезијата на кажаниот збор е идеалниот уметнички облик. Секогаш се обидувам да најдам најдобар начин да ја раскажам секоја приказна. Пишувам мјузикли; снимам кратки филмови покрај моите поеми. Но предавам поезија на кажаниот збор затоа што е пристапна. Не секој може да чита музика, или да поседува камера, но, секој може да комуницира на некој начин и секој има приказни од кои, ние, останатите можеме нешто да научиме. Плус, поезијата на кажаниот збор дозволува непосредно поврзување. Не е невообичаено за луѓето да се чувствуваат осамено, или дека никој не ги разбира, но кажаниот збор учи дека ако ја имате способноста да се изразите и храброста да ги претставите тие приказни и мислења, би можеле да бидете наградени со просторија полна со вашите соученици, или вашата заедница, кои ќе слушаат. И дури можеби и огромна девојка во дуксерка ќе се поврзе со тоа што сте го споделиле. А тоа е нешто неверојатно да се постигне, особено ако имате 14. Плус, сега со YouTube, тоа поврзување не е ограничено ниту со просторијата во која се наоѓаме. Имам толку среќа што постои архива на изведби која можам да ја споделам со моите студенти. Таа дозволува уште повеќе можности за нив да пронајдат поет или поема
Once you've figured this out,
со кого/која се поврзуваат.
it is tempting to keep writing the same poem, or keep telling the same story, over and over, once you've figured out that it will gain you applause. It's not enough to just teach that you can express yourself. You have to grow and explore and take risks and challenge yourself. And that is step three: infusing the work you're doing with the specific things that make you you, even while those things are always changing. Because step three never ends. But you don't get to start on step three, until you take step one first: "I can."
Кога еднаш ќе го сфатите ова, искушувачко е да продолжите да ја пишувате истата поема, или да продолжите да ја раскажувате истата приказна, повторно и повторно кога веќе еднаш сте сфатиле дека ќе ви донесе аплауз. Не е доволно само да предадете дека можете да се изразите себе си. Мора да растете и да истражувате, и да превземате ризици и да се предизвикувате себеси. А, тоа е третиот чекор: напојување на работата која ја правите со специфичните работи кои ве прават вас - вас, дури и додека тие работи секогаш се менуваат. Затоа што третиот чекор никогаш не завршува. Но, не можете да го започнете третиот чекор, сè додека не започнете со првиот: Јас можам. Јас многу патувам додека предавам,
I travel a lot while I'm teaching, and I don't always get to watch all of my students reach their step three, but I was very lucky with Charlotte, that I got to watch her journey unfold the way it did. I watched her realize that, by putting the things that she knows to be true into the work she's doing, she can create poems that only Charlotte can write, about eyeballs and elevators and Dora the Explorer. And I'm trying to tell stories only I can tell -- like this story. I spent a lot of time thinking about the best way to tell this story, and I wondered if the best way was going to be a PowerPoint, a short film -- And where exactly was the beginning, the middle or the end? I wondered whether I'd get to the end of this talk and finally have figured it all out, or not.
и не секогаш успевам да ги видам сите мои ученици да го достигнат третиот степен. Меѓутоа, имав голема среќа со Шарлот, затоа што гледав како нејзиното патување се открива на начинот на кој се открива. Ја гледав како сфаќа дека, со ставање на работите за кои знае дека се вистинити во работата која ја врши, може да создаде поеми кои само Шарлот може да ги напише, за очни јаболкца и лифтови и Дора Истражувачот. А, јас се обидувам да ги раскажам приказните кои само јас можам да ги раскажам, како оваа приказна. Поминав доста време размислувајќи за најдобриот начин да ја раскажам оваа приказна, и се прашував дали најдобриот начин би бил преку Power Point или краток филм, и каде всушност би бил почетокот, средината или крајот? И се прашував дали ќе стигнам до крајот на овој говор и дали конечно сум сфатила сè, или пак не.
And I always thought that my beginning was at the Bowery Poetry Club, but it's possible that it was much earlier. In preparing for TED, I discovered this diary page in an old journal. I think December 54th was probably supposed to be 24th. It's clear that when I was a child, I definitely walked through life like this. I think that we all did. I would like to help others rediscover that wonder -- to want to engage with it, to want to learn, to want to share what they've learned, what they've figured out to be true and what they're still figuring out.
И секогаш мислев дека мојот почеток беше во Bowery Poetry Club, но, можно е тоа да се случи многу порано. Припремајќи се за TED, ја открив оваа страна од еден стар дневник. Мислам дека 54ти декември, всушност требало да биде 24ти. Јасно е дека кога бев дете, дефинитивно вака чекорев низ животот. Мислам дека сите ние сме го правеле тоа. Би сакала да им помогнам на другите повторно да го откријат тој начин на запрашување, да сакаат да се вклучат во него, да сакаат да учат, да сакаат да го споделат тоа што го научиле, што сфатиле од тоа дека е вистина и што сèуште се обидуваат да разберат.
So I'd like to close with this poem.
Така, би сакала да завршам со оваа поема.
When they bombed Hiroshima, the explosion formed a mini-supernova, so every living animal, human or plant that received direct contact with the rays from that sun was instantly turned to ash. And what was left of the city soon followed. The long-lasting damage of nuclear radiation caused an entire city and its population to turn into powder. When I was born, my mom says I looked around the whole hospital room with a stare that said, "This? I've done this before." She says I have old eyes. When my Grandpa Genji died, I was only five years old, but I took my mom by the hand and told her, "Don't worry, he'll come back as a baby." And yet, for someone who's apparently done this already, I still haven't figured anything out yet. My knees still buckle every time I get on a stage. My self-confidence can be measured out in teaspoons mixed into my poetry, and it still always tastes funny in my mouth. But in Hiroshima, some people were wiped clean away, leaving only a wristwatch or a diary page. So no matter that I have inhibitions to fill all my pockets, I keep trying, hoping that one day I'll write a poem I can be proud to let sit in a museum exhibit as the only proof I existed. My parents named me Sarah, which is a biblical name. In the original story, God told Sarah she could do something impossible, and -- she laughed, because the first Sarah, she didn't know what to do with impossible. And me? Well, neither do I, but I see the impossible every day. Impossible is trying to connect in this world, trying to hold onto others while things are blowing up around you, knowing that while you're speaking, they aren't just waiting for their turn to talk -- they hear you. They feel exactly what you feel at the same time that you feel it. It's what I strive for every time I open my mouth -- that impossible connection. There's this piece of wall in Hiroshima that was completely burnt black by the radiation. But on the front step, a person who was sitting there blocked the rays from hitting the stone. The only thing left now is a permanent shadow of positive light. After the A-bomb, specialists said it would take 75 years for the radiation-damaged soil of Hiroshima City to ever grow anything again. But that spring, there were new buds popping up from the earth. When I meet you, in that moment, I'm no longer a part of your future. I start quickly becoming part of your past. But in that instant, I get to share your present. And you, you get to share mine. And that is the greatest present of all. So if you tell me I can do the impossible -- I'll probably laugh at you. I don't know if I can change the world yet, because I don't know that much about it -- and I don't know that much about reincarnation either, but if you make me laugh hard enough, sometimes I forget what century I'm in. This isn't my first time here. This isn't my last time here. These aren't the last words I'll share. But just in case, I'm trying my hardest to get it right this time around.
Кога ја бомбардираа Хирошима, експлозијата создаде мини-ѕвезда за секое живо животно, човек или растение кое ќе се доведе во непосреден допир со зраците од тоа сонце веднаш да се претвори во пепел. А, тоа што остана од градот следуваше наскоро. Долготрајната штета од нуклеарното зрачење предизвика целиот град и неговото население да се претвори во прав. Кога сум се родила, мајка ми вели дека сум гледала наоколу по болничката соба со поглед кој велел: „Ова? Сум го правела ова претходно.“ Таа вели дека имам стари очи. Кога мојот дедо Генџи почина, имав само пет години, но ја зедов раката на мајка ми, и ѝ реков: „Не грижи се, тој ќе се врати како бебе.“ И, сепак, за некој кој веќе очигледно го има направено ова веќе, сèуште немам ништо сфатено. Моите колена сèуште се тресат кога ќе застанам на сцена. Мојата самодоверба може да биде измерена во лажички за шеќер, помешани со мојата поезија, и сèуште да има смешен вкус во мојата уста. Но, во Хирошима, некои луѓе беа срамнети, оставајќи само по некој рачен часовник, или страница од дневник. Па, без разлика на тоа што сум спречена да ги наполнам сите мои џепови, продолжувам да се обидувам, надевајќи се дека еден ден ќе напишам поема на која ќе можам да бидам горда да ја оставам да стои во музејска изложба, како единствен доказ дека сум постоела. Моите родители ме нарекле Сара, што е библиско име. Во изворната приказна, Господ ѝ рекол на Сара дека може да направи нешто невозможно, а таа се насмеала, затоа што првата Сара, таа не знаела што да прави со невозможното. А, јас? Па, ниту јас, но го гледам невозможното секој ден. Невозможното е обидувањето да се поврземе во овој свет, обидувањето да се задржиме до другите додека работите експлодираат околу вас, знаејќи дека додека зборуваат, тие не го чекаат само нивниот ред да прозборат, тие ве слушаат. Тие го чувствуваат токму тоа кое вие го чувствувате, во истото време во кое вие го чувствувате. Тоа е она по кое посегнувам секогаш кога ќе ја отворам мојата уста, таа невозможна поврзаност. Постои еден дел од ѕид во Хирошима кој бил целосно исцрнет од зрачењето. Но, на предното скалило, личноста која седела таму ги спречила зраците да удрат во каменот. Единственото нешто кое е останато сега е трајната сенка на позитивна светлина. По А-бомбата, специјалистите рекле дека ќе бидат потребни 75 години за на почвата во Хирошима Сити, што е оштетена од зрачењето повторно да порасне нешто. Но, таа пролет, имаше нови пупки кои излегуваа од земјата. Кога ќе те сретнам, во тој момент, јас не сум повеќе дел од твојата иднина. Јас брзо започнувам да станувам дел од твоето минато. Но во таа секунда, јас ја споделувам твојата сегашност. А ти, ти ја споделуваш мојата. А тоа е најголемата сегашност (најголемиот подарок) од сите. Па, ако ми речеш дека јас можам да го направам невозможното, најверојатно ќе ти се смеам. Сèуште не знам дали можам да го променам светот, затоа што не знам толку многу за него, ниту пак, знам толку многу за реинкарнација, но ако ме натераш да се смеам доволно силно, понекогаш заборавам во кој век се наоѓам. Ова не е мојот прв пат тука. Ова не е мојот последен пат тука. Ова не се последните зборови кои ќе ги споделам. Но, за секој случај, давам сè од себе за овој пат правилно да разберам.
Thank you.
Ви благодарам.
(Applause)
(Аплауз)
Thank you.
(Applause)
Ви благодарам.
Thank you.
(Аплауз)
(Applause)
Ви благодарам.
Thank you.
(Аплауз)
(Applause)