Why are transgender people suddenly everywhere?
Зошто наеднаш има транс луѓе насекаде?
(Laughter)
(смеа)
As a trans activist, I get this question a lot. Keep in mind, less than one percent of American adults openly identify as trans. According to a recent GLAAD survey, about 16 percent of non-trans Americans claim to know a trans person in real life. So for the other 84 percent, this may seem like a new topic. But trans people are not new. Gender variance is older than you think, and trans people are part of that legacy.
Како активист за транс луѓе, често го слушам ова прашање. Запамтете, помалку од 1% од возрасните Американците отворено признаваат дека се транс. Според неодамнешната анкета на ГЛААД околу 16% од не-транс луѓето во Америка изјавиле дека запознале транс личност. За останатите 84% ова може да е нешто ново. Но,транс луѓето не се нова работа. Родовите варијации датираат од многу поодамна, а транс луѓето се дел од тоа наследство.
From central Africa to South America to the Pacific Islands and beyond, there have been populations who recognize multiple genders, and they go way back. The hijra of India and Pakistan, for example, have been cited as far back as 2,000 years ago in the Kama Sutra. Indigenous American nations each have their own terms, but most share the umbrella term "two-spirit." They saw gender-variant people as shamans and healers in their communities, and it wasn't until the spread of colonialism that they were taught to think otherwise.
Од Централна Африка до Јужна Америка, Пацифичките Острови и понатаму, има народи кои препознаваат повеќе родови- и тоа од поодамна. На пример, Хијрите во Индија и Пакистан, се спомнуваат пред 2.000 год. во Кама Сутра. Домородното население во Америка иммат свои термини но, најчестиот е „двоен дух“. Родовите варијации ги сметаат за шамани и исцелители во своите заедници. Така мислеле до појавата на колонијализмот, кога ги учеле поинаку да гледаат на тоа.
Now, in researching trans history, we look for both trans people and trans practices. Take, for example, the women who presented as men so they could fight in the US Civil War. After the war, most resumed their lives as women, but some, like Albert Cashier, continued to live as men. Albert was eventually confined to an asylum and forced to wear a dress for the rest of his life.
Кога се проучува транс историјата, се истражуваат транс луѓе и транс обичаи. На пример жените кои се прикажувале како мажи за да се борат во граѓанската војна во САД. По војната, повеќето се вратиле на улогата жена, но некои,како Алберт Кешиер, продолжиле да живеат како мажи. На крај, Алберт бил приморан на азил и морал да носи фустан до крајот на животот.
(Sighs)
(воздишка)
Around 1895, a group of self-described androgynes formed the Cercle Hermaphroditos. Their mission was to unite for defense against the world's bitter persecution. And in doing that, they became one of the earliest trans support groups. By the '40s and '50s, medical researchers were starting to study trans medicine, but they were aided by their trans patients, like Louise Lawrence, a trans woman who had corresponded extensively with people who had been arrested for public cross-dressing. She introduced sexual researchers like Alfred Kinsey to a massive trans network. Other early figures would follow, like Virginia Prince, Reed Erickson and the famous Christine Jorgensen, who made headlines with her very public transition in 1952.
Околу 1895, група на самопрогласени андрогени лица го основале Кругот на хермафродити. Нивната мисија била обединување за одбрана против најострите прогонувања. На тој начин, станале едни од првите групи кои ги поддржале транс луѓето. Кон 40-те и 50-те год.почнуваат медицински истражувања во транс медицината, но беа поткрепени од нивните транс пациенти, како Луис Лоренс, транс жена која често комуницирала со мажи апсени заради јавно носење на женска облека. Таа воведе низа сексуални истражувачи, како Алфред Кинси, во бројните транс заедници. Поранешни податоци укажуваат на лица какао Вирџинија Принс,Рид Ериксон и познатата Кристина Јоргенсен која привлече внимание со нејзината јавна преобразба во 1952 год.
But while white trans suburbanites were forming their own support networks, many trans people of color had to carve their own path. Some, like Miss Major Griffin-Gracy, walked in drag balls. Others were the so-called "street queens," who were often targeted by police for their gender expression and found themselves on the forefront of seminal events in the LGBT rights movement.
Но, додека белите транс луѓе формираа свои заедници, обоените транс луѓе мораа да се пробиваат. Некои, како Мис Мејџор Грифин Грејси, се појавуваа на дрег- забави Другите т.н. „улични кралици“, често следени од страна на полицијата заради нивното родово изразување завршувале на чело на авангардните настани на ЛГБТ движењата.
This brings us to the riots at Cooper Do-nuts in 1959, Compton's Cafeteria in 1966 and the famous Stonewall Inn in 1969. In 1970, Sylvia Rivera and Marsha P. Johnson, two veterans of Stonewall, established STAR: Street Transvestite Action Revolutionaries. Trans people continued to fight for equal treatment under the law, even as they faced higher rates of discrimination, unemployment, arrests, and the looming AIDS epidemic.
Ова доведе до немирите кај Купер Донатс во 1959, кафетеријата на Комптон во 1966 и познатата Стоунвол Ин во 1969 година. Во 1970, Силвија Ривера и Марша П. Џонсон, двете ветаранки на Стоунвол, ја основаа СТАР: активисти револуционери на улични травестити. Транс луѓето продолжија со својата борба за еднакви права пред законот иако се соочуваа со уште поголема дискриминација, невработеност, притвори и заканувачката епидемија на СИДА.
For as long as we've been around, those in power have sought to disenfranchise trans people for daring to live lives that are ours. This motion picture still, taken in Berlin in 1933, is sometimes used in history textbooks to illustrate how the Nazis burned works they considered un-German. But what's rarely mentioned is that included in this massive pile are works from the Institute for Sexual Research. See, I just recapped the trans movement in America, but Magnus Hirschfeld and his peers in Germany had us beat by a few decades. Magnus Hirschfeld was an early advocate for LGBT people. He wrote the first book-length account of trans individuals. He helped them obtain medical services and IDs. He worked with the Berlin Police Department to end discrimination of LGBT people, and he hired them at the Institute. So when the Nazi Party burned his library, it had devastating implications for trans research around the world. This was a deliberate attempt to erase trans people, and it was neither the first nor the last.
Цело време додека нè има, моќниците ги оневозможуваа правата на транс луѓето кои се обидуваа да го живеат својот живот. Овие снимки во Берлин во 1933, понекогаш ги има во историските читанки за да се прикаже како германците палеле книги кои не биле германски. Но, ретко се спомнува дека во купиштата книги биле делата на Институтот за сексуални истражувања. Ви дадов кус приказ на транс движењето во Америка, но Магнус Хиршфелд и неговите соработници беа децении пред нас. Магнус Хиршфилд е еден од првите поборници за луѓето од ЛГБТ заедниците. Ја напишал првата опсежна статија за транс лицата. Им помогнал да добијат здравствени услуги и лични карти. Работел со Полицискиот Оддел во Берлин против дикриминација на ЛГБТ луѓето и ги вработувал во Институтот. Палењето на книгите од страна на нацистите имаше уништувачки последици за светското истражување на транс луѓето Ова беше намерен обид да се избришат транс луѓето, и не беше ни прв ни последен обид.
So whenever people ask me why trans people are suddenly everywhere, I just want to tell them that we've been here. These stories have to be told, along with the countless others that have been buried by time. Not only were our lives not celebrated, but our struggles have been forgotten and, yeah, to some people, that makes trans issues seem new. Today, I meet a lot of people who think that our movement is just a phase that will pass, but I also hear well-intentioned allies telling us all to be patient, because our movement is "still new." Imagine how the conversation would shift if we acknowledge just how long trans people have been demanding equality.
Затоа кога ме прашуваат зошто наеднаш насекаде има транс луѓе, сакам да им кажам дека и претходно бевме тука. Овие приказни треба да се раскажат со сите други кои се закопани низ времето. Не само што ја немавме радоста на животот туку и нашите заложби се заборавени и затоа за некои транс луѓето се новина. Денес среќавам многумина кои сметаат дека нашето движење е само една фаза која ќе заврши, но слушам и добронамерни приврзаници кои велат да се стрпиме зашто нашето движење е сѐ уште „ново“. Замислете како би се одвивал разговорот кога би признале дека транс луѓето долго време се борат за еднаквост.
Are we still overreacting? Should we continue to wait? Or should we, for example, do something about the trans women of color who are murdered and whose killers never see justice? Do our circumstances seem dire to you yet? (Sighs)
Дали сѐ уште реагираме со страв? Дали треба уште да чекаме? Или треба, на пример да сториме нешто за обоените транс жени кои се убивани и чии злосторници не се казнети? Дали нашата состојба ви изгледа сериозна? (воздишка)
Finally, I want other trans people to realize they're not alone. I grew up thinking my identity was an anomaly that would die with me. People drilled this idea of otherness into my mind, and I bought it because I didn't know anyone else like me. Maybe if I had known my ancestors sooner, it wouldn't have taken me so long to find a source of pride in my identity and in my community. Because I belong to an amazing, vibrant community of people that uplift each other even when others won't, that take care of each other even when we are struggling, that somehow, despite it all, still find cause to celebrate each other, to love each other, to look one another in the eyes and say, "You are not alone. You have us. And we're not going anywhere."
На крај,сакам да сфатат останатите транс луѓе дека не се сами. Пораснав со мислата дека мојот идентитет е аномалија која ќе умре со мене. Луѓето ми ја втиснаа мислата дека сум различен, и јас прифатив бидејќи не познавав никој како мене. Можеби, ако порано дознаев за моите претци, немаше да трае толку долго за да пронајдам зрак на гордост во мојот идентитет и во мојата заедница. Бидејќи јас сум дел од една чудесна и енергична зедница на луѓе кои се крепиме меѓусебе дури и кога сме отфрлени, се грижиме еден за друг дури и кога се бориме. Покрај сè, сѐ уште наоѓаме причини да се почитуваме, да се сакаме, да се гледаме во очи и да си речеме: „Ти не си сам/а. Нè имаш нас. И ние никаде нема да одиме.“
Thank you.
Ви благодарам!
(Applause)
(Аплауз)