Alisa Volkman: So this is where our story begins -- the dramatic moments of the birth of our first son, Declan. Obviously a really profound moment, and it changed our lives in many ways. It also changed our lives in many unexpected ways, and those unexpected ways we later reflected on, that eventually spawned a business idea between the two of us, and a year later, we launched Babble, a website for parents.
Алиса Волкман: Овде наша прича почоње... драматични тренуци рођења нашег првог сина, Деклана. Очигледно веома емотиван тренутак, који је променио наше животе на много начина. Такође је променио наше животе на много неочекиваних начина, и ти неочекивани начини о којима смо касније размишљали, су оно што је коначно испирисало нашу пословну идеју, и годину дана касније, започели смо ''Babble", интернет страницу за родитеље.
Rufus Griscom: Now I think of our story as starting a few years earlier. AV: That's true.
Руфус Грисом: Сада мислим да је наша прича почела неколико година раније. (АВ: Истина.)
RG: You may remember, we fell head over heels in love.
РГ: Можда се сећаш, заљубили смо се до ушију.
AV: We did.
АВ: Јесмо.
RG: We were at the time running a very different kind of website. It was a website called Nerve.com, the tagline of which was "literate smut." It was in theory, and hopefully in practice, a smart online magazine about sex and culture.
РГ: У то време смо водили једну веома другачију интернет страницу. Звала се Nerve.com, која је била... чија је крилатица била ''писмена прљавштина'' То је био теоретски, а надамо се и у пракси, интелигентан интернет магазин о сексу и култури.
AV: That spawned a dating site. But you can understand the jokes that we get. Sex begets babies. You follow instructions on Nerve and you should end up on Babble, which we did. And we might launch a geriatric site as our third. We'll see.
АВ: То је изродило сајт за упознавање. Али можете разумети шале на наш рачун. Секс прозводи бебе. Следите упутства на сајту ''Nerve'' и требало би да завршите на ''Babble'', што се и нама десило. А можемо покенути и геријатријски сајт као трећи. Видећемо.
RG: But for us, the continuity between Nerve and Babble was not just the life stage thing, which is, of course, relevant, but it was really more about our desire to speak very honestly about subjects that people have difficulty speaking honestly about. It seems to us that when people start dissembling, people start lying about things, that's when it gets really interesting. That's a subject that we want to dive into. And we've been surprised to find, as young parents, that there are almost more taboos around parenting than there are around sex.
РГ: Али за нас, континуитет између ''Nerve'' и ''Babble'' није била само ствар животне фазе, што је наравно релевантно, више је имао везе са нашом жељом да веома искрено говоримо о темама о којима људи тешко говоре отворено. Нама се чини да када људи крену да се распадају, почињу да лажу о стварима, и тада постаје веома интересантно, то је тема којом хоћемо да се позабавимо. И било смо изненађени када смо открили, као млади родитељи, да скоро да има више табуа о родитељству него о сексу.
AV: It's true. So like we said, the early years were really wonderful, but they were also really difficult. And we feel like some of that difficulty was because of this false advertisement around parenting. (Laughter) We subscribed to a lot of magazines, did our homework, but really everywhere you look around, we were surrounded by images like this. And we went into parenting expecting our lives to look like this. The sun was always streaming in, and our children would never be crying. I would always be perfectly coiffed and well rested, and in fact, it was not like that at all.
АВ: Истина је. И као што смо рекли, ране године су биле заиста дивне, али су биле и веома тешке. И осећамо да је то делом проузроковано лажним маркетингом око родитељства. (Смех) Претплатили смо се на многе часописе, урадили смо домаћи, али заиста где год погледате, били смо окружени сликама као што је ова. И ушли смо у родитељство очекујући да ће нам овако изгледати живот. Сунце би увек сијало и наша деца никад не би плакала. Ја бих увек била савршено сређена и одморна. А у суштни, уопште није било тако.
RG: When we lowered the glossy parenting magazine that we were looking at, with these beautiful images, and looked at the scene in our actual living room, it looked a little bit more like this. These are our three sons. And of course, they're not always crying and screaming, but with three boys, there's a decent probability that at least one of them will not be comporting himself exactly as he should.
РГ: Када би спустили луксузни магазин а родитеље који смо гледали, са тим дивним сликама, и погледали сцену у нашој дневној соби, она је изгледала отприлике овако. Ово су наша три сина. И наравно, они не плачу и не вриште непрестано. Али са три дечака, прилично је вероватно да се бар један од њих неће понашати баш како треба.
AV: Yes, you can see where the disconnect was happening for us. We really felt like what we went in expecting had nothing to do with what we were actually experiencing, and so we decided we really wanted to give it to parents straight. We really wanted to let them understand what the realities of parenting were in an honest way.
АВ: Да, видите где се нама прекидао филм. Заиста смо осећали као да оно што смо очекивали није имало никакве везе са оним што смо заиста проживљавали. И тако смо одлучили да заиста желимо да искрено то представимо родитељима. Заиста смо желели да они схвате шта су реалности родитељства на један искрен начин.
RG: So today, what we would love to do is share with you four parenting taboos. And of course, there are many more than four things you can't say about parenting, but we would like to share with you today four that are particularly relevant for us personally. So the first, taboo number one: you can't say you didn't fall in love with your baby in the very first minute. I remember vividly, sitting there in the hospital. We were in the process of giving birth to our first child.
РГ: Тако да данас, оно што желимо да урадимо је да поделимо са вама четири табуа о родитељству. И наравно, има много више од четири ствари које не смете да кажете у вези са родитељством. Али желели би данас да поделимо са вама четири које су нама лично биле најрелевантније. Први, табу број један: не смете рећи да се нисте заљубили у своју бебу истог тренутка. Јасно се сећам, седео сам у болници. Били смо у процесу рађања нашег првог детета.
AV: We, or I?
АВ: Ми или ја?
RG: I'm sorry. Misuse of the pronoun. Alisa was very generously in the process of giving birth to our first child -- (AV: Thank you.) -- and I was there with a catcher's mitt. And I was there with my arms open. The nurse was coming at me with this beautiful, beautiful child, and I remember, as she was approaching me, the voices of friends saying, "The moment they put the baby in your hands, you will feel a sense of love that will come over you that is [on] an order of magnitude more powerful than anything you've ever experienced in your entire life." So I was bracing myself for the moment. The baby was coming, and I was ready for this Mack truck of love to just knock me off my feet. And instead, when the baby was placed in my hands, it was an extraordinary moment. This picture is from literally a few seconds after the baby was placed in my hands and I brought him over. And you can see, our eyes were glistening. I was overwhelmed with love and affection for my wife, with deep, deep gratitude that we had what appeared to be a healthy child. And it was also, of course, surreal. I mean, I had to check the tags and make sure. I was incredulous, "Are you sure this is our child?" And this was all quite remarkable. But what I felt towards the child at that moment was deep affection, but nothing like what I feel for him now, five years later.
РГ: Извини. Погрешна заменица. Алиса је веома великодушно била у процесу рађања нашег првог сина... (АВ: Хвала ти.) ... и ја сам био ту са рукавицом за хватање. И био сам тамо са раширеним рукама. Сестра ми је пришла са једним прелепим, прелепим дететом. И сетио сам се, док ми је прилазила, гласова пријатеља који су говорили: ''Оног тренутка кад ставе бебу у твоје наручје, осетићеш љубав која те обузима снажнију од било чега што си икада искусио у свом животу.'' Тако да сам се спремао за тај тренутак. Беба је стизала, и био сам спреман за шлепер љубави, да ме обори с ногу. А уместо тога, када је беба стављена у моје наручје, био је то невероватан тренутак. Ова слика је буквално од пар секунди касније беба је стављена мени у наручје и ја сам је донео. И видите, наше очи су сијале. Био сам обузет љубављу према мојој жени, са дубоком, дубоком захвалношћу што смо добили наизглед здраво дете. А било је и, наравно, надреално. Хоћу да кажем, морали смо да проверимо етикете да будемо сигурни. Био сам у неверици: ''Да ли сте сигурни да је ово наше дете?'' И то је све било заиста невероватно. Али оно што сам тада осећао према детету била је дубока наклоност, ни изблиза ономе што данас осећам према њему, пет година касније.
And so we've done something here that is heretical. We have charted our love for our child over time. (Laughter) This, as you know, is an act of heresy. You're not allowed to chart love. The reason you're not allowed to chart love is because we think of love as a binary thing. You're either in love, or you're not in love. You love, or you don't love. And I think the reality is that love is a process, and I think the problem with thinking of love as something that's binary is that it causes us to be unduly concerned that love is fraudulent, or inadequate, or what have you. And I think I'm speaking obviously here to the father's experience. But I think a lot of men do go through this sense in the early months, maybe their first year, that their emotional response is inadequate in some fashion.
И тако смо направили нешто овде што је јерес. Направили смо графикон наше љубави према нашем детету кроз време. (Смех) Ово је, као што знате, јеретички чин. Не смете да мерите љубав. Разлог зашто не смете да мерите љубав је зато што сматрамо да је љубав бинарна. Или сте заљубљени, или нисте. Или волите, или не волите. А по мени, у реалности, љубав је процес. И сматрам да је проблем у томе што сматрајући љубав нечим бинарним то нас чини безразложно забринутим да је наша љубав лажна, или недовољна, или шта већ. И сматрам да очигледно говорим из перспективе оца. Али мислим да мушкарци пролазе кроз тај осећај у првим месецима, можда у првој години, да је њихов емотивни одговор неадекватан на неки начин.
AV: Well, I'm glad Rufus is bringing this up, because you can notice where he dips in the first years where I think I was doing most of the work. But we like to joke, in the first few months of all of our children's lives, this is Uncle Rufus. (Laughter)
АВ: Па, драго ми је да је Руфус ово споменуо, зато што можете приметити пад код њега у првим годинама где мислим да сам ја одрађивала највећи део посла. Али волимо да се шалимо, у првих пар месеци у животима наше деце, ово је ујка Руфус. (Смех)
RG: I'm a very affectionate uncle, very affectionate uncle.
РГ: Веома близак ујак, вома близак ујак.
AV: Yes, and I often joke with Rufus when he comes home that I'm not sure he would actually be able to find our child in a line-up amongst other babies. So I actually threw a pop quiz here onto Rufus.
АВ: Да, и често се шалим да Руфусом када дође кући да нисам сигурна да би могао да препозна наше дете у групи других беба. Тако да сам заиста направила квиз за Руфуса.
RG: Uh oh.
РГ: Ух ох.
AV: I don't want to embarrass him too much. But I am going to give him three seconds.
АВ: Не желим превише да га избламирам. Али даћу му три секунде.
RG: That is not fair. This is a trick question. He's not up there, is he?
РГ: То није фер. Ово је трик питање. Нема га овде, зар не?
AV: Our eight-week-old son is somewhere in here, and I want to see if Rufus can actually quickly identify him.
АВ: Наш син који има осам недеља је овде. И хоћу да видим да ли Руфус може брзо да га препозна.
RG: The far left. AV: No!
РГ: Први с лева. (АВ: Не!)
(Laughter)
(Смех)
RG: Cruel.
РГ: Сурово.
AV: Nothing more to be said.
АВ: Немам ништа да додам.
(Laughter)
(Смех)
I'll move on to taboo number two. You can't talk about how lonely having a baby can be. I enjoyed being pregnant. I loved it. I felt incredibly connected to the community around me. I felt like everyone was participating in my pregnancy, all around me, tracking it down till the actual due-date. I felt like I was a vessel of the future of humanity. That continued into the the hospital. It was really exhilarating. I was shower with gifts and flowers and visitors. It was a really wonderful experience, but when I got home, I suddenly felt very disconnected and suddenly shut in and shut out, and I was really surprised by those feelings. I did expect it to be difficult, have sleepless nights, constant feedings, but I did not expect the feelings of isolation and loneliness that I experienced, and I was really surprised that no one had talked to me, that I was going to be feeling this way. And I called my sister whom I'm very close to -- and had three children -- and I asked her, "Why didn't you tell me I was going to be feeling this way, that I was going to have these -- feeling incredibly isolated?" And she said -- I'll never forget -- "It's just not something you want to say to a mother that's having a baby for the first time."
Прећићу на табу број два. Не сме се разговарати о томе колико усамљени можете бити кад имате бебу. Уживала сам у трудноћи; обожавала сам је. Осећала сам се невиђено повезана са заједницом око мене. Осећала сам као да сви учествују у мојој трудноћи, свуда око мене, пратећи је све до краја. Осећала сам се као колевка будућности човечанства. То се наставило и у болници, било је заиста усхићујуће. Била сам обасута поклонима и цвећем и посетиоцима. Било је то заиста дивно искуство. Али када сам стигла кући, одједном сам се осетила вома искљученом и одједном затвореном и изолованом. И тај осећај ме је заиста изненадио. Очекивала сам да ће бити тешко, неспавање, константно храњење, али нисам очекивала та осећања изолације и усамљености које сам искусила. И била сма веома изненађена што ми нико није рекао да ћу се овако осећати. И позвала сам своју сестру са којом сам веома блиска... и која има троје деце... и питала сам је: ''Зашто ми ниси рекла да ћу се овако осећати, да ћу имати ове... да ћу се осећати невероватно изоловано?'' И рекла је... нећу то никада заборавити... ''То није нешто што желиш да кажеш мајци која ће добити своју прву бебу.''
RG: And of course, we think it's precisely what you really should be saying to mothers who have kids for the first time. And that this, of course, one of the themes for us is that we think that candor and brutal honesty is critical to us collectively being great parents. And it's hard not to think that part of what leads to this sense of isolation is our modern world. So Alisa's experience is not isolated. So your 58 percent of mothers surveyed report feelings of loneliness. Of those, 67 percent are most lonely when their kids are zero to five -- probably really zero to two. In the process of preparing this, we looked at how some other cultures around the world deal with this period of time, because here in the Western world, less than 50 percent of us live near our family members, which I think is part of why this is such a tough period. So to take one example among many: in Southern India there's a practice known as jholabhari, in which the pregnant woman, when she's seven or eight months pregnant, moves in with her mother and goes through a series of rituals and ceremonies, give birth and returns home to her nuclear family several months after the child is born. And this is one of many ways that we think other cultures offset this kind of lonely period.
РГ: И наравно, ми мислимо да је то управо оно што треба да кажете мајци која ће први пут добити дете. И ово је, наравно, једна од наших тема ми сматрамо да је отвореност и брутална искреност од критичног значаја за нас колективно како би били добри родитељи. И тешко је не помислити да је оно што делимично доводи до овог осећаја изолације наш модерни свет. Тако да Алисин осећај није усамљен. Тако да је 58 процената испитаних мајки признало да има осећај усамљености. Од њих, 67 процената је било најусамљеније када су њихова деца имала мање од пет година... вероватно заправо мање од две. У процесу припреме за ово предавање, истраживали смо како неке од других култура у свету излазе на крај са овим периодом, зато што овде на западу, мање од 50 процената нас живи близу наших породица, што је је по мени делимичан резлог што је ово тежак период. Узмите један пример од многих: У јужној Индији постоји обичај који се зове јолабхари, по коме се трудна жена, када дође у седми или осми месец, сели код своје мајке и пролази кроз серије ритуала и церемонија, порађа се и враћа кући својој нуклеарној породици неколико месеци након рођења детета. И ово је један од многих начина на који друге културе премошћавају овај на неки начин усамљенички период.
AV: So taboo number three: you can't talk about your miscarriage -- but today I'll talk about mine. So after we had Declan, we kind of recalibrated our expectations. We thought we actually could go through this again and thought we knew what we would be up against. And we were grateful that I was able to get pregnant, and I soon learned that we were having a boy, and then when I was five months, we learned that we had lost our child. This is actually the last little image we have of him. And it was obviously a very difficult time -- really painful. As I was working through that mourning process, I was amazed that I didn't want to see anybody. I really wanted to crawl into a hole, and I didn't really know how I was going to work my way back into my surrounding community. And I realize, I think, the way I was feeling that way, is on a really deep gut level, I was feeling a lot of shame and embarrassed, frankly, that, in some respects, I had failed at delivering what I'm genetically engineered to do. And of course, it made me question, if I wasn't able to have another child, what would that mean for my marriage, and just me as a woman. So it was a very difficult time. As I started working through it more, I started climbing out of that hole and talking with other people. I was really amazed by all the stories that started flooding in. People I interacted with daily, worked with, was friends with, family members that I had known a long time, had never shared with me their own stories. And I just remember feeling all these stories came out of the woodwork, and I felt like I happened upon this secret society of women that I now was a part of, which was reassuring and also really concerning. And I think, miscarriage is an invisible loss. There's not really a lot of community support around it. There's really no ceremony, rituals, or rites. And I think, with a death, you have a funeral, you celebrate the life, and there's a lot of community support, and it's something women don't have with miscarriage.
АВ: Табу број три: не можете разговарати о свом побачају... али ја ћу данас говорити о свом. Након што смо добили Деклана, ревидовали смо своја очекивања. Сматрали смо да заиста можемо поново да прођемо кроз ово и мислили смо да знамо шта нас чека. И били смо захвални што сам успела да останем у другом стању. И ускоро смо сазнали да чекамо дечака. И када сам била у петом месецу, сазнали смо да смо изгубили дете. Ово је у ствари његов последњи мали снимак који имамо. И то је очигледно био веома тежак период... веома болан. И док сам пролазила кроз процес жаљења, било ми је невероватно то што нисам желела никога да видим. Заиста сам желела да се завучем у рупу. И нисам стварно знала како ћу да се вратим у друштво које ме окружује. И схватила сам да сам то осећала у дубини душе, осећала сам огроман стид... срамоту, искрено... да, на неки начин, нисам успела да учиним оно за шта сам генетички предодређена. И наравно, то ме је навело да се питам, да можда нисам способна да имам још једно дете, и шта би то значило за мој брак, и за мене као жену. Тако да је то било вома тешко време. И како сам почела више да радим на томе, почела сам да излазим из те рупе и да разговарам са људима. Била сам заиста изненађена свим причама које су почеле да навиру. Људи са којима сам свакодневно долазила у контакт, радила, дружила се, чланови породице које дуго познајем, који никада нису поделили своје приче са мном. И само се сећам како су све те приче кренуле да извиру ниоткуда. И осећала сам се као да сам набасала на тајно удружење жена чији сам сад била члан, што је било утешно али и веома забрињавајуће. И мислим да је побачај невидљиви губитак. Нема много подршке заједнице. Нема праве церемоније, ритуала или обреда. Мислим, код смрти, имате сахране, славите живот, и има пуно социјалне подршке. И то је оно што жене немају у случају побачаја.
RG: Which is too bad because, of course, it's a very common and very traumatic experience. Fifteen to 20 percent of all pregnancies result in miscarriage, and I find this astounding. In a survey, 74 percent of women said that miscarriage, they felt, was partly their fault, which is awful. And astoundingly, 22 percent said they would hide a miscarriage from their spouse.
РГ: Што је штета, наравно, јер је то веома често и трауматично искуство. 15 до 20 процената свих трудноћа се заврши побачајем. И за мене је то запањујуће. У анкети, 74 процената жена је рекло да сматра да је до спонтаног побачаја делимично дошло њиховом кривицом, што је ужасно. И запањујуће, 22 процената су рекле да би сакриле побачај од свог партнера.
So taboo number four: you can't say that your average happiness has declined since having a child. The party line is that every single aspect of my life has just gotten dramatically better ever since I participated in the miracle that is childbirth and family. I'll never forget, I remember vividly to this day, our first son, Declan, was nine months old, and I was sitting there on the couch, and I was reading Daniel Gilbert's wonderful book, "Stumbling on Happiness." And I got about two-thirds of the way through, and there was a chart on the right-hand side -- on the right-hand page -- that we've labeled here "The Most Terrifying Chart Imaginable for a New Parent." This chart is comprised of four completely independent studies. Basically, there's this precipitous drop of marital satisfaction, which is closely aligned, we all know, with broader happiness, that doesn't rise again until your first child goes to college. So I'm sitting here looking at the next two decades of my life, this chasm of happiness that we're driving our proverbial convertible straight into. We were despondent.
Табу број четири: не можете рећи да је ваш ''просечан ниво среће'' опао од како сте добили дете. Званично мишљење је да је сваки аспект мог живота постао драматично бољи од како сам учествовао у чуду рођења и породице. Никада нећу заборавити, сећам се јасно и данас, наш први син, Деклан, је имао девет месеци, и седео сам на каучу и читао дивну књигу Данијела Гилберта, ''Набасати на срећу''. И стигао сам скоро до две трећине, и на десној страни је био графикон... на десној страни... који смо обележили овде као ''Најстрашнији могући графикон за младе родитеље'' Овај графикон је заснован на четири потпуно независне студије. У суштини, постоји овај нагли пад нивоа брачне среће, која је у директној спрези, сви знамо, са животном срећом, који се више не подиже док ваше прво дете не оде на факултет. И ја сам тако седео гледајући следећих 20 година мог живота, тај понор среће ка коме смо усмерили наша метафоричка кола. Били смо разочарани.
AV: So you can imagine, I mean again, the first few months were difficult, but we'd come out of it, and were really shocked to see this study. So we really wanted to take a deeper look at it in hopes that we would find a silver lining.
АВ: Тако да, можете да замислите, понављам, првих неколико месеци је било тешко али то смо превазишли, и били смо заиста шокирани када смо видели ову студију. Тако да смо желели да је боље проучимо у нади да ћемо наћи неку ведрију страну.
RG: And that's when it's great to be running a website for parents, because we got this incredible reporter to go and interview all the scientists who conducted these four studies. We said, something is wrong here. There's something missing from these studies. It can't possibly be that bad. So Liz Mitchell did a wonderful job with this piece, and she interviewed four scientists, and she also interviewed Daniel Gilbert, and we did indeed find a silver lining. So this is our guess as to what this baseline of average happiness arguably looks like throughout life. Average happiness is, of course, inadequate, because it doesn't speak to the moment-by-moment experience, and so this is what we think it looks like when you layer in moment-to-moment experience. And so we all remember as children, the tiniest little thing -- and we see it on the faces of our children -- the teeniest little thing can just rocket them to these heights of just utter adulation, and then the next teeniest little thing can cause them just to plummet to the depths of despair. And it's just extraordinary to watch, and we remember it ourselves. And then, of course, as you get older, it's almost like age is a form of lithium.
РГ: И онда видите како је сјајно водити интернет страницу за родитеље, јер смо имали једну сјајну новинарку која је отишла и интервјуисала научнике који су спровели ове четири студије. Рекли смо: ''Овде нешто није како треба.'' Нешто је недостајало у оним студијама. Немогуће да је толико лоше. Тако је Лиз Мичел направила сјајан чланак. И интервјуисала је четири научника, као и Данијела Гилберта. И заиста смо нашли ''ведрију страну''. Тако да је ово наша верзија како ниво просечне среће може да изгледа кроз живот. Просечна срећа је, наравно, неадекватан израз јер ништа не говори о искуству од тренутка до тренутка. Тако да овако ми мислимо да изгледа када убаците и искуство од тренутка до тренутка. Сви се сећамо да кад смо били деца најмања ствар... а видимо то и на лицима наше деце... најмања ствар их може лансирати у висине највећег одушевљења, и онда их следећа најмања ствар може баицити у понор очајања. И то је заиста интересантно гледати, а сећамо се и сами. И онда, наравно, како одрастате, као да су године нека врста литијума.
As you get older, you become more stable. And part of what happens, I think, in your '20s and '30s, is you start to learn to hedge your happiness. You start to realize that "Hey, I could go to this live music event and have an utterly transforming experience that will cover my entire body with goosebumps, but it's more likely that I'll feel claustrophobic and I won't be able to get a beer. So I'm not going to go. I've got a good stereo at home. So, I'm not going to go." So your average happiness goes up, but you lose those transcendent moments.
Како одрастате, постајете стабилнији. Једна од ствари која се дешава у вашим 20-им и 30-им је да почињете да ограничавате своју срећу. Почињете да схватате ''Хеј, могао бих да одем на овај концерт и доживим нешто фундаментално од чега ћу се цео најежити али вероватније је да ћу се осећати клаустрофобично и нећу моћи да дођем до пива. Тако да нећу ићи. Имам добар стерео уређај код куће. Нећу да идем.'' Тако да ваша просечна срећа расте, али губите те трансценденталне тренутке.
AV: Yeah, and then you have your first child, and then you really resubmit yourself to these highs and lows -- the highs being the first steps, the first smile, your child reading to you for the first time -- the lows being, our house, any time from six to seven every night. But you realize you resubmit yourself to losing control in a really wonderful way, which we think provides a lot of meaning to our lives and is quite gratifying.
АВ: Да, и тада добијете своје прво дете. И онда поново улазите у фазу тих успона и падова... при чему су успони први кораци, први осмех, када вам ваше дете први пут чита... падови су наша кућа свакога дана између шест и седам. Али схватате и да сте се поново вратили у фазу када губите контролу на најлепши начин, што мислим да нашем животу даје значење и испуњава нас.
RG: And so in effect, we trade average happiness. We trade the sort of security and safety of a certain level of contentment for these transcendent moments. So where does that leave the two of us as a family with our three little boys in the thick of all this? There's another factor in our case. We have violated yet another taboo in our own lives, and this is a bonus taboo.
РГ: И као последица одричемо се ''просечне'' среће. Мењамо осећај сигурности и безбедности и осеђај задовољства за те трансценденталне тренутке. И где то онда оставља нас двоје као породицу, са наша три дечака у свему овоме? У нашем случају постоји још један фактор. Срушили смо још један табу у нашим животима. Ово је бонус табу.
AV: A quick bonus taboo for you, that we should not be working together, especially with three children -- and we are.
АВ: Један кратки бонус табу за вас, да не би требало да радимо заједно, нарочито ако имамо троје деце... а ми радимо.
RG: And we had reservations about this on the front end. Everybody knows, you should absolutely not work with your spouse. In fact, when we first went out to raise money to start Babble, the venture capitalists said, "We categorically don't invest in companies founded by husbands and wives, because there's an extra point of failure. It's a bad idea. Don't do it." And we obviously went forward. We did. We raised the money, and we're thrilled that we did, because in this phase of one's life, the incredibly scarce resource is time. And if you're really passionate about what you do every day -- which we are -- and you're also passionate about your relationship, this is the only way we know how to do it. And so the final question that we would ask is: can we collectively bend that happiness chart upwards? It's great that we have these transcendent moments of joy, but they're sometimes pretty quick. And so how about that average baseline of happiness? Can we move that up a little bit?
РГ: Били смо мало резервисани у вези са овим на почетку. Сви знају да никако не би требало да радите са својим супружником. У ствари, када смо кренули да прикупљамо новац да започнемо "Babble", инвеститори су рекли: ''Ми из принципа не инвестирамо у компаније основане од стране супружника, јер ту постоји додатни фактор неуспеха. То је лоша идеја. Немојте то да радите.'' А ми смо очигледно то урадили. Јесмо. Сакупили смо новац и одушевљени смо што смо успели, јер у овој фази живота ресурс кога понестаје је време. И ако сте заиста посвећени ономе што радите свакодневно... као што смо ми... и ако сте такође посвећени својој вези, онда ми знамо само један начин како то да изведемо. И тако је последње питање које желимо да поставимо: да ли можемо колективно да закривимо овај графикон на горе? Супер је што имамо ове трансценденталне тренутке радости, али они су веома кратки. А шта ћемо са овом просечном линијом среће? Можемо ли то мало да подигнемо?
AV: And we kind of feel that the happiness gap, which we talked about, is really the result of walking into parenting -- and really any long-term partnership for that matter -- with the wrong expectations. And if you have the right expectations and expectation management, we feel like it's going to be a pretty gratifying experience.
АВ: И ми сматрамо да је овај пад у срећи о коме смо говорили заправо резултат тога што у родитељство улазимо... као и у сваку дуготрајну везу уопште... са погрешним очекивањима. Ако имате реална очекивања и управљате њима, осећамо да ће то бити веома испуњујуће искуство.
RG: And so this is what -- And we think that a lot of parents, when you get in there -- in our case anyway -- you pack your bags for a trip to Europe, and you're really excited to go. Get out of the airplane, it turns out you're trekking in Nepal. And trekking in Nepal is an extraordinary experience, particularly if you pack your bags properly and you know what you're getting in for and you're psyched. So the point of all this for us today is not just hopefully honesty for the sake of honesty, but a hope that by being more honest and candid about these experiences, that we can all collectively bend that happiness baseline up a little bit.
РГ: И то је то... И мислимо да много родитеља, када уђете у то... као што је то било и у нашем случају... спакујете кофере за пут у Европу, и веома сте узбуђени што идете. Изађете из авиона, и испостави се да пешачите кроз Непал. И пешачење кроз Непал је невероватно искуство, нарочито ако сте спаковали пртљаг како треба и знате у шта се упуштате и узбуђени сте. Тако да је поента свега овога данас не само искреност ради искрености, већ нада да ћемо тиме што ћемо бити искренији и отворенији у вези са овим искуствима, моћи сви колективно закривити ову криву среће мало на горе.
RG + AV: Thank you.
РГ + АВ: Хвала вам.
(Applause)
(Аплауз)