In Kenya, 1984 is known as the year of the cup, or the goro goro. The goro goro is a cup used to measure two kilograms of maize flower on the market, and the maize flower is used to make ugali, a polenta-like cake that is eaten together with vegetables. Both the maize and the vegetables are grown on most Kenyan farms, which means that most families can feed themselves from their own farm. One goro goro can feed three meals for an average family, and in 1984, the whole harvest could fit in one goro goro. It was and still is one of the worst droughts in living memory. Now today, I insure farmers against droughts like those in the year of the cup, or to be more specific, I insure the rains.
У Кенији, 1984. година је позната као година шоље, или горо горо. Горо горо је шоља за мерење два килограма кукуруза на тржишту, а кукуруз се користи за прављење угали, колача попут паленте који се једе заједно са поврћем. И кукуруз и поврће се узгајају на већини кенијских фарми, што значи да се већина породица може прехранити самостално са својих сопствених фарми. Један горо горо је довољан за три оброка за просечну породицу, а 1984, читава жетва је могла стати у један горо горо. Била је то и још увек је једна од најгорих суша у историји. Данас, осигуравам пољопривреднике од суша попут оне у години шоље, или да будем прецизнија, ја осигуравам кише.
I come from a family of missionaries who built hospitals in Indonesia, and my father built a psychiatric hospital in Tanzania. This is me, age five, in front of that hospital. I don't think they thought I'd grow up to sell insurance. (Laughter) So let me tell you how that happened.
Долазим из породице мисионара која је градила болнице у Индонезији, а мој отац је изградио психијатријску болницу у Танзанији. Ово сам ја, са 5 година, испред те болнице. Не верујем да су мислили да ћу да продајем осигурање када одрастем. (Смех) Допустите да вам испричам како се то десило.
In 2008, I was working for the Ministry of Agriculture of Rwanda, and my boss had just been promoted to become the minister. She launched an ambitious plan to start a green revolution in her country, and before we knew it, we were importing tons of fertilizer and seed and telling farmers how to apply that fertilizer and plant. A couple of weeks later, the International Monetary Fund visited us, and asked my minister, "Minister, it's great that you want to help farmers reach food security, but what if it doesn't rain?" My minister answered proudly and somewhat defiantly, "I am going to pray for rain." That ended the discussion. On the way back to the ministry in the car, she turned around to me and said, "Rose, you've always been interested in finance. Go find us some insurance."
2008. године, радила сам за Министарство пољопривреде у Руанди, и моја шефица је баш била унапређена у министарку. Покренула је амбициозан план да почне зелену револуцију у својој земљи, и скоро одмах, почели смо са увозом тона ђубрива и семена и објашњавали фармерима како да користе то ђубриво и саде. Пар недеља касније, Међународни монетарни фонд нас је посетио, и питао моју министарку, "Министарко, сјајно је што желите да помогнете пољопривредницима да обезбеде сигурност хране, али шта ако не буде падала киша?" Моја министарка је одговорила поносно и донекле прскосно, "Ја ћу се молити за кишу." Тим се завршио разговор. На повратку ка министарству у колима, она се окренула ка мени и рекла, "Роуз, ти си увек била заинтересована за финансије. Иди пронађи нам неко осигурање."
It's been six years since, and last year I was fortunate enough to be part of a team that insured over 185,000 farmers in Kenya and Rwanda against drought. They owned an average of half an acre and paid on average two Euros in premium. It's microinsurance.
То је било пре шест година, и прошле године сам имала толико среће да будем део тима који осигурава преко 185.000 фармера у Кенији и Руанди против суша. Они поседују у просеку 2000 квадратних метара и плаћају у просеку два евра. То је микроосигурање.
Now, traditional insurance doesn't work with two to three Euros of premium, because traditional insurance relies on farm visits. A farmer here in Germany would be visited for the start of the season, halfway through, and at the end, and again if there was a loss, to estimate the damages. For a small-scale farmer in the middle of Africa, the maths of doing those visits simply don't add up. So instead, we rely on technology and data. This satellite measures whether there were clouds or not, because think about it: If there are clouds, then you might have some rain, but if there are no clouds, then it's actually impossible for it to rain. These images show the onset of the rains this season in Kenya. You see that around March 6, the clouds move in and then disappear, and then around the March 11, the clouds really move in. That, and those clouds, were the onset of the rains this year. This satellite covers the whole of Africa and goes back as far as 1984, and that's important, because if you know how many times a place has had a drought in the last 30 years, you can make a pretty good estimate what the chances are of drought in the future, and that means that you can put a price tag on the risk of drought.
Сада, традиционално осигурање не функционише са два до три евра, зато што традиционално осигурање почива на посетама фармама. Пољопривредник овде у Немачкој би био посећен на почетку сезоне, средини, и на крају, и опет ако би било губитака, да се процени штета. За пољопривреднике малих размера средње Африке, трошкови таквих посета једноставно се не исплате. Уместо тога, ми се ослањамо на технологију и информације. Овај сателит мери да ли има облака или не, јер размислите о томе, ако је облачно, онда ће можда и падати киша, али ако нема облака, онда је у ствари немогуће да пада киша. Ове слике показују почетак кише ове сезоне у Кенији. Видите да се око 6. марта, облаци крећу и онда нестају, и онда око 11. марта облаци се заиста скупљају. То, и ови облаци, су били почетак падавина ове године. Овај сателит покрива целу Африку и иде далеко уназад до 1984, а то је важно, зато што ако знате колико пута је место било погођено сушом последњих 30 година, можете прилично добро проценити које су шансе за суше у будућности, а то значи да можете ставити цену на ризик од суше.
The data alone isn't enough. We devise agronomic algorithms which tell us how much rainfall a crop needs and when. For example, for maize at planting, you need to have two days of rain for farmers to plant, and then it needs to rain once every two weeks for the crop to properly germinate. After that, you need rain every three weeks for the crop to form its leaves, whereas at flowering, you need it to rain more frequently, about once every 10 days for the crop to form its cob. At the end of the season, you actually don't want it to rain, because rains then can damage the crop.
Сама информација није довољна. Ми планирамо агрономске алгоритме који нам говоре колико обилних падавина треба усевима и када. На пример, за сађење кукуруза, треба да буде два дана кише да пољопривредници саде, и онда треба да пада киша сваке две недеље да би род правилно исклијао. Након тога, треба да пада киша сваке три недеље како би се оформило лишће на роду, док за цветање, треба да пада много учесталије, једном на сваких 10 дана да би род оформио свој клип. На крају сезоне, заправо не желите падавине, зато што киша може да оштети род.
Devising such a cover is difficult, but it turned out the real challenge was selling insurance. We set ourselves a modest target of 500 farmers insured after our first season. After a couple of months' intense marketing, we had signed up the grand total of 185 farmers. I was disappointed and confounded. Everybody kept telling me that farmers wanted insurance, but our prime customers simply weren't buying. They were waiting to see what would happen, didn't trust insurance companies, or thought, "I've managed for so many years. Why would I buy insurance now?"
Израда такве заштите је тешка, али се испотавило да је прави изазов продавати осигурање. Поставили смо себи скроман циљ са 500 осигураних пољопривредника након наше прве сезоне. Након пар месеци интензивног маркетинга, имали смо свеукупно прикључених 185 пољопривредника. Била сам разочарана и збуњена. Сви су ми говорили да пољопривредници желе осигурање, али наше примарне муштерије једноставно нису куповале. Они су чекали да виде шта ће се десити, нису веровали осигуравајућим компанијама, или су мислили, "Сналазим се већ толико година. Зашто бих куповао осигурање сада?"
Now many of you know microcredit, the method of providing small loans to poor people pioneered by Muhammad Yunus, who won the Nobel Peace Prize for his work with the Grameen Bank. Turns out, selling microcredit isn't the same as selling insurance. For credit, a farmer needs to earn the trust of a bank, and if it succeeds, the bank will advance him money. That's an attractive proposition. For insurance, the farmer needs to trust the insurance company, and needs to advance the insurance company money. It's a very different value proposition. And so the uptick of insurance has been slow, with so far only 4.4 percent of Africans taking up insurance in 2012, and half of that number is in one country, South Africa.
Многи од вас знају за микрокредит, метод који обезбеђује мале кредите за сиромашне који је отпочео Мухамед Јунус, који је добио Нобелову награду за мир за свој рад са ”Grameen” банком. Испоставило се, продавање микрокредита није исто што и продавање осигурања. За кредит, пољопривредник треба да заради поверење банке, и ако то успе, банка ће му унапред уплатити новац. То је примамљива понуда. За осигурање, пољопривредник треба да верује осигуравајућој компанији, и треба да унапред да новац осигуравајућој компанији. То је потпуно друга вредност понуде. И тако је повећање осигурања било споро, за сада само 4.4 процента Африканаца узимају осигурање у 2012, а пола од тог броја је у једној држави, Јужној Африци.
We tried for some years selling insurance directly to farmers, with very high marketing cost and very limited success. Then we realized that there were many organizations working with farmers: seed companies, microfinance institutions, mobile phone companies, government agencies. They were all providing loans to farmers, and often, just before they'd finalize the loan, the farmer would say, "But what if it doesn't rain? How do you expect me to repay my loan?" Many of these organizations were taking on the risk themselves, simply hoping that that year, the worst wouldn't happen. Most of the organizations, however, were limiting their growth in agriculture. They couldn't take on this kind of risk. These organizations became our customers, and when combining credit and insurance, interesting things can happen. Let me tell you one more story.
Пробали смо да неколико година продајемо осигурање директно пољопривредницима, са врло високим тржишним ценама и веома ограниченим успехом. Тада смо схватили да постоји неколико организација које сарађују са фармерима: семенске компаније, микрофинансијске институције, компаније мобилних телефона, владине организације. Они су сви обезбеђивали кредите пољопривредницима, и често, баш пре него што финализује кредит, пољопривредник би рекао, "Али шта ако не буде кише? Како очекујете од мене да вратим кредит?" Многе од ових организација су преузимале ризик на себе, једноставно се надајући да се те године, неће десити најгоре. Већина организација, међутим, је ограничавала њихов развој у пољопривреди. Они нису могли да поднесу овај вид ризика. Те организације су постале наше муштерије, и када се комбинују кредит и осигурање, дешавају се занимљиве ствари. Дозволите да вам испричам још једну причу.
At the start of February 2012 in western Kenya, the rains started, and they started early, and when rains start early, farmers are encouraged, because it usually means that the season is going to be good. So they took out loans and planted. For the next three weeks, there wasn't a single drop of rain, and the crops that had germinated so well shriveled and died. We'd insured the loans of a microfinance institution that had provided those loans to about 6,000 farmers in that area, and we called them up and said, "Look, we know about the drought. We've got you. We'll give you 200,000 Euros at the end of the season." They said, "Wow, that's great, but that'll be late. Could you give us the money now? Then these farmers can still replant and can get a harvest this season." So we convinced our insurance partners, and later that April, these farmers replanted. We took the idea of replanting to a seed company and convinced them to price the cost of insurance into every bag of seed, and in every bag, we packed a card that had a number on it, and when the farmers would open the card, they'd text in that number, and that number would actually help us to locate the farmer and allocate them to a satellite pixel. A satellite would then measure the rainfall for the next three weeks, and if it didn't rain, we'd replace their seed.
Почетком фебруара 2012. у западној Кенији, почеле су кише, и почеле су рано, а када кише почну рано, пољопривредници су охрабрени, зато што то обично значи да ће цела сезона бити добра. Тако да су узели кредите и садили. Наредне три недеље, није било ни капи кише, а усеви који су тако добро проклијали осушили су се. Ми смо осигурали кредите микрофинансијских институција које су обезбедиле те кредите за око 6.000 пољопривредника у том подручју, и позвали смо их и пекли: "Видите, ми знамо за сушу. Ту смо за вас. Дајемо вам 200.000 евра на крају сезоне." Они кажу, "Опа, то је сјајно, али то ће већ бити касно. Можете ли нам дати новац сада? Онда ови фармери могу и даље садити и могу имати жетву ове сезоне." Тако да смо убедили наше осигуравајуће партнере, и касније тог априла, ови пољопривредници су опет садили. Предложили смо идеју пресађивања семенској компанији и убедили их да плате трошкове осигурања за сваки џак семена, и у сваки џак, убацили смо картицу са бројем и када пољопривредник отвори картицу, послаће тај број поруком, а он нам заправо може помоћи да лоцирамо пољопривредника и пронађемо га путем сателита. Сателит би затим мерио падавине наредне три недеље, и ако не пада киша, ми бисмо заменили њихово семе.
One of the first — (Applause) — Hold on, I'm not there!
Један од првих - (Аплауз) - Сачекајте, још нисам завршила!
One of the first beneficiaries of this replanting guarantee was Bosco Mwinyi. We visited his farm later that August, and I wish I could show you the smile on his face when he showed us his harvest, because it warmed my heart and it made me realize why selling insurance can be a good thing. But you know, he insisted that we get his whole harvest in the picture, so we had to zoom out a lot. Insurance secured his harvest that season, and I believe that today, we have all the tools to enable African farmers to take control of their own destiny. No more years of the cup. Instead, I am looking forward to, at least somehow, the year of the insurance, or the year of the great harvest.
Један од првих корисника овог гарантованог пресађивања је био Боско Муини. Посетили смо његов фарму касније тог августа, и волела бих да могу да вам покажем осмех на његовом лицу када је показао своју бербу, због тога ми је било топло око срца и натерало ме је да схватим зашто продавање осигурања може бити добра ствар. Али знате, он је инсистирао да прикажемо читаву његову бербу на слици, па смо морали да се доста удаљимо. Осигурање је обезбедило његову бербу те сезоне, и верујем да данас, ми имамо сав алат да обезбедимо фармерима у Африци да преузму контролу над својом судбином. Нема више година једне шољице. Уместо тога, ја се унапред радујем, бар некако, години осигурања, или години сјајне бербе.
Thank you.
Хвала вам.
(Applause)
(Аплауз)